Italija 2018, 5. deo (Levanto i Ćinkve tere)
Glavni deo Nacionalnog parka Ćinkve tere (Cinque Terre), koji je ujedno i kulturno dobro koje se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine, sastoji se od pet malih sela na obali Ligurskog mora. Između njih i dalje ka kopnu postoje brojne pešačke staze i čitav ovaj kraj je vremenom postao neverovatno popularan, pa samim tim i prepun turista. Sela se mogu obići u toku jednog dana, prebacujući se lokalnim vozom od jednog do drugog, a moguće je ostati i više dana i obilaziti i sela i čitav nacionalni park natenane, koristeći mapu i dobro obeležene staze.
Što se tiče pešačenja i takvog obilaženja, bitno je reći da nisu sve pešačke staze uvek otvorene. Informacije na ovu temu mogu da se saznaju u specijalizovanim turist biroima koji se nalaze i u La Speciji i u svakom od sela, gde se ujedno kupuju i karte za boravak u nacionalnom parku. U vreme kada sam ja išla bile su zatvorene staze između sela Kornilja i Manarola, kao i između sela Manarola i Riomađore. Ja sam vrlo ambiciozno pomislila da bih mogla da odradim one staze koje su bile otvorene u vreme mog boravka, ali se taj plan promenio u toku samog dana kada sam ih posećivala.
Naime, pošto meni ambicija ne nedostaje, ja sam rešila da prvo odem vozom do mesta koje se zove Levanto. Ono ne pripada nacionalnom parku, ali od njega do sela Monteroso, koje je najudaljenije od La Specije, postoji staza od 7-8 km, što se pređe za oko dva i po sata. Rekli su mi da je staza od Monterosa do Vernace dosta strma i mada je duga samo nekih 4 km, potrebno je sat i po, a i duže.
U Levantu sam se ipak prvo zaletela na plažu, jer sam želela malo da šljapkam po obali i plićaku i mogu da prijavim da je voda bila ledena. Zato sam se ubrzo obula i stazom krenula uzbrdo.
Staza je bila dosta strma – prvo stepenice, pa put, ali je vremenom to prešlo u pravu pešačku stazu koja se sastojala od kamenja i zemlje, a tek ponegde se videla i ljudska intervencija gde su improvizovane nekakve drvene ili kamene stepenice da bi eventualno olakšale kretanje.
Osim ne baš blistave kondicije, mnogo veći problem sam imala sa činjenicom da u stvari uopšte nisam imala odgovarajuću obuću. Svi, ali apsolutno svi ljudi na koje sam nailazila imali su prave planinarske gojzerice. I to je prava stvar. Toliko znam i ja sama. Ali, nemajući baš tačnu predstavu šta me čeka, a takođe me je i mrzelo da nosim gojzerice iz Beograda „samo zbog jednog dana“, ja sam na sebi imala nekakve sportske cipele koje nisu bile čak ni patike, niti su imale kvalitetan đon koji se smatra neophodnim pogotovo prilikom spuštanja kada može da dođe do proklizavanja. Bilo kako bilo, morala sam da se oslonim na svoju agilnost i da budem veoma pažljiva. Ispalo je dobro, ali sam shvatila da zaista ne treba da izigravam sudbinu, tako da, kada sam se dočepala Monterosa, više nisam ni pokušavala da planinarim. Ispostaviće se kasnije da nije bilo ni vremena za tako nešto.
Ipak, ta šetnja od dva i po sata od Levanta do Monterosa nije bila uzalud. Dan je bio fantastičan i ja sam zaista bila srećna i uživala u divnim predelima oko sebe, uključujući naravno i more.
Tokom te šetnje prisustvovala sam i nečemu što je zaista ostavilo snažan utisak na mene. Naime, na stazi je bilo i drugih šetača i u jednom trenutku je ispred mene išao jedan stariji par Francuza. Iznenada, žena se sagnula, pokupila neki otpad koji je videla pored staze, stavila ga u kesu i nastavila dalje. A ja sam još mislila za sebe da sam dobra zato što ništa ne ostavljam iza sebe u prirodi! Davnih dana kada sam se bavila planinarenjem, jedna iskusnija planinarka je kritikovala par nas zato što smo ogrizoljke od jabuka ostavili iza sebe. Mi smo se pravdali rekavši da je to organski i da će životinje taman fino to da pojedu. Ta gospođa nam je rekla da životinje već imaju u prirodi sve što im je potrebno i da nema razloga da mi bilo kakav otpad ostavljamo iza sebe. Razmislila sam o tome, složila se i više nikada ništa nisam ostavljala iza sebe, ali ovo što sam videla bilo je zaista napredna verzija vođenja računa o nezagađivanju okoline. Sa gorčinom sam se prisetila kako sam u divljini Nacionalnog parka Đerdap, idući kanjonom Brnjice, do kog se može doći samo pešice, nailazila na mnoštvo plastičnih kesa i flaša, a tu prolazi samo lokalno stanovništvo koje u stvari to i ostavlja iza sebe. Ova gospođa nije bila Italijanka, ali njoj je očigledno bilo važnije da priroda kroz koju prolazi bude što lepša i neokaljanija čak i kada ona ode iz nje, nego da vodi računa o tome da li je to baš njena zemlja ili ne. Oduševila me je!
Dakle, posle skoro dva sata, došla sam do jednog proširenja staze gde je veći broj ljudi pravio pauzu, a razlog je bio taj da je sa tog mesta moglo da se uživa u pogledu na Monteroso.
Odatle je staza išla samo na dole i kada se dođe do nivoa mora, prvo se ulazi u noviji deo Monterosa koji se zove Feđina. Tu sam prvo sela u jedan kafe na plaži i odmorila se uz jednu finu kafu, a onda sam krenula dalje pored mora, prateći znak koji je upućivao ka centru.
U stvari, taj centar je „pravo“ selo Monteroso koje čini Ćinkve tere, a da bi se došlo do njega može se ići ili stazom koja obilazi veliku stenu koja se uzdiže iz mora ili da prođe kroz tunel. Ja sam se odlučila da na jednu stranu idem okolo, a na drugu kroz tunel.
Kada se dođe do samog centra, ne možete a da se ne oduševite. Mesto zaista izgleda preslatko. Ono nije veliko, tako da može da se obiđe relativno brzo, što sam i ja učinila.
Već sam planirala da ručam u jednom od sela, ali rekoh sebi, pa ne mogu već u prvom, tako da sam se odlučila za sledeće, ali dok sam prolazila uličicama prepunim restorana iz kojih su dolazili divni mirisi, bila sam u zaista velikom iskušenju. Odolela sam iskušenju i vratila se u Feđinu, jer je železnička stanica zapravo tamo, tako da sam se prebacila u Vernacu, sledeće selo.
Izlaz sa železničke stanice u Vernaci nastavlja se direktno na ulicu koja se spušta ka moru, a onda izbija na trg i omanju luku.
Čini mi se da je Vernaca možda i najlepša od ovih pet sela, ali i ako nije, mislim da je najčešće fotografisana, jer je zaista neverovatno lepa. Visoke kuće obojene jarkim bojama, ali i tvrđava koja se izdiže na jednom kraju sela, zajedno sa par crkava, pa sve to prilepljeno za zelene padine brda, dok je sa druge strane more... Da, zaista gotovo idealno lepo mestašce. Osim... Ćinkve tere postoje vekovima, ali su postale ultra popularne tek poslednjih nekoliko decenija. Toliko da je čak i u aprilu bila neverovatna gužva. Zaista ne mogu, ali ni ne želim ni da zamišljam na šta to sve liči u junu, julu i avgustu. Možda bi valjalo doći ovde u novembru, ili u februaru ili početkom marta, ali s druge strane verujem da je čak i tada velika gužva, dok istovremeno postoji opasnost da vreme bude grozno.
Ja sam dakle rešila da se častim i svratila sam u jedan lep restoran, ali je bilo prepuno, pa sam se prvo, provlačeći se kroz uske ulice, popela do vrha tvrđave odakle se pruža divan pogled i na selo, ali i na okolinu.
Vraćajući se u selo, ponovo sam svratila u onaj restoran, a onda, uz malo sreće, uspela sam i da dobijem sto na terasi odakle sam gledala ka moru. Hrana je takođe bila odlična. Ipak, kada sam završila sa ručkom, mada nisam žurila sa jelom jer mi je baš prijalo da se opustim i uživam u doživljaju, shvatila sam da je već uveliko popodne, a ja imam još tri sela koja treba da obiđem!
Mada su lokalni vozovi dosta česti i uz kartu se dobija i vozni red, povremeno dolazi do poremećaja reda vožnje i ja sam skoro u svakom mestu gubila dragoceno vreme čekajući na stanici da sledeći voz naiđe. Ipak, ne bih preporučila da se ide kolima (peške može, ali uz dobru obuću), jer je parkiranje verovatno noćna mora.
Tako sam se prebacila do Kornjilje, ali tu je sad već trebalo da se ponovo penje. Naime, ovo je jedino selo koje nije direktno na obali, već je uzdignuto na vrhu strme stene koja se uzdiže iz mora. Ali, ja ovo nisam znala unapred. Za razliku od velike većine putovanja gde se ja dobro spremim i pripremim informacije unapred, ovde sam krenula dosta opušteno, pa sam na osnovu prva dva mesta zaključila da će i treće biti pored mora. Kada sam izašla iz stanice i videla tablu koja pokazuje pravac plaže, ja sam direktno tamo krenula. Ispostavilo se da je ovo bilo potpuno bezveze i hodajući jednom dugom stazom koja je vodila paralelno između mora i železničke pruge, pri čemu je more bilo ispod mene, a železnička pruga iznad, odjednom sam uvidela cik-cak stepenice na brdu ispred mene i shvatila da se tim putem ide do Kornilje.
Ovo sa penjanjem je već počinjalo da mi ide na živce – samo gore-dole, a meni vruće i već sam bila umorna. Ipak, nije mi bilo druge. Doduše, ima neki lokalni mini-bus koji može da vas odvede do centra sela, ali nisam želela uopšte da se bavim još i tim redom vožnje. Dakle, od železničke stanice do centra Kornilje ima skoro jedan kilometar, uz penjanje uz stepenice koje vode po gotovo vertikalnoj padini. Kada sam konačno došla na vrh stepeništa, rešila sam da prvo odem da vidim crkvu do koje je trebalo još da se penje. Nek' ide život! Kad se već penjem, onda da se penjem skroz.
Ali, i da bi se obišlo selo, moraju se pratiti ulice koje i dalje idu gore-dole. Drugim rečima, ako baš nemate kondiciju ili imate problema sa kolenima i sl., Ćinkve tere jednostavno nisu za vas. Nema ničeg ravnog (osim šetanja pored mora u Monterosu). Od crkve u Kornjilju spušta se neznatno do jedne prostrane raskrsnice, gde može da se uhvati autobus koji vozi do železničke stanice, ali sam ja ušla u sam centar Kornilje gde je zaista nemoguće ne uživati u ljupkim prizorima njenih uskih uličica.
Osim što ima lepe zavojite i slikovite uličice, Kornilja je kulturološko-istorijski zanimljiva jer se pominje u Bokačovom Dekameronu. Ali, to meni nije bilo bitno dok sam tim ulicama išla ka kraju sela odakle na jednoj terasi postoji fantastičan vidikovac. Imajući u vidu doba dana i položaj sunca, pogotovo je pogled na sledeće selo, Manarolu bio divan.