Jordan 2022, 15. deo (Džeraš, Ažlun)
Da bi vernici došli do Artemidinog hrama u staroj Gerasi, današnjem Džerašu, oni su morali da prođu Propilej Artemidinog svetilišta koji izlazi na glavnu ulicu Kardo, a zatim da se popnu uz dva široka stepeništa između kojih je ravna terasa. Naime, hram je postavljen na uzbrdici u središtu grada, iznad glavne ulice i to mora da je ostavljalo veličanstven utisak na vernike. Danas su, naravno tu samo ostaci čitavog svetilišta, ali i oni deluju izuzetno impresivno. Posle moje posete hramu, u januaru 2022. godine, ja sam krenula u obrnutom smeru, tj., počela sam da se spuštam ka glavnoj ulici. Prvo sam sa vrha gornjeg stepeništa koje je originalno bilo široko 120 metara snimila tu terasu sa ostacima oltara i zadnju stranu Propileja u dnu drugog velikog stepeništa.
Dok sam bila na samoj terasi i osvrtala se ka Artemidinom hramu, ugledala sam jednog momka kako pozira svom drugu. Bila je to lepa slika, pa sam ga i ja snimila.
Kako se ispostavilo, ovi momci su bili iz Argentine, pa smo malo popričali, ali i razmenili fotografisanje.
Onda sam krenula da se spuštam i donjim stepeništem prema Propileju Artemidinog svetilišta. To stepenište, široko 30 m, je istinski monumentalno i sastoji se od sedam nizova od po sedam stepenika sa malim platformama između.
Termin „propilej“ potiče iz grčkog i znači „ispred kapije“, a u arhitekturi se koristi da označi monumentalni pristup nekom hramu. Ovaj ovde u Džerašu, ranije Gerasi, sagrađen je polovinom 2. veka i imao je tri otvora za prolaz vernika.
Prošavši kroz ostatke središnjeg prolaza u Propileju, spustila sam se na nivo glavne gradske ulice Kardo i odatle slikala ostatke portika ili trema koji se nalazio između Propileja i ulice. Taj portiko su nosila četiri najviša stuba, a na sledećoj slici se na levom stubu vidi i nosač arhitrava koji se nalazio na vrhu serije nižih stubova koji prethodno prate ulicu (o ovom graditeljskom elementu sam pisala u 13. nastavku priča sa putovanja po Jordanu).
Zatim sam ušla među takođe zanimljive ruševine tačno preko puta ulaza u Artemidino svetilište, ali pre nego što sam se pozabavila tim ruševinama, još sam se divila ovim koje sam prethodno već posetila. Tu sam ujedno naišla na još posetilaca tako da su se oni pojavili i na sledećoj slici.
Oni stoje na istočnoj strani ulice Kardo. Na zapadnoj strani ulice su prvo četiri visoka stuba, koji su bili deo portika ili trema, a zatim ide stepenište na kojem je Propilej, itd. Dok sam ja ovde stajala i slikala, oblaci su se pomerali, pa je to dodatno ulepšavalo ostatke starog svetilišta.
Sada sam već mogla da se mirno posvetim tom objektu među čije ruševine sam ušla. U pitanju je crkva koju su istraživači nazvali Propilejska crkva.
Prvo u stvari treba da kažem da je u rimsko doba, kada je Artemidino svetilište bilo aktuelno i aktivno, ovde postojala ulica koja je preko mosta vodila direktno ka svetilištu iz istočnih, stambenih delova grada. Tada se ta ulica zvala Sveti put i predstavljala je ceremonijalni prilaz svetilištu. Kako je kult Artemide bledeo, a na kraju i iščezao, dok je paganstvo bilo zamenjeno hrišćanstvom, tako se pojavila potreba za crkvama. Ovde je u 6. veku hrišćansko stanovništvo iskoristilo građevinski materijal koji je postojao u ulici, pa su podigli crkvu na sred ulice i to bukvalno, iskoristivši istočno-zapadnu osu ulice. Drugim rečima, spoljni zid apside te crkve je jednostavno „presekao“ tu ulicu. Ako se bolje zagleda gornja fotografija, može da se vidi ostatak te ulice ispred kamenog portala, koji je bio ulaz u crkvu, a nešto dalje kroz portal se vidi – zid.
Da bih bolje videla taj zid polukružne apside, pa i ostatke samog naosa, malo sam se zavukla među ruševine.
A kada sam se okrenula sa namerom da se vratim do ulice Kardo, ponovo sam bila oduševljena pogledom ka Artemidinom svetilištu kroz portal nekadašnje crkve.
Sada sam krenula da se vraćam ka Ovalnom trgu ulicom Kardo, ali nisam daleko odmakla, jer je već sledeći objekat posle Propileja bio veoma zanimljiv. U pitanju je Nimfej.
Nimfej je spomenik posvećen nimfama, a ovaj u Džerašu je podignut oko 191. godine nove ere i bio je posvećen specifično vodenim nimfama. Do tada je grad već dobio svoj vodovodni sistem, tako da je ovako monumentalna fontana (više u smislu česme) bila važna da bi se pokrile dnevne potrebe stanovništva za vodom.
Originalno je donji nivo bio prekriven zelenim mermerom, dok je gornji bio premalterisan, a zatim i obojen. Ako se bolje pogleda gornja slika, a još bolje sledeća, vidi se da u slepim nišama na donjem nivou postoje rupe. Tuda je dovođena voda i pretpostavlja se da su tu bile postavljene statue ili lavlje glave tako da ispada kao da one sipaju vodu koja je išla u bazen spolja ograđen relativno niskim zidom. Ispred zida su Vizantinci kasnije dodali jedan kameni lavor, a na vrhu zida se u kamenu vidi rupa kroz koju se voda iz bazena ulivala u taj kameni lavor.
Ali, čak i danas prilično ogoljeni Nimfej u Džerašu, bez svih tih slikovitih detalja, apsolutno je spektakularan. Dovoljno je pogledati kamenu plastiku koja krasi njegov vrh.
Nešto niže, levo i desno od kamenog lavora, vidi se još jedan ljubak i maštovit dodatak. Pošto je voda stalno tekla, sav višak koji bi isticao kroz rupe pri vrhu zida bazena odlazio je u kanalizacioni sistem koji je postojao ispod ulice Kardo. Da, da... Ti Stari Rimljani su bili prilično napredni, jer treba imati u vidu da je taj kanalizacioni sistem bio sagrađen pre oko 2000 godina!
Ali da se vratim na taj ljubak i maštovit dodatak. U pitanju su maleni sferični „bazeni“ u koje je, dakle, kroz rupu u zidu uticao mlaz vode iz velikog bazena, a zatim kroz rupe u tim malenim prihvatnim bazenima je ta voda išla dalje u kanalizaciju.
Ono što je posebno ljupko u ovom slučaju jeste kako su ti „bazenčići“ ukrašeni – u kamenu su isklesane četiri ribice koje kao da se ljube, a njihove oči su zapravo rupe za odvod viška vode. Pre 2000 godina je ovo funkcionisalo. Danas i ne baš.
Ovde sam praktično završila sa obilaskom apsolutno fantastičnog arheološkog lokaliteta Džeraš. Ovo je za mene bilo ogromno iznenađenje, jer pre dolaska ovde nisam praktično ništa znala o njemu. Kada se priča o Jordanu, ljudi uglavnom pričaju o Petri, ali ovde ima TOLIKO toga da se vidi da je to potpuno neverovatno.
Što se Džeraša tiče, završivši sa prilično detaljnim obilaženjem kojim sam bila izuzetno zadovoljna, sada sam već bila sasvim svesna da sam izuzetno žedna (a velika flaša vode me je čekala u kolima jer sam zaboravila da je ponesem sa sobom, a na samom lokalitetu nema mesta gde hrana i piće mogu da se kupe). Zato sam pustila korak niz ulicu Kardo i tako sam došla do Ovalnog trga. Bez obzira na želju da što brže stignem do parkinga i kola, nisam mogla da odolim i ponovo sam slikala izuzetno impresivni Ovalni trg.
Ubrzo sam stigla i do parkinga, i do kola, i do vode, pa kada sam se osvežila, udobno sam se smestila i mogla sam da nastavim dalje, jer ovog dana sam imala još dosta planova.
Prvo mesto za posetu bio je zamak Ažlun. Zamak se nalazi na brdu zapadno od istoimenog gradića. Tamo sam se uputila kolima koja sam iznajmila zajedno sa vozačem. Taj vozač je bio veoma ljubazan i kada smo se približavali gradu sa vrha jednog od uzvišenja oko njega, zamolila sam ga da stane da bih slikala što je on veoma rado i učinio.
Ako se gornja fotografija malo bolje pogleda, na brdu u daljini (levo) mogu da se vide ostaci zamka Ažlun. Evo malo približeno:
Upravo taj zamak je bio moje sledeće odredište, ali kada sam stigla do njega, prvo sam u stvari ponovo pogledala gradić, ali sada sa suprotne strane.
Ažlun ima oko 200.000 stanovnika i smešten je među plodnim visovima, dok se sam grad nalazi na nadmorskoj visini od preko 700 m. Ovom prilikom sam se samo provezla kroz grad, ali kao i u ostalim delovima Jordana i ovde se razvija turizam u raznim vidovima. Između ostalog nudi se i mogućnost višednevnog pešačenja po jasno obeleženim pešačkim stazama. To ipak nije bio fokus mog interesovanja ovom prilikom, već samo Zamak Ažlun.
Na ovom mestu je ranije postojao hrišćanski manastir. Po predanju, jedan od monaha u tom manastiru zvao se Ažlun i to je ime preživelo mnoge vekove tako što je dato i samom zamku, kao i naselju koje se vremenom razvilo u grad sa prethodnih slika. 1184. godine je na ruševinama manastira zamak sagradio jedan od generala čuvenog muslimanskog vojskovođe i osnivača Ajubidske dinastije Saladina. Imajući u vidu izvanredan položaj ovog uzvišenja sa kojeg se pruža savršen pogled u krug, cilj podizanja zamka na ovom mestu bio je između ostalog i da se kontrolišu upadi Krstaša. Naime, čitavo ovo područje je bilo uključeno u Krstaške ratove koji su se vodili na teritoriji Svete zemlje (1095-1291) i to je u velikoj meri uticalo na izgradnju nekih od zamkova čiji se ostaci danas mogu videti u Jordanu. Osim što je imao vojnu funkciju, zamak je takođe dobro služio i da bi se kontrolisala trgovina duž puta koji je spajao Damask i južni Jordan i Egipat. Takođe je štitio i obližnje iskopavanje gvožđa koje je bilo ključno za proizvodnju oružja.
Posle Ajubida, od 13. veka zamkom su upravljali Mameluci koji su proširili zamak. 1260. godine su Mongoli uništili delove zamka, ali su ga kasnije Mameluci obnovili. Vremenom su ovim teritorijama, pa i zamkom, zavladali Osmanlije, da bi početkom 19. veka neki švajcarski putopisac pominjao da ovde živi samo neka porodica od oko 40 članova. Dva zemljotresa, iz 1837. i 1927. godine su značajno uništila zamak, ali je on u skorije vreme lepo restauriran, a zidovi su mu ojačani.
Glavni ulaz u zamak je išao preko pokretnog mosta postavljenog preko suvog jarka i njega su čuvale kule i mašikule.
Ulaz u Zamak Ažlun
Sećam se da sam u tokom obilaska nekog utvrđenja u Indiji saznala sa važnost uglova prilikom izgradnje pristupa zamku/utvrđenju, jer to otežava direktan juriš eventualnih napadača koji ne mogu da idu pravo, već na skretanjima može da dođe do gužve, što olakšava posao braniocima. Tako i ovde, od ulaza prvo idu stepenice na gore, a onda skretanje na desno pod pravim uglom.
Koga posebno zanima vojna arhitektura ovde može sigurno da provede sate. Ja nisam jedna od takvih osoba, tako da sam samo prošetala po različitim delovima zamka uz prilično površno posmatranje njegove unutrašnjosti.
Kada sam završila sa obilaskom unutrašnjih delova, uradila sam ono što svakako mora da uradi svaki posetilac Zamka Ažlun, a to je – popela sam se na jednu od njegovih odbrambenih kula.
Glavni razlog za penjanje na vrh kule je zapravo da se uživa u lepoti okolnih plodnih predela.
Upravo zbog ovih talasavih brežuljaka, čitav ovaj kraj je odličan za šetnju po prirodi. A nešto na tu temu je bilo i moje sledeće odredište. Naime, ja ovde nisam išla ni na kakvo planinarenje ili u ozbiljnu šetnju, ali sam se zato uputila ka Šumskom rezervatu Ažlun.
Međutim, ispostavilo se da to uopšte nije bilo baš lako. Vrlo jednostavno smo se dovezli do jednog prostranog parkinga dokle su upućivale table. A tu onda već ništa nije bilo jasno. Videla se jedna velika, moderna zgrada, pa sam pomislila da je možda to Centar za posetioce i zato sam ušla unutra. Ne zna se ko je bio zbunjeniji – ljudi na koje sam naišla ili ja. Rekla sam im da tražim Šumski rezervat Ažlun, ali su oni i dalje bili zbunjeni, pošto je ta zgrada bila nekakva akademija. Jedan od njih me je poslao do početka šume kuda su vodila jedna od zadnjih vrata, ali to svakako nije bilo to što sam tražila. Drugi od njih se setio, pa mi je rekao da treba da odem oko 400 m niže putem. Zahvalila sam im se i vratila do kola da obavestim vozača da idem u potragu i ako nađem to što tražim neće me biti oko sat vremena. Tu su se obavljali nekakvi građevinski radovi, što na putu, što pored puta, pa su velike mašine zakrčile čitav taj deo i skoro da sam odustala. Ipak, kada sam već došla tu, želela sam da dođem do tog šumskog rezervata, jer sam posle onoliko šetnje po Džerašu, pa i po Zamku Ažlun, imala potrebu da malo budem u prirodi.
Nekako sam se provukla pored tih velikih mašina i krenula dalje putem, a onda su čak naišla i neka kola. Zaustavila sam ih i pitala za šumski rezervat, a ono se ispostavilo da su oni tamo i radili, govorili savršen engleski, pa mi čak ponudili i da me prevezu. Zahvalila sam im se i rekla da ću ipak peške, mada sam se kasnije pokajala, iako nije bilo mnogo daleko. Tako sam stigla do ulaza u Šumski rezervat Ažlun, postojala je tabla, i sada sam znala da sam na pravom mestu.