Jordan 2022, 11. deo (Um Kais, Abila)
Obilazeći impresivne ostatke antičkog grada Gadare u Jordanu koji se nalaze kod gradića Um Kais, u jednom trenutku sam krenula da od „centra“ idem glavnom ulicom Dekumanus Maksimus u pravcu zapada, gde se prvobitno nalazio i glavni ulaz u ovaj grad. Danas sa obe strane ulice postoji veliko mnoštvo ruševina i ja sam povremeno napuštala ulicu i zavlačila se između ostataka građevina. Sledeću sliku sam napravila stojeći među ruševinama na severnoj strani ulice, popločani Dekumanus Maksimus se vidi samo malo u sredini, a i na južnoj strani ulice su takođe ruševine uz pet lepih stubova.
Da podsetim, Gadara je grad koji se prvi put pominje u doba nakon osvajanja Aleksandra Makedonskog (druga polovina 3. veka pre nove ere), a napuštena je u 8. veku nove ere. Pripadala je grupi Dekapolis, što znači „deset gradova“, koji su se nalazili na, kako će se ispostaviti kasnije, istočnom krilu rimskog carstva. Prvobitno prožeti duhom Helenističke kulture, gradovi su se razvijali koristeći svoj odličan položaj na glavnim suvozemnim trgovačkim putevima, a to je posebno došlo do izražaja tokom rimskog perioda kada je Gadara i doživela svoj procvat.
Kada sam u januaru 2022. godine ovde obilazila, bukvalno nikoga osim mene nije bilo na lokalitetu. Moram da priznam da mi to nije ni najmanje smetalo, štaviše, gotovo sve vreme sam se osećala veoma povlašćenom u smislu da ovakvu istorijsko-arheološku lepotu imam samo za sebe. To je u današnje vreme retkost. Delimičan problem mi je predstavljala činjenica da sam koristila dve knjige-vodiče različitih izdavača, jednu na engleskom, jednu na italijanskom, a one ni zbirno nisu nudile previše informacija i detalja. Upravo zato sam po nekom svom osećaju, ali i na osnovu onoga što sa ulice uočim, a učini mi se zanimljivim, i napuštala široku prostranu ulicu i ulazila među ruševine. Kako će se kasnije ispostaviti, kada sam preko interneta tražila dodatne informacije, bez ikakve jasne, unapred smišljene namere posetila sam ostatke najznačajnijih građevina u ovom delu Gadare. Razlog zašto ne tražim ovakve informacije na internetu PRE nego što odem na neko mesto jeste da na internetu postoji toliko mnoštvo sajtova (a nisu svi dobri i smisleni za moje pojmove) da bi mi bili potrebni meseci da nešto istražujem unapred, bez ikakve realne predstave o tome kako to stvarno izgleda. Ovako, mada uvek postoji rizik da nešto propustim zbog manjka informacija, kada se vratim kući i pišem ove svoje putopise, ja potražim dodatna pojašnjenja na internetu, ali tada već imam predstavu o tome šta tražim i šta me zanima. To se onda, za moje pojmove, savršeno uklapa. A ako shvatim da sam nešto propustila, bude mi na trenutak veoma žao, ali sebi kažem da to mogu da popravim „sledeći put kada tamo budem išla“. Nisam baš sigurna da je to uvek izvodljivo, ali, što bi se reklo – svako se teši kako najbolje zna.
U svakom slučaju, ono što se vrlo lako uočava uz ulicu Dekumanus Maksimus jeste pet stubova za koje se smatra da su bili deo propileja. U antičkoj arhitekturi, propileji su bili prilazni tremovi/predvorja sa stubovima koji vode ka građevini i sa njom čije jednu celinu, poput monumentalnog ulaza pre glavnog ulaza u građevinu. Stubovi su po vrhu bili povezani gredama i na taj način su činili prednju fasadu građevine.
Zatim sam došla do jednog, uslovno rečeno, proširenja među ruševinama gde sam ugledala zanimljiv kamenom popločani oktagon, a brojne ruševine koje postoje oko ovog mesta jasno svedoče o tome koliko je ovo bio veliki grad.
Što se tiče ovih konkretnih ostataka, oni jasno pokazuju da se u vreme kada je Gadara bila naseljeni grad ovde nalazila pijaca mesa, tj., macelum. Naime, pijace mesa su u doba Starog Rima imale standardnu strukturu koja je obuhvatala i središnje unutrašnje dvorište, tolos, koje je obično bilo okruglo (ovde je osmougaono), okruženo stubovima i radnjama, a natkriveno kupolom. Pretpostavlja se i da su duž glavne ulice u ovom delu grada takođe postojale radnje koje su pripadale pijaci.
Nedaleko odavde sam uočila i zanimljive stubove i to me je privuklo da odem i do njih.
Zbog ovih masivnih zidova od krečnjaka koji se vide na slici, građevina je dobila lokalni naziv Al-Kasr, što se može prevesti kao „palata“. Međutim, zbog pronađenih ostataka cevi za vodu, istraživači pretpostavljaju da je u pitanju ipak bilo javno kupatilo. Ono što ovu građevinu izdvaja u odnosu na ostale u ovom delu, a što je i mene privuklo, jesu obnovljeni bazaltni stubovi sa jonskim kapitelima.
Već sam više puta rekla da sam bila potpuno sama tokom obilaženja Um Kaisa, ali to zapravo i nije sasvim tačno. To se odnosi samo na ljude, ali ovde ima i drugih živih bića i tako sam povremeno uspevala da vidim neke ptice koje su proletale između okolnog rastinja. Čak sam jednu uspela i da slikam.
Ponovo sam se vratila na ulicu Dekumanus Maksimus, a onda se i osvrnula da vidim odakle sam došla. Uzvišenje koje se vidi u daljini je bivši grčko-rimski Akropolj, a sada (takođe bivše, ali skorijeg datuma) Otomansko selo.
Ipak, ubrzo sam se ponovo zavukla među ruševine, pa sam tako došla i do ostataka dve važne građevine. Na sledećoj slici, levo, vidi se kružna osnova objekta napravljenog od crnog bazalta. U pitanju je osnova kule koja je bila deo monumentalne kapije kroz koju se ulazilo u grad. Kapija je nazvana Tiberijadska kapija po gradu Tiberijada u današnjem Izraelu. Kapija je u vidu luka nadvišavala Dekumanus Maksimus, na obe strane ulice su postojale kule kružne osnove i pretpostavlja se da je bila sagrađena u drugoj polovini 1. veka nove ere.
Druga važna građevina koja se vidi na desnoj strani gornje slike je kripta. U prostoru koji, imajući u vidu gornju sliku, može da se zamisli dalje desno od kripte nalaze se veoma skromni ostaci temeljnih zidova petobrodne bazilike, ali to bledi u odnosu na samu kriptu.
Ipak, treba reći da je bazilika podignuta u drugoj polovini 4. veka nove ere i njen središnji brod se nalazio direktno iznad mauzoleja iz rimskog doba. Da pojasnim: u ovom delu grada se tokom ranog Rimskog carstva (1. ili 2. vek nove ere) nalazila nekropola. Tokom kasnijeg razvoja grada i proširenja u pravcu zapada, nekropola je uništena, ali je taj hipogej (podzemni mauzolej) ostavljen jer izgleda da je pripadao nekom lokalnom heroju. Takođe postoji mogućnost i da je taj mauzolej bio povezan sa Hristovim čudom iz Gadare koje je opisano u Jevanđelju po Mateju (8:28-32). Razlog za ovakvo mišljenje jeste da se Gadara vremenom razvila u važno mesto hodočašća.
U 4. veku je hipogej proširen u vidu kripte podignute iznad groba nekog svetog čoveka, ali se danas samo može teoretisati o identitetu preminulog koji je tu bio sahranjen. U svakom slučaju, iznad hipogeja i kripte je podignuta bazilika koja je bila najveća crkva u Gadari. Stepenice koje vode u kriptu su dodate kasnije.
U izgradnji crkve i kripte korišćene su spolije (delovi starijih građevina) sa Tiberijadske kapije, pogotovo zakrivljeni blokovi, jer se pretpostavlja da je kapija bila srušena u zemljotresu 363. godine i više nije ni bila važna za stanovnike Gadare da bi je obnavljali.
Ovo je jedan od najbolje očuvanih grobova u Gadari na koji sam naišla sasvim slučajno. Naravno da sam se zavukla dokle sam mogla, ali mi je prolazilo kroz glavu da moram da budem veoma pažljiva, jer ako bih se tu, na primer, spotakla ili okliznula preko vlažnog kamenja, pa pala, nije bilo nigde nikoga da mi pomogne. Sve je prošlo u najboljem redu.
Čak i kada se izlazi iz kripte, pogled i građevina su bili impresivni.
Bila sam vrlo zadovoljna ovom posetom, pa sam se ponovo vratila do glavne ulice – Dekumanus Maksimus.
Pošto sam ovog dana planirala da odem do još jednog važnog, mada manjeg arheološkog lokaliteta, odlučila sam da krenem da se vraćam, ali sam ponovo još jednom napustila glavnu ulicu da bih videla ostatke nekog objekta čiji su mi stubovi privukli pažnju. Ipak, ma koliko da sam kopala nisam uspela da nađem podatke o tome šta je ovo. Ne smeta. Lepo je.
Mada je ovaj lokalitet impresivno veliki, treba reći da postoje mnogi objekti koji još uvek nisu iskopani, tako da će se arheološko nalazište Gadara svakako vremenom još razvijati.
Ponovo sam prošla pored ostataka propileja, a i sitna kiša je počela da pada.
Preko puta Nimfeja sam se stepenicama popela do Terase sa bazilikom, a onda i dalje ka vrhu Akropolja. Ali, morala sam da zastanem jer sam bila zadivljena nečim sasvim posebnim – divljim ciklamama koje rastu na stepeništu. Zar nisu ljupke?
A sa stepeništa sam imala i divan pogled na lokalitet i okolinu. S leva na desno: Terasa sa bazilikom, ulica Dekumanus Maksimus, ostaci Nimfeja, a u daljini (iznad ostataka Nimfeja) Galilejsko jezero, južni deo Golanske visoravani i dolina reke Jarmuk.
Za početak sam išla po obodu Otomanskog sela i tu se ponovo vidi kako su stanovnici koristili kamene blokove u dve boje (bazalt i krečnjak) da bi sagradili svoje kuće.
Bazaltne blokove su uzimali upravo iz obližnjeg Severnog pozorišta koje je danas u veoma tužnom stanju.
Severno pozorište je bilo sagrađeno između 1. veka pre nove ere i 1. veka nove ere. Njegova širina je oko 85 m i on je bio ugrađen u krečnjačku padinu. Da ne ispadne da su stanovnici tu baš došli i rasturili savršeno očuvano pozorište, treba da kažem da je pozorište već bilo razrušeno u zemljotresima koji su ovde manje-više redovna pojava, pa su onda kasniji stanovnici iskoristili njegov materijal za izgradnju svojih kuća.
A što se mene tiče, ostalo mi je još da posetim Antički muzej u Um Kaisu.
Muzej je smešten u jedinoj dvospratnoj kući u Otomanskom selu koja je bila sagrađena za lokalnog guvernera iz kasnog otomanskog perioda. U okviru muzeja postoji i divno unutrašnje dvorište, a postavka je raspoređena i po dvorištu i po okolnim objektima.
Na sledećoj slici, sa leve strane na kraju, vide se dva para bazaltnih vrata koja su isklesana tako da imitiraju drvena vrata. Levi par su vrata iz rimskog hipogeja.
A na sledećoj slici, takođe na levoj strani i dalje, ispod luka, vidi se statua grčke boginje Tihe (rimski pandan joj je Fortuna) koja je pronađena u orkestru Zapadnog pozorišta, a napravljena je od mermera u prvoj polovini 2. veka nove ere.
Ali, kao što se vidi na prethodnoj slici, ovde postoje i stepenice koje vode ka ograđenim terasama odakle se ponovo pruža divan pogled na okolinu.
Sada sam već bila potpuno spremna da završim sa boravkom u Gadari, tj, Um Kaisu i da krenem dalje. To dalje je bio arheološki lokalitet Abila.
Ali, doći do ovog lokaliteta nije baš jednostavna stvar. Prvo, lokalitet ima više naziva, zavučen je, sitan kada se traži na mapi, a i deluje vrlo skromno u odnosu na Gadaru/Um Kais. Abilu sada ga često zovu Kvailbah po dolini koja se tako zove. U prošlosti se jedno vreme zvao i Rafana, a takođe se često označava i kao Abila od Dekapolisa jer je upravo i ovo bio jedan od onih deset gradova koji su zbirno doveli do grupnog naziva – Dekapolis. Već sam o tome pisala, pa da ne ponavljam.
Drugo, došla sam kolima (koja su imala i svog vozača jer kada putujem ja najčešće volim da gledam kroz prozor, a ne na put kojim se vozi) do mesta gde se završavao asfaltni put, pa smo onda krenuli zemljanim putem odmah naišavši na jednu baru kroz koju je vozač bukvalno mileo. Da sam ja vozila nisam sigurna da bih se usudila da u stranoj zemlji čiji jezik ne govorim, ponovo bez igde ikoga na vidiku, vozim zemljanim putevima u vreme kada padaju kiše. Ovako – nisam imala nikakve brige. Doduše, veoma ljubazni vozač mi je „rekao“ (pisao bi tekst u svoj mobilni, a automatski prevodilac bi mi to rekao na engleskom) da nikada nikoga nije ovde vozio, ali ja sam kao pravi avanturistički pionir utirala put budućim amaterskim istraživačima. Posle početnog mokrog dela, popeli smo se na visinu, pa je tu i bila bolja situacija što se tiče zemljanog puta.
Na vrhu brda su se videli neki antički stubovi, pa smo se prvo uputili tamo. Kako se ispostavilo, ovaj lokalitet uopšte nije razvijen, tako da nisam morala da kupujem ulaznicu, jer nigde nikoga nije bilo. S druge strane, imala sam izuzetno malo podataka, tako da se sve na kraju svelo na šetnju po lokalitetu, a bogme sam se našetala.
Stubovi koje sam uočila na vrhu brda su ostaci jedne od brojnih vizantijskih crkava podignutih u gradu, ali sam prvo obratila pažnju na ostatke građevine koja se nalazi pored ostataka bazilike. Mada ne znam šta je ovo bilo, slika služi kao ilustracija velikog broja građevina i ostataka, jer ovo je samo delić arheološkog nalazišta, a nešto dalje se vidi još kamenih blokova.
Zatim sam malo više obratila pažnju na baziliku iz 6. ili 7. veka nove ere.
Kod polukružne apside sam ugledala i jednu divnu biljku koja je uprkos hladnom vremenu i jakom vetru uspevala čak i da cveta.
Vozač me je strpljivo čekao kod kola i gledao je u mom pravcu, tako da mislim da se čudom čudio ko mu je klijent ovog dana. Ne samo da je žena tražila da ide do nekakvog zabačenog arheološkog lokaliteta na koji niko ne dolazi, već je i pet minuta slikala neko cveće (čekajući da vetar malo posustane i ne talasa tanke grane). Na svu sreću, ja ne obraćam pažnju na to šta drugi o meni misle.
Posle slikanja cveća, vratila sam se do kola, ali sam takođe sa vrha tog brda videla da dole u dolini ima još ruševina starog grada Abile. Pošto je tu zemljani put išao niz prilično strmu padinu, rekla sam vozaču da nema nikakve potrebe da on kolima pokušava da se tu spusti, nego ću ja da prošetam sa zadovoljstvom. Put je bio preda mnom.