Jordan 2022, 1. deo (Aman, Madaba)
U januaru 2022. godine sam htela da idem nekuda gde sam zamišljala sunce. Prvobitno sam planirala da idem na jedno grčko ostrvo, ali sam posle razgovora sa par ljudi koji su tamo živeli ili bili na putovanju upravo u januaru – odustala. Ipak, čvrsto sam rešila da nekuda odem na put i onda sam slučajno došla do Jordana. Kada sam našla povratnu avionsku kartu po izuzetno povoljnoj ceni, više nije bilo dileme. Doduše, koronavirus je uveliko harao po Evropi, pa i po Srbiji, ali sam smatrala da sam učinila sve što je do mene da se sačuvam, a i testovi su pokazali da sam dobra, tj., da sam negativna, pa onda nije bilo razloga zašto da zaista i ne odem u ovu veoma zanimljivu zemlju.
Moram da priznam da mi je ranije Jordan u glavi isključivo bio vezan za Petru. Poseta ovom lokalitetu je svakako bila jedan od prioriteta, ali sam vrlo brzo napravila sebi kartu Jordana sa obeleženim zanimljivim mestima koja bih želela da posetim. Takođe sam napravila i plan puta sa približnim rasporedom obilazaka i tom prilikom sam uvidela da neću imati baš previše slobodnog vremena, jer Jordan ima izuzetno bogatstvo spomenika kulture koji „moraju“ da se posete. Evo šta sam na kraju sve posetila:
Za početak sam jedno kasno veče u januaru krenula mini-busem iz Beograda do Budimpešte, tačnije do aerodroma u Budimpešti. Moj rani jutarnji let za Aman je kretao upravo odatle. Bilo je, naravno, mrcvarenja, ali sam ipak sve fino preživela, uz put često dremajući, tako da sam u srazmerno pristojnom stanju sletela na aerodrom u Amanu.
Ipak, pre sletanja sam bila dovoljno budna da sa malo slikala kroz prozor aviona. Posebno treba obratiti pažnju na sledeću sliku. Tu se vide brojni visovi i doline i veći deo Jordana koji sam obilazila ima takvu konfiguraciju. To će biti veoma važno za moj boravak jer sam imala utisak da sam stalno išla gore-dole, a to nije uvek lako.
Pre samog sletanja na međunarodni aerodrom u Amanu, avion je napravio i jedan krug iznad pustinjskog dela i tu su boje bile fantastične. Radovala sam se svom boravku u Jordanu!
Dok sam prošla granične formalnosti, koje su ovom prilikom obuhvatale i uzimanje brisa za PCR-test, već me je torba čekala, a takođe me je čekao i vozač kojeg sam dogovorila sa hotelom. Sve je išlo kao po loju. Da li baš sve?
Još početkom decembra prethodne godine sam preko interneta naručila vodič i mada je kompanija napisala da će isporuka biti najkasnije za 3 sedmice, meni vodič ni posle 5 sedmica nije stigao. Moram da priznam da ni najmanje nisam bila oduševljena, ali šta da se radi. Čak sam i uz put na aerodromima pokušavala da kupim vodič koji bi mi bio praktičan, ali ga nije bilo. Zato je prva stvar koju sam morala da radim po ostavljanju stvari u sobi bila da pokušam da nađem vodič na licu mesta.
Prvo sam krenula pešice lokalno, što i nije bilo toliko loše jer sam se upoznavala sa centrom grada (stariji deo grada) u kojem sam odsedala mada, kako će se ispostaviti, tu nisam našla vodič. Izuzetno ljubazni recepcioner dao mi je uputstva kojim putem da idem da bih došla do jedne knjižare sa stranim knjigama koju sam našla preko interneta. Ono što nije pomenuo, a sa čime sam se vrlo brzo suočila jesu velike uzbrdice u Amanu. Moj hotel je bio u jednoj ravnoj ulici koja se pruža po dnu, da kažem, doline, a okolo su bila uzvišenja strmih padina. Trebalo se peti. Izbor je bio ili cik-cak ulicama koje su bez obzira na krivudanje ipak bile strme, ili da se preprečili koristeći stepenice. Ja sam kombinovala. Tako sam naišla na jedno stepenište koje je bilo u fazi doterivanja, a tu sam zatekla i par devojaka koje su iskoristile moje prisustvo, pa su me anketirale i pitale šta mislim o tome.
Ovakvih stepeništa ima više, u različitim delovima, tako da sam imala priliku da se penjem i tamo gde nikoga nije bilo. Kada bih se popela do vrha, prvo sam morala da dođem do daha pre nego što nastavim dalje, a to mi je davalo priliku i da se osvrćem i posmatram okolinu, ali i stepenice.
Ipak, osim stepenica, mogla sam sa par mesta da posmatram i delove starog dela Amana, jer sam se ipak popela dosta visoko.
Dakle, našla sam tu knjižaru sa inostranim knjigama, ali nisu imali vodič. Onda sam se vratila do hotela i tu uhvatila taksi kojim sam se prebacila u sasvim drugi deo grada, gde sam provereno znala da ću u jednoj knjižari da pronađem vodič. To je ujedno bio i dobar način da iz kola vidim i neke savremenije delove Amana. Pošto sam ipak još uvek bila umorna od puta, mrzelo me je da nešto mnogo snimam, ali sam primetila iz taksija detalj sa jedne benzinske pumpe. Začudilo me je zašto na benzinskoj pumpi prodaju kerozin. Da li im tu i avioni sleću? Naravno da ne, ali sam nekoliko dana kasnije saznala da se kerozin koristi u nekim pećima za zagrevanje kuća.
Ono što je u tom trenutku bilo bitno za mene jeste da sam kupila vodič i da sam sada mogla da budem mirna.
Ipak, ovde mogu da pomenem i da je moj boravak u Jordanu imao još jednu manjkavost, a to je da pre puta nisam kupila „Džordan pas“ (Jordansku propusnicu) (Jordan Pass) koji ne samo da omogućava ulazak u zemlju bez plaćanja vize, već takođe i obezbeđuje besplatan ulazak na više arheoloških i kulturno-istorijskih lokaliteta. Ova propusnica mora da se kupi pre ulaska u zemlju, nema druge. Mada se ona svakako plaća, njena glavna prednost je da će sve manje da vas košta. Ali pošto sam ja bila pretrpana obavezama pre puta i nisam imala vremena da čitam po internetu, niti mi je stigao taj vodič, nisam ni znala za tu „propusnicu“, pa sam na kraju morala da platim sve to na licu mesta. Razlika u zbirnoj ceni uopšte nije mala ni zanemariva, ali šta da se radi...
U svakom slučaju, mada sam bila poprilično umorna tog prvog dana, po povratku u hotel i nakon što sam se dogovorila oko izleta sledećeg dana, shvatila sam i da bi bilo dobro da nešto pojedem. Nisam bila puno gladna, ali sam htela to da obavim, pa da mogu vrlo rano da odem da spavam i pokušam da nadoknadim ono malo sna od prethodne noći. Bilo je bitno da sve bude u kraju.
Krenula sam dok je još bio dan. Već sam pomenula da sam odsedala u starom delu Amana i mada taj deo grada može na prvi pogled da deluje po malo nedoterano, zapravo je veoma važan i vredan posete i boravka. Ne samo da su u tom delu najzanimljiviji kulturno-istorijski lokaliteti, već se tu nalazi i veliko mnoštvo različitih radnji, što garderobe, što hrane, a tu je i velika pijaca.
Dok sam posmatrala ovaj deo ulice, primetila sam naziv kafea na suprotnoj strani i bilo mi je veoma smešno. Kafe se zove Aman Zaman! Naravno da sam odmah slikala sam naziv i prosledila ga nekim prijateljima, ali i bratu, jer je naša mama često znala da nam to kaže. Kod nas se ovaj izraz koristi kada se čudimo nekome ko je uradio ili stalno radi nešto neprilično, a izraz je u srpski došao iz turskog. Sinonim kod nas bi mu, na primer, bio „Za ime Boga!“. Ja sam pitala recepcionera da li to nešto znači na arapskom, pa je on improvizovao i rekao da bi moglo da bude „stari Aman“ („zaman“ znači vreme, doba,...), ali mislim da je ovo ipak samo igra reči, jer mora da su i vlasnici svesni turskog izraza koji u stvari znači „Imaj milosti!“.
Nakon što sam završila sa slikanjem naziva kafea, odšetala sam do jednog restorana u blizini koji je ozbiljna institucija u Amanu i poznat je i među lokalcima iz različitih delova grada i iz različitih staleža, kao i među posetiocima. U pitanju je restoran „Hašem“ koji je čuven po svojim falafelima. Ja povremeno kod kuće pravim falafele pa sam htela da vidim kako to radi „konkurencija“. Mada je prezentacija bila veoma svedena, bila sam impresionirana ukusom. Kelner doduše ne, jer sam insistirala da jedem samo falafele, a on mi je nudio i babaganuš i humus. Rekla sam da ću to sledeći put. Sada mi je bilo bitno da nešto malo pojedem, ali i da se vratim u sobu i legnem veoma, veoma rano.
Na povratku u hotel sam ipak morala povremeno i da zastanem kod nekih izloga. Jedan od njih je bio sa izvezenim haljinama. Zapravo je u tom kraju bilo više radnji sa takvim haljinama i ne znam u kojoj meri su one tradicionalne, ali sam zaključila da ipak nisu prvenstveno namenjene turistima, jer u januaru 2022. godine u starom delu Amana gotovo da nisam ni viđala strance. Dakle, jednostavno se nikome ne bi isplatilo kada bi ovakve haljine bile namenjene samo stranim posetiocima. Ja svakako nisam bila zainteresovana za kupovinu, ali me to nije sprečilo da im se divim.
Još jedna vrsta izloga me je privukla ovo veče, a to je bilo kod radnje sa začinima. Plan mi je bio da na kraju svog putovanja kupim neke začine, ne nužno ove koje sam snimila jer su oni bili previše složeni za mene i moje kuvarske aspiracije, ali sam svakako uživala u lepom predstavljanju ovih egzotičnih mešavina.
Sada sam konačno mogla da se vratim u hotel i da legnem. Bila sam izuzetno umorna. Toliko da mi čak ni hladnoća u Amanu i sobi nije smetala, pa nisam ni uključila klima-uređaj da bih sobu malo zagrejala, već sam se odmah uspavala.
Narednog jutra sam ustala takođe rano, jer sam posle doručka, u 8 ujutru krenula na izlet. Dok sam još bila kod kuće i bez ikakve ideje o „situaciji na terenu“, ja sam zamišljala kako lokalnim prevozom putujem po Jordanu i obilazim šta me zanima. To uopšte nije nemoguće, ali imajući u vidu broj lokaliteta koje sam htela da posetim i njihov raspored, ovakav moj plan bi zahtevao da u zemlji budem barem par meseci, dok sam realno na raspolaganju imala dve i po sedmice. Dakle, moralo je da dođe do prilagođavanja na licu mesta.
Tako sam se sa hotelom dogovorila da mi obezbede prevoz za ovaj dan i ovaj izlet. I tu sam zamišljala kako idem kao deo neke manje grupe, ali to nije bilo baš izvodljivo, tako da sam na kraju dobila kola samo za sebe. Mada je to svakako bilo veoma udobno, lako i praktično, odmah da kažem da to zadovoljstvo i košta, ali mi je bilo bitno da ovog dana budem što manje aktivna, da bih se lagano privikavala na novo podneblje, nova iskustva itd. Tako sam barem ja mislila i dalje se nadajući da ću obilaziti Jordan sve vreme koristeći lokalni prevoz. Ali, da ovo pitanje ostavim sada po strani i posvetim se opisivanju izleta na koji sam išla ovog dana.
Dakle, prvo smo krenuli za grad Madabu. U pitanju je grad koji se nalazi oko 30 km južno-jugozapadno od Amana. Računajući i prolazak kroz ulice Amana, potrebno je oko sat vremena da bi se došlo do Madabe.
Ovaj trgovački grad je poznat još iz antičkih vremena (prvi put se pominje u Starom zavetu), ali je danas najpoznatiji po zanimljivim vizantijskim mozaicima. Najpoznatiji među njima je svakako mozaička mapa Svete zemlje iz 6. veka koja je pronađena 1897. godine. Nalazi se u crkvi Sv. Đorđa koja pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi, a koju često zovu jednostavno Crkva sa mapom.
Sama crkva je sagrađena u 19. veku tako da obuhvata ovaj vredan i značajan mozaik. Mozaik se nalazi na podu i kada je u toku služba, onda se preko njega rasprostre tepih. Ali kada služba nije u toku, onda se tepih urola, a mozaik ogradi stubićima da posetioci ne bi hodali po njemu. Naos nije veliki i kada je puna sezona, često bude gužva zbog posetilaca koji dolaze da vide mozaik. Tako piše u vodiču. Ali kada posećujete crkvu u januaru, onda lako može da se desi da osim crkvenjaka i vas nikog drugog ni nema u crkvi, pa možete lepo i na miru da zagledate mozaik.
Mozaik je bio deo prvobitne vizantijske crkve za koju se smatra da je bila veća od ove koja danas tu postoji, jer i mozaik koji se danas tu vidi je samo deo originala, pošto je preživelo nekoliko fragmenata. Pretpostavlja se da je original bio dugačak skoro 16 m i širok 6 metara. Mozaik predstavlja mapu Svete zemlje: od Libana na severu do delte Nila na jugu i od Sredozemnog mora na zapadu do pustinje na istoku, sa prikazima nekih geografskih karakteristika, ali i nazivima mesta, njih ukupno 150. Stručnjaci kažu da je u kartografskom smislu mapa prilično tačna.
Na sledećem detalju mozaičke karte u gornjem delu se vidi prikaz velikog grada. Iznad tog prikaza, više u uglu, stoji i natpis crvenim slovima НАГIАПOɅIСIЕРОYСА... (Sveti grad Jerusalim).
Zanimljivo mi je bilo i kada sam sa više saznanja o današnjem Jordanu i mestima koja sam posetila posmatrala svoje slike, pa sam na sledećoj videla prikaz mesta koje sam otišla da posetim kasnije u toku ovog izleta. U pitanju je mesto na kojem je kršten Isus Hristos, a koje je jasno obeleženo na istočnoj obali reke Jordan koja se uliva u Mrtvo more (istočna strana je ovde prikazana na mapi gore, a zapadna na mapi dole). Natpis se vidi u gornjem desnom uglu, ispod prednjih nogu gazele koja beži ispred lava (nekada su ovde živeli lavovi, ali su odavno istrebljeni), ispisan sivim slovima: AINωNENƟA NYNOCAПCA ФAC. Da sad ne objašnjavam značenje svega toga, ali vidi se na sledećoj slici da je to na drugoj strani reke (Jordana) u odnosu na, recimo, Jerihon koji se lako uočava na mapi (IEPIXω).
Osim što sam uglavnom bila sama, pa sam mogla da fino razgledam mozaičku kartu, bilo je lepo i to da sam za sledeći video snimak imala finu muzičku podlogu, a bez ljudskih glasova.
Kada sam završila sa posmatranjem mape, obilaskom ostatka crkve i paljenjem sveća, vratila sam se do kola i dogovorila sa vozačem da idem da prošetam po centru i još malo obilazim, a onda ćemo se tu naći gde sam ga i ostavila.