Jordan 2022, 27. deo (Petra)
Petra je bila glavni grad Nabatejske kraljevine koja je postojala od oko 4. veka pre nove ere do 106. godine nove ere kada je anektirana od strane Rimskog carstva. Petru su Nabatejci, beduinsko pleme koje se ovde vremenom stacioniralo, zvali Rakmu, ali je zbog obilja kamena i stena među kojima je ovaj grad podignut u istoriji ostalo ime koje vodi poreklo od grčke reči za kamen – Petra.
Ovaj lokalitet koji se nalazi između Crvenog i Mrtvog mora bio je, međutim, naseljen još od praistorijskog perioda. U početku su u Petri sezonski boravili nomadski trgovci i stočari, ali od 3. veka pre nove ere počelo je da se razvija stalno naselje.
Kako se mesto nalazilo na veoma važnoj raskrsnici trgovačkih puteva između Arabije, Egipta i Sirije-Fenikije, pa i mnogo daljih odredišta, Nabatejci su ga razvili kao svoj politički i religijski centar koji je bio stecište karavana i vremenom su i kraljevina i sam grad postali veoma bogati. O nekim detaljima vezanim za samu kraljevinu sam već pisala, ali bih sada želela da se malo više pozabavim samim gradom.
Petra je delom sagrađena, a delom isklesana iz čudesnih, često ružičastih stena kojima je okružena, pa je zato često zovu i Ružičastim gradom. Planine i masivi koje se nalaze oko središnje doline prepuni su uskih klanaca i prolaza, i takva vrsta reljefa je uveliko uticala na sve aspekte života njenih stanovnika, uključujući i religiju, graditeljstvo i kulturu. Ali, na život stanovnika Petre vršili su uticaje i svi ljudi koji su ovde dolazili i prolazili, bilo da trguju ili da ratuju.
Centar grada se nalazi u srazmerno ravnoj, prostranoj dolini oko koje su kameni visovi i to na neki način stvara vrstu prirodnog utvrđenja. Zbog toga su Nabatejci po okolnim vrhovima uspostavili stražarska mesta, ali su podizali i brojne hramove i oltare gde su obavljali svoje religijske ceremonije.
Procenjuje se da je na vrhuncu u Petri živelo između 20.000 i 30.000 stanovnika. A taj vrhunac je bio otprilike na prelasku era, tokom vladavine kralja Arete IV (9. god. p.n.e. – 40. god. n.e.) i njegovih par naslednika, dakle, početkom nove ere. U tom periodu je u stenama oko Petre isklesano preko 600 grobnica i njihovih fasada, a takođe su sagrađeni i neki drugi objekti.
Kao što sam pomenula, teritorija Nabatejske kraljevine je izgubila svoju nezavisnost 106. godine i tada je postala rimska Provincia Arabia. Petra se i dalje razvijala, ali sada već u nekom drugom pravcu. 363. godine je pogođena jakim zemljotresom i mada je njena važnost već uveliko bila u opadanju u to doba, nastavila je da funkcioniše još izvesno vreme. U 5. veku je ovde sagrađeno par crkava, ali je do 7. veka grad praktično prestao da postoji kao takav i preostalo je samo nekoliko manjih naselja raštrkanih po dolini. Poslednji istorijski podaci o Petri vezani su za 13. vek.
Lokalni Beduini su, naravno, znali za ostatke starog grada, ali je on za Zapad ostao nepoznanica sve do 1812. godine. Tada je u okviru jedne tajne misije ovde došao neki Švajcarac i to je označilo savremeno „otkriće“ Petre.
Da podsetim, ja sam ovde bila u januaru 2022. godine i tom prilikom sam Petru obilazila dva dana. Prvog dana samo popodne, a drugog dana sve vreme – od otvaranja do zatvaranja. Videla sam svakako najznačajnije delove, ali mislim da bi mi bilo potrebno barem još 2-3 dana da bih videla sve što smatram zanimljivim, a svakako i da bih ponovo zagledala neke njene delove.
U prošlom nastavku svojih priča sa putovanja, došla sam do Ulice fasada. To je jedan širok potez kojim prolazi staza za posetioce, ali i korito povremenog bujičnog potoka Vadi Musa koje je na sreću prilikom moje posete bilo sasvim suvo. Ovaj deo staze je svoj naziv dobio zbog brojnih fasada koje su isklesane na liticama na obe strane „ulice“.
Desni deo Ulice fasada kada se ide u pravcu centra grada pripada masivu Džabal al-Hubta. Ovaj masiv je zanimljiv, između ostalog, i jer se na njega može peti sa platoa ispred al-Kazneha ili Riznice da bi se Riznica upravo odatle veoma lepo videla. Ali, on je bitan i zato što se na njegovoj zapadnoj strani, koja gleda ka centru Petre, nalazi niz izuzetno impresivnih i značajnih kamenih grobnica koje su izdignute od nivoa staze za posetioce.
Prva značajna grobnica na koju se naiđe je Uneišova grobnica. To je na sledećoj slici grobnica čija se fasada vidi na desnoj strani. Za razliku od većine grobnica koje su označene brojkama, ova osim brojčane oznake (BD 813) ima i konkretan naziv, a razlog je taj da na nadgrobnoj ploči postoji natpis koji upravo govori „Uneišu, brat Šukailata, sin...“.
Na prethodnoj slici, u donjem delu, mogu da se vide brojne pećine koje su tu isklesane. Mada materijali kažu da do gornjeg nivoa može da se popne nekim stepenicama, ja sam videla samo stene preko kojih se u tom trenutku pentralo par ljudi. Uopšte nisam bila raspoložena da i ja to radim. S druge strane, meni je, možda zbog kombinacije boja, ovde bila impresivnija sledeća velika grobnica za koju nisam pronašla nikakve podatke. Ono što pretpostavljam jeste da ima toliko puno grobnica, da samo posvećeni arheolozi i istoričari umetnosti obilaze sve njih i bave se njima. Za nas, obične posetioce, osim nekoliko njih koje odskaču po nekom svom svojstvu ili karakteristici, ostale predstavljaju tek deo velikog bezimenog mnoštva.
Na drugoj strani Ulice fasada, preko puta Uneišove grobnice nalazi se velika grupa manjih grobnica koja se naziva Pozorišna nekropola. Razlog za ovakav naziv je pozorište koje se na istoj strani staze za posetioce nalazi malo dalje.
Mada su značajno manje od prethodno viđenih, broj ovih grobnica je potpuno impresivan. Sama pomisao na količinu rada koja je ovde uložena čini sve ovo neverovatnim. S druge strane, može da se zaključi i da je Nabatejcima bilo beznadežno dosadno (ovo je trenutak mog „kreativnog“ tumačenja istorije). Zarađivali su velike pare samo zahvaljujući mestu gde su organizovali svoje kraljevstvo i razvili svoj glavni grad, ali ne radeći ništa. To je MNOGO dosadno. Činjenica da ovde postoji i pozorište, ali i da svaki dan idete u pozorište, to dosadi. Dakle, pretpostavljam da je logika bila: „Imamo kamen, hajde sada da nešto pravimo od njega.“ I tako vreme prođe zanimljivije... Pogotovo u pauzama između dve pozorišne predstave, jer sledeći objekat posle nekropole je upravo pozorište.
Pozorište u Petri je impresivna građevina koja je poput grobnica jednostavno isklesana u steni. Da bi se shvatila veličina poduhvata, treba reći da je u pozorištu moglo da se smesti oko 8000 gledalaca. Pozorište je prvobitno napravljeno početkom 1. veka nove ere, ali je nakon aneksije od strane Rimskog carstva 106. godine nove ere ono prošireno. Uzgred, tom prilikom su uništene neke od kamenih fasada grobnica koje pripadaju nekropoli. Na primer, iznad poslednjeg reda pozorišta vide se vertikalne stene sa pravougaonim otvorima koji su očigledno napravljeni ljudskom rukom. Upravo to su neke od grobnica kojima su „skinute“ fasade.
Pozorište je napravljeno u formi rimskog pozorišta, dakle u vidu polukruga sa redovima sedišta koji gledaju prema delimično uzdignutoj bini. Između se nalazi ravni polukrug, orkestar. Ovde u gledalištu postoji oko 45 redova sedišta podeljenih u 3 galerije.
Bina, tj., scena je delimično rekonstruisana, a na sledećoj slici mogu da se vide ostaci scene, kao i glavni ulaz sa bačvastim svodom.
Iz pravca pozorišta, na drugoj strani „ulice“ mogu, između ostalog, da se vide i brojne pećine koje su tu isklesali preduzimljivi Nabatejci.
Posle kraćeg obilaska Pozorišta u Petri, još jednom sam se osvrnula na Ulicu fasada kojom sam ovde stigla iz Spoljašnjeg Sika. Na sledećoj slici mogu da se vide široke staze za posetioce, kao i korito za prolazak bujica povremenog vodotoka Vadi Musa.
Kako sam nastavila da hodam niz široku stazu za posetioce i dalje sam bila zadivljena fasadama koje su mogle da se vide na delu zapadne strane masiva Džabal al-Hubta, a koje nisu posebno bitne!!!
Ja sam i dalje uživala gledajući ih, a posebno je bilo dobro da su bile osvetljene svetlošću Sunca koje se spuštalo ka horizontu. S druge strane, svuda sam mogla da uočim i razne druge zanimljive i lepe detalje.
Razlog zašto se grobnice koje se vide na prethodnim slikama ne smatraju dovoljno bitnim da bi se posebno isticale vidi se vrlo brzo. Naime, zapadne litice masiva Džabal al-Hubta predstavljaju mesto gde su napravljene velelepne grobnice koje se danas označavaju zajedničkim imenom Kraljevske grobnice. U pitanju je niz mauzoleja sa veoma velikim i bogato ukrašenim fasadama. Sve je, naravno, isklesano u steni.
Prva koja se vidi sa staze jeste Grobnica sa urnom.
Pošto ja ovom prilikom svakako nisam planirala da obilazim Kraljevske grobnice, već sam to uradila narednog dana, sada neću ni pisati o njima pojedinačno. Ali... To ne znači da sada neću često postavljati i slike ovih grobnica jer su one, kao prvo, izuzetno lepe i impresivne, a kao drugo, obasjane kasno popodnevnim suncem stalno su me inspirisale da ih fotografišem.
Evo ih još jednom u nizu, kada se vide iz daljine. S leva na desno, njihov redosled je sledeći: Grobnica palata, Korintska grobnica, Svilena grobnica i Grobnica sa urnom.
Dakle, nastavila sam dalje stazom za posetioce, pa sam se još jednom osvrnula prema Kraljevskim grobnicama pre nego što sam počela da se bavim nekim drugim objektima pored kojih sam prolazila, a koji se nalaze u Ulici sa kolonadom.
Odmah pored staze (sa desne strane kako se prilazi) nalaze se ostaci Nimfeuma, tj, javne česme. Ovakve javne česme su bile redovna pojava u grčko-rimskim gradovima, pa samim tim u nekom trenutku i u Petri, i predstavljale su ne samo mesto gde su se ljudi snabdevali vodom, već i mesto okupljanja. Pretpostavlja se da se ova česma, sagrađena u 2. veku nove ere sa svim elementima koji su takve objekte pratili, snabdevala vodom koja je nekom vrstom vodovoda dopremana od Sika do centra grada. Danas se tu vide samo ostaci u vidu nižih delova česme, a takođe tabla sa informacijama tvrdi da je drvo pistaća koje tu raste staro oko 450. godina.
Ali, mesto gde je Nimfeum podignut nije slučajno izabrano. Naime, tu se spajaju korita sezonskih vodotokova Vadi Musa koji dolazi iz pravca istoka i Vadi Matahe koji iz pravca severoistoka donosi vodu koja je na ulazu u Sik branom preusmerena prvo ka Vadi Mutlimu da bi u potpunosti išla oko kamenog masiva Džabal al-Hubta. Već sam, pričajući o situaciji kod ulaza u Sik, pomenula da tamo postoji jarak za vodu i tunel kojim, kada je sve suvo, ide staza koja posetioca dovodi do centra Petre. Tačnije rečeno, ona posetioca dovodi upravo ovde do Nimfeuma.
Naravno, moguće je ovim putem se i vratiti do ulaza u Sik, ali treba imati u vidu da to traje skoro duplo duže nego kada se koristi ovaj direktni put.
Sada sam se bočnom stazom pored Nimfeuma popela malo uz uzvišenje do ostataka vizantijske Petrine crkve za koju se smatra da je podignuta u drugoj polovini 5. veka koristeći materijal koji je pripadao nabatejskim i rimskim građevinama. Ova crkva je samo jedna od tri koje čine crkveni kompleks u Petri, ali sam ja ovde već osećala veliki umor tako da sam posetila samo ovu crkvu. Naime, sve vreme sam imala u vidu da moram i da se vratim istim putem kojim sam ovde i došla, a činilo mi se da sam već na izmaku snaga i poprilično sam se vukla.
Što se Petrine crkve tiče, u pitanju je trobrodna bazilika koja u osnovi ima 26 x 15 metara. Ali, da bi se ušlo u crkvu, prvo se sa jednog bočnog portala ulazilo u atrijum sa cisternom za vodu.
Atrijum zauzima prostor između Krstionice i zapadne strane crkve i odatle se kroz tri ulaza moglo pristupiti hramu. Na istoku crkve su podignute tri apside, praktično na kraju svakog broda.
Središnji brod je bio očigledno popločan, jer se i danas mogu videti lepe ploče, ali su bočni brodovi ono što je posebno zanimljivo. Naime, u njima se nalaze odlično očuvani podni mozaici koji u svakom brodu pokrivaju površinu od oko 70 kv. m.
U prostoriji na samom severoistočnom uglu crkve, 1993. godine su pronađeni svici od papirusa. Mada su bili u dosta lošem stanju, ipak su naučnici dosta toga iz njih uspeli da dešifruju (u pitanju su ugovori, vansudska poravnanja i poreske potvrde!!!), tako da oni pružaju veoma zanimljiv uvid u svakodnevni život Petre.
Petrina crkva je oko 600. godine stradala u požaru, a kasnije su je zemljotresi dokosurili. Ipak, ona služi kao dobar podsetnik da su ovde vladali i Vizantinci, a ne samo Nabatejci i Rimljani.
Kada sam završila sa obilaskom crkve, sa te uzvišice sam ponovo pogledala u pravcu Kraljevskih grobnica. I dalje su bile veličanstvene!
Lagano sam se spustila do glavnog pravca obilaženja, a to je Ulica sa kolonadom. Sasvim je jasno zašto se tako zove.
Ovu popločanu ulicu u samom centru Petre koja prati korito Vadi Muse su u 2. veku napravili Rimljani koji su time zamenili ulicu od šljunka i zemlje koju su koristili Nabatejci. Pretpostavlja se da su duž ulice postojale kuće i radnje (tržnice) na kojima se, između ostalog, trgovalo tamjanom i mirom iz južne Arabije i istočne Afrike, kao i tkaninama, poludragim kamenjem i začinima iz Indije.
Zemljotres iz 363. godine je ozbiljno razrušio čitavu ulicu – i stubove i radnje. Ipak, pomoću delova stubova pronađenih na licu mesta, arheolozi su uspeli da rekonstruišu deo kolonade koji se danas ovde vidi.
Prostor pored ulice se i danas povremeno koristi za trgovinu suvenirima, ali je bitnije da se na sledećoj slici vidi deo popločane ulice, kao i Kraljevske grobnice u daljini.
Nastavljajući dalje duž ostataka Ulice sa kolonadom snimala sam i neke meni zanimljive detalje.
Ipak, najčešće me je privlačilo da snimam Kraljevske grobnice čije su fasade posebno impresivne kasno popodne pre nego što sunce zađe.