Jordan 2022, 22. deo (Dana)
Noć je bila gadna – ledena. Nije pomoglo da sam preko sebe imala debelo ćebe i tanki jorgan, probudila sam se u nekom trenutku zbog hladnoće, izašla iz sobe i spustila se u prizemlje spavaćeg dela pansiona, jer sam tamo videla gomilu rezervne ćebadi. Uzela sam samo jedno, jer su bila velika i teška, mada sam znala da mi to neće biti dovoljno. Zato sam po povratku u sobu za svaki slučaj preko pidžame obukla paperjani prsluk, a sve vreme sam koristila i svoje ćebence koje nosim na putovanja (maleno, tanko, ali toplo). Čarape na nogama su se podrazumevale. Sve je ovo bilo neophodno jer je napolju bio minus, u prostorijama pansiona nema etažnog grejanja, a nema ni klima-uređaja koji bi grejali pojedinačne sobe. Imali su doduše pokretne grejalice na gas koje sasvim fino zagreju prostor dok rade, ali čim se isključe temperatura naglo padne. Rekli su mi da nije bezbedno da grejalica radi tokom noći. Uostalom, još dok sam bila budna ona se isključivala sama po sebi (to sam prijavila, ali su mi rekli da ona radi baš kako treba), tako da svakako nisam ni pomišljala da je ostavim upaljenu, pa da se onda ona isključi preko noći, a sve vreme da ispušta gas.
Ujutru kada sam se probudila, a bilo je rano i bilo mi je po malo sveže ispod svih tih prekrivača, uključila sam grejalicu, ali više nisam mogla da spavam, pa sam u nekom trenutku ustala.
Kao što je bilo najavljeno prognozom, napolju me je dočekalo blistavo plavo nebo bez ijednog oblačka. Momentalno sam zaboravila na loše prospavanu noć. Iz tog spavaćeg dela pansiona, prvo sam izašla na ulicu gde se voda koja je nastala kada se sneg topio prethodnog dana sada zamrzla. Nije toga bilo puno, ali sam svakako morala da vodim računa gde gazim.
Za početak sam otišla na doručak u onaj zajednički boravak koji je po potrebi služio i kao trpezarija. Prostor je bio dekorisan kao tradicionalni, beduinski šator, a za potrebe obroka su postavljali veoma niske plastične stolove, dok su gosti mogli da sede ili na podu ili na niskim divanima po obodu prostorije. Sada sam već bila sasvim naviknuta na tradicionalni doručak koji su svuda nudili, a koji je obavezno uključivao humus, mutabal, kao i tanke lepinje. Ono što je ovde bilo dobro jeste da su te tanke lepinje stavili na poklopac grejalice tako da je hleb bio divno topao. U pansionu je osim mene bio i jedan Francuz, pa smo zajedno doručkovali, a i malo čavrljali posle jela. Ja sam čekala da temperatura izađe iz minusa, pa sam na kraju krenula oko 9:40.
Plan mi je bio da se prošetam stazom koja se zove Vadi Dana, što znači dolina Dana. Još prethodno popodne sam videla da je ova dolina čudesno lepa i žarko sam želela tu da prošetam, ali sam se iskreno malo ipak brinula zbog visinske razlike. Ja dugo nisam planinarila, tako da mi kondicija nije bila kao nekada. Ipak, ceo dan mi je bio slobodan i to mi se činilo kao dobar plan. Čitava staza je dugačka oko 16 km i hoteli u selu Dana nude da pešake sačekaju na drugom kraju i da ih vrate u selo kolima, barem je tako predlagao neki valjda lokalni vodič iz mog pansiona koji je verovatno radio za njih, ali je cena koju je pomenuo bila više nego bezobrazna. Pošto sam išla sama, smislila sam da se spuštam oko 2 sata, računajući da će mi za povratak uzbrdo biti potrebno bar 3,5 sata.
Tako sam krenula. U samom selu Dana duvao je veoma jak vetar i osećaj hladnoće je bio kao da je temperatura ispod 0. Rekli su mi da će u dolini situacija biti bolja. Na ulici je bilo još snega i kada sam hodala preko njega osećalo se da je ispod zaleđeno. Koračajući pažljivo, došla sam do prvog vidikovca na stazi koju sam planirala da prođem ovog dana, na kojem sam bila i prethodno popodne, jer on je jednostavno na kraju „glavne ulice“ u selu. I ovom prilikom, ujutru, po divnom vremenu, kao i prethodno popodne bila sam oduševljena prizorom.
Rezervat biosfere Dana obuhvata površinu od preko 300 kv. km oko doline Vadi Dana. To je praktično sistem koji se sastoji od planina i dolina i visinska razlika unutar rezervata ide do maksimalnih 1600 m. Rezervat obiluje različitim topografskim formama i staništima, što dovodi i do velikog biodiverziteta. Ovde se mogu naći čak i neke retke i ugrožene vrste, tako da je rezervat izuzetno važan i to ne samo na lokalnom nivou.
Ohrabrena lepotom koja se prostirala preda mnom, kao i divno sunčanim danom, krenula sam pešačkom stazom. Uzgred, ona se vidi na prethodnoj slici – skroz je desno i prekrivena snegom, a vide se otisci ljudi koji su tu hodali prethodnog dana.
Ipak, morala sam da budem pažljiva. Staza je bila zemljana i u početku je manje ili više bila prekrivena snegom koji je lako mogao da sakriva tanak led. A onda je krenulo blato. Tamo gde se sneg nije zadržao zemlja je bila vlažna, a to je neka vrsta zemlje koja je bila veoma, veoma, veoma lepljiva. Osim što je bila lepljiva i hvatala se za patike u velikoj količini, to je takođe značilo i da su moje patike mogle lako da proklizaju, a takođe sam imala utisak i da na nogama imam tegove, jer pretpostavljam da sam na svakoj nozi imala barem 1 kg blata. Sve to zajedno je značilo da sam se zapravo vrlo sporo spuštala, jer sam sve vreme morala da gledam gde stajem.
S druge strane, na svakom skretanju, jer staza se spuštala cik-cak, zaustavljala sam se i divila predelu preda mnom. Bila sam ushićena i ispunjena lepotom. To je sve meni bilo toliko lepo i impresivno da nisam mislila ni na šta drugo, već sam se samo divila okolini i predelima.
Tako sam na jednom mestu stala, a onda sam začula klepetala na nekim ovcama i kozama, jer približavalo mi se jedno stado sa visine, dok je čobanin bio pravi predvodnik sedeći na magarcu. Nazvala sam mu „selam alejkum“, on mi je uzvratio „alejkum selam“, a onda je nastavio dalje, ali ne mnogo dalje. Posle desetak metara je sjahao sa magarca, jer su mu se ovce i koze malo raširile po padini. Bilo je tu i jedno 5-6 pasa, ali se oni nekako nisu bavili ovcama i kozama, već su zaključili da sam im ja glavni problem. Dok je pastir savatavao ovce i koze sa padine, psi su okružili mene koja sam tu samo mirno stajala i posmatrala čitavu stvar.
Kako me je svojevremeno naučila moja drugarica Ljilja, ja sam vrlo ozbiljno podviknula psima, ali oni nisu bili baš impresionirani. Onda im je i gazda podviknuo, rekavši im par puta, kako sam zaključila: „Dosta“ (naravno na arapskom). Ni njega nisu poslušali odmah, ali posle tih grdnji, što njegovih, što mojih, psi su me konačno ostavili na miru.
Taman je u to vreme pastir okupio stado i bio je spreman da nastavi sa njima niz stazu, pa sam pošla i ja. Proverila sam sa njim da li sam na dobroj stazi tako što sam mu rekla: „Vadi Dana“, a on mi je potvrdio. Takođe mi je ponudio da dalje idem na njegovom magarcu, ali sam mu se zahvalila i rekla da bih radije da nastavim peške.
Malo smo išli tako paralelno, ali sam uskoro ja morala da stanem da bih fotografisala, jer se lepota oko mene ili ispred mene nije smanjivala, samo je menjala ugao i perspektivu. A takođe se i sunce pelo po nebeskom svodu, pa su se boje i senke takođe menjale.
Čobanin, ovce i psi su otišli ispred mene i povremeno sam mogla da ih vidim na delovima staze ispod mene, a onda su evidentno sišli sa staze i išli nekim drugim putevima. Ja sam nastavila da se spuštam dalje.
Vremenom su vremenske okolnosti zaista počele da se menjaju, kao što su mi i rekli da hoće, postajalo je toplije i tek povremeno bi vetar ponovo naleteo i doneo svežinu sa viših delova planine.
Ipak, mogla sam da skinem jednu jaknu i da je stavim u rančić, zajedno sa šalom i kapom. To skoro da nijednom nisam uradila otkad sam stigla u Jordan.
Na drugoj strani, prema nižim delovima doline, nije bilo ni govora o snegu, ali je lepota bila čudesna.
Mada sam samim hodanjem po stazi bila usmerena da gledam napred, kada bih se zaustavila, osvrtala bi se na sve strane i meni je sve to bilo veoma lepo i zanimljivo.
Ovde je sada uglavnom bilo prijatno toplo, mada sam i dalje u visini videla sneg. Zato sam verovatno s vremena na vreme ipak morala da oblačim jaknu, jer čim bi dunuo vetar, doneo bi sa sobom hladan vazduh.
Ispred mene, s druge strane, videlo se kako staza vijuga i vodi ka nižim predelima. Kada se nastavi napred pešačkom stazom do kraja, praktično se dolazi do ravničarskih delova koji se nalaze južno od Mrtvog mora.
Ne računajući onog čobanina, njegovo stado i pse, ja sam ovde naizgled bila potpuno sama. Ali, s vremena na vreme su oko mene proletale male ptice koje bi se tek povremeno zaustavile dovoljno blizu i dovoljno dugo da sam mogla da snimim poneku.
Mada je ovde moja šetnja bila jednostavna, spuštala sam se stazom odozgo na dole, meni se ipak lepota predela jako dopadala i stalno sam slikala. Koliko god da se motivi ponavljaju, meni je svaka ova fotografija lepa.
U jednom delu staza vodi pored visokih litica.
Kada sam malo sišla sa staze i prišla bliže liticama, mogla sam tu da vidim još jednu mini-dolinu.
Ovde sam iskoristila situaciju i malo snimala video-kamerom. Taj snimak pomaže da se bolje doživi ovaj prostor, ali se takođe može čuti i kako je sve vreme duvao vetar koji je donosio svežinu sa snegom pokrivenih visova.
Tu sam u daljini videla jednog drugog pastira, čiji su psi jako lajali negde desno od staze kojom sam se kretala. Ovaj put nisam ja bila u pitanju, bili su suviše daleko od mene, a ja sam se pitala da li se pojavila neka zver koja im napada ovce. Ne znam.
U svakom slučaju kada sam se dosta spustila i krenula malo ravnijim delom, onaj prvi pastir kojeg sam ranije srela bio je u blizini staze, a njegove ovce su bile raštrkane levo i desno. Ponovo sam mu se javila, a on me je pitao da li bih popila čaj. Kako sam mogla da odbijem?
Naravno, nas dvoje nismo mogli baš da pričamo, jer ja ne znam arapski, a on je znao samo par reči na engleskom, ali u stvari nije bilo ni velike potrebe – mi smo sasvim dobro komunicirali i bez poznavanja reči raznih jezika.
Za početak sam ja gledala šta on u stvari radi. Skupio je par grančica po okolini, kao i suvu travu, namestio ih kao naramak, a onda je upaljačem zapalio travu da bi se vatra uskoro proširila i na grančice. Imao je metalni čajnik, čaj, a takođe i vodu u plastičnom kanisteru. Tu vodu je iskoristio i da bi sveže oprao dve čaše u koje će kasnije sipati čaj. Sve je bilo spremno.
Čobanin je bio i dovoljno ljubazan da je hteo da mi pozira, a takođe je slikao i mene.
Mada je dan bio divno sunčan, to uopšte ne treba da vara i sve vreme je duvao vrlo hladan vetar, tako da može da se primeti da ja na sebi imam dve jakne.
Dok sam sedela na jednom od kamenova pored vatre, čekajući da čaj bude gotov, približile su nam se i neke radoznale koze iz stada (stado se uglavnom sastojalo od ovaca, ali je tu bilo i koza koje su bile ljubopitljivije). Ne znam tačno koja je ovo vrsta, ali je ona meni svakako delovala slikovito sa svojim talasavim ušima i rogovima.
A uskoro je i čaj bio gotov koji je onda bio postavljen na savršenom „stočiću“. Bila sam izuzetno srećna i osećala sam se veoma povlašćeno. Jordanci su poznati kao gostoprimljiv narod, ali ovo je za mene bilo mnogo više od onoga što sam mogla da očekujem.
Ja sam iz rančića izvukla par sitnica koje sam ponela za jelo, ali to ni približno nije bilo tako impresivno kao čaj kojim sam bila počašćena. Imala sam neke slatkiše koje sam podelila sa svojim domaćinom, a pakovanje kikirikija sam mu poklonila „za kasnije“.
Nije bilo ni čudo da nije odmah hteo kikiriki, jer jednostavno nije hteo „da kvari ručak“. Naime, na zemlju je fino postavio najlon kesu na koju je na sva četiri ugla postavio kamenove da je vetar ne bi odneo. Onda je na sredinu izvrnuo konzervu tunjevine, a takođe je isekao i malo povrća. Drugi deo povrća je stavio na vatru da se malo zapeče, kao što je na vatru stavio i tanku lepinju da bi se zagrejala. Ručak je bio postavljen.
Pozvao je i svog kolegu, onog drugog čobanina, a i mene je svakako ponudio. Ja sam uzela malo, čisto da ga ne bih uvredila, ali svakako nisam htela više, jer oni su radili i bila im je potrebna energija ručka, pa nisam htela da im to umanjujem.
Ipak, pre tog drugog čobanina prišla nam je jedna koza (a možda je u pitanju bio jarac, ne znam) kojoj se dopalo da ruča sa nama. Mada je dobila par komada povrća, ipak je bila vrlo poslušna kada joj je čobanin rekao da je to bilo dosta.
Onda je još malo prošetala do mene, pre nego što nas je napustila i otišla da traži hranu koja je prirodno namenjena za koze.
Još malo sam sedela tu, a onda sam se zahvalila na čaju, ustala, stavila rančić na leđa i krenula da se vraćam ka selu Dana. Hodajući istom stazom kojom sam se dotle i spustila sada sam krenula da se lagano penjem. Ipak, vrlo brzo sam se osvrnula i tako videla čobanina koji je posle ručka uživao u svojoj cigareti.