Prethodno veče je iz Milana stigao Frančesko i bio je to jedan veoma srećan ponovni susret sa obe strane.
Činjenica da je Frančesko stariji od mene 20 godina uopšte ne utiče na njega i na njegovo doživljavanje stvarnosti i procesa starenja. Gledajući njega (ali i Paolu), sve vreme sam razmišljala kako svima nama oni treba da predstavljaju model kako se stari. Frančesko je prošle godine (kada je napunio 80!!!) ponovo išao na Put Sv. Jakova i ponovo je radio Aragonsku rutu (867 km). Paola nema običaj da toliko hoda, ali to je jedna izuzetno vredna žena koja voli da kuva, pravi džemove i zimnicu, a stan im je blistao kao da je u svakom trenutku spreman da dođu da ga slikaju za neki poznati časopis. U odnosu na njih dvoje osećala sam se prilično lenjom, a moj stan mi se činio zapuštenim mada ga redovno održavam i trudim se da on bude u pristojnom stanju.
U svakom slučaju, već narednog dana smo Frančesko i ja na njegov predlog krenuli u jednu ozbiljnu šetnju do gradića San Lorenco al Mare. Od Rive Ligure do tamo i nazad ima 15 km.
Ponovo smo nas dvoje pratili Biciklističku stazu „Rivijera cveća“ kojom sam šetala i prethodnog dana sa Paolom (samo kraće).
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Već sam u prethodnom nastavku objasnila zašto se ovaj deo Italijanske rivijere naziva Rivijerom cveća, pa otud i naziv biciklističko-pešačke staze, ali to je poprilično jasno i kada se vide neke deonice.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Mali problem može da predstavlja činjenica da je dosta delova izloženo jakom suncu, ali smo u jednom segmentu prolazili i pored borova koji su pravili prijatnu hladovinu.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Staza takođe prolazi i pored nekih plaža koje su u drugoj polovini juna delovale poprilično pusto. Možda je razlog za to odsustvo kafića, restorana i sličnih objekata. S druge strane, kao što će se videti na sledećih par fotografija, obala je ovde malo od peska, malo od kamenja i stena.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Ali, bez obzira na vrstu plaže, voda je ovde svakako izuzetno čista i bistra. Na više mesta duž Rivijere cveća postoje delovi mora u priobalju koji su posebno važni zbog bogatstva morske flore i faune, i ti delovi su pod zaštitom države kao „Područja od značaja za Zajednicu“, što je koncept osmišljen i uspostavljen u okviru EU.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Na jednom mestu sam se setila da napravim selfi sa Frančeskom.
Selfi sa Frančeskom
Kao što sam već pomenula, ova biciklističko-pešačka staza je napravljena na mestu gde je nekada prolazila pruga, pa samo uskoro tako došli i nekadašnjeg železničkog tunela. On je dug oko 1,5 km, a posebno je prijalo da je tu dobra hladovina.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Na više mesta ispod metalnog pokrivača na tavanici kaplje voda, u sasvim maloj količini, ali prilično konstantno, i ona tu sa različitim metalima stvara različita jedinjenja i boji zidove tunela. Sve to deluje veoma zanimljivo.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Dok smo mi tu hodali pešačkom stazom, vrlo često su pored nas prolazili i biciklisti. Italijani su veliki ljubitelji biciklizma i ovo je posebno za njih jedno sjajno mesto.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
A onda se u nekom trenutku pojavilo i (dnevno) svetlo na kraju tunela.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
Nastavili smo dalje stazom, a uskoro smo došli i do mesta San Lorenco al Mare i raznih plaža koje se tu mogu videti.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
San Lorenco al Mare
San Lorenco al Mare
Frančesko i ja nismo išli na plažu, već smo otišli u jedan kafić čije vlasnike poznaje, pa smo se tamo malo okrepili. Prijala mi je ta pauza jer u stvari nisam na nogama imala odgovarajuću obuću za ovoliko šetnje (a trebalo je još i da se vratimo). Odmah da kažem da mi je do vraćanja kući izašao i veliki plik na jednom prstu, ali barem Frančesko i ja imamo puno iskustva u vezi sa tim kako da se rešavaju takvi problemi. Put Sv. Jakova na kojem smo se i upoznali podučava čoveka raznim stvarima. Neke od njih su i jako praktične.
Takođe smo malo i prošetali po ovom ljupkom gradiću.
San Lorenco al Mare
San Lorenco al Mare
San Lorenco al Mare
Formiranje formalnog naselja na ovom mestu je započelo u XII veku, s tim da su se oformila čak dva naselja, svako na jednoj od obala potoka San Lorenco. Oni su se ujedinili 1749. godine kada su Austrijanci vladali ovom teritorijom. Tokom vremena ovo područje je pripadalo različitim vladarima i kraljevinama, ali je od 1861. godine postalo područje u okviru Kraljevine Italije. Svoje današnje ime, San Lorenco al Mare, gradić je dobio 1862. godine, a deset godina kasnije je kroz njega prošla železnička pruga koja je spajala Đenovu na istoku i Ventimilju na zapadu.
Šetajući malo po centru, Frančesko i ja smo svratili i u parohijsku crkvu Sv. Marije Magdalene. Crkva je osnovana u XIII ili XIV veku, ali je obnovljena u stilu baroka 1766. godine.
Crkva Sv. Marije Magdalene
Zanimljivo je da je crkva posvećena Sv. Mariji Magdaleni, a razlog za to je jedna od mnogih legendi koja kaže da se svetica na svom putu od Svete zemlje do Provanse zaustavila na jednoj steni koja je postojala ispred San Lorenza al Mare da bi se tu pomolila. Stena je bila poznata pod nazivom Santa Maria Madalena, ali je u sedmoj deceniji XX veka prilikom izgradnje marine potopljena.
Crkva Sv. Marije Magdalene, detalj
Sada smo Frančesko i ja krenuli da se vraćamo nazad ka Rivi Ligure. Za početak smo se spustili do same obale i tu prvo mostićem prešli preko potoka San Lorenco koji u ovo doba godine (druga polovina juna) i nije imao dovoljno vode da bi prelio preko nasipa i ulio se Ligurijsko more.
San Lorenco al Mare
Šetalište pored obale je lepo uređeno, a tu je i jedna skulptura kod koje sam slikala Frančeska.
San Lorenco al Mare
Frančesko u gradiću San Lorenco al Mare
Staza nas je još malo vodila kroz delove ovog lepog gradića.
San Lorenco al Mare
San Lorenco al Mare
Kako smo izlazili iz grada, tako je i šljunkovita plaža prestajala, a u nastavku su bile stene.
San Lorenco al Mare
Ovde smo krenuli nazad Biciklističkom stazom „Rivijera cveća“, ali smo u pokušaju da nađemo apoteku da bih ja kupila hanzaplast morali da je napustimo, pa smo krenuli alternativnim stazama.
Frančesko na stazi za pešake
Staza pored obale Ligurijskog mora
Divni moj Frančesko mi je pravio društvo bez ikakvih komentara i tako smo po jakom suncu preskočili onaj tunel čija bi nam hladovina svakako prijala.
Biciklistička staza „Rivijera cveća“, detalj
U nekom trenutku smo ipak našli apoteku, ja sam zalepila onaj plik da sebi olakšam hodanje, a onda smo pronašli i mesto gde smo se spustili i vratili na biciklističko-pešačku stazu.
Posle izvesnog vremena smo došli i do mesta Santo Stefano al Mare.
Santo Stefano al Mare
Osim što je tu bila i jedna od niza plaža, prošli smo i pored devetougaonog tornja koji se tako i zove na italijanskom – Torre ennagonale. Izgradnja je započela 1564. godine kada je ova teritorija pripadala Republici Đenovi, a završen je nekoliko godina kasnije. Služio je kao odbrambeni toranj zbog čestih napada saracenskih gusara. Danas se u njemu nalazi opštinska većnica.
Santo Stefano al Mare
Dok smo stigli kući, Paola je napravila divan specijalitet sa ligurijske obale, specifično sa zapadnog dela te obale koji se zove Rivijera di Ponente. Radi se o Zelenoj torti ili na italijanskom – Torta verde.
Paolina Torta verde
Radi se o slanoj piti koja se pripada tradicionalnoj ligurijskoj „siromašnoj kuhinji“ (Cucina povera). Mislim da su samo Italijani na ovom svetu uspeli da od hrane koju su jeli najsiromašniji delovi društva naprave vrhunska jela.
Ovo jelo se pravi od kore koja ide dole i gore, a između je punjenje od povrća. Jede se kada je toplo, ali je i hladno izvanredno, tako da je dobro da se pravi kada se ide na neki izlet. Tradicionalno se koriste lokalne mlade tikvice koje su svetle boje, prilično tanke i prilično dugačke, a zovu se trombete.
Trombete
Takođe može da se koristi spanać ili blitva, a ja sam odlučila da svoju verziju napravim sa zelenom boranijom, jer me je punjenje Paoline verzije podsetilo na jedno od mojih omiljenih jela iz detinjstva – zapečenu boraniju.
Moja Torta verde
ZELENA TORTA – TORTA VERDE
- 300 g brašna
- 100 ml belog vina
- 100 ml maslinovog ulja
- 500 g očišćene zelene boranije
- 1 manja tikvica
- 1 šargarepa
- 1 manja glavica crnog luka
- 2 jaja
- 80 g pirinča
- 50 g rendanog parmezana
- malo lišća od mažurana (ja sam stavila bosiljak)
- začini iz recepta
Pomešati brašno, so, vino i ulje, i od toga zamesiti testo koje treba da bude glatko i elastično. Pokriti ga i ostaviti da se odmori oko 30 minuta.
Izdinstati seckani crni luk i šargarepu isečenu na tanke ploškice, a onda dodati i zelenu boraniju. Posoliti i pobiberiti, pa kada počne da postaje pomalo meko, dodati krupno rendanu tikvicu i sve lepo promešati. Dodati i (nekuvani) pirinač, promešati i ostaviti da se malo prohladi. Na kraju dodati jaja, sir i mažuran, i ponovo sve promešati.
Testo se podeli na dva dela, jedan malo veći za osnovu i drugi malo manji za vrh. Oklagijom razvući veći deo testa da bude tanko i staviti u modlu za tortu koja je obložena papirom za pečenje, s tim da krajevi donjeg testa treba da malo vire preko ivice.
Staviti fil unutra i poravnati ga, a onda preklopiti drugim delom testa koje se takođe oklagijom istanji. Spojiti ivice testa i izbockati po površini. Premazati maslinovim uljem, pa staviti u zagrejanu pećnicu (180 stepeni C) i peći oko 45 minuta.
A mi smo posle popodnevne pauze za odmor krenuli na izlet. Mesto su osmislili Paola i Frančesko, pošto ja ranije nisam ni čula za njega. U pitanju je selo Busana Vekja, što znači „stara Busana“. To svakako znači da postoji i mesto (nova) Busana, a ono je na samoj obali. Ova Busana Vejka je u brdima. Na sledećoj slici se ona nalazi gore desno (gde je crkveni toranj).
Busana Vekja i okolina
Selo je uništeno u zemljotresu 1887. godine i tada su preživeli stanovnici i rešili da se spuste bliže moru, pa je tako krenuo razvoj gradića Busane. U svakom slučaju, staro naselje je bilo potpuno napušteno sve do sedme decenije XX veka kada su ga naselili različiti umetnici iz raznih evropskih zemalja koji su pripadali hipi-pokretu.
Međutim, stvari su se vremenom malo komplikovale – vlasti su želele da ih rasele, novi stanovnici nisu želeli da odu, pojavili su se i potomci prvobitnih vlasnika kuća i imanja, itd. Danas, u selu živi manji broj stanovnika, i dalje ima umetničkih galerija, leti je mesto vrlo popularno među turistima, a šta će na kraju da bude, ko će da bude vlasnik i šta će na kraju od svega toga da ispadne ne zna se.
Za sada je to jedno simpatično mesto koje se može obići za oko sat vremena šetnje. Do gore vodi prilično uzan put i kada je Frančesko našao dobro mesto da parkira kola, mogli smo i mi da krenemo u obilazak.
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Na jednom mestu sam snimila i moje divne domaćine – Frančeska i Paolu.
Frančesko i Paola u Busani Vekji
Busana Vekja, detalj
Ja ovde i nemam bogzna šta da pišem, ali su i slike same po sebi dovoljne i dovoljno slikovite da čitalac stekne predstavu o tome kako danas izgledaju delovi ovog sela.
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Busana Vekja, detalj
Dok smo se lagano vraćali prema kolima, Frančesko i ja smo otišli i do jednog vidikovca sa kojeg se vide delovi rivijere zapadno od Busane Vekje. Taman se na sledećoj fotografiji mogu primetiti i brojne staklene bašte u kojima se gaji cveće po čemu je i čitava obala od mesta Grimaldi di Ventimilja na zapadu do mesta Červo na istoku i dobila naziv – Rivijera cveća.
Deo Rivijere cveća
Dok smo se zavojitim putem spuštali nazad do glavnog puta koji prati liniju obale, uspela sam da snimim i delić (Nove) Busane.
Busana, detalj
Nešto kasnije smo se vratili u Riva Ligure gde smo još malo prošetali, a ja pojela svoj obavezni sladoled (svakog dana po jedan), pre nego što smo se povukli u stan.