Jordan 2022, 20. deo (Kasr Bešir, Karak)
Pokušavajući da dođemo do utvrđenja Kasr Bešir, Abdulah, mladi Jordanac koji me je danas svojim kolima vozio u obilazak par značajnih lokaliteta u blizini Pustinjskog autoputa, u jednom trenutku je skrenuo sa zemljanog puta i krenuo je po sred pustinje. To nije pustinja u smislu Sahare, dina i ogromne količine peska. Peska svakako ima i u pitanju je svakako sasvim pusta zemlja, ali je podloga bila dovoljno tvrda da je mogao da vozi kolima. Vrlo bledo su se nazirali tragovi točkova nekih vozila koja su tu ko zna kada prošla. Ja sam pretpostavljala da tu eventualno prolaze Beduini, jer bez obzira što i dan danas žive u tradicionalnim šatorima, najčešće sam pored tih šatora videla vozila sa pogonom na četiri točka. Ipak, u jednom trenutku su se i ti tragovi izgubili, pa smo stali.
Ja sam utvrđenje Kasr Bešir sasvim jasno videla u daljini i po nekoj mojoj proceni bilo bi nam potrebno manje od pola sata da odemo do onde, pa sam to i predložila Abdulahu. On mi je već više puta rekao da nije ni znao za ova mesta koja smo posetili ovog dana i videlo se da mu je to zanimljivo, tako da uopšte nije bilo potrebno da ga ubeđujem.
Samo hodanje do utvrđenja uopšte ne bi predstavljalo nikakav problem, ali je napolju (van kola) duvala prava oluja – izuzetno jak vetar, a temperatura je i bez toga bila niska. Dobro sam se obukla, stavila na sebe obe jakne, zimsku kapu, kapuljaču, ali i termo-rukavice. Naravno, stavila sam i masku za lice koju sam sa sobom nosila zbog kovida, ali za koju se ispostavilo da mi je odlično služila da ne bih direktno udisala hladni vazduh, jer mi se činilo da mi se grlo ledi od njega.
Kada smo krenuli, odmah je bilo jasno da je bilo dobro da smo kola ostavili gde smo ih ostavili. Dalje se kolima svakako nije moglo, barem ne sa te strane sa koje smo mi dolazili.
Pošto sam bila dobro obučena i nije mi bilo hladno, jedini realni problem mi je predstavljao izuzetno jak vetar koji me je često zanosio. Povremeno su padale i kapi kiše, ali smo mi išli niz vetar, tako da sa time nije bilo puno problema, pa mi je čak vetar povremeno i pomagao tako što bi me „pogurao“. Ali, moram da priznam da mi je ukupni osećaj ovde bio – apsolutno fantastičan!!! Onako umotana u te dve jakne, šal, kapu i kapuljaču, blago pogurena i skupljena da mi se vetar ne bi zavukao do tela kroz neku rupu u garderobi, osećajući hladnoću na licu i čujući samo zavijanje vetra, imala sam utisak kao da sam se vratila nekoliko vekova unazad i da se kao putnik namernik približavam utvrđenju gde se nadam da će me primiti i da ću moći da se ogrejem uz vatru. Vrlo, vrlo praiskonski doživljaj. Potpuno sam uživala.
Povremeno sam se zaustavljala da bih slikala utvrđenje do kojeg sam htela da stignem. Čak su se u jednom trenutku videli i tragovi kuda su prolazila nekakva vozila, ali nije bilo jasno odakle dolaze, a svakako osim nas dvoje nigde u krug nikoga videli nismo.
Povremeno se činilo da je utvrđenje sasvim blizu, ali je tlo ovde bilo dosta talasavo, a boja ista, pa se nije moglo unapred jasno videti gde ćemo opet ići dole da bismo se onda opet malo peli.
A onda smo konačno stigli do samog utvrđenja.
Ovo su dakle ostaci rimskog vojnog utvrđenja za koje stručnjaci smatraju da je neočekivano dobro očuvan. Moram da priznam da to nije bio moj utisak na prvi pogled, ali ipak treba imati u vidu, prvo, da ja nisam stručna i, drugo, da je ovo utvrđenje (kastelum) ipak iz doba Starog Rima kada je branio jugoistočne krajeve ove velike imperije i pretpostavlja se da je okosnicu rimskih snaga ovde predstavljala konjica.
Utvrđenje ima gotovo pravilnu kvadratnu osnovu, a strane su u proseku duge 56 m. Na uglovima su kule koje za preko 3 m odstupaju od zidnog platna. Desno i levo od glavnog ulaza su takođe kule (tačnije njihovi ostaci).
Ovo utvrđenje je predstavljalo važnu kariku u čitavom nizu rimskih osmatračnica i utvrđenja kojima se čuvala sama granica carstva. Unutar kvadratastog utvrđenja nalazilo se prostrano dvorište sa prostorijama za posadu koje su bile podignute uz unutrašnju stranu zidnog platna. Na osnovu nekih natpisa ustanovljeno je da je utvrđenje podignuto u periodu od 293-306. godine nove ere.
Abdulah je nešto kao pokušavao da dođe do unutrašnjeg dvorišta penjući se preko šuta, ali nije daleko došao. Ja sam samo krenula u šetnju oko utvrđenja. Trebalo je ipak da se vodi računa gde se staje, jer su tu i tamo mogle da se vide veće ili manje rupe. Nije mi bilo jasno njihovo poreklo, ali to nije bilo ni mnogo bitno.
Uzgred, ugaone kule su imale po tri sprata.
Vrlo brzo sam napravila krug oko utvrđenja i vratila se ponovo do glavnog ulaza. Samo sam ga slikala, a onda sam spakovala fotoaparat u torbu oko pasa.
Jer, trebalo je da se po oluji vratimo do kola, s tim da je vetar sada duvao pravo nama u lice, a i kiša je počinjala jače da pada. Ali, nije bilo druge, već smo krenuli napred. Zanimljivo je bilo da se kola uopšte nisu videla nigde na horizontu. To je bilo upravo zbog onih silnih plitkih dolina i talasaste konfiguracije zemljišta. Zbog toga sam se često okretala unazad da bih pogledala prema utvrđenju, prisećajući se toga pod kojim uglom sam posmatrala utvrđenje dok sam išla ka njemu. Na taj način sam podešavala pravac u kojem sam se sada vraćala.
Zbog tog olujnog vetra, povratak je bio vrlo naporan. Koristeći ovu moju improvizovanu tehniku navigacije, učinilo mi se u jednom trenutku da je Abdulah krenuo malo više u desno, ali ga nisam pratila. Čak sam mu i doviknula da mislim da treba da se ide na drugu stranu. Posle jednog uspona konačno sam ugledala kola. Bila sam oduševljena – kao da imam ugrađeni GPS. A bilo mi je drago i da ću uskoro ući u kola u kojima vetar ne duva.
Ipak, pre nego što sam to uradila, slikala sam predeo kojim sam bila okružena. Razmišljala sam u sebi da li je vredelo akati se do ovde da bi se videlo ono razrušeno utvrđenje? APSOLUTNO! Svakako ne zbog samih ruševina, već zbog doživljaja i iskustva nisam mogla da skinem osmeh sa lica.
Sada smo već znali kuda treba da se vraćamo, pa smo uskoro došli i do Pustinjskog autoputa da bismo krenuli u pravcu Karaka. Kako sam par dana kasnije shvatila, ovde sam propustila da u mestu Al-Katrana posetim još jedno istorijsko utvrđenje – Kasr al-Katrana, doduše iz otomanskog perioda. Naime, to utvrđenje se nalazi gotovo bukvalno pored autoputa (ka zapadu), ali moram da priznam da sam ga smetnula s uma prilikom planiranja izleta ovog dana.
Ipak, ne žalim jer sam bila izuzetno zadovoljna onim što jesam posetila i videla. A kada smo se vratili u Karak, Abdulah me je odveo do još jednog sjajnog mesta – vrhunske lokalne poslastičarnice. Kako mi je rekao, poslastičarnicu drže neki Sirijci, a to upravo i doprinosi kvalitetu mesta jer, po njegovim rečima, Sirijci prave najbolje slatkiše na Bliskom istoku. Kada pogledam sledeće slike i prisetim se baklava, imam utisak da još uvek mogu da osetim slast u svojim ustima.
Uskoro sam se vratila u pansion. Mada tu, naravno, nije duvao vetar, bilo je izuzetno hladno, tako da je vlasnik pansiona u dnevnom boravku upalio peć koja radi na kerozin. Konačno sam saznala za šta se kerozin prodaje po benzinskim pumpama. To sam primetila još u Amanu i čudila sam se, ali ovakve peći sve objašnjavaju. Što se moje sobe tiče, tamo sam imala klima-uređaj, tako da sam mogla fino da spavam.
Posle dana gde sam sebe izložila užasno jakom vetru i šetnji po pustinji u sred nedođije, što mi je zapravo IZUZETNO prijalo i činilo me srećnom, posle dana u kojem je sve vreme bilo oblačno i često sa kišom, a taj jak vetar duvao od ranog jutra do večeri, sledećeg dana me je dočekalo relativno vedro vreme, sa mestimičnim suncem, ali i sa – snegom. Vlasnik pansiona u kojem sam odsela u Karaku mi je prethodno veče već najavio da će da pada sneg, ali sam ja mislila da će to biti pahulja, dve. Pa, bilo je više od par pahulja.
Bilo mi je zanimljivo kada sam videla jednog dečaka u komšiluku koji je izašao na veliku terasu i pokušavao da nešto napravi od snega.
Pošto sam se probudila posle veoma lepo prospavane noći, dopakovala sam svoje stvari, a onda i doručkovala. Zatim je trebalo da nastavim sa svojim putovanjem po Jordanu. Plan je bio da ujutru napustim Karak tako što ću autobusom da se prebacim do grada Tafila, a onda do grada Kadisija. Dogovor je bio da tu zamolim vozača da zove recepcionera/menadžera iz hotela koji sam rezervisala za naredno veče, a onda bi on došao da me pokupi na stanici u Kadisiji.
Dogovor sa vlasnikom pansiona u Karaku je bio da će on da me kolima spustiti do podnožja brda i autobuske stanice, ali mi je ujutru rekao kako mu je brat uzeo kola. Pa dobro. Recimo da je to bilo tako. Sa prozora svoje sobe sam sasvim fino videla autobusku stanicu negde dole, pa i ne tako daleko, ali sam ipak rešila da se do onde prebacim taksijem.
Međutim, vlasnik pansiona mi je obezbedio prevoz nekakvim kombijem, za koji sam pomislila da je taksi jer je došao baš ispred pansiona koji je praktično bio u nekoj sporednoj ulici. Rečeno mi je da on može da me odveze do stanice i to će me koštati 1 jordanski dinar, ali da to ništa ne vredi jer autobusi u stvari ne voze zbog lošeg vremena. Zato mi je predloženo da me za 4 dinara odveze do neke druge stanice, bliže nekakvom univerzitetu i blizu glavnog putnog pravca. Pa dobro, mislila sam, šta da se pravim pametna, neka me vozi gde misle da je dobro. Uz put je taj kombi, koji je očigledno bio nešto između privatnog taksija i javnog prevoza, pokupio još par žena i lepo ih prevezao gde je trebalo, a onda je i mene kao poslednju u kombiju dovezao do tog navodnog autobuskog stajališta. Ipak, kako se ispostavilo, situacija ni tu nije bila blistava, a vozač kombija praktično nije govorio engleski. Nekako sam uspela da shvatim da autobusa sigurno neće biti još sat vremena, ako ga uopšte i bude, ali nisam bila sigurna da li sam ga dobro razumela i nije mi se mililo da izađem iz tog kombija sa sve torbom negde gde ne znam gde sam i da čekam nešto što ne znam da li će da dođe, a ne znam da li ima bilo koga ko govori engleski, jer ovde je bilo malo više snega na ulicama nego na brdu sa zamkom, pa onda gotovo i da nije bilo ljudi na ulici. Ja sam bila u kombiju i rešila sam da tu ostanem dok ne dođem do nekog rešenja. Bez obzira šta ko može misliti o Muslimanima i njihovom odnosu prema ženama, stekla sam utisak da oni žene u globalu poštuju. Da pojasnim – imala sam utisak da me on neće kao ženu, još i strankinju izbaciti na sred ulice jer me je dovezao dokle smo se dogovorili.
Onda se setim da imam broj telefona iz sledećeg hotela u koji sam se uputila i da oni znaju engleski. Dam vozaču taj broj i on ga okrene. Prvo je on nešto rekao ovima na drugoj strani, a onda sam ja konačno mogla sa nekim da pričam engleski. Dakle, autobusi navodno nisu radili, jer je napadalo puno snega, pa je savet bio da mi taj vozač nađe nekoga ko ima kola sa pogonom na sva četiri točka. Navodno je vozač kombija rekao da zna nekog baš takvog. Čitava situacija je počinjala da biva nadrealna, a onda se to samo pojačavalo. Vozač kombija je nastavio da vozi lagano po tom delu grada i kad god bi video neka kola tipa pik-apa sa pogonom na sva četiri točka, on bi stao, otvorio prozor i počeo nešto da priča. Mislim da je pitao da li bi vlasnik datog pik-apa hteo ovu ludu ženu iz kombija da odveze do gradića Tafila. Postajalo je sasvim očigledno da niko nije bio baš spreman. Šta sad?
Onda mu kažem da ponovo zove onog menadžera iz Dane (mog sledećeg odredišta), pa preko tog menadžera kao prevodioca predložim vozaču kombija da me on odveze do mesta Kadisija gde bi me taj menadžer hotela preuzeo. Tu se mi dogovorimo i oko cene i tako ja krenem kud sam naumila. Konačno sam mogla da se opustim i uživam u snegom prekrivenim predelima kroz koje smo prolazili, a koji su obično pustinja.
Vozeći se Kraljevim autoputem ka jugu čudila sam se zašto je nastao toliki haos zato što je palo malo snega. Uostalom, situacija na autoputu je delovala prilično pristojno, pošto se sneg već uveliko topio.
A onda shvatim da oni ljudi u stvari uopšte nisu navikli da voze po snegu, a verovatno im i gume nisu dovoljno dobre. Preko „prevodioca“ na mobilnom telefonu vozača čak sam mu šaljivo predložila da se zamenimo, jer ja znam kako se vozi po snegu. Naravno da nismo to uradili. Shvatio je čovek da se šalim.
Na početku količina snega na putu nije bila mnogo velika, ali smo uskoro prešli na deo puta gde je bilo više snega, tj., manje je bilo raščišćeno, pa sam se pitala da li mi je ovo pametno, ali sad je već bilo gotovo.
Međutim, put je krenuo da ide na dole i uskoro smo ušli u suv pustinjski deo. Dakle, sve je bilo u redu, a ja sam mogla da budem mirna.
Posle izvesnog vremena smo se ponovo popeli do delova pod snegom, a ja sam na mapi na mobilnom mogla da vidim da se približavamo mestu Tafila koje je na otprilike dve trećine puta do Kadisije.
Međutim, vozač je nekako smatrao da je bolje da me doveze do mesta Al Ajes koje je oko 5 km pre Tafile.
Tu je opet malo vozio u krug, kao da traži nešto, a onda je stao kod jednog sličnog kombija, otišao do vozača i dogovorio se nešto, pa mi je nekako saopštio da on ipak neće ići dalje, već će me taj drugi vozač preuzeti, za malu razliku u ceni. Pošto sam zaključila da nema smisla, a svakako nisam imala ni načina da se sa njim raspravljam, ja sam tu razliku u ceni platila njemu, a on tom drugom vozaču,... Ipak, bez obzira na sve to, ja i dalje mislim da ljudi ovde poštuju žene. Njega je jednostavno mrzelo da dalje vozi, a možda je imao i neki drugi posao koji je morao da završi u Karaku. Zato je prvo on našao nekoga ko će moći da me preuzme, sve dogovorio, sigurno platio manje nego što je meni prijavio (ovo nema veze sa odnosom prema ženama, već prema strancima koji ne znaju jezik), a onda mi je i torbu prebacio u taj drugi kombi.
Bilo kako bilo, izrazita nadrealnost čitave situacije u kojoj sam se zatekla se nijednog trenutka nije gubila. Ali, dobro. Prešla sam u taj drugi kombi, pa smo krenemo put Kadisije. Čak su se i oblaci malo razišli i videlo se plavo nebo. Valjda je to bio dobar znak.