Jordan 2022, 25. deo (Petra)
U prethodnom delu priča gde govorim o prolasku kroz Sik, u Petri, na fotografijama se mogu videti delovi starog popločanog puta. Sada da malo nešto i kažem o tome.
Pošto je Sik prirodna formacija, nastala tektonskim razdvajanjem stena koje su tek onda bile oblikovane od strane vetra i vode, dno ovog klanca je prvobitno bilo prekriveno šljunkom. Međutim, kako su naučnici ustanovili, polovinom prvog veka pre nove ere došlo je do nekih velikih bujica koje su ovde napravile opšti dar-mar. Zbog toga su Nabatejci rešili da stvari preurede. Jedna od njih je bila pokrivanje puta krečnjačkim pločama i taj posao je završen oko 30. do 20. godine pre nove ere. Delovi tog popločanog puta i danas mogu da se vide.
Drugi veoma važan graditeljski poduhvat Nabatejaca u okviru Sika bio je da branama pregrade bočne klance; tačnije pet većih bočnih klanaca. Razlog za to su ponovo bujice koje se mogu stvoriti kada u kratkom vremenskom periodu padne velika količina kiše. Jer kada velika količina vode krene da juri uskim putevima, ona dobija na snazi i samim tim može da ima veoma razorno dejstvo.
Naravno, danas su ovi klanci pregrađeni branama koje su popravljene i ojačane, a ne originalnim nabatejskim, ali te brane svakako daju dobru predstavu o tome kako su to prvobitno osmislili Nabatejci.
Kako sam čitala, postoji još jedan razlog za postavljanje ovih brana u te bočne klance, a to je da praktično iz Sika ne može da se izađe nikako drugačije osim na ulaz ili izlaz jer ove brane sprečavaju prolaz. Između mora da se prođe tih 1,2 km.
I, konačno, kada su Nabatejci u 1. veku pre nove ere sređivali Sik, osim tog složenog zaštitnog sistema, napravili su i vodovodne kanale u steni, a i postavili cevi od terakote na severnoj strani Sika kojima su sa Mojsijevog izvora, koji se lokalno zove Ain Musa, dovodili vodu za piće u grad. Međutim, Petru je 363. godine pogodio razorni zemljotres i tada je popravljen samo kanal za vodu na južnoj strani Sika. Ostaci ove nabatejske verzije vodovoda mogu i danas da se vide u Siku.
Ovako uskih delova klanca kao što se vidi na prethodnoj slici ima na par mesta i kod jednog takvog mesta sam napravila dve slike da bi se video pogled na gore. Jedna fotografija u fokusu ima stene, a druga nebo.
Na jednom od ovakvih mesta, gde sam bila apsolutno sama, dunulo mi je da malo pevam. Glavni razlog za to jeste da je akustika ovde bila fantastična. U zavisnosti od toga preko čega se gleda sledeći video-snimak ova akustika se čuje dobro ili možda ne. Snimak na mom mobilnom telefonu je – apsolutno fantastičan. Ovo je ujedno i prilika da postavim svoj Mlog br. 6. Za one koji nisu upoznati sa pesmom, u pitanju je jedna srpska pesma iz 20. veka koja ima tradicionalni prizvuk.
Posle ovog mini-koncerta, nastavila sam sa šetnjom i tu je opet jedan kratak video-snimak o tome. Ovde se na početku lepo vidi deo popločanog puta o čemu sam prethodno pisala, a takođe se i često vide neverovatne crvene boje stena koje su karakteristične za Petru.
Na kraju prethodnog video-snimka približila sam se jednom bitnom mestu gde sam se i zaustavila. U pitanju je Stanica Sabinos Aleksandros. To je zapravo niz zavetnih niša. One su napravljene u II/III veku nove ere, što znači nakon kraha Nabatejske kraljevine do kojeg je došlo 106. godine nove ere. Poslednja niša koja može da se pouzdano datira je napravljena 256. godine. Tu mogu da se nađu brojni priložnički natpisi, a jedan od priložnika se zvao Sabinos Aleksandros, pa otud i naziv ovog mesta kulta. Evo i fotografije:
Kada se gleda sa leve strane, u prvoj niši postoje tri betila ili sveta kamena, sledi edikula, pa ponovo lučna niša sa betilom, a zatim niz manjih zavetnih niša (ove termine sam već objasnila u prethodnom delu priča sa putovanja).
Odmah nakon Stanice Sabinos Aleksandros, na južnoj strani Sika, sledi veoma zanimljiv reljef Karavan kamila. U stvari, radi se o ostacima dva reljefa, pošto je njihov veći deo vremenom nestao pod dejstvom erozije. Podaci kažu da tu postoje prikazi grupa kamila i ljudi, jedna grupa tek dolazi u Petru, a druga je napušta. Ova dva reljefa se nalaze na oko desetak metara udaljenosti, a razdvaja ih, između ostalog, i jedan uzan i visok klanac kroz koji lije voda kada pada kiša.
Prvi reljef na koji se naiđe je bolje očuvan, pa je samim tim i slikovitiji. Evo ga na sledećoj slici:
Pored dva dečaka na slici, vidi se donji deo tela čoveka koji vodi kamile, a obučen je u odeću koja je svojevremeno bila tipična za Egipćane. Zanimljivo je da su reljefi napravljeni tako da su noge i čoveka, kao i kamila bile odvojene od zida stene kanalom za vodu. Moja slika ne pokazuje dovoljno dobro detalje kamiljih papaka koji se mogu videti na dve stene koje idu u vis, ali nemaju kontakt sa gornjim delom. (Originalno su tu postojale kamene noge od kamila, ali su one nestale zbog erozije.) Na tom gornjem delu se vidi stomak kamile i naziru njene noge. Tamo gde su dečaci na slici, kreće taj usek u steni gde se spušta kišnica.
Dakle, desetak metara dalje je i drugi Karavan kamila, ali je taj još više erodirao i mora dobro da se zagleda da bi se primetili neki delovi. Na sledećoj slici, na levoj strani, mogu da se nazru noge i stomaci dve kamile.
Bez obzira na njihovo sadašnje stanje, ovi reljefi su veoma bitni jer pre svega simbolizuju beskonačne povorke karavana koji su dovodili ljude i robu u Petru i odvodili ih iz nje. Jer, privreda Petre i njeno bogatstvo i procvat bili su upravo zasnovani na trgovini. Mislim da je ovo i dobar trenutak da kažem nešto o Nabatejcima i njihovoj kraljevini.
Nabatejci su bili arapski narod koji je naseljavao severnu Arabiju i južni Levant (uzgred, termin Levant se koristi da uopšteno zbirno označi zemlje koje se nalaze uz istočnu obalu Sredozemnog mora). Prvi put se pominju 647. godine pre nove ere i u to vreme su zapravo bili jedno od nekoliko beduinskih nomadskih plemena, a u skladu sa tim su redovno lutali Arabijskom pustinjom u potrazi za vodom i pašom za svoje životinje. Vremenom su zauzeli područje kraljevine Edom, pošto su se stanovnici tog kraljevstva preselili više na zapad. Već od IV veka pre nove ere su se pojavili na istorijskoj sceni sa svojom državom čiji je glavni grad bio Rakmu, odnosno današnja Petra. U početku su uglavnom nastavili da žive na tradicionalni beduinski način i tada je Nabatejcima vladao savet staraca. Kasnije su prešli na kraljeve kao svoje vladare, a relativno brzo su uvideli i prednosti trgovine. Umesto da napadaju i pljačkaju brojne karavane koji su tu prolazili, uvideli su da im je mnogo isplativije da tim karavanima naplaćuju naknadu za to što im obezbeđuju siguran prolaz kroz svoju teritoriju, a takođe se ispostavilo i da je dolina u kojoj se nalazi Petra idealno mesto da se obavljaju poslovne transakcije. Glavna roba koja se transportovala karavanima bio je tamjan, miro i začini.
Nabatejska kraljevina je bila izuzetno bogata, pa samim je bila i veoma privlačna za osvajače. Posle smrti Aleksandra Makedonskog, jedan od njegovih generala (a oni su svi između sebe sve vreme ratovali i otimali se oko teritorija koje su nasledili od Aleksandra), Antigon I Monoftalmos, u par je navrata napadao Nabatejsku kraljevinu. Prvi put, 312. godine pre nove ere, Nabatejski muškarci su bili na nekakvom religioznom festivalu, a Grci su uleteli, kako se pretpostavlja, u Petru gde su u to vreme bili samo žene, deca i starci, pa su opljačkali tone začina, srebra, tamjana i mira. Međutim, Grci su se opustili i nisu očekivali brzu reakciju Nabatejaca, koji su ih u stvari sustigli i pobili preko 4000 njih, a samo je 50 grčkih konjanika preživelo i to tako što su pobegli. Nabatejci su uzeli svoje blago i sa njim se vratili u svoj grad, a Antigonu su poslali neko pismo u kojem su tvrdili da se sve desilo u samoodbrani.
Naravno da je svima sve bilo jasno, ali verovatno Antigon nije odmah mogao da ponovo skupi veliku vojsku, pa je i on poslao pismo Nabatejcima u kojem im je rekao kako sve savršeno dobro razume, da je sve u redu i da je u stvari kriv jedan njegov oficir (koga su Nabatejci i ubili) koji je delovao na svoju ruku.
Ubrzo su, međutim, Grci ponovo krenuli na Nabatejsko kraljevstvo, ali su sada Nabatejci bili spremni, imali su izviđače, pa su na vreme svoja stada, vrednosti i robu rasporedili po okolini, na mesta koja su bila dobro čuvana, a teško dostupna, dok je izvestan broj njih ostao da brani „stenu“ – tako se u istorijskim izvorima navodi, a to zajedno sa nekim opisima upućuje da je napad bio upravo na Petru. Grke je predvodio Demetrije I Poliorket (sin Antigona I Monoftalmosa) i on je brzo shvatio da ne može da dobije Nabatejce, pa je prihvatio mir i poklone, pre nego što se povukao. Ovo može da se tumači tako da su Nabatejci bili toliko bogati da su mogli svoj mir da kupe od Grka, ali takođe može da se kaže i da su se Grčki generali, a i njihovi potomci, toliko klali između sebe, da nisu imali vremena za druge.
U svakom slučaju, u naredna dva veka, Nabatejci su proširili teritoriju svoje kraljevine, pa su 80. godine pre nove ere na severu došli i do Damaska. Mnogo važnije, oni su takođe i povećali svoje bogatstvo, jer su se nalazili u samom središtu puteva koji su spajali Egipat, Siriju-Fenikiju i Arabiju, a takođe su bili i na putu između srednje i istočne Azije i istočnog Sredozemlja. Osim prethodno pomenute robe, trgovalo se i gvožđem, bakrom, bitumenom, a postoje i neki izvori koji pominju svilu, staklo, zlato, srebro, kanu, itd. Dakle, trgovina je cvetala, a bogatstvo Nabatejaca je raslo.
U međuvremenu je po teritoriji Levanta počela da se širi Rimska republika. Tako su 62. godine pre nove ere, za vreme vladavine nabatejskog kralja Arete III (87-62. godine pre nove ere), tokom koje je Nabatejska kraljevina dostigla svoj teritorijalni vrhunac, Rimljani pod zapovedništvom Skaura izveli opsadu Petre, ali su se Nabatejci ponovo izvukli tako što su ovom Rimljaninu lično isplatili neke pare (mora da su bile velike za to vreme), a ujedno i pristali i da postanu vazal i plaćaju danak Rimskoj republici.
Mada su bili veoma slobodoljubivi i mada su dugo odolevali osvajačima koji su želeli da ih pokore, konačno je 106. godine Rimsko carstvo anektiralo Nabatejsku kraljevinu, a kada su tu došli Vizantinci, Nabatejci su vremenom prešli u hrišćanstvo.
U januaru 2022. godine, hodajući kroz Sik ništa se od ove drame nije videlo i osim povremenih zvukova koje su stvarali besposleni lokalni stanovnici u jalovoj potrazi za turistima mogli su da se čuju samo moji koraci.
Na prethodnom video snimku može da se vidi nekoliko bitnih aspekata Sika. Jedan od njih su kanali za vodu koje sam ranije već pominjala.
Kanal za vodu koji se pruža duž južne strane Sika bio je svojevremeno pokriven kamenim pločama (verovatno da se voda ne bi zagađivala). Osim toga, na više mesta su postojali rezervoari za taloženje kamenca ili drugih supstanci koje je nosila voda, a takođe je duž Sika postojalo i nekoliko bunara sa kojih je mogla da se pije voda.
Takođe se na video snimku vide i par brana koje su podignute u bočnim klancima da bi sprečile prodiranje bujica u Sik. I o tome sam već pisala, a evo i jedne slike.
Video snimak takođe kratko prikazuje i jednog beduina koji sedi na steni u Siku. Možda su mu odeća, marama na glavi i kadžal/kohl (crni kreon) tradicionalni, ali obuća, kao i mobilni telefon svakako nisu. S druge strane, baš kao i ostatak sveta i on je udubljen u šareni ekran svog aparata.
Meni ovde nije ni palo na pamet da gledam u svoj mobilni, jer me je zanimala i fascinirala samo ta specifična lepota kojom sam bila okružena.
A onda sam došla i do kraja Sika i mislim da nigde ne postoji dramatičniji prelaz iz jednog dela lokaliteta u drugi nego što je to slučaj u Petri u Jordanu. Konačno sam, posle 1,2 km šetnje kroz impresivni Sik, ugledala al-Kazneh ili Riznicu.
Video-snimak to prikazuje još bolje. Evo ga...