Jordan 2022, 16. deo (Ažlun, Pela, Aman)
Šumski rezervat Ažlun nalazi se oko 9 km severno od grada Ažlun na severu Jordana i rasprostire se u području koje je smešteno na oko 1200 m nadmorske visine. Rezervat zauzima površinu od oko 13 kvadratnih kilometara i tu se osim različitih biljnih vrsta mogu videti i razne divlje životinjske vrste uključujući i srne koje su ranije bile istrebljene, ali su uspešno vraćene u divljinu, barem u okviru ovog rezervata.
Na osnovu onoga što sam čitala u svojim vodičima, a to je bio i razlog zašto sam ovde htela da svratim, izuzetno se preporučuju posete, ali doduše duže od moje. Naime, u okviru rezervata postoje pešačke staze dužine od 2 km do 18 km, postoji i smeštaj gde posetioci mogu da ostanu i više dana. Osim toga, od gradića Ažlun postoji i pešačka tura do Pele, što je, uzgred budi rečeno, bilo moje sledeće odredište ovog dana, ali kolima.
Imajući u vidu ograničeno vreme koje sam imala na raspolaganju, ja sam se odlučila za pešačku stazu od 2 km. To se prelazi za manje od sat vremena, računajući i zaustavljanja radi fotografisanja.
Sad tu nemam mnogo šta da kažem, osim da sam bila izuzetno zadovoljna da sam u prirodi i da šetam. Bilo je takođe zanimljivo i da nigde nikoga videla nisam, jedino one ljude u okviru Centra za posetioce gde sam kupila ulaznicu.
Pošto je staza kratka, nije prošlo puno vremena pre nego što sam došla do jednog veoma slikovitog drveta čija je kora bila izrazito – crvena.
U pitanju je verzija ’Marina’ mediteranskog drveta koje se inače zove planika ili maginja, a ponegde i jagodnjak (Arbutus unedo ’Marina’).
Razlog za ovo poslednje ime, jagodnjak, jeste da ima plodove koji podsećaju na jagode. Tako se barem priča.
U nekom trenutku staza dolazi do jedne lepe drvene platforme sa koje se pruža fantastičan pogled na okolinu.
Tu sam se zaustavila, slikala, a onda nastavila. I dalje je postojala jasno obeležena staza, ali je u ovom delu zemlja bila veoma vlažna, ali i veoma lepljiva, tako da mi se blato lepilo za patike i nikako nisam uspevala niti da ga skinem, niti da izbegnem da ga još ne pokupim uz put.
Ovde mi više nije baš bilo previše zanimljivo da hodam, pogotovo zato što posle onog meni zanimljivog početka ništa posebno drugačije nisam viđala uz put. Ptice su se čule, ali i sakrivale u krošnjama. Naravno da sam želela, mada ne i realno očekivala da se susretnem sa nekom srnom, ali jedino što ima veze sa srnama, barem ja mislim, bio je jedan otisak u blatu.
Pred kraj sam naišla na neko lepo divlje cveće i to je bilo to.
Doduše, kada sam se vratila do Centra za posetioce, video me je jedan čovek kako pokušavam (prilično neuspešno) da skinem blato sa patika, pa me je odveo iza Centra gde je bilo neko crevo za vodu, tako da sam na kraju mogla čiste obuće da se vratim do kola.
Sledeće moje odredište bio je arheološki lokalitet sa ostacima Pele, jednog od gradova koji su pripadali onoj grupi zvanoj Dekapolis kojoj je pripadala i Gerasa (danas Džeraš) čije sam ruševine obišla ranije tog dana.
Ti ostaci Pele se nalaze u blizini savremenog naselja Tabakat Fahil, a da bi se stiglo do onde prvo je trebalo da se spustimo u dolinu reke Jordan.
Mada je vozač, kao što sam ranije već pomenula, bio izuzetno ljubazan i vrlo rado se zaustavljao na usputnim parkinzima koji su bili i sjajni vidikovci, bilo mi je jasno da nikada nećemo stići kuda smo krenuli ako bi on stajao svaki put kada ja uočim nešto što mi je bilo zanimljivo. Zato sam povremeno fotografisala dok su se kola kretala.
Ali, glavni utisak je ipak bio očaranost prizorima iz plodne doline Jordana.
Kada se putem spusti do ravne doline Jordana, naiđe se direktno na glavni put koji vodi u pravcu sever-jug, a mi smo tu skrenuli u pravcu severa. Uskoro smo došli i do mesta Tabakat Fahil gde se skreće desno, a par kilometara dalje se dolazi do Centra za posetioce gde se kupuju ulaznice. Mi smo ipak prvo ušli na lokalitet sa donje strane, jer je tako pokazivala tabla, ali tu osim neke kamene ploče sa osnovnim podacima nije bilo ničega, ali i nikoga kod koga bih kupila ulaznicu. Bila sam malo zbunjena, ali se vozač raspitao kod nekih ljudi koje smo tu zatekli, pa smo saznali da se na lokalitet zvanično ulazi nešto dalje. Ono što bi ovde ipak bilo zanimljivo da se vidi jesu ostaci Zapadne crkve koja se nalazi na suprotnoj strani puta koji vodi ka Centru za posetioce u odnosu na taj „donji“ ulaz na lokalitet. Ali, pošto nije bilo nikakvih tabli, a i kako sam kasnije saznala ostacima crkve se u stvari i ne može prići, osim valjda da se vide kroz ogradu od bodljikave žice, ja sam o crkvi samo nešto malo čitala.
Pela čiji se ostaci nalaze na teritoriji današnjeg Jordana, ne treba da se brka sa antičkom Pelom čiji se ostaci nalaze na teritoriji današnje Grčke, a koja je rodno mesto Aleksandra Makedonskog.
Područje ove Pele u današnjem Jordanu bilo je naseljeno još oko 7000 pre nove ere i tokom Bronzanog doba se grad zvao Fihlium, a tek tokom helenističkog perioda i kasnije pod vladavinom Rimljana i Vizantinaca mesto je koristilo naziv Pela.
Godine 635. došlo je do Bitke kod Fahla u kojoj su muslimanske snage porazile vizantijske, a 746/747. godine nove ere grad je pogodio razorni zemljotres.
Kada sam kupila ulaznicu i krenula u obilazak, moram da priznam da nisam bila baš oduševljena da ću opet morati da se spuštam niz brdo, što je značilo da ću kasnije morati i da se penjem uz to isto brdo, jer sam već bila umorna od čitavog dana intenzivnog obilaženja, ali nije bilo druge, pa sam krenula. Nije bilo nikakvih tabli sa informacijama, ali obilaženje nije bilo komplikovano. Spuštala sam se niz jasno obeleženu stazu, a onda sam imala ostatke hrama, levo, u dolini i ostatke nekih građevina, desno, na manjem uzvišenju.
Doduše, levo od početka te staze, nešto dalje od mesta na kojem sam se nalazila, videli su se ostaci još nekih drugih građevina, konkretno Istočne crkve iz 5. veka, ali čak i da sam imala nameru da odem do onde, ne bih mogla zato što je bio preprečen prilaz stazi koja vodi do tamo.
Posle Um Kaisa, a pogotovo posle Džeraša, ovo je sve bilo prilično bledo, ali sam stekla utisak da se tu i dalje rade istraživanja, pa će možda situacija da se popravi vremenom. Većina onoga što danas može da se vidi potiče iz rimskog, vizantijskog i islamskog perioda (od 2. do 14. veka nove ere).
Ovaj za mene neubedljivi današnji izgled ostataka antičke Pele ni na koji način ne znači da je to bilo beznačajno mesto. Pela, kao i ostali važni gradovi iz grupe Dekapolis nisu slučajno tu osnovani i nisu cvetali bez razloga. Zbog regionalne i međunarodne trgovine i trgovačkih puteva, zbog geografije i klime (za razliku od nekih gradova na većim visinama, Pela ima prijatnu i blagu klimu 9 meseci godišnje i samo veoma visoke temperature tokom leta), zbog raspoloživosti obradivog zemljišta i stalnih vodotokova, šumskih i životinjskih resursa, ova grupa gradova koju tako često pominjem (Dekapolis) razvila je zajedničku kulturu, politički i odbrambeni sistem, i mogla je da se suštinski nesmetano razvija nekoliko vekova. Čak i kasnije, sa promenom vladara, ti gradovi su uglavnom uspevali da idu dalje u svom razvoju. Zemljotresi koji su ih razarali, kao i razne vojske koje su ovuda dolazile i prolazile, možda su ostavili ruševine starih gradova iza sebe, ali je život ljudi i dalje nastavljao da se razvija upravo oko ovih starih urbanih centara.
Kako sam se lagano spuštala stazom i povremeno zaustavljala da bih fotografisala, ugledala sam stado ovaca koje se vraćalo sa paše. Posebno mi je bio zanimljiv savremeni čobanin koji je uredno pratio nešto na svom mobilnom telefonu dok je mirno jahao na svom magarcu.
Glavni objekat, a u stvari i najbolje očuvani u okviru ruševina je kompleks vizantijske crkve koji se često naziva i Srednja crkva. Kako sam se približavala ovim ruševinama, iznad nje se video jedan od telova na kojima se nalaze ostaci nekadašnje Pele, Tel Husn. Već sam ranije pominjala da je „tel“ stručni termin koji se koristi u arheologiji da označi veštačka uzvišenja sa zaravnima na vrhu na kojima se kroz generacije odvijao život. Kako vreme prolazi, od ostataka i ruševina naseobina visina uzvišenja raste i stvara se brežuljak.
Kada sam stigla do Srednje crkve, samo sam je malo obilazila uz povremena fotografisanja.
Kod Srednje crkve postoje ostaci i omanjeg Odeona, kao i javne česme, ali je to prilično razrušeno.
Nisam više bila zainteresovana da obilazim ruševine za koje nisam ni znala šta su, pa sam se zato malo vratila uzbrdo, a onda prešla da drugo uzvišenje gde se nalaze ostaci omejadskog naselja. Ipak, prvo sam se još jednom osvrnula na ruševine Srednje crkve.
Što se tiče omejadskog naselja, ono je podignuto na nešto nižem telu koji je nastao zapadno od centra naselja gde je Srednja crkva. Tu se mogu videti uglavnom samo ostaci kuća, prodavnica i skladišta.
Doduše, tu su i ostaci džamije iz memlučkog perioda, tačnije iz 14. veka, kao i neke ruševine sa ponovo podignutim stubovima.
Ovde sam videla i neko impresivno divlje cveće, ali mu ne znam naziv.
A kada sam došla do ivice ovog tela na kojem su ostaci omejadskog naselja, još jednom sam uživala u lepom pogledu na ostatke Srednje crkve i Tel Husn.
A onda sam ponovo ugledala veliko stado ovaca koje je prolazilo kroz arheološki lokalitet. Očigledno je bilo doba dana kada su se ovce vraćale kući, ali obasjani Suncem koje je sve više bilo blizu zalaska, meni su se veoma dopali ti prizori, pa sam se ponovo bavila ovcama i čobanima.
Pošto je stado bilo veliko, u jednom trenutku smo se susreli na mestu gde su se naše staze ukrštale. Gledala sam ja njih, gledale su one mene...
Dok sam se ja malo popela stazom ka Centru za posetioce, naišlo je još jedno stado.
A kada su sve ovce prošle, njihovu stazu je sada obilazilo veliko jato ptica. Očigledno ih je zanimalo ono što su ovce za sobom ostavile.
Vratila sam se do kola, pa smo se onda vozač i ja spustili do glavnog puta koji ide u pravcu sever-jug i paralelno sa zapadnom granicom Jordana. Tu, pored puta, postoje i brojni plastenici.
Nekih 30-ak km južno od Tabakat Fahila smo skrenuli sa tog puta i uputili se uzbrdo ka istoku i Amanu. Bio je ovo jedan veoma zanimljiv i ispunjen dan, a na kraju sam bila i dosta umorna, tako da mi je bilo drago kada sam se vratila u hotel.
Uostalom, trebalo je i da se spakujem i dobro odmorim, jer sam narednog dana napuštala Aman i kretala ka jugu Jordana.
Sledećeg jutra sam se posle doručka taksijem prebacila do Južne autobuske stanice u Amanu. Ljudi iz hotela u kojem sam odsedala u Amanu su se po malo čudili da hoću da idem lokalnim javnim prevozom, a da nije veliki autobus lokalno poznate kompanije. Valjda im je bilo neobično da sam prethodnih dana iznajmljivala kola sa vozačem, što svakako nije jeftino, a sada sam apsolutno insistirala da se vozim lokalnim prevozom koji jeste bio jeftin.
Meni to ni najmanje nije bilo čudno. Ja, naime, veoma volim lokalni prevoz, gotovo svuda kuda putujem, a to iznajmljivanje kola sa vozačem je bilo samo pitanje praktičnosti i efikasnosti. Sada, kada mi je bilo potrebno da se iz tačke A (Aman) prebacim u tačku B (Karak) bilo mi je najnormalnije i najlogičnije da to uradim kao što i velika većina lokalnog stanovništva čini.
Dakle, došla sam do stanice, vukla svoju torbu sa točkićima i pitala sam odakle tačno kreće autobus za Karak i neki ljudi koje sam tu srela su mi lepo pokazali. Kupila sam kartu kod vozača, oni su moju torbu ubacili u mini-bus i rekli mi da ćemo krenuti za nešto manje od sat vremena. Sve sasvim fino i na mestu.
Dok smo tu čekali, nas nekoliko putnika, vozač i kondukter, vozač je izrazio želju da se slika sa mnom. Zašto da ne? Ali, tražila sam da se slikamo i mojim mobilnim, pa evo te slike. Slikao nas je kondukter, a iza nas se vidi i mini-bus kojim smo išli za Karak.
Kao što može da se zaključi, bez obzira na divno sunčan dan, temperatura nije bila visoka. Naprotiv, ja sam bila sasvim dobro i toplo obučena, a vozač je na sebi imao neku verziju beduinskog mantila koji se tradicionalno pravi od prirodnog krzna, mada savremene verzije koriste veštačko. Stekla sam utisak da je jako topao.
Što se tiče samog mini-busa, on je bio kao što su mini-busevi svuda u svetu, jedino što su ovde torbe išle unutra.
Ali, ono što je meni bilo bitno jeste da smo krenuli na vreme. Vozeći se Kraljevim autoputem ka jugu, nekih 2 sata kasnije stigla sam i u Karak.