Jordan 2022, 24. deo (Petra)
Kada se kaže Jordan, pomisli se na Petru i obrnuto. Barem je tako kod mene. Petra je najčuveniji i najimpresivniji arheološko-istorijsko-kulturološki lokalitet u Jordanu. Mada je svakako od svog „otkrića“ 1812. godine postepeno postala poznata zbog svoje nesumnjive važnosti, mističnosti, zanimljivog položaja i sveopšte vrednosti, veliku promociju u zapadnoj kulturi je dobila u drugoj polovini 20. veka kroz treći nastavak filmova o Indijani Džounsu čiji je slikoviti kraj snimljen upravo ovde.
Vremenom se u neposrednoj blizini lokaliteta razvio gradić Vadi Musa koji danas pre svega služi da bi zadovoljio potrebe velikog broja turista koji ovde dolaze upravo da bi posetili Petru.
Tako sam i ja, nakon što sam ostavila stvari u hotelu, odmah krenula da obiđem Petru. Prvo sam se spustila glavnom pristupnom ulicom koja se iz Vadi Muse spušta ka Centru za posetioce gde se kupuju ulaznice. U prethodnom delu priča sa putovanja po Jordanu pomenula sam da sam kupila ulaznicu za dva dana. Plan mi je bio da deo lokaliteta posetim ovog popodneva, a deo narednog dana. Jasno mi je bilo da nema govora da obiđem sve delove Petre jer je ona jednostavno – ogromna i zauzima veliku površinu. Nije sva ta površina ispunjena ostacima starih građevina, ali treba doći od jednog do drugog važnog mesta, a svakako se i popeti do nekih od njih jer su smešteni po okolnim kamenim uzvišenjima.
Prvo da pojasnim praktične aspekte. Cena ulaznice uopšte nije mala: 50 jordanskih dinara (2022. godine: 66 evra) za jedan dan, 55 JOD (73 evra) za 2 dana ili 60 JOD (80 evra) za tri dana. Kada sam kupovala kartu, meni su rekli da cena uključuje i vodiča i jahanje na konju. S druge strane, nigde na internetu nisam našla da je vodič uključen. Ali, da još malo pojasnim svoje iskustvo. Meni je odmah prišao neki vodič i rekao da može da me odvede jednom stazom (od osam ukupno) da bih imala lep pogled. Rekla sam mu da nisam zainteresovana, ali je on naglasio da je njegova usluga uključena u cenu karte. I dalje nisam bila zainteresovana. Prvo, ja sam htela da obilazim Petru svojim ritmom, a to je podrazumevalo puno zastajkivanja zbog fotografisanja. Drugo, htela sam da obilazim šta ja hoću, a ne da me neko ubeđuje šta je „bolje za mene“. Treće, morala bih iz pristojnosti da pričam sa njim, a meni se uopšte nije pričalo i nikakva komunikacija sa njim mi ne bi prijala. I, konačno, na kraju bih morala još i da mu dam napojnicu a da mi se ništa tu ne sviđa, jer pretpostavljam da se to nekako podrazumeva. Dakle, zahvalila sam mu se i krenula dalje sama.
Što se tiče jahanja konja, radi se o sledećem. Od Centra za posetioce do ulaska u Sik (o tome malo kasnije) postoji široka staza koja je duga nepun kilometar. Kad se napusti Centar za posetioce dolazi se do Ulazne kapije gde se karte strogo proveravaju i overavaju ukoliko su za više dana. Posle te kapije se vide konji i konjovodci. To jahanje koje je uključeno u cenu odnosi se na taj kratki deo pre ulaska u Sik. Međutim, ono što svi ističu jeste da bez obzira na to što bi to jahanje trebalo da bude besplatno, jer je već kupljena ulaznica, konjovodci toliko agresivno insistiraju na napojnici da se u stvari savetuje da se uopšte ni ne koristi to jahanje inače će se jahanje ipak platiti dodatno.
Bilo kako bilo, ja jednostavno uopšte nisam bila zainteresovana za jahanje, pa sam samo krenula peške tom stazom koja vodi kroz područje koje se zove Bab as-Sik , što znači „Kapija Sika“.
Već prilikom prolaska te staze vide se sa strane neki od spomenika koje su u periodu od 50. godine pre nove ere do 50. godine nove ere napravili Nabatejci (i o njima više nešto kasnije). Na prethodnoj slici se već vide neki od njih i oni se konkretno zovu Džinovi blokovi . Takođe se nailazi i na naziv blok-grobnice ili božji blokovi. Pošto na slici nemam referentni objekat, treba posebno da naglasim da su kameni blokovi koji se vide na sledećoj slici visoki od 6 do 8 metara!
Na čitavoj teritoriji Petre mogu povremeno da se vide ovakvi slobodno stojeći kameni spomenici u obliku kocke ili kvadra. Svoj naziv su dobili po „džinovima“ koji u arapskoj kulturi označavaju duhove. Na primer, kod nas je „duh iz Aladinove lampe“, a u engleskom je jinn ili djinn. Naša reč „džin“ koja se koristi za gorostasa ili diva potiče upravo iz arapskog (preko turskog) i originalno označava duhove koji imaju natprirodnu snagu.
Dakle, Beduini koji su naseljavali Petru verovali su da džinovi ili duhovi koji borave u ovom području žive upravo u ovim kamenim spomenicima. Ipak, naučnici smatraju da su oni služili kao nadgrobni spomenici pošto u okolini ima puno grobnica.
Ne znam za duhove, ali ovde svakako ima ko živi. Na primer, žalopojna beloguza (Oenanthe lugens).
Ma kako uživala u pogledu na ljupku ptičicu, ipak sam ovde došla da obilazim Petru, a sledeći zanimljivi spomenik je bila Grobnica sa obeliscima i Triklinijum iz Bab as-Sika.
Ove dve konstrukcije u kamenu mogu da se gledaju i kao jedna, pošto se nalaze jedna direktno iznad druge, a i nastale su u isto vreme (40-70. godine nove ere).
Donji deo se naziva triklinijum po pojmu iz rimske kulture koji označava trpezariju sa tri ležaljke oko stočića. U Petri je otkriveno preko stotinu triklinija, a veliki broj njih je povezan upravo sa grobnicama gde su se održavali ritualni banketi, što bi mi rekli, za dušu preminulih.
Gornji deo je zapravo pogrešno nazvan Grobnica sa obeliscima, jer nisu u pitanju obelisci, već nefeši – spomenici koji se postavljaju na grobnim mestima da bi se videli iz daleka. Najviši nefeš ovde je visok 7 metara, a pošto je nabatejska kultura anikonična (bez predstava ljudskih bića), onda se pretpostavlja da ovi nefeši predstavljaju one koji su sahranjeni u grobovima u unutrašnjoj prostoriji.
U ovom delu postoje i brojne isklesane pećine gde su bile grobnice, kako se pretpostavlja, siromašnijih stanovnika Petre. Ove grobnice su najstarije isklesane u Petri i smatra se da su napravljene krajem 2. veka i početkom 1. veka pre nove ere. Samo mali deo može da se vidi kada se hoda širokom stazom kroz Bab as-Sik . Mnogi od njih su isklesani po okolnim stenama, bilo bočno ili na vrhu kamenih gromada.
Već na osnovu ovoga do sada viđenog jasno je otkud naziv ovog lokaliteta – Petra. Naime, to je grčka reč koja znači – kamen. Bez obzira na neku povremenu biljku koja se može videti, suštinski ovde svuda vlada upravo kamen. Ali, treba reći da Nabatejci svoj glavni grad svakako nisu zvali grčkom rečju. Postoji više verzija originalnog naziva grada, a jedna od njih je Rakmu.
Široka staza za pešake, kao i staza za konje koje kreću od mesta gde se kontrolišu ulaznice dovode do jednog šireg platoa gde se nalazi i maleni kafe, toaleti, prodavnica suvenira i slično. Odatle kreće Sik.
Ipak, pre nego što se uđe u Sik, sa desne strane, pre kafea i prodavnice suvenira, vidi se širok jarak i tunel visok 8 metara. Desno od ulaska u tunel na uzvišenju se vidi još jedan džinov blok.
Jarak je ovde formiran tako što je na ulazu u Sik podignuta brana da bi sprečila prodiranje vode kroz glavni ulaz u Petru, a staza za posetioce, tj., ulaz u Sik vodi širokim mostom preko jarka.
Ovaj jarak i tunel su se koristili za sprovođenje bujičnih potoka, ali posetioci danas mogu da uđu u Petru i tim putem. Ipak, tokom kišne sezone (od novembra do marta) treba biti posebno obazriv jer vrlo lako i brzo mogu da se formiraju bujice i onda je prolaz ovde izuzetno opasan, a verovatno i zabranjen kada padaju kiše.
U okviru Petre postoje brojne doline koje se na arapskom zovu „vadi“ i koje su ovde zapravo često samo prolazi između kamenih uzvišenja kroz koja znaju da prolaze ti sezonski vodotokovi. Tako i ova staza kroz tunel vodi do Vadi Mutlim i po opisu koji postoji u mom vodiču to je veoma slikovita putanja i ona nešto kasnije dovodi do još jedne, otvorene doline, Vadi Mataha. Na taj način bi se u centar Petre ušlo okolnim putem.
Ipak, glavni put do centra Petre je toliko impresivan, divan, spektakularan i jedinstven, da posetilac tu mora da prođe barem jednom. Ja sam prošla četiri puta i ni najmanje ne žalim, jer to je bilo nešto o čemu sam sanjala.
U pitanju je Sik, koji se često označava i kao As Sik.
Sik znači klanac i to je glavni ulaz u Petru. Istovremeno to je jedna čarobna, prirodna formacija i kada stojite na ulazu u uski klanac ne možete ni da zamislite šta vas sve čeka duž klanca i na drugoj strani. Klanac je nastao kada su tektonske sile „pocepale“ planinu, a onda su vremenom vodene bujice i vetar svojom erozijom dodatno oblikovali ovaj prolaz.
Postoje dokazi da su ljudi naseljavali područje Petre još od 7000. godina pre nove ere u neolitu. Kasnije se Petra, naravno pod drugim nazivom, pominje i u starom Egiptu, a takođe i u Starom zavetu. Uzgred, upravo lokalna, arapska legenda navodi da je Mojsije baš ovde udario o kamen svojim štapom i tada je potekla voda da se Izraeli okrepe. Izvor vode i danas postoji u gradiću Vadi Musa i naziva se Ain Musa ili Mojsijev izvor, a i sam naziv grada znači Mojsijeva dolina. Upravo je voda sa ovog izvora tekla kroz tu dolinu i dalje prema Petri jer su Nabatejci napravili kanale kojima su vodu sa ovog izvora sprovodili do Petre.
Ali, ovde, na ulazu u Sik, napravljena je i u prošlosti, a i u savremeno doba, brana kojom se sprečava da bujične poplave prolaze kroz glavni prilaz gradu. Kada se stane na sam ulaz u Sik već se stiče veoma dobra predstava o tome kako taj prolaz izgleda. Uzgred, duž leve ivice sledeće fotografije (pri samom vrhu) mogu da se vide ostaci luka koji je nekada stajao na samom ulazu. Luk se srušio u zemljotresu iz 1898. godine.
Sada moram da naglasim par stvari. Uživo ovo sve mnogo impresivnije i bolje izgleda nego na mojim fotografijama. Prvo, na licu ste mesta i okruženi klancem i to stvara osećaj koji se ne može preneti nikakvom fotografijom. Drugo, ja ne znam dovoljno dobro da fotografišem da bih uspela da snimim podjednako i boje u senci i plavo nebo i blještavu svetlost iznad klanca zbog suviše velikog svetlosnog kontrasta. Ljudsko oko, ili bolje rečeno mozak, sasvim lepo uspeva da prevaziđe taj svetlosni kontrast i zato je utisak na licu mesta vizuelno značajno jači nego na mojim fotografijama. Tu i tamo, poneka fotografija uspeva da ovo prevaziđe, ali potrebno je da čitalac ima razumevanja i koristi svoju maštu.
I još jedna stvar. Petru često nazivaju i Ružičastim gradom. Razlog za to je najčešće crvena boja stena. To u kombinaciji sa plavim nebom je apsolutno spektakularno.
Hajde onda da krenemo u šetnju Sikom. Za početak, evo kratkog videa koji ilustruje i boje stena, i boju neba, kao i ulaz u klanac.
Sik je dugačak oko 1,2 km i na nekim mestima je širok samo 3 metra. Visina stena koje ga okružuju ide od 91 do 182 m (neki izvori kažu da je u pitanju 70 metara).
Sik se u prošlosti koristio kao glavni ulaz u Petru za karavane i ovaj prostor je za Nabatejce bio svet. Kako se to zna? Jednostavno, na više mesta duž Sika postoje zavetne niše u kojima povremeno mogu da se vide betili, sveti kamenovi, ili mali oltari za paljenje tamjana.
Već na samom početku Sika, sa desne strane, mogu da se vide u steni isklesane jedna zavetna niša, jedna edikula (minijaturno svetilište), kao i stepenice koje vode do njih.
Ipak, ono što je mene fasciniralo ovde bio je sam prolazak kroz klanac, zbog njegovih boja, mističnosti, specifičnosti i nesumnjive lepote, a sve je to posebno bilo naglašeno jer sam ovde bila u januaru kada je potpuno niska turistička sezona. Treba imati u vidu da za to ima i razloga. Naime, par dana pre mog dolaska u Petru, a i par dana nakon moje posete ovde je padao – sneg!!! Ni najmanje ne sumnjam da sneg u Petri može da stvori dramatične efekte, ali je svakako značajno lakše i bolje obilaziti lokalitet po suvom vremenu, pogotovo kada ima i dosta sunca.
Povremeno sam naletala na lokalne Beduine koji ovde šetaju verovatno zbog turista kojima, na primer, mogu da ponude svoje usluge vodiča ili su završili sa nekim obilaskom pa se vraćaju. Meni niko ništa nije nudio, a to mi je i odgovaralo. Njihovo prisustvo je povremeno bilo i dobro da bi se stvorila predstava o veličini Sika i prolasku kroz njega.
Ipak, moram da priznam da mi ni najmanje nisu nedostajali ljudi. Naprotiv. Možda sam osobenjak, ali beskrajno sam uživala i u ovom delu sam najčešće bila potpuno sama, osim što su se povremeno čuli ljudski glasovi, ali ni to previše često.
Za one koji bi voleli da dožive ovakvo iskustvo, da ponovim da sam u Jordanu bila u januaru, a ovde sam prvog dana stigla oko 2 popodne. Retki turisti koje sam srela u Siku već su se vraćali iz svog obilaska.
Petra je smeštena u širokoj dolini koja je poput levka okružena stenovitim brdima. Drugim rečima, ovde je prirodno sve suvo i kao takvo na prvi pogled se čini da je apsolutno nepogodno za razvoj ljudskog naselja. Ipak, Nabatejci su obezbedili vodu za piće sa okolnih izvora između ostalog i tako što su je dovodili kanalima ili cevima od terakote koji su bili dugi kilometrima. Tako ovde mogu da se lako primete kanali za vodu koje su isklesali Nabetejci.
Dok čovek ovde šeta, mogu da se primete brojni detalji. Na primer, na jednom mestu se na severnoj strani Sika (desna strana kada se ide od ulaza ka centru Petre) može videti još jedna edikula koja je visoka oko 2,5 m. Upravo se šest stubića, tačnije pilastra, na vrhu smatraju betilima, tj., svetim kamenovima.
Religija Nabatejaca je bila anikonična, tj., Bog je prikazivan simbolično, a ne u vidu ljudske figure. Kada čovek poseti Petru sasvim mu postaje jasno da je u središtu religije Nabatejaca – kamen, jer je kamen ili stena svuda oko vas. Ali bitno je da kamen, tj., betil ne predstavlja samog Boga ili njegov lik, već je to medijum koji u sebi nosi prisustvo Boga, to je „kuća Boga“, što je ujedno i koren reči „betil“ koja potiče iz semitskih jezika.
U jednom trenutku sam došla do šireg dela Sika i tu sam osim par ljudi koji su hodali videla i električno golf-vozilo koje se koristi za posetioce koji ne mogu puno da hodaju.
Kao što sam rekla, Sik je na nekim mestima širok tek par metara, ali postoje i nešto širi delovi, kao što je ovaj koji se vidi na prethodnoj fotografiji, a koji je širok oko 15 m. U okviru kamene gromade koja se vidi levo od staze isklesana je edikula koja je u potpunosti otkrivena tek 1977. godine.
Ovo svetilište je visoko skoro 2,5 m i napravljeno je u vidu kapije hrama. Između ostalih detalja, u donjoj polovini „kapije hrama“ mogu da se vide dva betila koji na gornjoj slici ne mogu jasno da se razaznaju zbog metalne ograde.
Na litici iznad ove edikule mogu da se vide ostaci starog hrama do kojeg vode stepenice.
Ovde sam ujedno iskoristila širi prostor i veće prisustvo svetlosti, pa sam malo slikala okolne stene, ali i nebo.
Ne nekim mestima se vide delovi stena koji su u više boja i to deluje potpuno neverovatno.
A posle ovog kraćeg zadržavanja radi fotografisanja, bila sam spremna da idem dalje kroz Sik.