Jordan 2022, 10. deo (Um Kais)
Kada sam stigla do arheološkog lokaliteta Um Kais na samom severozapadu Jordana ispostavilo se da je vremenska prognoza bila tačna – nije padala kiša. Ali je zato sve bilo obavijeno maglom. Za početak sam počela da se smejem samoj sebi. Izabrala sam da u januaru odem u Jordan jer u glavi imam sliku Jordana kao tople zemlje. Jasno mi je da ovde zimi ne mogu da budu vrućine kao što su leti, i to je i bilo poželjno, ali za ovo nisam bila u potpunosti spremna. Ipak, nisam imala izbor, tako da sam kupila ulaznicu na biletarnici koja je odmah pored parkinga i krenula stazom da idem malo uzbrdo.
Prvo sam se uputila ka Centru za posetioce, ali tamo nikoga nije bilo, pa sam uz pomoć svojih knjiga-vodiča i karti lokaliteta koje postoje u njima sama krenula u obilazak.
Um Kais je naziv savremenog grada na krajnjem severozapadu Jordana, u blizini granice sa Sirijom i Izraelom. Razlog zašto sam ja ovde došla jeste da se u njemu nalaze neopisivo impresivni ostaci antičkog grada Gadara. Gadaru su najverovatnije osnovali kao vojnu koloniju makedonski Grci Aleksandra Velikog u drugoj polovini 3. veka pre nove ere, a bila je naseljena do oko 749. godine nove ere kada je pogodio jak zemljotres, posle čega se stanovništvo raselilo.
Gadara je pripadala grupi od deset gradova iz helenističkog i rimskog doba koji su se prigodno zajednički zvali Dekapolis, što znači „deset gradova“, a bili su raspoređeni na teritoriji blizu istočne granice Rimskog carstva, tačnije na teritoriji koja je danas deo Bliskog Istoka. Ostaci dva grada se danas nalaze na teritoriji Sirije (Damask je jedan od njih), dva se nalaze na teritoriji Izraela (a samo jedan je zapadno od reke Jordan), dok se ostaci preostalih šest gradova nalaze na teritoriji Jordana. Jedan od njih je Gadara ili savremeni Um Kais. A jedan od njih sam već pominjala, to je Filadelfija, odnosno, današnji Aman.
I posle podele Rimskog carstva, Gadara je nastavila da bude važan centar u okviru Istočnog rimskog carstva, tj, Vizantije, da bi u 7. veku potpala pod muslimansku vlast. Kao što sam rekla, napuštena je 749. godine.
Arheološki lokalitet Gadara je izuzetno impresivan. Jedan razlog je veličina nalazišta, drugi izvanredna pozicija sa koje se pruža odličan pogled na severni deo doline reke Jordan, uključujući i Galilejsko jezero, a treći veoma zanimljive ruševine koje između ostalog obuhvataju i objekte u čijoj izgradnji su se koristili blokovi crnog bazalta i svetlog krečnjaka.
Ja sam svoj obilazak započela sa Otomanskim selom koje zauzima najviše delove arheološkog lokaliteta. Nakon što je Gadara napuštena polovinom 8. veka, njeni ostaci su ponovo otkriveni početkom 19. veka, a od 1890-ih godina, kada je ovo područje bilo pod otomanskom vlašću, povrh rimskih ruševina počelo je da se razvija jedno selo. Novi stanovnici su za izgradnju svojih kuća koristili građevinski materijal sa ranijih objekata, najviše iz Severnog pozorišta, i to je upravo ta kombinacija kamenih blokova koja je dovela do tako zanimljivog izgleda ovog sela, tj., njegovih kuća. Uzgred, selo je bilo živo, tj, ljudi su tu živeli sve do 1986, kada je oko 1500 njegovih stanovnika bilo isplaćeno od strane države u zamenu za njihovo iseljenje kako bi arheolozi mogli da bolje istražuju lokalitet. Međutim, kako sam čitala, ljudi su se iselili, ali se turistički koncepti vezani za Otomansko selo delimično menjaju.
Bilo kako bilo, u januaru 2022. godine, sve je bilo prilično pusto, tako da sam potpuno sama ušla u dvorište kuće koja je pripadala Hadž Mahmudu al Rusanu.
Ovde u dvorištu (Hoš), kao i u delu kuće gde su se primali gosti, a koji se zove Madafa, okupilo se na regionalnom sastanku 1920. godine 17 arapskih lidera kako bi pripremili svoju verziju sporazuma kao odgovor na britanski i francuski plan vezan za podelu regiona posle Prvog svetskog rata. Britanci i Francuzi su plan tajno smisli i potpisali u vidu sporazuma još 1916. godine kao pripremu u slučaju podele Otomanskog carstva. Kako je Otomansko carstvo zaista na kraju i bilo gubitnik u Prvom svetskom ratu, a uskoro se i raspalo, sporazum je bio prava stvar u pravo vreme za kolonijalne sile poput Britanije i Francuske i ta njihova vlast u ovom delu sveta se zove Britanski, odnosno, Francuski mandat. Naravno, lokalno stanovništvo niko ništa nije pitao. Dakle, njihovi lideri su se baš ovde okupili 1920. godine i ja ne znam šta su oni tačno dogovorili, ali znamo iz istorije da su Britanci i Francuzi ovde formalno vladali do posle Drugog svetskog rata.
Ali da se ja vratim na svoju šetnju po ostacima starog antičkog grada Gadare. Idući kroz neke uske prolaze između kuća izašla sam iz područja ovog manjeg sela na vrh brda i zemljanom stazom krenula dalje po lokalitetu. Ipak vredi ponovo pogledati zanimljivo graditeljstvo Otomanskog sela. Kao deo onih različitih koncepata za razvoj lokaliteta, koje sam pomenula, neke od ovih kuća su restaurirane i konzervirane za neku buduću upotrebu.
A ispred sebe sam počinjala polako da nazirem delove Zapadnog pozorišta. Oni se na sledećoj slici, crni, zajedno sa narandžastom ogradom naziru na desno, kao linija horizonta.
Ipak, došavši do ograđenog dela na vrhu Zapadnog pozorišta, prvo sam obratila pažnju na druge delove lokaliteta kuda sam tek planirala da odem.
A onda sam počela da se bavim Zapadnim pozorištem.
Zapadno pozorište je manje od dva pozorišta koja su postojala u Gadari, ali je u znatno boljem stanju od Severnog pozorišta čije sam skromne ostatke posetila kasnije. Pozorište je podignuto na padini i potpuno je otvoreno ka okolnom prostoru, a sagrađeno je od tesanih bazaltnih blokova u 1. ili 2. veku nove ere. Prečnik pozorišta je 53 metra, a moglo je da primi do 3000 gledalaca.
U pozorište se može ući na više mesta, a ja sam se odlučila za jedan prolaz na koji sam naišla kada sam se sa spoljašnje strane spuštala pored zidova pozorišta.
Kada sam ušla u pozorište, naišla sam na impresivan red sedišta od bazaltne stene sa lepo napravljenim visokim naslonima.
Naravno, popela sam se i na binu. Pročitala sam negde da je akustika dobra, pa sam je isprobala. Viknula sam par puta i eho je bio sjajan. Onda sam čak napravila i mini-koncert i lepo otpevala par pesama u veoma skraćenim verzijama. Kada je čovek potpuno sam na ovakvim mestima, može da se glupira koliko god hoće, a ja apsolutno nikoga nigde videla nisam. I moram priznati da je to bilo dodatno impresivno. Ovakva lepota samo za mene, tačnije, bez bilo kakvog ometanja.
Iz pozorišta sam izašla kroz jedan od prolaza koji vode sa bine, da bih se onda ponovo popela do vrha gde se nalazi antička ulica Kardo.
Kardo je u starom Rimu bio naziv za ulicu koja ide u pravcu sever-jug, a glavna ulica u tom pravcu se zvala Kardo Maksimus. Kardo ovde spaja Zapadno pozorište i glavnu ulicu u Gadari, koja ide u pravcu istok-zapad, a zove se Dekumanus Maksimus. Kardo je obično bio centar privrednog života rimskog grada i tu su se nalazile prodavnice. Upravo je to slučaj i ovde. Na zapadnoj padini Akropolja, napravljen je plato na kojem se u doba starog Rima svakako nalazila neka javna građevina, ali je ona vremenom pretvorena u vizantijsku baziliku. Ispod tog platoa se nalazio niz radnji koje se pružaju duž jedne strane ulice i koje praktično podupiru plato sa bazilikom. Na sledećoj slici se gore vide stubovi koji su ostaci vizantijske bazilike, dok je dole ulica duž koje se nalaze prodavnice.
Kao i pozorište, smatra se da je i ovaj deo grada sagrađen krajem 1. i početkom 2. veka nove ere. Mada se na gornjoj slici vide ostaci ulice od bazaltnih ploča, najzanimljivije su svakako radnje. U pitanju je niz od 17 radnji koje su imale bačvast svod sagrađen od krečnjaka, dok je fasada bila urađena od bazalta. Nisu sve radnje preživele u dobrom stanju, ali se na sledećoj slici baš lepo vidi i oblik radnji i kako su bile ukrašene bazaltnom fasadom.
Zatim sam otišla i do Terase sa bazilikom. U pitanju je platforma koja je široka oko 37 m, a dugačka oko 99 m. Zamenivši građevinu iz rimskog doba, tokom prve polovine 6. veka ovde je koristeći već postojeći građevinski materijal podignut kompleks sakralnih građevina, uključujući i crkvu u vidu trobrodne bazilike. Danas u stvari vrlo malo ostataka te bazilike može da se vidi jer je ona razrušena u zemljotresu iz 8. veka. Ono što se ovde vidi i što deluje najzanimljivije je prednje dvorište u vidu atrijuma kojem se prilazi sa glavne ulice, tj, Dekumanus Maksimus.
Između ostataka prednjeg dvorišta i bazilike, nalaze se ostaci građevine kvadratne osnove koja je u središtu imala osmougaoni centralni hol za koji se pretpostavlja da je imao kupolu.
Ono što je ovde zanimljivo je pod urađen od rezanih ploča od gline i kamena u različitim bojama. Na slikama takođe može da se vidi i skromni ostatak stuba od crvenkasto-beličastog mermera (levo od stubova od crnog bazalta).
Kada se sa Terase sa bazilikom vrati prema glavnoj ulici, odmah preko puta se nalaze ostaci Nimfeja, odnosno, velike gradske česme. To su u rimsko doba obično bile velike i bogato ukrašene zgrade sa statuama, nišama i sl.
Nešto dalje niz glavnu ulicu, nalaze se i ostaci Javnog kupatila iz rimskog doba, tj, Termi, ali je meni svakako u ovom trenutku najzanimljiviji bio pogled koji sam imala niz glavnu gradsku ulicu – Dekumanus Maksimus.
Ipak, pre nego što sam krenula ulicom ili svratila da vidim ostatke Termi, prvo sam otišla do vidikovca sa kojeg se pružao divan pogled.
Kao što se vidi na slici, magla se u međuvremenu podigla, ali je i dalje bilo oblačno. Međutim, čak i po tmurnom vremenu, pogled je bio spektakularan.
Ono što se vidi jeste Galilejsko jezero (u daljini s leve strane), južni deo Golanske visoravani (sredina), kao i dolina reke Jarmuk (dole, ispod Golanske visoravni).
Kad već pominjem ove geografske pojmove, da nešto i kažem o njima.
Galilejsko jezero se nalazi u Izraelu, na visini od oko -212 m (MINUS!), tj., ispod nivoa mora. U pitanju je najniže slatkovodno jezero na svetu, a drugo najniže jezero uopšte (posle Mrtvog mora koje je slano). Upravo iz njega ističe reka Jordan koja teče ka jugu i Mrtvom moru. Tačnije rečeno, reka Jordan protiče kroz Galilejsko jezero, pošto na severu utiče u njega, a na jugu ističe iz njega.
Što se Golanske visoravni tiče, ona je zvanično priznata kao teritorija koja pripada Siriji, ali je dve trećine pod izraelskom okupacijom.
Reka Jarmuk je glavna pritoka reke Jordan.
Evo još jednom pogled na ovaj veličanstven predeo.
Na ovom mestu sam naišla i na tablu sa zanimljivim epitafom koji je na svom nadgrobnom spomeniku uklesao antički filosof Arabious iz Gadare koji se može prevesti ovako:
„Ti koji ovde prolaziš...
kakav si ti sada ja sam bio,
kakav sam ja sada ti ćeš biti,
uživaj u životu jer sve prolazi.“
Zanimljivo, a svakako je i istinito. Ipak, puno ljudi zaboravi na prolaznost našeg postojanja, pa valjda nije na odmet da se ponekad podsetimo.
U svakom slučaju, ja sam prošetala do dela gde se nalaze ostaci Javnog kupatila. Tu sam naišla na jednu građevinu koja je svakako delovala vrlo novo, bolje rečeno – rekonstruisano.
I dalje nije bilo nikoga na lokalitetu osim mene, pa nisam imala koga da pitam, ali sam videla neke table i sasvim je jasno da su ovde postojali svi važni delovi rimskog javnog kupatila. U svakom slučaju, Terme potiču iz 4. veka nove ere. Na osnovu arheoloških istraživanja, zaključeno je da je fasada građevine bila visoka čitavih 14 metara. To pre svega upućuje na značaj koji su stari Rimljani pridavali javnom životu, pošto su terme bile ne samo mesto za održavanje higijene, već i za vođenje bogatog društvenog života. Ali, ovo je takođe potvrđivalo i reputaciju Gadare kao kulturnog grada.
Ovde se nisam dalje zadržavala već sam nastavila da idem dalje niz Dekumanus Maksimus. Ne mogu da opišem koliko sam uživala.