Jordan 2022, 14. deo (Džeraš)
Kada se u okviru arheološkog lokaliteta Džeraš od Južnog tetrapilona krene ulicom Kardo ka severu, prvi značajan objekat na koji se naiđe sa leve strane jeste Katedrala. Ipak, da bi se njoj prišlo treba proći između impresivnih korintskih stubova koji su poređani duž ulice Kardo, a zatim i kroz bogato ukrašen portal.
Nakon portala sledi još par stubova, a zatim i stepenište koje dalje vodi ka Katedrali. Zapravo, ovo je jedna od 23 vizantijskih crkava koje su postojale u gradu. Crkva je oko 450-455. godine podignuta na temeljima starog paganskog hrama posvećenog bogu vina Dionisu. Crkva, kao i brojne druge građevine, oštećena je, a delovi srušeni u zemljotresu iz 749. godine, tako da je grad napušten. Posle toga je Džeraš korišćen kao vojno utvrđenje, mada su i kasnije postojala manja naselja na ovom mestu, ali se suštinski do 19. veka pretvorio u ruševine o čemu postoji zapis.
Stepenište vodi od portala i ulice Kadro sa istočne strane praktično ka zadnjem delu Katedrale, jer je ulaz sa zapadne strane, tako da formalno treba da se obiđe crkva da bi se u nju ušlo. Doduše, i kada je bila u funkciji, crkva je imala i bočne ulaze, a to pogotovo važi danas kada su tu samo restaurirane ruševine.
U Katedralu se zvanično ulazilo iz atrijuma koji zovu Dvorište sa fontanom, dok se u nastavku, dalje prema zapadu, na novom višem nivou nalaze ostaci još jedne crkve – crkve Sv. Teodora. Bočno od ove dve crkve nalaze se ostaci kapela, termi, kao i stambenih delova koje su koristili sveštenici.
Zapravo, kod zvaničnog ulaza u Katedralu postojao je portik čiji se impresivni pod napravljen od pravilno sečenih crvenih i belih kamenih ploča vidi i dan danas.
Sa portika se prelazilo u Dvorište sa fontanom. Prethodne slike ne ilustruju dovoljno dobro ovo dvorište i ono se fino vidi tek kada se posetilac popne do crkve Sv. Teodora i proviri preko ostataka apside. Fontana/česma ima kvadratastu osnovu, a voda je tu dovođena iz obližnjeg akumulacionog jezera. Naravno, nekada davno.
Kada sam se popela do crkve Sv. Teodora malo sam obišla i njene ostatke. Ova crkva je sagrađena 496. godine. Sastojala se od središnjeg i bočnih brodova odvojenih stubovima, kao i od apside koja je iznutra bila polukružna, a spolja petostrana (vidi se na jednoj od prethodnih fotografija). Zna se da je bila bogato ukrašena mozaicima, ali od toga nije ostalo ništa.
Kako sam ja među ruševine ulazila kroz prolaze koji tu postoje, tako sam crkvu zapravo obilazila naopačke, pa sam prvo bila u oltarskom delu, a tek onda sam došla do ulaza/izlaza. Ispred crkve se vide dva jonska stuba, kao i još ruševina.
Za razliku od zadnje strane, ulaz u crkvu Sv. Teodora je sa prednje strane lepo profilisan i dekorisan. Na nadvratniku se razaznaje i ugravirani originalni tekst.
Već sam pomenula da postoji veliki broj crkava koje su otkrivene u okviru arheološkog nalazišta Džeraš, ali moja namera nije bila da ih sve obilazim. Međutim, ovde se u neposrednoj blizini (stotinak metara dalje) nalaze tri praktično spojene crkve (sagrađene jedna uz drugu), tako da je bilo sasvim logično da produžim do onde. Ipak, pre toga sam ponovo pogledala u pravcu delova lokaliteta koje sam već obišla. Nisam mogla da prestanem da se divim.
Te tri crkve su crkva Sv. Đorđa, zatim crkva Sv. Jovana Krstitelja (u sredini) i crkva Sv. Kozme i Damjana. Ove tri crkve sagrađene između 529. i 533. godine imaju zajednički atrijum od kojeg su odvojene kolonadom ispred pročelja. Iz pravca crkve Sv. Teodora, prva je crkva Sv. Đorđa i ona je u najlošijem stanju, ali i u njoj kao i u crkvi Sv. Jovana Krstitelja sačuvani su fragmenti mozaika.
Prošla sam zatim i pored kolonade koja spaja ove tri crkve, ali je ulaz u prostor crkve Sv. Kozme i Damjana zatvoren vratima od metalnih šipki.
Ipak, kroz ta vrata od metalnih šipki sam sasvim fino mogla da provirim u unutrašnjost crkve i bilo je jasno zašto tu ulaz nije dozvoljen za posetioce. Naime, ovde je gotovo čitav pod crkve prekriven mozaikom.
Da bi se u potpunosti uživalo u lepoti mozaika treba se kamenim stepeništem popeti na uzvišenje uz koje se pruža severni zid crkve, gde postoji visok ogradni zid i onda se odatle mogu videti naos i apsida crkve, kao i mozaički ukrasi.
Bilo mi je neverovatno da sam ovde potpuno sama, kao da nema nikoga drugog ko bi se divio čudesnoj lepoti ovog načina izražavanja ljudske umešnosti i kreativnosti. Glavni razlozi za to su bili da je u pitanju bio januar, dakle prilično mrtva sezona, zatim doba korone, pa su ljudi manje putovali, a takođe sam krenula i rano iz Amana.
Kada sam završila sa uživanjem u mozaicima, nastavila sam dalje šetnju po lokalitetu i ubrzo sam bila u blizini Artemidinog svetilišta.
Artemidino svetilište obuhvata hram i veliko dvorište oko hrama duž čijih strana se pružaju kolonade koje su bile deo portika. Mada svakako najvažniji u okviru antičkog grada, ovo je drugi objekat po veličini i kompleks ima dužinu od 155 m i širinu od 115 m.
Ipak, ja sam posetu Artemidinom hramu odložila za nešto kasnije i sada sam se pozabavila istraživanjem ostataka starog grada koji se nalaze na uzvišenju iza Artemidinog svetilišta.
Mada je ovde svakako vremenom realizovano puno projekata i raznih istraživanja i iskopavanja, bilo mi je veoma zanimljivo da vidim kako iz padine uzvišenja vire samo vrhovi nekih stubova koji čekaju da dođu na red.
Razlog zašto sam se pela na vrh ovog uzvišenja bio je da sam htela da dođem do takozvane Crkve sinagoge. Tu je prvobitno postojala sinagoga, ali su Jevreji tokom vladavine vizantijskog cara Justinijana bili proganjani, pa je sinagoga 530. ili 531. godine pretvorena u crkvu.
Dodatni razlog zašto se ovde treba popeti jeste da se pruža divan pogled na neke važne delove arheološkog nalazišta Džeraš. Za početak, tu je Artemidino svetilište sa hramom u sredini, zatim Severna kapija, Severni tetrapilon, Severno pozorište, kao i crkva Vladike Isaije.
Pošto mi je bila uz put, otišla sam i do crkve Vladike Isaije. Otkrivena je 1983. godine, a natpis u mozaiku govori da je crkva sagrađena 558-559. godine u vreme Vladike Isaije. Za izgradnju je korišćen materijal koji je uzet sa rimskih građevina. Na istočnoj strani ima tri apside koje su u nastavku tri broda odvojenih jonskim stubovima. Ipak, glavnu vrednost ovoj crkvi daju izuzetno lepi mozaici, mada je, nažalost, tokom 8. veka dosta životinjskih i ljudskih figura uništeno.
Mada postoji platforma koja omogućava da se mozaici bolje vide, neki od njih, kao što je mozaik ispred oltarske apside su previše daleko da bi se bolje uživalo u njihovoj nesumnjivoj lepoti.
Sada je već bilo vreme da odem i do Severnog pozorišta. Objekat je podignut početkom 2. veka za sastajanje opštinskog saveta i održavanje skupštine predstavnika gradskih plemena, što se može saznati iz natpisa u raznim delovima građevine i što je posebno zanimljivo jer je ovo jedino mesto na svetu u kojem su takve informacije o organizaciji građanskog života pronađene u tako dobrom stanju. U drugoj polovini 2. veka, objekat je proširen i dograđen, pa se onda koristio za izvođenje muzičkih i poetskih recitala. Severno pozorište je manje od Južnog i ima mesta za oko 1600 gledalaca.
Pozorište je u velikoj meri rekonstruisano i obnovljeno, a posebno upada u oči veoma lep mermerni pod orkestre. Prvo javno izvođenje u obnovljenom pozorištu je održano 1997. godine.
Kada sam se spustila do dna, tj., do orkestre, obratila sam pažnju na ljupke kamene reljefe koji prikazuju žene i mladiće koji igraju ili sviraju neke instrumente.
Zatim sam preko scene, tj, bine prešla na plato preko kojeg se ulazilo u pozorište. Tu se ponovo vidi nekoliko korintskih stubova, ali ovde postoji par veoma zanimljivih dvostrukih stubova.
Ulica Severni dekumanus je ovde malo proširena zbog tog stepeništa koje vodi u pozorište i to stvara osećaj „plaze“ odnosno, trga. Ovde sam poželela da vidim kako izgleda kada se sa platoa ulazi na binu. Evo video-zapisa:
Zatim sam se vratila do stepeništa Severnog pozorišta i spustila se do ulice, pa sam tako nastavila dalje sa obilaskom Džeraša.
Sledeći deo lokaliteta do kojeg sam došla jeste obližnji Severni tetrapilon.
U prethodnom nastavku priča sa putovanja po Jordanu govorila sam o Južnom tetrapilonu i tada sam rekla da je to naziv za vrstu rimskog objekta koji je podignut na četiri stuba, sa prolazom između stubova i obično se podizao na raskrsnicama. Ovde na raskrsnici središnje ulice, Kardo, i jedne od dve glavne poprečne ulice, Severni Dekumanus, oko 180. godine podignut je Severni tetrapilon. Mada je ovaj objekat skromniji od svog južnog parnjaka, upravo je on u potpunosti rekonstruisan 2001. godine. To sve deluje veoma impresivno.
Odavde sam pogledala duž ulice Kardo i na kraju sam videla Severnu kapiju iz 115. godine nove ere. Mada sa visinom od oko 20 m i širinom prolaza od 5 m kapija deluje veoma impresivno, odlučila sam da ne idem do nje, kao što nisam ulazila ni među ruševine Zapadnih termi. Naime, već sam se i umorila od prilično brzog hodanja između različitih delova arheološkog lokaliteta Džeraš koje sam obilazila efikasno i bez pauze, a i bila sam JAKO žedna. S druge strane, trebalo je još da obilazim sam lokalitet, kao i da se vratim preko 1,5 km nazad do parkinga, a imala sam još planiranih obilazaka ovog dana. Zato sam samo snimila i Severnu kapiju u daljini i ruševine Zapadnih termi i krenula da se na kratko vraćam ulicom Kardo.
Kažem da sam na kratko krenula da se vraćam ulicom Kardo jer je trebalo još da skrećem radi daljeg obilaska lokaliteta. To se videlo kada sam prolazila pored Severnog pozorišta. Na narednoj slici, levo u daljini se vidi Artemidin hram, a to je bilo moje sledeće odredište.
Već sam pomenula da je Artemidin hram centralna građevina u okviru Artemidinog svetilišta. Ovaj deo Gerase se pominje kao sveto mesto tek 135. godine nove ere kada je započelo planiranje izgradnje hrama, a ona je krenula tokom 2. veka. Ipak, nikada nije završena i od planiranih 32 stuba podignuto je samo 12, pri čemu je 11 preživelo do današnjih dana. Sve je napušteno već polovinom 5. veka.
Evo i jednog selfija kod Artemidinog hrama koji dobro ilustruje da je bez obzira na blistavo plavo nebo i dalje bilo dosta sveže, pa sam morala da budem dobro obučena.
Što se samog hrama tiče, Artemida je bila boginja zaštitnica Gerase, a inače je bila boginja lova i divljine. Moram ovde da ponovo pomenem, kao što sam i u nekom ranijem delu priča sa putovanja po Jordanu, da ne znam zbog čega su stari Rimljani koristili nazive grčkih božanstava u svojim hramovima kada su sasvim uredno imali svoje pandane. Konkretno je rimska verzija grčke Artemide bila Dijana. Ali, ko sam ja da nešto prigovaram starim Rimljanima? Samo me zbunjuje.
Kada se popne do pronaosa, tj., prednjeg trema, vidi se u dnu unutrašnji oltar koji obuhvata nišu za boginju i par bočnih prostorija. Oltaru nije moglo da se priđe, što se i vidi na sledećoj fotografiji, a meni se ovde više svidelo da snimim čitav deo iza stubova, nego samo neke detalje.
Ovde se nisam dugo zadržavala, već sam krenula da se sada direktno spuštam od hrama prema glavnoj ulici Kardo. Ipak, još sam se osvrtala i intenzivno uživala.