Pošto sam već stigla do arheološkog lokaliteta Abila na samom severu Jordana, rešila sam da prošetam po njemu, bez obzira na činjenicu da nigde nikoga nije bilo, da nije bilo ni bilo kakvih oznaka, a ni moje knjige-vodiči nisu imale mnogo toga da kažu o ovom mestu. Pošto sam već obišla ostatke jedne vizantijske crkve na vrhu brda do kojeg sam se dovezla kolima, za početak sam se osvrnula oko sebe da bih malo osmotrila okolinu. Na susednom brdu (a između je prolazio zemljani put koji se spuštao u dolinu gde sam uočila još ruševina) videli su se brojni kameni blokovi, kao i ostaci nekakvih građevina na vrhu.
Abila, detalj
To drugo brdo je zapravo – tel. Tel je arheološki pojam koji označava veštačko uzvišenje nastalo tokom života više generacija na istom mestu. Tokom vekova, zbog nagomilanih ostataka ljudskih aktivnosti i ruševina, mesto počinje da raste i vremenom se formira nešto poput ogromne humke. Ovde u Abili se pominje par telova, a ja samo pretpostavljam da je ovo što se vidi na prethodnoj slici jedan od njih.
S druge strane, kasnije sam našla podatak da se na vrhu tog uzvišenja nalaze ostaci jedne od pet vizantijskih crkava koje su do sada otkrivene, a koja je podignuta preko ruševina rimskog hrama posvećenog boginji Artemidi.
Ono što hoću da kažem jeste da je istorija ovog mesta duga. Štaviše, ljudi su ovde živeli već tokom Bronzanog doba, a tokom helenističkog perioda je osnovan i grad koji je pripadao grupi od deset gradova pod zbirnim nazivom Dekapolis. Kasnije su se smenjivali Rimljani, Vizantinci, Omejadi i Abasidi. Zatim je 747. godine grad pogodio zemljotres i dobro ga razrušio. Danas je ovaj lokalitet okružen brojnim plantažama na kojima se gaje masline i nar.
Sa vozačem sam se dogovorila da me sačeka u kolima dok se ja spustim niz brdo i obiđem šta me zanima, a to su bili ostaci još jedne vizantijske crkve čiji su se crni stubovi jasno uočavali nešto dalje. Takođe su se videli i velika antička popločana ulica, kao i ostaci brojnih građevina, koje sam takođe želela da vidim izbliza.
Abila, ruševine u dolini
Abila, ostaci vizantijske crkve
Ja sam se spuštala zemljanim putem koji u jednom trenutku prelazi preko popločane antičke ulice. Imajući u vidu da ovde realno nisam uopšte znala detalje, nisam osećala nikakvu potrebu da silazim sa zemljanog puta i da se zavlačim među meni sasvim nepoznate ostatke starog grada. Ipak, znala sam da se ovde, u području padine uzvišenja, nalaze ostaci vizantijskog manastirskog kompleksa, a na osnovu oblika padine, tu se izgleda nalazilo i neko antičko pozorište.
Abila, antička popločana ulica i arheološki ostaci
U nekom trenutku sam ipak krenula da prolazim između iskopina jer sam tako išla i direktno u pravcu ostataka crkve. Istraživanja arheologa pokazuju da se ovde nalazio kompleks antičkih termi. Naselje je imalo i svoj vodovodni sistem, a dodatna voda je dopremana pomoću akvadukta.
Abila, ostaci kompleksa antičkih termi
Kao što se vidi sa prethodnih slika, ovde zaista samo vrsni stručnjaci mogu baš da znaju o čemu se sve radi. Šteta je što ovaj lokalitet još uvek nije dovoljno razvijen da bi i posetioci-amateri mogli više da uživaju u njemu. Jer, koliko sam kasnije čitala kopajući po internetu, ovde u stvari postoje veoma zanimljivi delovi. Između ostalog i grobnice u okviru rimske nekropole koje su ukrašene izuzetno lepim polihromnim freskama. Valjda i danas, bez ikakve organizacije, može, ko ima više vremena i interesovanja, da se uđe u neke od tih grobnica poput pećina, ali je za početak potrebno, osim petlje, i da se ima lampa. Moja poseta, dakle, uopšte nije išla u tom pravcu i ja sam se jednostavno uputila do ostataka Vizantijske crkve u podnožju.
Abila, ostaci Vizantijske crkve u podnožju
Abila, ostaci Vizantijske crkve u podnožju
Došavši do ostataka Vizantijske crkve u podnožju Abile, bilo je jasno iz ostataka kakva je bila osnova građevine, a vidi se svakako i razlika između stubova. Osim što su neki pravljeni od crnog kamena, a drugi od sivog, videlo se i da se crni stubovi završavaju jonskim kapitelima, dok su sivi imali korintske kapitele. Eto, toliko sam mogla da zaključim.
Stub sa korintskim kapitelom u okviru Vizantijske crkve u podnožju Abile
Kada bi se od ove Vizantijske crkve nastavilo dalje zemljanim putem koji vodi ka uzvišenju na suprotnoj strani, prošlo bi se preko ostataka rimskog mosta skromne veličine. Međutim, on se nije sasvim jasno video sa područja Vizantijske crkve, a nije bilo ni bilo kakvih tabli, tako da nisam bila baš raspoložena da tragam za nečim, a da zapravo i ne znam tačno gde se to nalazi. Uostalom, više nisam imala ni puno vremena (zbog zadržavanja u Um Kaisu), a i trebalo je da se popnem ponovo uzbrdo da bih se vratila do kola koja su me gore čekala.
Ne znam da li sam pomenula da su se svakog dana vozači s kojima sam išla menjali. Tako je bilo i ovom prilikom i za razliku od prethodnih vozača, ovaj nije uopšte govorio engleski, ali je to bio jedan izuzetno ljubazan čovek i nemogućnost direktne komunikacije nam svakako nije smetala. Naime, on je bio potpuno spreman – imao je mobilni telefon sa aplikacijom za arapsko-engleski prevod. Mada sam ja profesionalni prevodilac, pa sam onda dodatno svesna manjkavosti ovih novih sistema, moram da priznam da su takve aplikacije za neku osnovnu komunikaciju sasvim dobre.
Tako smo još ujutru svratili do neke kafane na autoputu da kupimo tursku kafu, jer sam ga zamolila za to. Posle sam saznala da je on nov u okviru te kompanije koja iznajmljuje kola sa vozačem, pa me je zamolio i za preporuku. Zašto da ne? Stvarno je bio veoma ljubazan. Uz put, kada bi video nešto zanimljivo ili se setio nečeg, uzeo bi mobilni u ruke, pa bi na arapskom rekao šta je hteo (moraju da budu vrlo kratke rečenice), a onda bi aplikacija to najčešće prevela tako da bude jasno. Bilo je naravno i potpuno besmislenih prevoda, ali bih mu ja odmahnula rukom, pa bi on probao ponovo, ali na drugačiji način ili kraće. Ja bih mu na isti način odgovorila. Dakle, pomoću savremenog „štapa i kanapa“ mi smo ipak komunicirali.
Tako sam ja krenula da mu objašnjavam da po mojoj mapi, tu negde u blizini treba da postoji akvadukt i ja sam zamišljala ogroman objekat koji se vidi sa svih strana. On je hteo da mi izađe u susret, ali u stvari nismo znali gde je to (ispostavilo se da je moja mapa bila neprecizna, a podaci veoma šturi). Uspeli smo uz put da ugledamo jednog čoveka, pa ga je on pitao, ali taj čovek nije mogao da nam pomogne. Vozili smo se glavnim putem malo na jednu, pa malo na drugu stranu, prateći neke table, ali zapravo ništa nismo uspeli da nađemo. Na kraju sam mu rekla da ipak krenemo da se vraćamo za Aman. Kasnije sam uspela da ustanovim da se ostaci akvadukta koje sam videla označene na mapi zapravo nalaze u okviru samog lokaliteta na kojem sam bila. Štaviše, po mapi ispada da sam delove akvadukta snimila na fotografiji koja prikazuje popločanu ulicu. Na kraju mi ipak nije bilo žao da nisam ustanovila tačno gde se ti ostaci nalaze, jer očigledno nisu bili toliko impresivni koliko sam ja volela da ih zamišljam.
Kada smo već bili nadomak Amana, a ja bila gladna, svratili smo u neki restoran lokalne brze hrane. Ja sam već u međuvremenu krenula da najčešće jedem pileću šavarmu.
Pileća šavarma se griluje
Pošto su ovde nudili razne varijacije na temu, ja sam pokazala na jednu sliku, pa su mi oni to i spakovali. Ispostavilo se da je to bilo više nego što sam mislila, ali nisam se žalila. Da ne bude zabune, ispod gomile pomfrita na sledećoj slici nalaze se piletina lepo umotana u tanki pita-hleb, pa to fino isečeno na komade da bi se lakše jelo. Prelivi mi nisu bili bitni, ali je turšija bila – odlična!
Brza hrana u Jordanu
Pošto sam se vratila u Aman dok je još bio dan, rešila sam da prošetam malo po kraju da bih posetila neku galeriju o kojoj sam čitala. Naravno, opet je trebalo da se penjem stepenicama uzbrdo jer išla sam u poznatu četvrt Džabal al Luebde.
Stepenice u četvrti Džabal al Luebde
Tražeći jednu galeriju, naišla sam na jednu drugu, pa sam ušla unutra. U pitanju je galerija Dar Al-Anda osnovana 1998. godine koja je praktično i neka vrsta kulturnog centra, a glavni akcenat je stavljen na savremenu umetnost autora iz Jordana i sa Bliskog istoka. Galerija je smeštena u dve vile sagrađene tokom 30-ih godina 20. veka. Vile su u nekom trenutku bile dosta propale, ali su obnovljene i sada obezbeđuju veoma lep prostor za umetničku galeriju, zajedno sa dvorištem.
Deo umetničke galerije Dar Al-Anda
Veoma mi je prijao obilazak ove galerije, ali sam shvatila da to nije ona o kojoj sam čitala, a koja se nalazi par stotina metara dalje. Zato sam otišla i tamo, a ta druga galerija je Darat al Fanan – Fondacija Halid Šoman.
Ova galerija, tačnije fondacija, bavi se savremenom arapskom umetnošću i to izlaže u okviru objekata na dva susedna placa razdvojena prolazom sa stepenicama. Fondacija obuhvata šest istorijskih kuća sagrađenih tokom 20-ih godina 20. veka, a takođe i ostatke vizantijske crkve iz 6. veka, kao i baštenski deo.
Jedna od kuća u kojima su izloženi radovi
I ova poseta mi je veoma prijala i prvo sam obišla izložbene prostore po ovim kućama, a onda sam se u okviru istočnog placa spustila do ostataka te crkve.
Dakle, Filadelfija, odnosno današnji Aman, pripadao je Rimskoj provinciji Arabija koja je oformljena 106. godine nove ere. Vremenom je Hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, a to je ostalo i u Istočnom rimskom carstvu koje je kasnije nazvano Vizantija, pa su tako širom današnjeg Jordana podizane crkve. Krajem 6. veka nove ere, na mestu koje se danas nalazi u okviru Fondacije, podignuta je vizantijska crkva na temeljima rimskog hrama posvećenog Heraklu (formalno gledano rimski heroj i bog zvao se Herkules, a grčki original Herakle, ali sva dokumenta o fondaciji kažu „rimski bog Herakle“, pa sam to tako preuzela).
Ostaci Vizantijske crkve u okviru Fondacije Halid Šoman
Crkva koja je bila posvećena Sv. Đorđu napuštena je u 8. veku, ali se ovaj prostor sve do 20. veka koristio kao hram posvećen velikom islamskom mudracu Hidru. 1993. godine su ovde vršena iskopavanja i urađena je restauracija. Uz samu crkvu postoji i mala pećina za koju se smatra da se koristila kao grobnica ili za boravak nekog sveca.
Ostaci Vizantijske crkve i pećina ispod građevine s početka 20. veka
Vrlo zadovoljna ovom šetnjom, izašla sam na zadnja vrata, na dnu placa, što mi je baš odgovaralo jer sam se spustila par stotina metara direktno do poslastičarnice u kojoj se prodaje vrhunski knafe ili kanafe. Već sam ranije pisala o ovom fantastičnom slatkišu. Ovde ga prave u ogromnim plitkim tepsijama i prodaje se po porcijama.
Tepsije sa knafeom
Kad sam završila sa jedenjem slatkiša, lagano sam se uputila u pravcu hotela i tako sam ponovo prošla pored Velike džamije Huseini.
Velika džamija Huseini
Velika džamija Huseini, detalj
Uskoro je pao mrak i ja više ništa nisam obilazila ovog dana, jer trebalo je ponovo da ustanem rano da bih išla na još jedan izlet. Ovaj put je dan bio blistavo sunčan i bez ijednog oblaka, što se baš i ne vidi na sledećoj slici, ali se tu vidi srazmeran mir na ulici u delu Amana gde sam odsedala.
Stari deo Amana, nešto dalje niz ulicu je Velika džamija Huseini
Gornju sliku sam napravila iz restorana na vrhu hotela gde sam doručkovala. Doručak je svaki put bio isti, ali sam ja bila veoma zadovoljna i ni najmanje mi nije smetalo to ponavljanje ponude. U pitanju je bio srazmerno skromni švedski sto, ali je on obuhvatao i neke jordanske specijalitete i internacionalne delove doručka, tako da je lako moglo da se izabere. Ja sam svako jutro uzimala istu kombinaciju, a ona je između ostalog obuhvatala i mutabal i humus.
Oba ova jela, tačnije gusti sosovi (umaci je ovde bolji, prikladniji naziv zbog načina jedenja) koji se zahvataju parčićima tanke lepinje koju ovde zovu „pita“), pripadaju zapravo čitavom području Bliskog istoka, pa i nisu isključivo jordanski specijaliteti. Šta više, pre izvesnog vremena sam negde čitala da se Palestinci i Izraelci raspravljaju i o tome kome u stvari humus pripada, jer obe nacije tvrde da je to baš njihov specijalitet. Evo, odmah da kažem da sam ja svoj recept za humus dobila od prijateljice koja ga je dobila od igumanije jednog srpskog manastira. Naravno da ovo ni na koji način ne znači da humus potiče sa Balkana, već hoću da kažem da recepti za jela potiču od ljudi, a onda se oni, ako jelo vredi, šire na sve strane, među drugim ljudima. Ja sam humus uvek pravila upravo po tom receptu koji sam dobila od svoje prijateljice, a za mutabal sam malo istraživala, ali i eksperimentisala. Mutabal je veoma sličan jelu, umaku koje se zove Baba ganuš. Ja dajem ovde osnovni recept za mutabal, mada moram da dodam da sam jednom prilikom u umak ubacila nekoliko kockica pečene bundeve i to je bilo sasvim dobro, a dobilo je i drugačiju boju (kao što se vidi na sledećoj slici). Kad već pominjem boje, vrhunac ludila je bio kada sam prilikom pripremanja mutabala ubacila ljubičasti batat. Ne znam šta bi stanovnici Bliskog istoka mislili o mojim eksperimentima, ali ja sam bila zadovoljna.
Mutabal sa bundevom (gore levo), humus (recept ću dati u jednom od kasnijih nastavaka mojih priča sa putovanja) i domaće tanke lepinje (bez recepta)
MUTABAL
- 1 plavi patlidžan srednje veličine
- 2-3 kašike tahinija
- 2-3 kašike soka od limuna
- 2 stucana čena belog luka
- 2 kašike gustog kiselog mleka
- so po ukusu
Izbodite patlidžan viljuškom i stavite da se peče u rerni oko 30 minuta. Neka se malo prohladi, a onda ga ogulite.
Isecite patlidžan u manje komade i stavite u činiju ili u avan. Dodajte ostatak sastojaka (možete po svom ukusu da varirate količine) i sve izgnečite viljuškom ili tučkom. Takođe možete da dodate i seckani peršun.
Ja sam u svoj mutabal na slici dodala i pečenu bundevu, ali je bundeva u potpunosti moja izmišljotina i nigde u Jordanu nisam jela takvu verziju mutabala. Drugim rečima, bundeva može da se doda, ni najmanje ne može da smeta, ali nije deo originalnog recepta.