Jordan 2022, 2. deo (Madaba, Planina Nebo)
Posle posete crkvi Sv. Đorđa, poznate i kao Crkva sa mapom, krenula sam da još malo obilazim po centru Madabe.
Mada su posetioci i turističke agencije skloni da ističu samo crkvu Sv. Đorđa i mozaik koji se u njoj može videti, Madaba zapravo nudi još nekoliko zanimljivih mesta gde se mogu videti brojni arheološki nalazi od kojih su neki istinski impresivni. Tako sam sledeće otišla do Arheološkog parka.
Prvo se ulazi u unutrašnje dvorište okruženo kolonadom i tu je na zidovima okačeno više mozaika koji su pronađeni ne nužno u Madabi, već i u njenoj okolini.
Mozaik sa gornje slike je posebno zanimljiv, jer na levoj strani mogu da se vide noge i rep vola čiji je veći deo majstorski uklonjen, a preko njega postavljeno manje drvo. Razlog za ovo je da je u 8. veku u Vizantiji ikonoborstvo, tj., ikonoklazam dobilo status državne politike, a to je značilo da nije prihvatljivo prikazivanje živih bića, bez obzira da li su na ikonama ili, kao što je ovde slučaj, u okviru mozaika.
Iz iste godine (719/20. g.n.e.) je i mozaik koji se vidi na sledećoj fotografiji, a koji prikazuje različite gradove. Ovde je zanimljiv ГАΔОPОN, što je antički naziv za grad Salt koji sam posetila kasnije u toku dana.
Ipak, najimpresivnije mesto u okviru Arheološkog parka je Bogorodičina crkva i Hipolitova sala koje su praktično spojene, a danas su natkrivene kako bi se njihovi ostaci zaštitili od atmosferskih uticaja.
Krajem 19. veka na ovom mestu je u okviru starinske kuće živela neka porodica iz Madabe, a onda su krenula iskopavanja i 1887. godine su istraživači naišli na veliki podni mozaik i to je bio prvi podni mozaik iz Madabe, a na osnovu par natpisa ustanovljeno je da je u pitanju Bogorodičina crkva. Vremenom su otkrili i da je crkva podignuta preko dela velike antičke kuće u Madabi i taj deo je poznat pod nazivom Hipolitova sala, a mozaik koji se tu vidi je otkriven 1905. godine. Čak je i ta kuća iz 6. veka bila podignuta preko jedne starije građevine – nekog rimskog hrama.
Što se te porodice tiče koja je ovde živela, oni su ostali na istom mestu sve do 1972. godine, a tada je njihov posed bio predmet eksproprijacije, pa su arheolozi mogli da nastave dalje sa iskopavanjima.
Zanimljivo je da impresivni podni mozaik koji se ovde vidi nije originalni vizantijski mozaik iz 7. veka (samo su manji delovi preostali od prvobitnog mozaika), već je deo restauratorskih radova koji su na crkvi urađeni tokom Omejadskog perioda, tj., tokom 8. veka.
Hodajući preko ograđene platforme, došla sam do Hipolitove sale. Pretpostavlja se da je ovo bio deo neke raskošne vile s početka 6. veka koja je stotinak godina kasnije razrušena da bi se podigla Bogorodičina crkva, ali je ispod svih tih novih slojeva, prvobitni mozaik preživeo. Mozaik koji pripada Hipolitovoj sali nalazi se na oko 1.3 m niže u odnosu na nivo poda crkve.
Kada se preko platforme priđe mozaiku, mogu odmah da se vide neki zanimljivi delovi. Tako, na primer, u svakom uglu postoji prikaz personifikacije različitog godišnjeg doba, a prvo se naiđe na predstavu Jeseni. Na gornjoj slici je ona u donjem desnom uglu, a evo i izbliza, pod drugim uglom, prikazana kao ženska figura sa krunom na glavi.
Iznad okvira u čijem uglu je prikazana Jesen, na vrhu mozaika, vide se razne životinje i biljke, a na drugom kraju sede personifikacije tri grada, ponovo u vidu ženskih figura. U pitanju su Rim, Gregorija i Madaba. Ispod njih se u uglu okvira vidi personifikacija Proleća.
Zatim sam došla do donjeg dela ovog velikog podnog mozaika, odnosno, odatle bi se ulazilo dalje u Hipolitovu salu koja je još u antičko doba zidom pregrađena u dve prostorije, što je pokvarilo deo kompozicije. Na slici se vidi takođe i kako je pod Bogorodičine crkve uzdignut iznad nivoa Hipolitove sale.
Dakle, u ovom prednjem delu mogu da se vide ostaci kvadratnih polja sa predstavama ptica i biljaka, ali se tu takođe može videti i deo okvira čitavog centralnog dela mozaika sa predstavom Zime.
Inače, ovaj deo se ovako zove po glavnom liku iz Euripidove tragedije „Hipolit“. To je bio Tezejev vanbračni sin i pošto je Hipolit rešio da se prikloni Artemidi, a ne Afroditi, ova osvetoljubiva boginja je namestila da se u njega zaljubi maćeha Fedra i to dovodi do tragedije. Bilo kako bilo, najvažniji likovi iz ove drame su prikazani u okviru mozaika, pa otud i naziv sale.
U donjem panelu, blizu pregradnog zida, vidi se lik Fedre (a i piše joj njeno ime iznad glave) u pratnji dve služavke i u društvu sokolara kako iščekuje vesti o Hipolitu. Lik Hipolita je vremenom uništen i vidi se samo njegovo napisano ime.
U gornjem delu, scena je kompletna i veoma zanimljiva. Na desnoj strani sedi Afrodita pored Adonisa koji drži koplje. Jedna od tri Gracije drži u rukama Kupidona, koga Afrodita šljepka sandalom po goloj guzi. Čini se da čitava predstava prikazuje nekoliko nestašnih Kupidona koji zadaju brigu odraslima. Dve druge Gracije jure ovu nestašnu dečicu, jedan (skroz dole desno) se zabio u korpu sa cvećem i razbacuje ga po okolini, a na levoj strani je i jedna služavka koja nosi korpu sa voćem i jarebicu.
U okviru Arheološkog parka postoji i deo rimske ulice koji je preživeo do današnjih dana. Na sledećoj slici se vidi kako se popločana ulica nalazi ispod nivoa savremene ulice (vide se kola).
Posebno mi je bilo zanimljivo što pored ulice može da se vidi ostatak kanala kojim se transportovala voda.
Sa druge strane rimske ulice nalazi se ulaz u kriptu Sv. Elijanusa koja se nalazi ispod uništene crkve Proroka Ilije. I u kripti se mogu videti lepi mozaici s kraja 6. veka.
Ovde sam završila sa obilaskom Arheološkog parka u Madabi, ali treba reći da je to tek jedan od dva takva parka.
Ostalo mi je da prošetam i do obližnjeg Arheološkog parka 2. U okviru ovog dela nalaze se dva važna objekta. Prvi je takozvana Izgorela palata, tačnije ostaci luksuzne vizantijske vile koja je sagrađena krajem 6. i početkom 7. veka.
Objekat je dobio ovaj naziv jer je nekada davno stradao u požaru i pretpostavlja se da se to desilo u 8. veku. Ipak, preživeli su neki delovi vizantijskih mozaika.
Mozaici su danas zaštićeni konstrukcijom, a preko platforme se dolazi do centralnog dela arheološkog parka.
Kada se dođe do Arheološkog parka 2, prvo se nailazi na Izgorelu palatu i tako sam je ja i posetila, ali nije bilo nikoga da bih kupila kartu, pa sam malo oklevala i osvrtala se, ne baš sigurna da li treba da nastavim sa obilaskom. Onda sam čula glasove, pa sam otišla u tom pravcu. Ispostavilo se da trenutno nemaju karte, pa su mi rekli da idem da gledam šta me zanima, a za kartu ćemo posle videti. Tako sam se vratila do centralnog dela parka i htela da obiđem najveći objekat, ali je ulazna kapija na njemu bila zaključana. Krenem ja da se vraćam, kad ono jedan od čuvara ide ka meni, tačnije ka objektu, pa mi je onda on i otključao kapiju. U pitanju su ostaci crkve Svetih mučenika.
Ispred ove crkve koja je sagrađena u 6. veku prolazi danas ostatak popločane rimske ulice i to se takođe vidi na gornjoj slici.
Sama crkva ima osnovu 32 x 16 metara i originalno je imala tri ulaza na pročelju i kada se popne uz stepenice vidi se koliko je to bio veliki prostor, a takođe se vidi i impresivni podni mozaik (samo ostaci, nažalost).
Mada mozaici postoje i u ostacima bočnih brodova, upravo je centralni brod posebno impresivan. Ako se malo bolje zagleda, vidi se u prednjem delu broda jedan veliki panel koji u četiri reda prikazuje različite scene. One su uglavnom vezane za lov, ali su tu i pastoralne scene. Međutim, zanimljivo je da je većina likova ljudi uklonjena. Mada je došlo do oštećivanja mozaika tokom iskopavanja, glavni razlog za ovakvo stanje je ikonoborstvo (ikonoklazam) koje se u Vizantiji pojavilo u jednom trenutku.
Ipak, dovoljno je ostalo da su arheolozi mogli da protumače određene scene. Tako ovde može da se vidi kamila koju neki lovac drži na povocu.
U dnu crkve, gde je apsida, vidi se saprestolje za koje je materijal uzet iz starijih rimskih građevina.
Ali tek kada se dođe do ovde i pogleda prema ulazu može da se vidi razmera oštećenja na podnom mozaiku, mada to uopšte ne umanjuje jak utisak koji čitav spomenik ostavlja.
Kada sam završila i sa ovim obilaskom (bez kupljene karte jer je bio dogovor da je platim na sledećem mestu, pošto je u pitanju karta za tri lokaliteta), shvatila sam da sam dosta tanka sa vremenom, imajući u vidu dogovor sa vozačem. U Madabi sam htela još da posetim crkvu Sv. Apostola i krenula sam u tom pravcu peške, ali sam shvatila da neću stići. Zato sam se vratila do kola i rekla momku koji ih je vozio da treba da svratimo još na jedno mesto u Madabi, pre nego što krenemo dalje. On me je bledo pogledao i rekao kako svi turisti hoće da vide samo crkvu Sv. Đorđa i to im je dovoljno. Na to sam ja njega bledo pogledala i ozbiljnim glasom rekla: „Ali ja nisam turista, ja sam putnik.“ A onda sam se u sebi prosula od smeha.
Dakle, odvezli smo se do crkve Sv. Apostola koja se u stvari nalazi pored samog Kraljevskog autoputa koji prolazi kroz Madabu. Ovaj autoput prati starinsku trgovačku trasu koja je bila od vitalnog značaja za Bliski istok jer je spajala Egipat i Mesopotamiju.
Objekat koji se ovde vidi je savremena građevina koja ujedno i štiti ostatke pronađene na ovom mestu 1902. godine. Sveštenik koji je pronašao te ostatke crkve je tada našao i naziv crkve (kasnije uništen) kao i godinu izgradnje (578.). I ovde postoji velika površina pokrivena mozaicima. Kada se na internetu gledaju slike tih mozaika boje su značajno izražajnije nego uživo. Verovatno su te fotografije pravljene nakon svežeg „pranja poda“, dok je u mom slučaju već napadala velika količina prašine.
I ovde postoji staza po uzdignutoj platformi koja omogućava da se više mozaika bolje vidi, imajući i vidu veliku površinu poda, ali takođe može da se dobro vidi i čitav prostor.
Pod ove crkve je, na svu sreću, uspeo da izbegne uništavanje od strane ikonoboraca. Veći deo mozaika čine predstave ptica i biljaka, ali je najvažniji i najlepši centralni medaljon koji ima prečnik od 2,2 metra i prikazuje personifikaciju Mora (u vidu božanstva Talasa).
Što zbog prašine, što zbog udaljenosti, fotografija je bleda i ne previše jasna, ali ipak može da se vidi ženska figura oko koje plivaju ribe, ajkule, morske nemani, ali i hobotnica.
Sa ovim sam završila obilazak Madabe i njenih mozaika. Bilo bi lepo da sam imala još vremena i da sam šetala po gradu, ali morala sam već da idem dalje, a to je bila planina Nebo.
Uzgred, kada se kaže Nebo ne misli se na nebeski svod, već se naziv upravo tako piše na raznim latiničnim jezicima. Doduše, vrlo moguće da bi na srpskom trebalo da se kaže Nevo (kao Vavilon), ali ustaljeno je Nebo, pa se ja toga držim.
Ovde se na vrhu nalazi memorijal podignut na mestu sa kojeg je, prema predanju, posle 40 godina lutanja Izraelaca Mojsije ugledao Obećanu zemlju. On je ovde ujedno i umro, a imao je 120 godina. Tako kaže predanje. Mojsije je veoma značajan i za Judaizam, i za Hrišćanstvo, i za Islam (smatraju ga prorokom), tako da je ovo jedno od najsvetijih mesta u Jordanu. Vremenom su vršena istraživanja, ali nigde ovde nisu pronađeni nikakvi zemni ostaci, što su očekivali (nadali se) Jevreji i Hrišćani, dok Muslimani smatraju da bi njegovo telo bilo preneseno i sahranjeno na drugom mestu.
Bilo kako bilo, veruje se da je prvi objekat ovde bio sagrađen još u klasično doba, ali je već do 394. godine ta građevina pretvorena u crkvu. Kasnije je tu postojala i aktivna manastirska zajednica, ali je sve to napušteno do 1564. godine i vremenom se pretvorilo u ruševine. 1933. godine, Franjevci su kupili ovaj lokalitet i danas oni o svemu tome vode računa.
Kada se od biletarnice blagom uzbrdicom krene prema vrhu, prvo se naiđe na Spomenik Knjizi ljubavi među narodima, a nešto dalje je i kamen marker koji još jednom naglašava o čemu se ovde radi.
Već ovde je moguće da se ode sa strane i baci pogled na okolinu, ali odatle se pruža samo delimičan pogled na Obećanu zemlju. Pravi vidikovac je nešto dalje, ispred nove crkve koja je podignuta na vrhu, a koja se vidi na levoj strani sledeće fotografije.