Italija 2018, 4. deo (Bergamo, La Specija, Ćinkve tere)
Nakon odlično prespavane noći, ujutru sam se probudila ranije, ali nisam bila u žurbi, pa sam prvo popila finu jutarnju kafu i kratko se pozabavila svojim internetskim zanimacijama. Zatim sam izašla iz stana i lagano se uputila ka Gornjem gradu. Usput sam se povremeno zaustavljala da bih eventualno nešto fotografisala, brinući da slučajno nešto što mi se sviđa ili kači oko ne propustim.
Kada sam stigla do venecijanskih zidina blizu Kapije sv. Đakoma primetila sam da na parceli u dnu zidina neko gaji povrće u fino raspoređenim lejama. To je na prvi pogled bilo simpatično, a posle sam se oduševila kada sam saznala da je u pitanju projekat LORTO koji se realizuje sa osobama sa kognitivnim smetnjama koje se ovde bave hortikulturom i gaje povrće. Ja sam preko svog posla povremeno radila u okviru različitih projekata koji se bave osobama sa invaliditetom ili smetnjama i tako sam razvila značajno razumevanje za ovu vrstu problematike i uvek me oduševi kada neko iz „zajednice“ razmišlja i radi sa onima koji su (možda) imali manje sreće u svom životu od većine. Ali, osim bavljenja hortikulturom, ljudi koji ovo realizuju očigledno imaju i dosta duha, pa otud dva strašila daleko od leja sa povrćem, bez ispunjavanja svoje „urođene“ funkcije, ali svakako veoma simpatični.
Idući dalje lagano, stigla sam do Starog trga, uživajući u okolnim zgradama, ali i u miru i odsustvu turista. Još nije bilo 9 ujutru i žičara koja vozi iz Donjeg grada još nije proradila, tako da je svakako bilo manje posetilaca. Ja imam sreću da se prirodno budim ranije, tako da zaista često na svojim putovanjima imam priliku da uživam u ovom mirnom delu dana.
Tako je bilo i ovom prilikom. Sa Starog trga sam prešla na manji Trg Katedrale, fotografisala u vreme kada tu nije bilo nikoga osim mene, a onda sam ušla i u Katedralu. Prvi put sam je posetila odmah posle posete Crkvi Santa Marija Mađore koja je neverovatno ukrašena i tada mi se učinilo da je Katedrala prilično skromno sređena. Međutim, kada sam ovog jutra ušla, a misa se polako završavala, uvidela sam da je i Katedrala veoma lepa i bogato ukrašena, samo dosta drugačije u odnosu na susednu crkvu.
Inače, na Trg Katedrale (Piazza Duomo) je osim katedralom i Palatom dela rađone okružen i Bazilikom di Santa Marija mađore, Kapelom Koleoni, kao i Krstionicom.
Posle ovoga sam se vratila na Stari trg i tu popila jedan makijato, tj., espreso sa mlekom. Nisam želela ni da znam da li imaju internetsku vezu, nisam izvadila ni svoj dnevnik putovanja da bih nešto zapisala, samo sam sedela tu, uživala u dobroj kafi, divnom danu i lepoti stvorenoj ljudskom rukom koja me je okruživala. Bio je to jedan od onih finih trenutaka u životu. U međuvremenu je i crkva Santa Marija Mađore širom otvorila svoja vrata, pa sam se vratila i nju da posetim još jednom i bio je to još jedan dobar izbor, jer ponovo nije bilo nikoga unutra i to zaista omogućava da se mirno i natenane uživa u raznim detaljima koji gotovo izmiču kada ste okruženi gomilom ljudi.
Inače, da pomenem da Bergamo nema veze sa bergamotom, vrstom citrusa koji je svoj naziv dobio po rečima turskog porekla i koji se uopšte ne koristi za ishranu, ali je veoma popularan zbog svog divnog mirisnog ulja.
Posle kafe sam se častila i lokalnim specijalitetom „polenta e osei“. Ovaj specijalitet se javlja u dve verzije – slanoj i slatkoj (ja sam jela slatku). Original, tj., slana verzija se sastoji od malih ptica (npr, poljske ševe, drozda pevača, vrapca, prepelice, itd. – bez komentara) koje se služe sa palentom. Slatka verzija, inspirisana slanom, koristi patišpanj, krem od lešnika, marcipan, itd., a sirote ptičice su predstavljene svojim stilizovanim dvojnicima napravljenim od čokolade. Kolač je veoma ukusan, ali za mene malo previše sladak.
Spuštajući se lagano ka izlasku iz Gornjeg grada, još sam skrenula u jednu uličicu koja je vodila ka mestu koje se zove Roka, gde se nalazi Citadela. Mene nije zanimalo da obilazim samu Citadelu, ali oko nje vodi fina, široka staza. Odatle se sa jedne strane pruža divan pogled na niže delove Bergama, ali i na okolna brda. Međutim, bitno je da se napravi čitav krug oko Citadele, jer se sa jednog dela poput terase pruža fantastičan pogled na čitav Gornji grad, ali i na brdo na kojem se nalazi crkva i zamak San Viđilio, do kojih sam peške otišla još prvo jutro. Baš sam uživala i bila zadovoljna.
Ipak, u nekom trenutku sam morala da krenem, stigla sam do stana, tu se dopakovala i još malo osvežila, a zatim i krenula na železničku stanicu jer sam se tog dana prebacivala do gradića La Specija na obali Ligurskog mora.
U La Speciji sam iznajmila stan i još sam kod kuće pripremila detaljna uputstva za samu sebe kako da stignem do njega. Taman vidim i jednu bakalnicu pored same autobuske stanice, kupim kartu i uletim u autobus koji je upravo naišao. Pitam unutra da li je to broj 3, kažu jeste. Brojim ja uredno stanice i izađem na četvrtoj, kad ono, stanica se ne zove kako bi trebalo i sve je ravno („moj“ stan je bio negde na brdu). Totalno se zbunim. Em nisam bila na pravom mestu, em nisam imala pojma gde sam. Na svu sreću, naiđe neki gospodin i ja ga pitam za ulicu, a onda on proveri i uputi me na pravu stranu. Ispostavilo se da sam ja napravila grešku prilikom pripremanja uputstva i umesto da sa železničke stanice skrenem na desno, ja sam otišla na levo i na pogrešnu stranu ulice, tako da sam hvatala autobus u suprotnom pravcu, a kako je autobus naišao dok sam ja kupovala kartu i ja onda uletela u njega, nisam ni videla u kom pravcu ide. Pa dobro, i takve se stvari dešavaju. Kupila sam drugu kartu, ušla u autobus koji ide na pravu stranu i ubrzo sam se našla u stanu koji se na prvi pogled čini malo udaljen od centra, ali sam u stvari bila vrlo zadovoljna.
Kada sam ostavila stvari, spustila sam se do grada i ubrzo ušla u dosta dugu pešačku zonu koja je vodila u pravcu mora kuda sam se i uputila. Uz put sam slučajno naišla na mesto gde sam kupila karte za dva dana kasnije pošto mi je naredni dan već bio organizovan. Naime, La Specija je glavna polazna tačka za obilazak sada čuvenog i ekstremno popularnog turističkog odredišta Ćinkve tere. Upravo to sam i ja želela da obiđem ovom prilikom i otud eto mene u La Speciji.
To predveče ovaj grad mi se učinio prilično simpatičnim, pogotovo kada sam kroz park izbila na obalu i tu sa desne strane videla pešačku stazu koja je vodila ka molovima gde su parkirani brojni gliseri i jedrilice, a bogme i male i značajno velike jahte. Poenta je bila da mi je ta šetnja prijala, nije bilo pretoplo, a i sa mola se pružao veoma lep pogled na grad.
La Specija je velika trgovačka luka, ali tu pristaju i ogromni kruzeri koji vodaju turiste po vodama Sredozemnog mora. Takođe su mogli da se vide i brojni vojni brodovi. Sve je to pre svega zbog veoma dobrog prirodnog i prostranog zaliva u kojem su luka i grad smešteni. Na jednom kraju zaliva se nalazi Portovenere, a na polovini druge strane zaliva je mesto Lerići, i oba ova mesta su mi bila u planu obilaženja upravo drugog dana boravka u ovom delu Italije.
Posle ove fine šetnje po centralnom delu grada, vratila sam se autobusom u kraj u kojem sam spavala (sada sam već bila izverzirana u vezi sa lokalnim prevozom) i tu sam otišla u jedan lokalni restoran na večeru. La Specija je grad sasvim pristojne veličine, ali bez obzira na sve aktivnosti u luci, ona ipak nije veliki urbani centar. To konkretno znači i da javni prevoz ne ide do kasno, kao i da se grad uveče primiri. Meni je to sasvim odgovaralo, jer je noću stan koji sam iznajmila bio neverovatno tih, ali pretpostavljam da pogotovo za mlade Italijane to može da predstavlja problem.
Bilo kako bilo, vratila sam se iz centra upravo na vreme da odem na finu večeru, mada ne posebno maštovitu. La Specija je poznata pre svega po dagnjama koje se u vodama zaliva gaje u velikom broju, ali ja to veče nisam bila raspoložena za tako nešto već sam jednostavno poželela picu (uz nezaobilazno pivo). Ali, da ne bi baš bilo sve uobičajeno, odlučila sam se za kombinaciju gorgonzole, oraha i meda, raspoređenim preko divnog, tankog i krckavog testa. I bila je to zaista jedna veoma ukusna kombinacija. Sve u pravoj meri. U stvari, nikada me ne peče savest kada u Italiji jedem picu u lokalnim restoranima (koji nisu namenjeni turistima). Razlog je taj da ja picu jednostavno ne mogu da napravim kod kuće, a da bude po mom ukusu. Nije u pitanju samo testo i brašno. Glavni problem je taj da nemam odgovarajuću peć. Ja imam rernu i to italijansku i ona čak ima program za picu, ali to je sve samo šminka. Bitno je da se pica peče na visokoj temperaturi, a to regularne kuhinjske rerne jednostavno ne nude. Zato, kad god odem u Italiju, gledam da makar jednom sebe častim sa nekom finom lokalnom picom. Tako je bilo i to veče. Sa prijatno punim stomakom otišla sam kasnije na spavanje.
Narednog dana nisam previše žurila, ali se nisam ni razvlačila, tako da sam već u 8.15 bila u vozu za Levanto, jer sam tog dana u planu imala obilazak Ćinkve tere, ali sa početkom upravo u Levantu koji ne pripada ovom nacionalnom parku, već je to sledeće mesto u koje stiže voz kada napusti Monteroso koji pripada Ćinkve tere.
Nacionalni park Ćinkve tere (Pet zemlji) zove se tako zbog pet selašaca koja je nalaze na ukupnoj udaljenosti od oko 20 km. Doduše, to zavisi i kojim putem idete. Naime, Nacionalni park obuhvata ne samo ovih pet selašaca, već i dobar deo okolnih brda, kao i Portovenere i tri ostrvca dalje na jugu. Tu postoji mnoštvo planinarskih staza i moguće je verovatno provesti i desetak dana pešačeći njima, spavajući u nekom od pet glavnih sela ili po raznim smeštajima širom parka. A može se i obići svih pet sela za jedan dan, kao što sam ja odlučila da uradim.
Originalno sam u stvari planirala tako da sam odvojila čitava dva dana za obilaženje NP Ćinkve tere, i tu pre svega mislim na ovih pet sela, ali sam u međuvremenu preradila svoj plan, tako da sam za sela odvojila samo jedan dan. Najjednostavniji način, pa možda i najefikasniji, jeste da se u La Speciji kupi železnička karta u oba pravca i ulaznica u Nacionalni park, sve ujedno. Naime, u svakom od sela postoji železnička stanica i lokalni voz staje u svakom od njih. Dakle, sa tom dnevnom kartom (a može se uzeti i karta za dva dana), praktično se prebacujete od sela do sela vozom i to bilo kojim redom. Vožnja između traje po manje od 5 minuta. Selo koje je najudaljenije od La Specije (u pravcu Đenove, tj., ka severozapadu obalom) jeste Monteroso al mare. Zatim dolaze Vernaca, Kornilja, Manarola i Riomađore. Od Riomađora do La Specije vozom potrebno je manje od 10 minuta.