Italija 2018, 8. deo (Đenova, Reko, Portofino, Milano)
Ulica Garibaldi, tj, Via Garibaldi u Đenovi predstavlja deo kulturno-istorijskog dobra koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine. Razlog? U starom gradskom centru postoje brojne ulice i trgovi iz kasne Renesanse i Baroka oivičeni stotinama impresivnih palata koje su pripadale bogatim đenovljanskim porodicama. One se danas često zovu Palaci dei Roli, što znači palate sa zvaničnih lista. Naime, palate su bile toliko lepe da su postojala „izvlačenja iz bubnja“ da bi se odlučilo u kojoj će biti smešteni važni posetioci grada, tj., bilo je pitanje prestiža da palata ima svoj arhitektonski stil i lični karakter i da zavređuje ovu čast.
Ove palate se nalaze po čitavom starom delu grada, ali je koncentracija najveća upravo u Ulici Garibaldi. Zato sam i rekla da mi se ulica činila nekako suviše uskom za tako značajne palate koje su označile početak ere moderne urbane arhitekture u Evropi.
Posle šetnje ovom ulicom i zavirivanja u unutrašnja dvorišta ovih divnih palata, otišla sam i do crkve San Mateo na istoimenom trgu. Osim ove lepe, male crkve, na trgu se nalazi i nekoliko palata koje su pripadale porodici Dorija, kao i klauster iz 14. veka (u njega se ulazi kroz prolaz levo od crkve).
A onda sam otišla i do trga ispred basilike Santa Maria dele vinje, ali ne da bih obilazila, već da bih konačno sela da se odmorim i naručim jedno lepo pivo.
Mada sam naručila samo pivo, oni su mi doneli i čitav tanjir različitih mezetluka koji su se taman fino uklapali i kojih je bilo u sasvim prihvatljivoj količini. Baš kako treba. Sve je to, naravno, naplaćeno bez obzira što to niste baš tražili, ali bilo je tako ukusno i u pravoj meri, da uopšte nije smetalo.
Vraćajući se u pravcu zgrade i stana u kojem sam imala sobu, slučajno sam skrenula u neku ulicu i onda ugledala more. Zanesena lepotama starog grada, skroz sam zaboravila da je tu i more. Izašla sam na taj deo rive i stvarno je bilo veoma lepo i uživala sam u suncu koje se već ozbiljno spuštalo ka zapadu.
Narednog dana su opet usledili vozovi i autobusi, ali za sasvim miran izlet gde je bilo potrebno da uživam u onoj esencijalnoj filosofiji Italijana – dolce far niente! (slatko je kada se ne radi ništa!)
Prvo mesto u koje sam otišla bilo je Reko, koje samo po sebi uopšte nije nešto naročito, ali je na dugačko i na široko poznato po svom specijalitetu – fokaći iz Reka.
Fokaća je tipično testo za picu bez dodataka. Naravno, Italijani i nešto tako jednostavno znaju da naprave vrhunski i da bude veoma ukusno. Ova fokaća je u stvari nešto između. Testo za picu se razvuče da kažemo duplo tanje nego što bi bilo za picu (koja je i inače tanka, a ne debela hleburčina). Onda se stavi jedan sloj tog testa, pa dosta lokalnog sira, pa odozgo još jedan sloj testa. To se onda ispeče.
Meni su rekli da je sasvim svejedno gde ću da sednem i da jedem, ali dok sam išla prema plaži veoma lako sam odlučila gde ću sesti da bih ručala. Naime, prošla sam pored jednog mesta gde sam videla neke bajkere kako sede i jedu (da li bi to mogao da bude ekvivalent kamiondžijama kada je u pitanju kvalitet hrane?), a i kada sam provirila unutra, neko je bio u sred „razvijanja kore“ za čuvenu fokaću iz Reka i testo se vrtelo po vazduhu usmeravano veštim rukama osobe koja je pripremala hranu.
Ova fokaća koju sam ja dobila imala je dosta sira i odozgo, a ne samo u sredini, i je bila – mmmmm... fantastična! Hrskavo testo i istopljeni sir – da li tu nešto može da ne bude savršeno?
Mimo svog običaja naručila sam pivo u sred dana jer mi je tako dobro išlo uz ono što sam jela. To se kasnije pokazalo kao ipak pogrešna odluka. Prvo, kada sam na kraju obroka rešila da odem do toaleta, tek kad sam tamo stigla shvatila sam da sam rančić ostavila na stolici gde sam sedela. Trkom sam se vratila i rančić je bio tamo. Uf! Dobro je. Onda sam na železničkoj stanici uredno i mirno čekala voz na pogrešnom peronu! Na svu sreću uvidela sam svoju grešku na vreme, tako da sam se prebacila na ispravan peron. Dosta je bilo – nema više alkohola za mene u sred dana! Lepo je da mene to toliko opusti da mi mozak gotovo uopšte ne radi, ali što je mnogo, mnogo je.
Ako Reko nema mnogo toga da ponudi osim sjajnog lokalnog specijaliteta, moje sledeće odredište, a pogotovo njegova okolina nude divne morske pejzaže, ali i preslatka mesta namenjena prevashodno onima sa VEOMA dubokim džepovima.
Ja sam, naime, izašla iz voza u mestu Santa Margerita Ligure sa namerom da odem do Portofina. Ali, već i samo mesto S. Margerita, kao i čitav taj potes do Portofina izgledaju izuzetno lepo i privlačno za oko. Portofinsko poluostrvo me oblikom podseća na kvadrat (manje-više). Njegov deo koji je okrenut ka moru, kao i njegovo brdovito zaleđe pripadaju Portofinskom parku prirode.
Kao što sam prethodno već rekla, čitav ovaj dan bio je posvećen tome da ne radim ništa. Tako sam se fino spustila uličicom koja od trga na kojem staje lokalni autobus do mora, malo fotografisala, prošetala do kraja mola i tu sela u jedan restoran u kojem sam popila kafu uživajući u apsolutno predivnom pogledu.
Vreme je malo počelo da se kvari u smislu da su se povremeno navlačili oblaci, ali dok sam ja sedela i uživala u kafi i pogledu, sunce je uglavnom lepo sijalo i obasjavalo lepe i slikovite kuće koje se jedna prilepljena za drugu nižu pored jednog dela obale.
Posle opuštanja uz kafu, prošetala sam do centra i posmatrala okolinu iz drugih uglova. Naravno, i ovde postoji tvrđava do koje može da se penje, ali ovo nije bio dan za bilo kakav ozbiljniji napor, samo je šetnja po relativno ravnom dolazila u obzir.
Mada sam već na železničkoj stanici u Santa Margerita Ligure kupila povratnu kartu za autobus, rešila sam da izađem nešto ranije da bih šetala pored obale pre nego što dođem do samog mesta. Ne samo da sam želela da na miru posmatram lepe prizore oko sebe, nego mi je takođe bilo i čudno da se ne pokrećem. Ako ne pređem barem 15 km dnevno, kao da mi je propao dan.
Ta šetnja mi je baš prijala, a ujedno sam imala priliku i da malo prošetam po samom mestu Santa Margerita Ligure, pošto se stanica nalazi na drugom kraju centralnog zaliva. I ovo mesto je veoma popularno za imućnije ljude, ali svakako ima posetilaca svih fela, uostalom kao što sam i ja bila.
Vozom sam se vratila za Đenovu, ali sam izašla na jednoj od dve veće stanice i onda prepešačila do „mog kraja“ još par kilometara. Tu sam otišla na večeru u jedan preporučeni restoran i tom prilikom sam iskusila jednu od značajnih prednosti kada putujete sami. Iako je bila gužva ispred restorana, jer su neophodne rezervacije, jednu osobu nekako uvek lako ubace u raspored. Tako je bilo i ove večeri. Pojela sam jednu finu porciju paste i popila čašu vina, čime sam završila aktivnosti za ovaj dan.
Sledećeg dana sam imala let uveče iz Milana, ali sam i dalje imala veoma ambiciozne planove.
Ujutru sam prvo prošetala do ulice Garibaldi, odakle sam mogla da vidim i ulaz u jedan od saobraćajnih tunela, a zatim sam se liftom popela na brdo gde se nalazi Kasteleto.
Kada se izađe iz lifta dolazi se zapravo na divno proširenje, plato, terasu, odakle se pruža sjajan pogled na Đenovu, njen istorijski centar, da ne kažem stari grad, novije delove sa jedne strane, ali i luku sa druge, kao i brda koja okružuju ovaj grad i koja su prekrivena zelenilom između kojih se vide ređe ili gušće raspoređene kuće.
Osim uživanja u tom pogledu, ja nisam imala ništa drugo u planu da radim, tako da sam sela ne terasu jednog lokalnog bara i na miru popila kafu. Često se dešavalo prilikom ovog mog putovanja po Italiji da barovi ili restorani nisu imali vaj-faj, što je čak i za mene koja dosta kaskam za tehnologijom bilo dosta neobično. Ipak, shvatila sam da je verovatno razlog taj da ogromna većina Italijana ima svoje mobilne provajdere preko kojih već ima internet, tako da im nije nužno bitno da ga imaju posebno po mestima gde sede da jedu i piju. Ali, meni to u stvari uopšte nije smetalo. Ja već godinama unazad imam običaj da sa sobom na putovanja nosim i neku veću ili manju svesku u koju zapisujem razne utiske, misli, opise događaja i ljudi koje srećem, spisak poklona koje treba da kupim da nekoga ne zaboravim, kao i razne ideje „za kad se vratim kući“ koje mi uz put padaju na pamet. Tako je bilo i ovom prilikom. Zapisala sam nešto kratko, ali onda više nisam imala ništa ni da pišem. I šta se desilo? Ništa. Sedela sam opušteno, gledala oko sebe, uživala u kafi i divnom vremenu, i bila sam prisutna i zadovoljna. Pa, to uopšte nije toliko loše.
Ipak, nije mi bilo teško kada sam posle izvesnog vremena odlučila da napustim to mesto, zato što sam želela da se spustim do starog dela Đenove i da još malo prošetam njenim slikovitim, uskim uličicama koje povremeno deluju mračno, čak i po sunčanom danu, jer zbog visine zgrada, sunce ni ne može da osvetli sve delove kojima se prolazi. Bilo mi je zanimljivo da sam na kraju sasvim dobro našla put do zgrade u kojoj sam odsedala uopšte ne koristeći mapu. Savršeno sam se snalazila po tim krivudavim i isprepletanim đenovljanskim uličicama, a osim toga osećala sam veoma jasnu ushićenost dok sam tu prolazila. Ma, mora da sam ja tu ranije živela.
Popela sam se do stana, popila još jednu kafu sa svojom domaćicom i bila sam spremna da krenem na železničku stanicu do koje sam se lako i brzo prebacila peške.
Ja sam krenula dosta rano iz Đenove zato što sam u stvari imala još planova, ali ne za obilaženje, već za susrete. Naime, tokom ovog puta sam shvatila da je jedan moj jako dragi drug koga sticajem okolnosti nisam videla nekoliko godina upravo u Milanu (mada trenutno živi i radi u Kopenhagenu). Javila sam mu se i ispostavilo se da će biti u gradu baš u vreme kada ja prolazim kroz njega. Savršeno!
Rade me je sačekao na železničkoj stanici, ostavila sam torbu na garderobi i bili smo spremni. Prvo smo otišli na piće na terasi jednog lepog hotela odmah pored stanice, odakle se pružao divan pogled, ali smo nas dvoje bili dosta zauzeti čavrljanjem i pokušajima da svoje živote iz prethodnih nekoliko godina sažmemo u sat vremena. Mi smo oboje vredni, marljivi i efikasni u svemu što radimo, pa i u našoj priči. Naravno, uvek ima još toga, a mi smo rešili da nastavimo sa pričom dok šetamo. Ujedno smo se našli i sa Markom, Radetovim partnerom, i onda smo svi troje otišli na pancerote, specijalitet iz regiona Pulja. Posle ovoga smo nastavili dalje da šetamo, svrativši i na neobilazni sladoled, a uskoro smo stigli i do Trga Duomo gde sam ja već morala da hvatam metro da bih se vratila na železničku stanicu i otišla dalje do aerodroma.
Viđanje i druženje sa dragim drugom, ma koliko da je bilo kratko i nedovoljno, ipak je predstavljalo lep način da ovom prilikom zaokružim svoj boravak u Italiji. Relativno kratak period od nedelju dana bio je ispunjen brojnim slikama i utiscima. Kao i uvek kada sam u Italiji, uživala sam u svakom trenutku i na kraju mi je opet u glavi lebdelo pitanje: „Zašto ja ovde ne dolazim makar jednom godišnje?“