Dakle, kao što sam rekla u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Jordanu vozač jednog kombija kojim sam napustila Karak organizovao mi je u mestu Al Ajes dalji prevoz u jednom drugom kombiju. Niko me ništa nije pitao, ali sam se ja ipak kretala u željenom pravcu, tako da se nisam bunila i samo sam se prebacila u taj drugi kombi. Zajedno sa torbom. U kombiju je bilo još par putnika i tako smo krenuli. Uskoro smo prošli kroz mesto Tafila, a onda nastavili dalje ka jugu. Na početku se nebo malo razvedrilo, pa su se čak videli i plavi delovi, ali uskoro je ponovo bilo skroz oblačno. Jedan putnik je izašao uz put, a drugi putnik, vozač i ja smo nastavili dalje prema mestu Kadisija.
Nadomak Kadisije, blizu mesta gde se odvaja put za selo Dana koje je bilo moje odredište ovom prilikom, postoji jedna pumpa. Kombi u kojem sam bila je kod te pumpe skrenuo na bočni put, tu je stao, a vozač je upalio sva četiri žmigavca. Onaj putnik je izašao i otišao nekuda. Meni niko ništa govorio nije. Krenem ja sa pokušajima da pričam sa vozačem, koji nije znao engleski, a ja ne znam arapski, ali smo se nekako objasnili da je on već zvao tog menadžera hotela u kojem sam odsedala u Dani i sada, po dogovoru od ranije, čekamo da oni pošalju kola po mene.
Vozač je sve vreme bio napolju i uglavnom je pričao mobilnim telefonom. Ja sam bila malo napolju, gde je bilo dosta snega, čak sam i fotografisala, a onda sam pomislila da mi je bolje da uđem u kombi i da sačekam.
Bočni put na kojem smo parkirani
Jordan u januaru
Tako je prošlo 5, pa 10, pa čak i 30 minuta, a onda sam izašla da pokušam da nekako vidim sa ovim vozačem šta se dešava. On je stajao nekih 10-ak metara dalje, pričajući mobilnim, kad odjednom naiđu neka kola, poput manjeg džipa, stanu iza kombija i iz njih izađe uniformisano lice, tj., neki policajac, ali bilo je jasno da je to čovek na položaju. Sa njim je izašao još jedan čovek, mlađi, u civilu, ali je bilo jasno da je i on ozbiljan lik. Pitaju me oni (na engleskom) ko sam, odakle sam, šta tu tražim... Sve ja to lepo objasnim. Priđe onda i onaj vozač kombija i oni se ispričaju nešto na arapskom, a zatim me taj glavni uniformisani policajac pita da li imam stvari. Imam, kažem ja. Onda mi on jasno pokaže da svoje stvari treba da prebacim u njihova kola, pa su mi zatim rekli da i ja uđem unutra. Napred su sedeli mladi vozač u uniformi i taj policajac višeg čina, a pozadi smo sedeli onaj neuniformisani i ja. On mi je zatražio pasoš, pa je nešto tamo pisao u svoj mobilni. Ja nisam mogla čudom da se načudim šta mi se dešava, ali svakako ni jedne jedine sekunde nije bilo nikakve brige s moje strane. Oni su bili veoma ljubazni i praktično su me dovezli do sela Dana i mog hotela. Da li ovo deluje nadrealno? Mislim da ne može da bude više od ovoga.
Kako sam shvatila kasnije, onaj menadžer hotela nije imao odgovarajuća kola na raspolaganju u vreme kada ga je zvao vozač drugog kombija kojim sam stigla to te pumpe. Razlog za čitavu ovu akciju bio je pre svega taj sneg. Naime, da bi se stiglo do sela Dana, potrebno je da se sa Kraljevog autoputa koji praktično vodi po visoravni spusti jednim zavojitim i srazmerno strmim putem. Kako je pao sneg nastao je problem, ne zbog količine snega, nego zato što Jordanci nisu navikli da voze po snegu. Može, ali samo kolima sa pogonom na sva četiri točka. Takva kola trenutno nisu bila onom menadžeru pri ruci, ali je taj policijski džip bio baš takav. Pa ipak, u jednom trenutku, dok smo se spuštali ka Dani, kola su malo proklizala, ali, opet kažem, to je samo zato što ljudi tamo nemaju dovoljno iskustva sa snegom i poledicom na putu.
Meni je taj menadžer kasnije rekao kako je upravo on pozvao policiju da me oni prevezu, ali pošto je bio sklon bezgraničnom samo-reklamiranju i na kraju mi ni najmanje nije bio simpatičan, sklona sam da mislim da je preterivao, ali to više u stvari i nije bilo bitno.
Ono što jeste bilo bitno je da sam se smestila, tj., ostavila stvari u svojoj sobi i došla u zajednički prostor koji je uređen kao beduinski šator. Jer u stvari to gde sam odsedala nije bio pravi hotel, već više kao preuređena grupa starih susednih seoskih kuća u kojima su napravljene sobe, a sve je povezano u jednu celinu koja obuhvata i taj zajednički prostor.
Zajednički prostor u „hotelu“
Važno je da kažem da je bio januar, da je bilo hladno, da je bila totalno niska sezona i da gotovo i nije bilo turista. Takođe je bilo bitno i da sam dobila skromnu, malenu sobu (koja je reklamirana kao ogroman prostor sa svojom terasom), bez klima-uređaja koji bi je grejao tokom noći, a i u tom zajedničkom delu je bilo hladno i sa veoma lošim internetom. Vremenom su ipak uključili grejanje (koristili su peć na kerozin), pa sam tu sela i pokušala da koristim internet što nije baš bilo lako, ali sam sebi rekla da ne treba da se nerviram, mada nisam bila zadovoljna. Ja sam obično vrlo opuštena po pitanju smeštaja i spremna sam da budem puna razumevanja, ali ovde mi je iz nekog razloga BAŠ smetalo što su se „lažno predstavljali“. Nije uopšte bila u pitanju cena, već samo moja izneverena očekivanja, a meni su moja očekivanja veoma bitna i srcu prirasla.
Pošto mi je postalo jasno da su se oblaci malo ipak podigli, rešila sam da odem u šetnju po selu. Dana je jedno malo selo koji se nalazi na granici Rezervata biosfere Dana. Nešto više o rezervatu kasnije, ali da prvo kažem nešto o samom seocetu. Selašce obuhvata više kamenih kuća i sve se to nalazi relativno visoko (oko 1240 mnv); relativno u smislu da je niže od visoravni na kojoj se nalazi najbliže mesto Kadisija (na oko 1450 mnv). Osim toga, selo je smešteno i na jednoj blažoj padini koja svojim ravnijim delom ide do ivice duboke doline, tj., Vadi Dane. Selo je polovinom 20. veka počelo da se prazni, stanovništvo koje se tradicionalno bavilo poljoprivrednom počelo je da ga napušta i da se raseljava po drugim delovima Jordana. Ali, 1989. godine je osnovan Rezervat biosfere Dana, pa se verovatno pojavila potreba i za smeštajem potencijalnih posetilaca. Selo Dana je bilo savršeno pozicionirano, ali je bilo i zapušteno. Onda je paralelno sa postepenim vraćanjem kuća u funkciju, pokrenut i program za oživljavanje sela putem eko-turizma i ovo je upravo jedan od pozitivnih, uspešnih primera. Danas delimično obnovljeno selo predstavlja centar odakle kreću brojni izleti u vidu šetnji i planinarenja. Selo je malo, pa verovatno ni u sred leta nema previše mogućnosti za smeštaj, ali u januaru, kada je ne niska, već mrtva sezona, praktično su bila otvorena samo dva smeštajna objekta.
Dakle, krenula sam u šetnju po tom malenom selu i nekako sam prvo odlučila da idem po ravnom, da bih posle par desetina metara shvatila da sam blizu kraja sela. Skrenula sam u neku sporednu uličicu, a ona me je dovela do samog kraja sela gde samo što nisam pala u nesvest kada sam videla lepotu tog mesta. Pošto je ta uličica vodila do nekakvog strmog dela koji je sada bio prekriven snegom, prvo sam se veoma pažljivo spustila do poslednjeg parčeta glavne asfaltne ulice koja vodi kroz selo gde je praktično bio i vidikovac. A onda sam mogla i da slikam to što me je toliko oduševilo.
Rezervat biosfere Dana
Dok sam ja tu stajala diveći se bez prestanka, oblaci su se pokretali, pa su se onda pojavljivali i različiti efekti. Ali, svi su oni bili – savršeni.
Rezervat biosfere Dana
Onda sam se u jednom trenutku okrenula i vratila prvo do tog pansiona u kojem sam odsedala, a onda sam nastavila dalje šetnju duž te glavne ulice, koja je zapravo kraj puta kojim se sa autoputa spušta do Dane. Bilo je tu zanimljivih prizora.
Magarencetu je malo hladno
Lokalna džamija
Nastavila sam tom glavnom ulicom dalje kroz selo i malo uzbrdo, ali su onda neki lokalni psi počeli da previše laju na mene, pa sam se vratila do jednog odvajanja od tog glavnog puta, pa sam krenula na tu stranu. Odatle se pruža veoma fin pogled na selo Dana.
Selo Dana
Uskoro sam došla do pansiona koji pripada organizaciji RSCN (skraćenica od „Kraljevsko društvo za očuvanje prirode“).
RSCN je, da kažem, glavna organizacija u Jordanu koja se bavi zaštitom i upravljanjem prirodnim resursima u zemlji. Oni su zaduženi za uspostavljanje zaštićenih područja i kasnije upravljanje njima. Ja sam se već susretala sa njima kada sam išla u Rezervat močvarnog područja Azrak (pisala o tome u: https://www.svudapodji.com/jordan-7/) i Šumski rezervat Ažlun (https://www.svudapodji.com/jordan-16/). Kao deo upravljanja zaštićenim područjima, oni često nude i smeštaj, ali su po pravilu skuplji od drugih. Ovde, u Dani, sam se odlučila dakle za taj drugi smeštaj, ali sam bila veoma zainteresovana za odsedanje u jednom drugom objektu RSCN-a pred kraj mog putovanja po Jordanu, što sam u ovo vreme planirala.
Dakle, kada sam došla do tog pansiona/hotela RSCN-a u selu Dana, prvo sam otišla do terase jer se odatle pruža divan pogled na tu duboku dolinu koja se takođe zove Dana, tačnije – Vadi Dana.
Pogled na dolinu Vadi Dana
Zatim sam ušla u pansion, čisto da vidim šta tu ima. Ispostavilo se da je tu recepcija, ali i par sofa na kojima su sedeli neki muškarci. Kako sam na kraju zaključila, oni su valjda vodiči koji tu rade, ali kako nije bilo turista oni su tu sedeli i pričali između sebe.
Pošto sam videla da je sledeća velika prostorija posle tog recepcijskog prostora nešto nalik na restoran, pitala sam ih da li bih tu mogla da popijem tursku kafu. Rekli su da mogu, ali se ispostavilo da restoran u stvari ne radi, već su mi rekli da sednem tu sa njima, pa je jedan od njih otišao da mi skuva kafu. Meni je to bilo po malo neprijatno, ali stvar je već krenula, pa sam pustila da ide dalje. Malo smo pričali, a uskoro je došla i kafa.
Jedan od tih veoma ljubaznih ljudi mi je ponudio da me odvede i do jedne sobe u okviru pansiona da bih videla kako sobe ovde izgledaju. Vrlo rado sam prihvatila, a onda bila i oduševljena, žaleći što ipak nisam tu odsela. Soba je bila prostrana, sa velikim krevetom, a što je najvažnije imali su i klima-uređaj (to je bitno zbog hladnoće u toku noći). Posebna graditeljska odlika tih soba jeste da im je u kupatilu spoljašnji zid tamo gde je tuš kabina od – stakla. Naime, pansion se nalazi na samoj ivici odakle kreće velika strmina, gotovo vertikalna litica duboke doline Dana, tako da zaista niko ne može da vidi osobu koja se tušira, ali zato osoba koja je u toj tuš kabini ima spektakularan pogled.
Vratili smo se u recepcijski deo, pa su me onda ponudili i čajem od nane koji je bio izvanredan. Na kraju sam im se zahvalila i lagano krenula, a oni su mi rekli da opet dođem, što sam ja obećala za naredni dan. Ipak, prvo sam ponovo otišla do terase i uživala u čudesno lepom pogledu na dolinu Vadi Dana. Oblaci su se na nebu u međuvremenu pomerili, tako da je sada sunčeva svetlost delimično prodirala ka dolini, pa je to bilo dodatno lepo.
Pogled na dolinu Vadi Dana
Pogled na dolinu Vadi Dana
Pogled na dolinu Vadi Dana, detalj
Na drugoj strani, gledajući na gore prema planinskim padinama na čijem vrhu se nalazi visoravan, oblaci su i dalje držali primat i nisu dozvoljavali da prodre bilo kakva direktna svetlost.
Selo Dana zimi
Uzgred, ovde se vidi da je veći deo puta bio bez snega. To je zato što tu ipak prolaze kola, a kao što se vidi količina snega nije bila previše velika. Ipak, moram ponovo da naglasim, Jordanci nisu navikli na sneg i zato im očigledno svaka količina snega predstavlja problem.
Pre nego što sam krenula u ovu šetnju, u okviru pansiona u kojem sam odsedala naišla sam na jednog mladića, pa smo počeli da pričamo. Ispostavilo se da je on iz Slovenije, a čak je i govorio srpski. Oboje smo bili vrlo srdačni i bilo nam je drago da smo, eto, naišli na nekoga iz komšiluka. Rekao mi je kako on putuje po Jordanu auto-stopom, pa mu je stala neka Kanađanka koja je rentirala kola i sada su njih dvoje tu svratili da vide kako je. Uskoro sam upoznala i tu Kanađanku. Vlasnik pansiona se čudio da su se njih dvoje spustili običnim kolima do sela, ali smo se nas troje slatko nasmejali jer je i njima i meni bilo jasno da devojka iz Kanade i momak iz Slovenije znaju da voze i kada ima mnogo, mnogo, mnogo više snega nego što je ovde bilo.
Sada sam ja sama šetala po selu i praktično nigde nikoga nisam srela, ali sam zato prolazila pored tradicionalnih lokalnih kuća.
Selo Dana, detalj
A onda sam ponovo otišla do kraja glavne ulice i vidikovca. Pogled je svakako bio očaravajući, ali je i činjenica da ovde ništa drugo nisam ni mogla da radim.
Pogled na dolinu Vadi Dana
Posle ovoga sam se vratila u pansion u kojem sam odsedala, pa sam otišla u onaj zajednički deo. U međuvremenu se malo zagrejalo, ali je internet i dalje bio veoma loš. Ipak, sela sam tu i zapisivala neke utiske na svom kompjuteru, a uskoro je stigla i večera koju sam po dolasku dogovorila sa vlasnikom pansiona.
Večera u pansionu u selu Dana
U međuvremenu je u taj prostor došao i neki čovek za kojeg nisam uopšte uspela da ustanovim ko je. Ne zato što je to mnogo bitno, ili zato što sam jako ljubopitljiva, već više zato što je delovao kao da je on vlasnik, a onaj tip samo menadžer, a možda to uopšte nije tako. U svakom slučaju bio je ovo veoma ljubazan čovek. Počeli smo da pričamo o svemu i svačemu, pa smo pominjali i Vadi Musu kao moje sledeće odredište, a onda mi je on dao preporuke za neke restorane. U nekom trenutku sam mu pomenula da je internet u pansionu vrlo slab, a da ja treba nešto da uradim za šta mi je potrebna dobra veza. Taj čovek mi je vrlo ljubazno dao lozinku za svoj vaj-faj, tako da sam sasvim fino obavila sve što je bilo potrebno. Finih ljudi zaista ima svuda.