Jordan 2022, 18. deo (Karak, Um er-Rasas)
Bio je to jedan veoma zanimljiv i uzbudljiv dan ispunjen ludom avanturom. Ali, bio je to i dan tokom kojeg je duvao veoma jak vetar. Čula sam to još u zoru dok sam se povremeno budila. A budila sam se malo zato što se jasno čulo zavijanje vetra, a malo i zato što je imam sa minareta obližnje džamije pozivao na molitvu.
Kada sam konačno ustala i obukla se, otišla sam do kuhinje gde mi je Šraja napravio tradicionalni doručak. Do sada sam se već navikla i obično sam takve stvari i doručkovala u hotelu (uglavnom volim da jedem lokalnu hranu), ali sam ovde fino zagledala i šta je on, na primer, stavio preko humusa (sumak, kumin i maslinovo ulje) ili preko labneha (zatar, sumak i maslinovo ulje). Tako sam volela da zamišljam da ću i ja moći kod kuće da napravim slično meze, pa da pozovem prijatelje na „jordansko druženje“. Osim slanog dela doručka, postojao je i slatki – neki slatki krem preko kojeg mi je stavio par komada „slatka od smokava“ koje je pravila njegova mama. Bilo je izvanredno! A tu je bila i baklava. Divan je to doručak bio.
Evo i mog recepta za humus koji ja pravim od suvih leblebija, ali možete i da kupite već skuvane leblebije u konzervi.
Humus
- 100 g suve leblebije
- 1 kašika tahinija
- sok od 1/2 limuna
- so po ukusu
Uveče potopite leblebiju i ostavite da stoji preko noći. Ujutru procedite tu vodu i nalijte svežom kojoj dodate malo sode bikarbone. Kada je skuvano, ocedite leblebiju. Sačuvajte malo vode od kuvanja u slučaju da vam humus bude suviše gust.
Mada se humus svakako tradicionalno pravi ručno, ja koristim štap-mikser da bih došla do kašastog humusa. Dakle, leblebiji dodajte ostale sastojke, a možete i malo bibera i belog luka, pa zatim sve to sameljite u kašu.
A što se tiče Keraka, posle doručka me je vlasnik pansiona pitao da li hoću da idem do zamka kao što sam planirala, a ja sam rekla da hoću.
Krenuvši prema ulazu u zamak, snimila sam i kuću u kojoj sam odsedala, kao i autobusku stanicu koja je skroz dole u podnožju.
Mada sam se dobro obukla, čim sam izašla na ulicu bilo je jasno da duva izuzetno jak vetar što je sa temperaturom oko 0 stepeni Celzijusa značilo da je bilo veoma, veoma hladno. Ali, tu hladnoću sam osećala samo po licu; sve ostalo je bilo dobro zaštićeno. Imala sam čak i dobre rukavice, ali je eventualni problem nastajao kada sam htela da fotografišem, kao i kada bih u zamku kasnije slikala sa otvorenih delova jer me je vetar nosio i tresao mi ruke, tako da sam jedva uspevala da fotografišem.
Ulaz u zamak nije bio daleko, tako da sam ubrzo kupila ulaznicu i krenula sa obilaskom. Ovde je postojala i jedna zastava Jordana koja pomaže da se vidi jačina vetra.
Ako gornja slika nije dovoljno ilustrativna, evo i kratkog video snimka:
Prvo što sam poželela da snimim kada sam ušla u prostor zamka bio je pogled prema Dolini Karak koja se na zapadu spušta prema Mrtvom moru. To samo ilustruje koliko je ovaj zamak bio na izvanrednom strateškom mestu. Mada su padine uzvišenja na čijem vrhu je zamak nešto kraće na drugim stranama sveta, zauzimanje zamka je svakako predstavljalo izuzetan poduhvat, jer su padine izuzetno strme sa tri strane, a na četvrtu postoji dobar i sveobuhvatan pogled.
Zamak Karak su podigli Krstaši, mada je ovde i ranije bilo ljudskih aktivnosti. Karak se pominje i u Starom zavetu, a pojavljuje se i na vizantijskoj mozaičkoj mapi iz Madabe (https://www.svudapodji.com/jordan-1/).
Početak izgradnje zamka i ovog jakog utvrđenja vezan je za 1142. godinu i zamak ima sedam nivoa od kojih su neki ukopani duboko u kameno brdo na kojem je zamak podignut. Posetiocima se čak sugeriše da mogu da upale lampe na svojim telefonima, pa da sami istražuju neke od tih hodnika. Ja nisam bila zainteresovana za tako nešto, pa bih samo malo provirila.
Ipak, bilo je i impresivno velikih prostora koji su takođe bili po malo mračni, ali je moj obilazak tuda vodio da bih videla različite delove zamka, tako da to ni najmanje nije bio problem. S druge strane, imajući u vidu da je zamak u Ažlunu bio sasvim fino osvetljen, pretpostavljam da su ovde namerno ostavili ove prostore bez osvetljenja da bi ih to učinilo mističnijim i zanimljivijim za posetioce.
Na jednom mestu sam iz unutrašnjeg hodnika ponovo izlazila napolje i tu su se videli veoma lepi kameni ukrasi, što je bilo lepo pogotovo imajući u vidu pre svega vojnu funkciju utvrđenja.
S druge strane su me impresionirali neki delovi, poput luka na sledećoj fotografiji. Potpuno mi je čudesno kako su ljudi postavili to kamenje koje čini luk i koje ga drži oslanjajući se jedno na drugo. To je za inženjere i arhitekte verovatno sve veoma jasno, ali sam ja bila oduševljena.
Čitajući o istoriji zamka, najviše mi je upao u oči neki krstaš-vladar zamka koji je bio posebno okrutan. Uvek mi je fascinantno kada razni sadisti uspevaju da prodaju priču kako oni sve to rade „u ime Boga“, a zapravo su odvratni primerci ljudskog roda. Bilo kako bilo, upravo u vreme tog krstaša Zamak Karak je pokušavao da osvoji čuveni Saladin, muslimanski vojskovođa. Znam da sam još ranije negde čitala da je on, mada ratnik i vojskovođa, bio i izuzetan, ako mogu da kažem, gospodin u svemu tome. Čak postoji i jedna veoma zanimljiva priča vezana za prvu opsadu Zamka Karak od strane muslimanskih snaga predvođenih Saladinom. (Uzgred, ta prva opsada nije uspela, kao ni druga, i Muslimani su zamak osvojili tek 1188. godine posle pobede u Bitki kod Hitina.) 1183. godine, prilikom prve opsade Saladin je saznao da se sin tog svirepog krstaškog vladara upravo ženio u zamku u vreme opsade. Onda je Saladin poslao poruku da pita gde se mladenci nalaze, a zatim je naredio da se taj deo zamka ne gađa. Eto, gospodin čovek i plemenit, čak i kada ratuje.
Mada ovde može da se provede i par sati, pošto sam ja imala još planova za ovaj dan, otišla sam još samo do istočnih zidina zamka odakle se vide delovi grada Karak, a mogla sam da vidim i kuću u kojoj sam odsedala, da bih se zatim vratila do zapadnih zidina i tu se još jednom divila dolini Karak.
Sada sam se vratila do pansiona i tu sam upoznala Abdulaha koji je bio prijatelj vlasnika pansiona i osoba koja će me ovog dana voziti svojim kolima na izlet koji sam osmislila. Sve je znatno bilo olakšano činjenicom da on prilično zna engleski, za razliku od vlasnika pansiona sa kojim sam komunicirala preko digitalnog prevodioca na mobilnom telefonu. Vrlo brzo smo krenuli.
Pošto smo sada išli u područja istočno od Karaka, a tu je pustinja, onda su i putevi veoma često sasvim pravi.
Prvo smo išli putem koji vodi ka istoku i tako smo došli do Pustinjskog autoputa, da bi tu onda skrenuli ka severu. Posle nekih 35 km ponovo smo krenuli u pravcu zapada da bismo došli do arheološkog lokaliteta Um er-Rasas.
Ovde je prvobitno podignut rimski vojni logor, da bi se vremenom formiralo naselje koje je bilo aktivno od 5. veka nove ere. Lokalitet gde i dalje treba da se vrše iskopavanja sadrži ostatke iz rimskog, vizantijskog i ranog muslimanskog perioda (od kraja 3. do 9. veka). U Um er-Rasasu su pronađeni ostaci čak 16 crkava, a neke od njih imaju veoma dobro očuvane mozaičke podove.
I ovo, što stoji u prethodnom pasusu, je manje-više sve što sam znala o ovom mestu, ali to me uopšte nije obeshrabrilo. Kupila sam ulaznice zajedno sa Abdulahom i zatim smo krenuli u obilazak. Osim nas, apsolutno nikog drugog nije bilo.
Jedino što nam je makar malo pomagalo za orijentaciju bile su table koje su navodile nazive objekata koji se tu nalaze, ali sam kasnije uspela da iskopam neke podatke.
Malena Crkva sveštenika Va’ila sagrađena je i popločana 585. godine nove ere.
Mada sam svakako mogla da napravim bolje fotografije da sam se skroz približila mozaicima, zaista sam izbegavala da po njima hodam, jer smatram da je dovoljno što su izloženi prirodnim elementima. Ne treba sada i horda posetilaca da ih gazi. S druge strane, zadovoljna sam i fotografijama koje sam napravila stojeći sa strane.
Posetili smo i ostatke Crkve tabule nazvane tako zbog tabula ansata koja je bila postavljena u njenom prezviterijumu, a zatim smo otišli i do Crkve relikvijara. Ona je tako nazvana zbog relikvijara koji je pronađen ispod poda prezviterijuma. Crkva je imala tri broda i jednu, središnju apsidu, a njeni podni mozaici su sačuvani u fragmentima.
Zatim je staza za posetioce vodila pored stambenih objekata.
Ovde sam ponovo bila oduševljena veštinom izgradnje lukova koji posle 1500 godina i dalje stoje i nose težinu na sebi.
Ovde smo obišli i ostatke jedne vile. U pitanju je veliki kompleks koji ima prostrano unutrašnje dvorište i nekoliko cisterni za vodu.
Zatim smo prošli i pored Kapele paunova. Ustanovljeno je da je kapela srušena u nekom zemljotresu u drugoj polovini 8. veka. Veći deo krovnog pokrivača, kapiteli, delovi lukova i pokrivne ploče, pronađen je prilikom iskopavanja.
A onda smo Abdulah i ja prošetali do Crkve lavova koja je sagrađena u 6. veku. U pitanju je zapravo veliki crkveni kompleks koji je obuhvatao samu crkvu, kao i brojne druge prostorije i unutrašnja dvorišta.
Crkva lavova je jedina u Um er-Rasasu sa tri apside.
Crkva je dobila naziv po izvanrednom mozaiku sa motivom dva lava koji se nalazi na podu prezviterijuma kod središnje apside. Nažalost, ali i na sreću, mozaik je pokriven i zaštićen kako bi se bolje sačuvao.
Ipak, mogao je da se vidi deo podnog mozaika u levoj apsidi.
Kada se pogleda prema ulazu vide se i stepenice, kao i luk pored kojeg se prolazi prilikom ulaska u prostor crkve. Dopalo mi se da tu malo slikam, imajući u vidu i deo podnog mozaika koji se vidi pored stuba luka.
Sledeće mesto koje smo obišli bile su Crkve bliznakinje, ali da bi se do tamo došlo morali smo da malo idemo okolo-naokolo. Tako se i vidi u kojoj meri je ovaj lokalitet razrušen, ali ne znam da li će se vremenom tu nešto rekonstruisati ili će se samo ostaviti ovako kako je sada.
Što se tiče Crkava bliznakinja, one su taj naziv dobile zato što su prislonjenje jedna uz drugu svojim bočnim zidom. To bi moglo vrlo lepo da se vidi kada bi se čovek popeo na ostatke tog zida, ali to meni nije ni padalo na pamet da uradim, tako da imam slike jedne, pa druge crkve.
Za početak je tu Crkva reka na severnoj strani tog zajedničkog zida koja je sagrađena u drugoj polovini VI veka.
Pretpostavlja se da su crkve napuštene još tokom Omejadskog perioda (661-750), pa su tada korišćene za stanovanje ili kao radionice, ali su definitivno srušene u zemljotresu iz 748. godine. Crkva reka ima jednu apsidu i široki naos podeljen lukovima u tri broda (naravno, sada se ovde vide samo osnove stubova koji su nosili lukove). Desno i levo od prezviterijuma su manje pomoćne prostorije.
Bez obzira što u vreme obilaska ove crkve nisam imala nikakve podatke o njoj, svako ko iole pažljivo pogleda može da vidi ostatke podnog mozaika koji su izuzetno lepi. Crkva je i dobila svoj naziv zbog prikaza personifikacija reka. Treba imati u vidu da je od podnog mozaika preživelo mnogo više od onoga što može da se vidi na gornjoj slici, ali je dosta toga zaštićeno i prekriveno peskom, pa time i nedostupno oku posetioca. S druge strane, kako vetar duva, pogotovo u zimskom periodu, neki delovi ipak bivaju otkriveni.
Zatim sam prešla i u susednu crkvu, na južnoj strani zajedničkog zida, a to je Crkva palminog drveta koja je sagrađena krajem VI ili početkom VII veka, a svoj naziv je takođe dobila po mozaičkom prikazu palminog drveta u središtu prezviterijuma.
Kao i u slučaju prethodne crkve, i ovde je pesak nabacan preko podnog mozaika, pa sam mogla da vidim samo neke manje delove.
Inače, temperatura je bila dosta niska (ispod 10 stepeni C), ali je sve vreme duvao toliko jak vetar da bih se smrzla da nisam primenila sistem koji sam osmislila to jutro u Karaku obilazeći zamak. Preko paperjane jakne navukla sam vetrovku sa kapuljačom koju sam nabila preko glave na kojoj sam već imala zimsku kapu, pošto mi sama kapa ne bi bila dovoljna. Na svu sreću, vetrovka je bila dovoljno velika da je ovo moglo da se izvede. U punoj opremi sam se slikala u Crkvi palminog drveta.
Obratiti pažnju na masku koju nosim. Mada sam u Jordanu bila u vreme vladavine koronavirusa, potpuno je jasno da mi maska ovde uopšte nije bila potrebna da bih se štitila od virusa – nigde nikoga nije bilo. Ali, nošenje maske mi je izuzetno prijalo jer mi je grejalo vazduh koji sam udisala, pošto mi se vazduh rashlađen vetrom činio previše hladnim.
Posle slikanja, Abdulah i ja smo posetili i ostatke Crkvene tržnice.
Sada je već došlo vreme da se uputimo ka glavnom objektu na arheološkom lokalitetu Um er-Rasas, ali smo na putu ka tamo došli do još jedne crkve, tj., njenih ostataka. U pitanju je crkva Sv. Pavla. Crkva je ovako nazvana zbog imena sveca koje je pronađeno ugravirano u jedan krovni crep.
Kada se uđe u prostor naosa lepo se vide na jednoj strani rekonstruisani široki lukovi koji vode od jednog kraja apside, na taj način dočaravajući kako je prostor bio podeljen u tri broda, pošto su i na drugoj strani postojali takvi lukovi.
I sada smo konačno mogli da se uputimo ka Kompleksu Sv. Stefana koji je u potpunosti zaštićen od velikih spoljnih uticaja.