Italija 2018, 7. deo (Lerići, Đenova)
Lerići je jedno preslatko mesto i tu konačno gotovo da nije bilo stranih turista. Nije baš da razumem zašto se toliko njih tiska po mestima severno od La Specije, koja jesu lepa, ali je i Lerići veoma lep i ima praktično iste elemente kao i Ćinkve tere i Portovenere – slikovite uske, a visoke kuće, ofarbane u bojama zemlje i sa zelenim žaluzinama, tesne uličice, uzbrdice za penjanje, utvrđenje na vrh brda, a sve to na obali mora. Valjda je to više stvar reklame i marketinga čitavog poteza Ćinkve tere, uključujući i Portovenere.
S druge strane, ni Lerići nije imun na potencijalnu reklamu i turistički razvoj zasnovan na čuvenim privremenim stanovnicima s početka 19. veka. Naime, u delu Lerićija koji se zove San Terenco čuveni engleski pesnik Persi Biš Šeli je 1822. godine iznajmio vilu i tu ga je posećivao takođe čuveni engleski pesnik Džordž Gordon Bajron (to je onaj što je preplivao zaliv La Specija da bi došao do svog prijatelja, što sam pomenula u prethodnom tekstu o svom putovanju po Italiji). Šta više, upravo vraćajući se 8. jula 1822. godine iz Livorna kući u Lerići, Šelija je uhvatila iznenadna jaka oluja u zalivu La Specija i tu se udavio. Nije imao ni 30 godina. Inače, još jedna zanimljivost vezana za Šelija je sledeća. On je bio oženjen sa Meri Šeli koja je takođe bila književnica, a najpoznatija je po tome da je upravo ona smislila čuvenog Frankenštajna. Poseta ovom mestu je za mene na neki način predstavljala i omaž mom davnom studiranju engleske književnosti (posebno sam se „mučila“ upravo sa delom koji je obuhvatao i romantičarske pesnike).
Po dolasku u Lerići, malo sam prošetala po obali, a onda sela u jedan kafe da bih uživala u divnom pogledu, savršenom vremenu, miru i opštem skladu, jer nije bilo nikakve potrebe da žurim bilo kuda. Posle fine pauze, krenula sam u šetnju da bih iskoristila još par sati dnevnog svetla.
Išla sam malo do kraja pešačkog dela, ispod same tvrđave, a onda se vratila do prostranog trga u centru. Odatle sam se uvukla u centralne ulice koje su ponovo bile neverovatno uske, ali i slikovite. Razlika u odnosu na one koje sam viđala prethodnih dana bila je ta da po tim ulicama gotovo da nikog drugog osim mene nije bilo. Hoću da kažem, nema puno turista, pa nema ni puno radnji, ni puno lokalnih prodavaca.
Pošto sam po mapi videla da postoji i neki deo Lerićija „iza“ rta na čijem vrhu se uzdiže tvrđava, pitala sam neke dve gospođe na koje sam naišla kako da dođem „na drugu stranu“. Jedna od njih me je malo zbunjeno pogledala, ali se onda kao prisetila i rekla da treba da se vratim do tunela, a ako hoću da idem do tvrđave, penjanje mogu da počnem i odatle. Nije, naravno, ona pominjala penjanje, ali ja više nisam bila rada da se suočim ni sa jednim stepenikom bez preke potrebe. Krenula ja u pravcu koji su mi pokazali da bih pronašla taj tunel i jedva sam ga našla, mada nije mali. U stvari, u njega se ulazi upravo sa rive, između par poslednjih restorana koji su ispod same tvrđave. Tu sam otišla na drugu stranu, ali zapravo nije bilo ničeg zanimljivog da se tamo vidi. Malo plažnog dela s jedne strane i nekoliko restorana sa druge. Pretpostavljam da je sve ovo prepuno tokom pune letnje sezone.
Vratila sam se tunelom, ali nisam izašla iz njega, jer na samom početku postoji javni lift kojim se penje do tvrđave. Oduševila sam se. Konačno da nisam morala da se pentračim da bih nešto videla. Doduše, sama tvrđava je zatvorena, ali se zato sa platoa ispred ulaza u nju pružao divan pogled.
Naravno, ništa ne može da prođe bez stepenica i uzbrdo-nizbrdo, tako da ako hoćete da uhvatite još neki pogled ka „gradskoj plaži“ ili ka Portovenere sa ostrvima, opet mora da se ide gore-dole da bi se došlo do terasa sa kojih se zaista pruža veoma lep pogled.
Posle ovog kraćeg obilaska, spustila sam se do rive i zatim se lagano uputila u pravcu San Terenca, ali sam mislila da ću već na pola puta uhvatiti autobus za La Speciju. Međutim, kako je vreme bilo divno, ja nisam bila umorna, a i uživala sam u prizorima oko sebe, lagano sam šetalištem prošla tih nepunih 3 km i čak odlučila da sednem malo, a ne da jurim u La Speciju.
Bilo mi je lepše da sedim ovde i gledam direktno u more u nekom od barova pored kojih sam već prolazila, nego da po La Speciji tražim nešto simpatično. Tako sam i uradila i bila je to odlična odluka.
Posle ove opuštajuće pauze, sela sam u prigradski autobus i uskoro sam bila u La Speciji gde sam direktno krenula u stan. Ipak, na putu od autobuske stanice do stana, prolazila sam pored jedne poslastičarnice i videla nekog momka kako izlazi odande sa sladoledom plave boje. To sam morala da probam. Pitam ih ja šta im je to, a oni mi kažu „puffo“. Pošto nisam razumela, potražim dodatna objašnjenja, a oni kažu – kombinacija mente i čokolade. Uzmem dve kugle, čisto da bih bila sigurna u ukus i bio je odličan, nalik na ledene kocke. Posle sam proverila šta znači puffo. Tu sam se nasmejala – naravno da nisam razumela, u pitanju je italijanski termin za štrumfove, a sladoled je bio baš te boje. Evo...
Narednog dana je već došlo na red napuštanje La Specije i prebacivanje u Đenovu.
Đenova je najveća italijanska luka i veliki grad na obali Ligurskog mora. Moram da priznam da me nikada nešto posebno nije privlačilo da dođem u Đenovu, ali kada sam osmišljavala ovo putovanje, shvatila sam da bi mi bilo dobro da se baš tu stacioniram. Osim toga, u međuvremenu sam kroz posao postala svesna nekog detalja vezanog za Katedralu San Lorenco, pa sam htela i to da vidim uživo. Takođe, nekako sam je uvek zamišljala kao veliku, bučnu, pa ne i previše privlačnu, što mi je i dosta Italijana potvrdilo u svojim komentarima. Ispostavilo se da smo svi pravili grešku. Jeste Đenova i velika i bučna, ali ona ima i apsolutno divnih delova, pri čemu mislim najviše na manje ili više uske i zavojite ulice u istorijskom centru grada sa fantastično lepim palatama. Ostalo nisam stigla da posetim.
Kao smeštaj u Đenovi odlučila sam se da uzmem sobu u okviru privatnog stana. Meni je domaćica još na samom početku skrenula pažnju na to da je stan na 6. spratu bez lifta, ali kada sam tražila smeštaj činilo mi se da se sve što se nudilo nalazilo na 5-6. spratu bez lifta. Rešila sam da prihvatim. S druge strane, stan i moja soba nalazili su se baš u tom istorijskom centru grada, nedaleko od železničke stanice na koju sam stigla, tako da sam fino prošetala do onde.
Moja torba nije bila previše teška, ali je trebalo da je ipak iznesem 118 visokih stepenika. Ipak, Frančeska, moja domaćica, sačekala me je na pola puta i ljubazno pomogla. Oni su valjda navikli na to više od nas prolaznih posetilaca. Kaže da ponekad mora po osam puta u toku dana da ide gore-dole. Kad malo bolje razmislim, ovo penjanje je opšta karakteristika u svim mestima koje sam posetila tokom ove posete Italiji. Skoro kao da sam išla u Dolomite.
Bilo kako bilo, Frančeska me je prvo ponudila kafom i kolačima, pa kada sam se malo osvežila krenula sam u šetnju. Uzgred, pitala sam Frančesku da mi preporuči neko mesto za ručak i ona mi je na mapi pokazala gde mogu da jedem sveže napravljenu testeninu. Idealno za ručak! Otišla sam, dakle, prvo tamo (Pastificio Artigianale di Canneto, Via di Canneto Il Curto, 49) i naručila testeninu sa pestom na đenovljanski način. Taj divni zeleni sos od bosiljka, pinjola, belog luka i sira vodi svoje poreklo upravo iz ovog grada. Ali, pošto sam bila gladna i ja, a pogotovo moje oči, uzela sam i jedno jelo sa hobotnicom. Ipak, iskazala sam neverovatnu umerenost time što sam oba jela naručila u malim porcijama (postoji i srednja, a i velika veličina porcije). Sam restoran je praktično savršena verzija „brze hrane“ – hrana se dobije stvarno brzo i služi se u plastičnim posudama, ali pošto se može naručiti sveže pravljena testenina (može i sušena testenina), samim tim se ne gubi na kvalitetu. Baš sam uživala!
Posle divnog obroka, otišla sam i do nedaleke Katedrale San Lorenco. To je crkva osnovana u 7. veku, sa doradama urađenim u periodu od 12. do 14. veka, ali je mene posebno zanimalo da vidim jednu fresku na kontrafasadi – unutrašnji zid prednje fasade. U pitanju je Strašni sud. Nekoliko meseci pre posete Đenovi, imala sam priliku ne samo da čitam, već i da prevodim jedan rad upravo na temu ove freske. Ova freska je zanimljiva jer se pripisuje vizantijskom majstoru s početka 14. veka i na njoj se kroz različite elemente prepliću i istočna i zapadna tradicija. Volim kada čitam neki konkretan tekst o nekom delu ili detalju, ne nužno u vodiču, jer onda mogu mnogo bolje da obratim pažnju na različite elemente, pa i da uživam u tome što gledam. Tako je bilo i ovom prilikom.
Zatim sam otišla do crkve San Donato i potpuno je fantastično kako je niz crkava u starom centru Đenove prosto stisnut između visokih zgrada koje ih okružuju i često značajno nadvisuju.
Veoma blizu ove crkve, idući uličicom uzbrdo (da li može drugačije?), naišla sam na đenovljansku Duždevu palatu i tu vidim da je u toku izložba Pikasovih remek-dela iz njegovog muzeja u Parizu.
Odlučim na licu mesta da ipak odem da vidim šta tu ima. Pa, dobro. Pikaso k’o Pikaso. Ma koliko se ja izlagala takvom tipu dela, meni je i dalje sve to strano. Čitam sa strane kratke detalje vezane za dato delo, ali mi to ništa ne pomaže. Opustim se, prepustim ... – ništa! Onda počnem da zamišljam da li bih ja volela da tako nešto imam na zidu u svom stanu i da ga gledam svaki dan i tu već počnem da vidim razliku. Ima dela koja bih momentalno izbacila iz svog prostora, ali ima i nekih koja bi mi bila sasvim u redu, bez ikakve potrebe da znam da li tu neka žena čita ili je u pitanju umetnik sa svojim modelom, pri čemu se ne vidi ni umetnik, ni paleta, ni model. Kao (meni) simpatičan raspored pravih i krivih linija i površina u različitim bojama, moglo bi da prođe. S druge strane, nema šta ja tu da brinem. Nijedan Pikaso nikada neće završiti na zidu u mom stanu. Problem rešen.
Posle posete izložbi, kroz jedan od bočnih izlaza iz Duždeve palate izbila sam na impresivan Trg de Ferari, nazvan tako po Markizu De Ferariju, ne po marki automobila. Oko trga se nalaze brojne zgrade sa sedištima banaka, osiguravajućih društva, itd, i ovde se zapravo nalazi finansijski i poslovni centar Đenove.
Još malo sam prošetala to tom kraju, prolazeći ispod šarenih kišobrana koji sada često krase gradove, a onda se vratila u stari deo grada, eksperimentišući i idući levo-desno po uličicama da bih ih što više prošla.
A onda sam konačno stigla i do ulice Garibaldi. Glavni utisak mi je bio da je to veoma uska ulica za tako značajan urbani prostor.