Jordan 2022, 26. deo (Petra)
Došavši do kraja Sika u Petri, ugledala sam al-Kazneh ili Riznicu. Mislim da je to jedan od najpoznatijih prizora na svetu što se tiče arheoloških lokaliteta. Mada su ostaci Petre, glavnog grada Nabatejske kraljevine (od oko 3. veka pre nove ere do 106. godine nove ere), nesumnjivo apsolutno impresivni, mislim da je glavna stvar koja je pokrenula toliku popularnost ovog lokaliteta među širokom populacijom njegovo pojavljivanje u svetskom filmskom mega-hitu „Indijana Džouns i poslednji krstaški pohod“.
Odmah da kažem da osim fasade ništa drugo što je u filmu prikazano od objekta nije tačno. Ali, mislim da je fasada sasvim dovoljna da bi se čovek divio. Objekat je postavljen baš tako da se na njega direktno naiđe kada se u Petru ulazi glavnim putem.
Beduini su ovaj objekat zvali „Kazneh al-Fira’un“ što znači „faraonovo blago“ ali se najčešće koriste skraćeni nazivi: al-Kazneh, tj., Riznica. Razlog za ovakav naziv potiče od verovanja lokalnog stanovništva da je neki egipatski faraon pobegao i ovde, tačnije u urni na vrhu fasade, sakrio veliko blago.
Urna koja je visoka oko 3,5 metara vidi se na vrhu središnjeg elementa, tolosa, u gornjem delu fasade i kada se dobro zagleda mogu se primetiti izvesna oštećenja. Ta oštećenja na kamenoj urni nastala su od pucnjeva Beduina koji su se nadali da mogu tako da je unište i da će onda da iz nje poteći to faraonovo blago o kojem njihova legenda govori.
S druge strane, ono što posebno fascinira kod Riznice jeste nivo njene očuvanosti. Ona je pozicionirana tako da nije izložena eroziji vetra i vode (kišnice) i zato je većina ukrasa na fasadi izvanredno preživela do današnjih dana.
Fasada je široka oko 25 m, a visoka oko 40 m i ona je u potpunosti isklesana u vertikalnoj steni. Što se tiče vremena kada je napravljena, različiti izvori daju različite podatke. Negde sam našla da Riznica napravljena u 1. veku pre nove ere, a neki drugi izvori kažu da je u pitanju 3. ili 4. decenija nove ere. U svakom slučaju, al-Kazneh je star oko 2000 godina.
Fasada je podeljena u dve zone. U sredini gornje zone nalazi se tolos na čijem vrhu je ta urna sa navodnim faraonovim blagom, dok na njegovoj prednjoj strani, između stubova sa bogato dekorisanim korintskim kapitelima, postoji prikaz staroegipatske boginje Izide. Bolje rečeno – postojao je. Sada se može videti ostatak. Imajući u vidu dobru očuvanost, recimo, upravo kapitela na stubovima, potpuno je jasno da su ljudske i životinjske figure oštećene ljudskom rukom, a ne od strane vetra ili kiše. To sasvim jasno upućuje na to da su i ovde aktivni bili ikonoborci koje sam ranije već pominjala u okviru ovog putopisa o Jordanu. Levo i desno od tolosa se u nišama mogu videti ostaci krilatih boginja pobede, tj., Nika, koje na antičkim grobnicama simbolizuju božansku podršku.
Dalje desno i levo od tolosa se nalaze prekinuti zabati na čijim vrhovima su orlovi, tj, njihovi ostaci (ponovo je u pitanju „rad“ ikonoboraca). Po helenističkoj tradiciji koja je imala veliki utican na Petru, orlovi su simbolizovali Zevsa. Međutim, orlovi takođe simbolizuju i boga Dušaru koji je bio vrhovni bog u okviru nabatejskog panteona.
Između frontalnih stubova na tim prekinutim zabatima, kao i na bočnim stranama prema nišama sa krilatim boginjama, vide se ostaci Amazonki koje u ruci drže najverovatnije borbenu sekiru i koje u grčkim i rimskim grobnicama i sarkofazima simbolizuju ljudsku borbu protiv smrti.
Ovde upravo treba naglasiti da se u slučaju Riznice u Petri vide izraziti uticaji Helenizma, ne samo što se tiče izbora božanstava, već i kompletnih arhitektonsko-stilskih elemenata, jer je uostalom i čitava nabatejska kultura predstavljala mešavinu helenističkih i bliskoistočnih uticaja.
Takođe treba reći i da sama funkcija al-Kazneha nije u potpunosti jasna, ali se pretpostavlja da je služila kao grobnica-hram. Moguće je da je bila mauzolej nabatejskog kralja Arete IV (9. god. p.n.e. – 40. god. n.e.).
Na prethodnoj slici, kao i na nekim drugim slikama, takođe se vide i vertikalni nizovi četvrtastih polja koja su isklesana bočno od spoljašnjih stubova na prekinutim zabatima. To je korišćeno za oslanjanje skela koje su koristili radnici da bi tako prilazili litici na kojoj su klesali ovu duboku fasadu.
Na vrhu donjeg dela fasade al-Kazneha nalazi se manje-više klasična grčko-rimska kombinacija graditeljskih elemenata, uključujući i arhitrav, friz i zabat. Sve je to bogato dekorisano, ali su zbog ikonoklasta lepo preživeli samo floralni motivi.
Arhitrav je postavljen preko šest stubova od kojih su srednja dva slobodno stojeća. Takođe treba reći i da su bogato ukrašeni kapiteli na stubovima iz donje zone veći nego kapiteli na stubovima gornje zone.
Od šest stubova u donjoj zoni Riznice, levi slobodno stojeći stub se srušio još u antičko doba, a ovaj koji se danas vidi je rekonstruisani stub. Međutim, to nije najzanimljiviji deo ove priče. Ono što je posebno impresivno jeste da se hramu ništa nije desilo zato što je jedan od njegovih stubova pao. Kada bi u nekom objektu pao noseći deo, sigurno bi, ako ne odmah, ali onda barem vremenom došlo i do rušenja čitavog objekta. Ali, ne i ovde. Razlog je vrlo jednostavan – ovi stubovi su ukrasni, a ne noseći, pošto je čitava konstrukcija uklesana duboko u stenu.
Na gornjoj slici, između spoljnih stubova na obe strane, mogu da se vide ostaci reljefa koji prikazuju muškarce koji stoje pored konja. Ovi reljefi su visoki po 5 metara, a prikazuju Dioskure u značenju „božji sinovi“ i koristi se da označi Kastora i Polideuka (starogrčka verzija), tj., Poluksa (rimska verzija). U pitanju su blizanci, Zevsovi sinovi i njihovo korišćenje ovde na grobnici vezano je za dosta složeno objašnjenje, ali se to može svesti na njihovu ulogu kao pratilaca duša u zagrobni život.
Ulaz u Riznicu nije dozvoljen, ali može malo da se proviri.
Kada bi moglo tu da se uđe, prvo bi trebalo da se posetilac popne uz četiri stepenika koji vode do vestibila (širok je 14 m, a dubok 6 m), a dalje pravo uz još sedam stepenika do glavnog portala. Elegantni i masivni glavni portal je takođe lepo ukrašen.
Dakle, kada bi se prošlo kroz središnji portal, ušlo bi se u četvrtastu prostoriju (skoro pravilna kocka). U dnu se preko par stepenika ulazi u malenu prostoriju, dok na obe bočne strane postoje uski useci dugački oko 4 m. Ovde istraživači nisu našli nikakve ostatke grobova ili nekih komora gde bi bili stavljeni zemni ostaci preminulih.
Ali, pronađeni su neka okrugla plitka rupa u pragu, kanal koji vodi iz nje i maleni bazen do kojeg vodi taj kanal tako da se pretpostavlja da su se ovde prinosile žrtve u vidu životinja, a ovi pronađeni elementi su služili za oticanje krvi žrtava.
Na krajevima vestibila se nalaze bočni, bogato ukrašeni portali sa zanimljivim okruglim otvorima iznad samih portala. Kroz njih se ulazi u bočne prostorije koje su, poput središnje, takođe prazne.
Zanimljivo je da je dvorište ispred Riznice izgledalo sasvim drugačije u doba Nabatejaca nego danas. Za početak, bilo je oko 5 metara dublje, bilo je popločano i tu je postojalo nekakvo jezerce. Sa tog nivoa je široko stepenište vodilo ka starijim grobnicama koje se nalaze ispod al-Kazneha. Međutim, kada je Nabatejsko kraljevstvo prestalo da postoji, objekti se nisu održavali, uključujući i brane, tako da su savremeni istraživači ustanovili da je najmanje 15 velikih bujica plavilo ovo dvorište nanoseći šut i oštećujući ga.
Kada je 2003. godine krenuo rat u Iraku, drastično je opao broj posetilaca, pa su istraživači iskoristili takvo stanje i krenuli su sa iskopavanjima. Danas mogu da se vide delimično iskopane stare grobnice od kojih je najstarija najverovatnije napravljena (takođe isklesana u steni) polovinom 1. veka p.n.e. Riznica je napravljena nekoliko decenija kasnije iznad njih, tako da su njihovi gornji delovi bili „odsečeni“, ali su se one i dalje koristile. Ovo se mnogo bolje može shvatiti kada se nešto dalje ka centru Petre vidi više ovakvih grobnica. Naime, kada se gleda spolja, postoji ulaz i značajno viša fasada iznad njega isklesana u steni. Upravo takav deo je skinut, a ulaz u grobnicu i sama grobnica su ostali ispod Riznice.
Meni je potpuno fascinantno kada pokušam da zamislim kako se iz pravca Sika pri dnu dvorišta vide ulazi u te starije grobnice iznad kojih je al-Kazneh gotovo „lebdeo“ u svoj svojoj veličanstvenosti i impresivnoj veličini.
Danas mogu da se vide te delimično iskopane starije grobnice, ali su zaštićene i može samo da se proviri kroz horizontalnu metalnu ogradu koja ide po vrhu.
Posle ovog detaljnog zagledanja al-Kazneha bila sam spremna da nastavim obilazak Petre iduću ka njenom centru. Ipak, prvo sam se osvrnula po „dvorištu“ ispred Riznice koja se zapravo naziva dolinom – Dolina urne ili Vadi al-Džara.
Takođe je bilo zanimljivo videti i ulaz u Sik, ali iz pravca Riznice.
Treba reći da i ovde u Vadi al-Džara, levo od ulaza u Sik, postoji još jedna grobnica isklesana u steni, ali ja sam u tolikoj meri bila ispunjena zadovoljstvom što sam konačno uživo videla Riznicu da me nekakve sporedne grobnice uopšte nisu zanimale. Takođe je ovde moguće da se posetilac penje nekom stazom (sa vodičem ili bez njega) da bi se Riznica videla sa visine. Ni to me nije zanimalo, jer sam sada već uveliko imala intenzivan osećaj težine u telu. Kako sam kasnije shvatila, bila je to jednostavno nakupljena ogromna količina umora koji sam vukla još od kuće, pa sam onda na to dodala svakodnevno ozbiljno obilaženje raznih lokaliteta, a prethodnog dana sam imala i za mene veoma intenzivno planinarenje. Jedino me je ovde nosila moja ogromna želja da dobro obiđem Petru. Posledice svega ovoga će se videti tek narednih dana. Ali o tome kasnije, kada dođe na red.
Za sada mogu da kažem da sam krenula dalje i to kroz mali klanac koji se zove Spoljašnji Sik.
Desno se vidi stepenište koje vodi do najvećeg triklinijuma u Petri. Već sam pominjala da ovaj termin označava trpezariju koja se ovde koristila prilikom lokalnih „pomena“ i „zadušnica“.
U Spoljašnjem Siku takođe postoje razne grobnice, ali su one u različitom stepenu uništenosti zbog uticaja viševekovne erozije.
Ovog januarskog popodneva gotovo da nije bilo posetilaca u Spoljašnjem Siku, a ljudi koji su se tu motali su uglavnom bili besposleni lokalni vodiči i prodavci raznih suvenira. Mene ništa od toga nije zanimalo, već mi je bilo bitno da su se na dnu videle fasade u Ulici fasada koje su bile obasjane svetlošću koja se odbijala sa fasada na suprotnoj strani ulice.
Kada se izađe iz relativno uzanog Spoljašnjeg Sika, prolazi se deo široke staze na čijim stranama se vide brojne fasade grobnica koje su jedna do druge isklesane u stenama, kako se pretpostavlja krajem 1. veka p.n.e. i do polovine 1. veka nove ere. One se nalaze na jugozapadnoj strani i u ovo doba dana su bile u senci, ali je ipak jaka sunčeva svetlost koja se odbijala od stena na severoistočnoj strani divno obasjavala i ove fasade. Uzgred, na grobnici skroz levo na sledećoj slici vidi se ono o čemu sam pisala kada sam govorila o starijim grobnicama kod Riznice. Tamo su ostavljeni ulazi u grobnice (na sledećoj slici su nanosi bujica došli skoro do vrha ulaza), a gornji, veliki deo fasade je nestao prilikom pravljenja fasade al-Kazneha.
Na osnovu ostataka koje su istraživači pronašli, pretpostavlja se da su ove fasade bile ukrašene štuko tehnikom i obojene, ali se takvi detalji zbog erozije više zapravo i ne vide. To ih uopšte ne čini manje impresivnim.
Moram da priznam da sam ja pre dolaska ovde bila u suštini upoznata samo sa slikama Sika, Riznice i spomenika koji se zove Manastir, a koji sam narednog dana i obišla. Naravno da sam čitala neke podatke koje sam imala u svojim vodičima, ali to posetioca UOPŠTE ne može da istinski pripremi za ono što se ovde može videti. Za početak je u pitanju veličina lokaliteta, a zatim i brojnost različitih objekata koji se ovde mogu videti. Svakako da nisu svi bitni ili podjednako bitni, pa se samim tim i ne obilaze svi, ali toliko mnoštvo objekata je mene istinski iznenadilo. Može i da se kaže da je ogromna većina njih u stvari ista vrsta objekta – grobnice, pa samim tim možda i gube na težini, ali njihova brojnost je nešto što je mene potpuno preplavilo. U tolikoj meri da uopšte nisam znala kuda ću pre da gledam. Zato sam odlučila da se držim samo ove glavne široke staze i da njom ovog popodneva dođem do centra antičke Petre, koji je uzgred od Riznice udaljen oko 1,6 km.
S druge strane, kada sam kod kuće pisala ove priče i uklapala ih sa svojim fotografijama, shvatila sam da uopšte nemam frontalne slike koje prikazuju tu „ulicu“ i fasade grobnica sa leve i sa desne strane, već sam isključivo snimala ili jednu, ili drugu stranu. Možda taj frontalni pogled i nije bio previše impresivan, tek činjenica je da se on ne pojavljuje među mojim fotografijama.
Bilo kako bilo, i sa desne strane Ulice fasada se takođe mogu videti brojne fasade od kojih su neke izlizane zbog viševekovne erozije ili su zatrpane viševekovnim nanosima šljunka. U svakom slučaju, evo i jedne fotografije desne strane Ulice fasada gde se vidi jedna fasada „izlizana“ erozijom, ali i relativno skoro oformljeno korito za prolazak bujica povremenog vodotoka Vadi Musa.
Naime, kada padaju obilne kiše i dan danas se ovde stvara bujični potok. Kako sam već pomenula, pre nego što su Nabatejci branama zaštitili Sik, ovde su se redovno formirale bujice koje su velikom snagom ispunjavale dolinu u kojoj je centar Petre. Treba imati u vidu da je ovde svuda okolo kamen. Kada pada kiša, ne postoji zemlja koja tu kišu može da upije, ne postoji korenje drveća koje tu vodu i zemlju zasićenu vodom može da zadrži. Ne. Sva voda koja padne s neba jednostavno se slije niz kamen i stene i juri ka najnižoj tački, a to je centar Petre.