Jordan 2022, 19. deo (Um er-Rasas, Kasr Bešir)
Arheološki lokalitet Um er-Rasas nalazi se na UNESKO-voj Listi svetske baštine. I za to ima puno razloga. Između ostalog, brojne ruševine koje se mogu naći na ovom lokalitetu potiču iz rimskog, vizantijskog i ranog muslimanskog perioda (od kraja 3. do 9. veka).
To je svakako važno, ali je verovatno jadan od najvažnijih razloga za značaj Um er-Rasasa mozaički pod u crkvi Sv. Stefana koji je pronađen in situ. Mozaik je napravljen 785. godine, a otkriven je posle 1986. i to je najveći mozaički pod u Jordanu.
Sama crkva Sv. Stefana je deo kompleksa gusto sagrađenih crkava i dvorišta. Praktično se 5 crkava i 2 dvorišta nalaze zbijeni jedni do drugih, a sve je to danas stavljeno pod krov kako bi se zaštitilo. Osim toga, posetioci ne mogu da hodaju po podovima crkava i dvorišta, već postoji posebno napravljena staza uzdignuta kao platforma koja omogućava da se mozaici bolje vide.
Kapela stuba se ovako zove zato što je ispod poda crkve pronađena osnova stuba iz VII-VI veka pre nove ere, dakle naziv nema veze niti sa samom kapelom niti sa Hrišćanstvom, već su naziv dali arheolozi kao praktični opis.
Staza vodi preko Kapele stuba ka crkvi Sv. Stefana.
Crkva Sv. Stefana je podignuta 785. godine preko neke starije građevine. Tu je sačuvan taj podni mozaik star, dakle, preko 1200 godina, a bogatstvo natpisa i kvalitet tog mozaika čine crkvu Sv. Stefana jednim od najznačajnijih spomenika u Jordanu.
Kada se ide uzdignutom stazom za posetioce, prvo se dolazi do prezviterijuma i sakristije.
Već na ovaj prvi pogled bilo mi je jasno da je lepota mozaika apsolutno neverovatna. A ipak, mozaici koje sam videla su bili srazmerno bledi, što je posledica činjenice da je u pitanju bila zima sa puno vetra koji nanosi pesak jer je ovaj kompleks natkriven krovnom konstrukcijom, ali je praktično sve otvoreno bočno jer nema zidova. Na internetu mogu da se vide fotografije gde su boje u okviru mozaika značajno intenzivnije što svakako još više ističe njihovu nesumnjivu lepotu.
U okviru prezviterijuma (na gornjoj slici levo) nalazi se i mozaički natpis koji govori koja su dva majstora u martu 756. godine radila pod u prezviterijumu.
Ispred sakristije (na gornjoj slici desno) vidi se medaljon sa krstom od cveća u sredini okruženog isprepletanim krugovima.
Zatim staza dovodi do središnjeg broda crkve koji je u potpunosti prekriven mozaikom. Utisak je apsolutno neverovatan.
U središnjem delu „tepiha“ centralnog broda nalaze se razne scene lova, poljoprivredne i pastoralne scene koje ispunjavaju krugove sačinjene od loze. Međutim, ikonoborci su vremenom sve te figure uništili tako što su ih uklonili i taj deo ispunili mozaičkim kockicama bez smisla.
Oko središnjeg tepiha ide široki okvir, poput reke, gde su prikazane ribe, ptice, razne vodene biljke i životinje, ali i čamci, kao i ljudi koji pecaju i love. Ovaj niz povremeno prekidaju prikazi deset gradova koji se nalaze u delti Nila. Nil se smatrao za jednu od četiri reke u Raju, pa je samim tim bio i sastavni deo Hrišćanstva.
Severno i južno od tepiha (na slici levo i desno) vide se prikazi gradova sa imenima napisanim na grčkom: levo je osam gradova zapadno od reke Jordan, a desno je sedam gradova istočno od reke Jordan. Desni niz kreće prikazom Um er-Rasasa koji se tada zvao Kastron Mefaa. Posebno obratite pažnju na visoki toranj koji je prikazan na svetlom polju ispod prikaza građevina i tvrđave. Nešto više i veoma zanimljivo o tom elementu kasnije.
Zatim slede Aman, nekada Filadelfija, i Madaba.
Sa leve strane su, dakle, prikazi gradova zapadno od reke Jordan i evo par njih:
Ova dva podužna niza prikaza gradova su zapravo ispunjavala prostor između stubova kojima je središnji brod bio odvojen od bočnih. Bočni brod na severnoj strani se završava u vidu kapele sa apsidom. Pod kapele je takođe ukrašen mozaikom.
Ispred kapele se vidi mozaički prikaz sela Diblation, a tu su i portreti i imena darodavaca. Jedino što se likovi ne vide jer su ih uništili ikonoborci.
Desno od mozaika koji se vidi na gornjoj slici nalazi se mozaički natpis sa posvetom duž stepenika prezviterijuma. Ispod natpisa postoji niz darodavaca koji su prikazani kako prinose darove, ali su ikonoborci uništili i njihove likove.
Bukvalno odmah ispred crkve Sv. Stefana ranije se nalazilo dvorište koje je, kako se pretpostavlja u 8. veku, pretvoreno u još jednu crkvu i zato se ti ostaci sada nazivaju Dvorišna crkva. Pretpostavlja se da je crkva služila kao pogrebna crkva pošto je ispod kamenih ploča koje pokrivaju čitav njen pod pronađeno više grobova. U nju se ulazilo bočno, tj, sa južne strane.
Ja sam međutim i dalje bila pod utiskom izuzetnih mozaika koje sam prethodno videla, a koje sam mogla da vidim kroz luk i prolaz u zidu viđeni preko Dvorišne crkve.
Direktno bočno od crkve Sv. Stefana i Dvorišne crkve nalaze se ostaci crkve vladike Sergija. Na osnovu natpisa na mozaičkom podu ove crkve saznaje se da je sagrađena 586. godine nove ere, što znači da se zapravo druge dve crkve naslanjaju na ovu pošto je ona starija.
I ovde postoji središnji mozaički tepih koji vrvi od bogatstva dekoracije, ali su kao i u ostalim slučajevima ikonoborci uklonili likove. Redak izuzetak je jugoistočni ugao bordure tepiha gde se nalazila propovedaonica, tačnije njena teška kamena osnova i tako je ljudski lik tu i preživeo, jer ikonoborci nisu sklanjali taj kamen. Na prikazu se vidi mlada žena koja u levoj ruci drži rog izobilja iz kojeg kreće vinova loza koja dalje obrazuje krugove sa raznim prikazima.
Ipak, ovde je mozaik bio još bleđi u odnosu na mozaik u crkvi Sv. Stefana koja je više u sredini ispod krova, pa je možda uticaj peska koji donosi vetar manji. Da ponovim, boje su značajno intenzivnije na nekim slikama koje se mogu videti na internetu i tamo deluju kao da je mozaik upravo sveže opran.
Prezviterijum crkve ima apsidu i podignut je dva stepenika iznad nivoa naosa. I njegov pod je prekriven mozaikom, ali je i to bilo vrlo bledo, kao što se vidi na slici.
Ovde smo Abdulah i ja praktično završili sa obilaskom. Prošli smo još spolja pored niskih ostataka severnog zida crkve vladike Sergija, pa sam odatle još jednom slikala crkvu, a tu se može videti, kako ide staza za posetioce, kao i krovna konstrukcija koja štiti kompleks Sv. Stefana.
Sa druge strane zida je uglavnom pustinja.
Sada smo prvo otišli do kola, a onda kolima nešto dalje u okviru naselja Um er-Rasas jer sam htela da posetim veoma zanimljiv objekat. U pitanju je visok toranj kvadratne osnove koji su koristili askete iz ranog perioda Hrišćanstva koji se nazivaju stolpnici ili stiliti.
Naziv „stolpnik“ dolazi od staroslovenske reči za „stub“ („stolp“), a stilit od grčke reči tog istog značenja. To su, dakle, bili asketi koje su boravili na vrhu stuba, tj., tornja odakle su propovedali i gde su se molili i postili. Ovakva praksa se prvi put pojavila u vizantijskoj provinciji Sirija. Vrh stuba je merdevinama bio povezan sa tlom, a podvig ovih asketa se sastojao u tome da oni gore stalno borave bez obzira na vremenske uslove (temperatura, kiša, vetar i sl.). Tokom istorije je postojao veliki broj stolpnika, a među njima je bilo i žena. Oni su bili veoma poštovani, a kanonizovano je čak 7 stolpnika.
Smatra se da je verovatno prvi stolpnik bio Sv. Simeon Stolpnik Stariji koji je počeo da živi na stolpu 423. godine i nije silazio sa njega sve do svoje smrti 459. godine. S druge strane, on je uživao veliko poštovanje i brojni hodočasnici su redovno dolazili do njegovog stolpa da bi slušali njegove propovedi ili se peli uz merdevine kako bi Simeona pitali za savet ili mišljenje.
Ovaj stolpnički toranj koji je preživeo u Um er-Rasasu, a koji je i prikazan na mozaiku grada Kastron Mefaa u crkvi Sv. Stefana (to sam sugerisala gore u tekstu), deo je kompleksa koji obuhvata još i malu crkvu sa dodatnim prostorijama, objekat kvadratne osnove na dva sprata, cisternu za vodu i stari kamenolom.
Toranj je visok 14 metara i koliko je poznato to je jedini objekat ove vrste hrišćanske isposnice koji je preživeo do današnjih dana. Pretpostavlja se da je i ovde, kao i u slučaju Sv. Simeona, u doba Vizantije dolazilo puno hodočasnika i vernika da bi tražili savet od stolpnika koji je tu živeo ili da ga zamole da se moli za njih i slično. Otud i crkva pored tornja čiji se ostaci vide na gornjoj slici desno.
Toranj ima okno u sredini, ali ne i stepenice. Postojao je i kanal duž unutrašnje strane zida koji je išao odozgo na dole i pretpostavlja se da je to služilo kao toalet. Takođe, toranj je praktično zatvoren sa svih strana i jedini otvor koji sam videla, a obišla sam toranj u krug, jeste ovaj koji se vidi pri dnu tornja na sledećoj slici. Može i malo da se proviri unutra i vidi se da je tu okno. Pretpostavlja se da se tu u korpu stavljala hrana koju bi stolpnik kroz okno povukao na gore.
Na vrhu je bila prostorija prekrivena kupolom i dotle se dolazilo ili pomoću konopaca ili pomoću merdevina.
Na jednoj strani tornja se vidi „prozor“ ispod krsta, ali je to samo radi dekoracije, pošto je u okno unutra kompaktno, bez „prozorskih otvora“.
U okviru kompleksa se nalazi još par objekata, ali moram da priznam da me nije mnogo zanimalo da ih obilazim. Jedino sam obratila pažnju na ostatke crkve koja postoji pored tornja. U pitanju je mala bazilika.
Posle ovoga sam poželela da malo hodam da bih bolje videla jedan maslinjak koji mi se dopao kada smo se ovde prilazili, ali sam se ujedno i osvrnula u jednom trenutku i ponovo videla toranj.
A u blizini je bio i taj maslinjak koji je tako divno odskakao svojim zelenilom u odnosu na okolnu pustinju.
Nešto kasnije sam iz kola u daljini ugledala vrlo zanimljiv objekat i sigurna sam da je u pitanju tradicionalni golubarnik. Međutim, posebno mi je zanimljivo da sam kod kuće, kada sam se vratila i sređivala slike na kompjuteru, uočila vetrušku koja stoji pri vrhu golubarnika.
A onda je krenula prava, pravcata avantura. Želela sam da vidim i posetim Kasr Bešir, a nijedan od moja dva vodiča (knjige) nije imao ni jedno jedino slovo o ovom mestu. S druge strane, ovo rimsko utvrđenje se nalazi na UNESKO-voj Potencijalnoj listi svetske baštine. Drugim rečima, smatrala sam da mora da vredi, a ja sam bila u njegovoj blizini.
Ali, nije bilo lako naći ovo mesto, pa je Abdulah stao par puta da bi se raspitao. Jedva smo uspeli da dođemo do informacije gde treba da skrenemo sa Pustinjskog autoputa, a vreme je bilo... Pa, bilo je neizvesno.
Dakle, skrenuli smo prema zapadu i nastavili asfaltnim putem. Na početku smo prolazili pored nekakvih dalekovoda i nekih industrijskih objekata, ali uskoro je prevladala samo pustinja. Sve dok u jednom trenutku u daljini nisam ugledala nešto što bi mogla da bude nekakva tvrđava.
Kako smo išli dalje putem bila sam sve sigurnija da je baš to ono što tražim, pa je Abdulah u jednom trenutku stao da bih mogla da uzumiram tvrđavu.
Nastavili smo dalje, sve vreme očekujući neko skretanje, ali je utvrđenje sad već počelo da ostaje iza nas. Daleko od puta, sa desne strane, ali iza nas.
U međuvremenu je i onaj fin asfaltni put nestao i na zemljanom putu su mogli da se vide samo vrlo retki ostaci nekadašnjeg asfalta koji je ovde verovatno davnih dana postojao.
Onda sam predložila Abdulahu da mi ipak okrenemo, jer nema svrhe da idemo dalje, misleći u stvari da ćemo se vratiti za Karak. U daljini se videlo kako olujni vetar diže pesak, a još dalje su jedva mogli da se nazru vrhovi dalekovoda. Ali, kako je duvao izuzetno jak vetar, tako su se povremeno na nebu otvarale rupe u oblacima, a svetlost je onda prodirala do tla. Utisak je bio impresivan. Pogotovo iz udobnih i toplih kola u kojima ništa nije duvalo.
A onda je Abdulah u jednom trenutku skrenuo sa ovog zemljanog, a nekada davno asfaltnog puta, na „put“ koji je vodio preko pustinje. Pomislila sam da ovde jedino Beduini dolaze svojim kolima, jer su tragovi točkova mogli bledo da se nazru, a nigde ničega nije bilo.
Ipak, imali smo orijentir, a to je utvrđenje Kasr Bešir. Dalekovodi koji su mogli da se nazru u daljini nam nisu bili bitni.