Jordan 2022, 28. deo (Petra)
Obilazeći Petru u Jordanu prvog dana (samo popodne) došla sam i do Ulice sa kolonadom, o čemu sam već delom pisala u prethodnom delu svog putopisa.
U ovoj ulici se na južnoj strani između ostalog nalaze i ostaci velikog hramskog kompleksa koji se naziva Veliki hram. Pošto se on nalazi na blagom uzvišenju, praktično ne može dobro da se vidi sa ulice. Mnogo se bolje čitav kompleks vidi sa nekog većeg uzvišenja u okolini. Ja se ipak nisam tu pela, tako da za početak evo jedne fotografije koju sam kasnije snimila, a koja pokazuje Gornji temenos.
Veliki hram je najveći slobodno stojeći objekat u Petri i pokriva površinu od oko 7500 kv. m. Sagrađen je krajem 1. veka pre nove ere, ali je kasnije proširivan i dograđivan. Osnova mu je u obliku pravougaonika čija je kraća strana paralelna sa Ulicom sa kolonadom i sa te strane se upravo i ulazi u hramski kompleks. Direktno uz ulicu je postojao Propilej koji je predstavljao formalni ulaz.
Između istočnog i zapadnoj Propileja, širokim stepeništem se penje do Donjeg temenosa, a nešto dalje, drugim stepenicama do Gornjeg temenosa, pošto je Veliki hram napravljen kaskadno.
Ovde sam se popela stepenicama i malo prošetala po Donjem temenosu i dalje se diveći i samom objektu, ali i široj okolini.
Prva stvar koju treba reći jeste da iako se ovaj objekat i dalje naziva Veliki hram, većina istraživača se danas slaže da ovo uopšte nije bio hram, već da su objekat u reprezentativne svrhe koristili nabatejski kraljevi. Pretpostavlja se da to ipak nije bila vladarska palata jer veličina stambenih jedinica ne odgovara tako važnom mestu, a s druge strane nema ni kuhinja, štala i sličnih objekata koji prate vladarske palate.
Kao što sam ranije već pominjala, Rimljani su 106. godine anektirali Nabatejsku kraljevinu i Petru. Mada su oni uneli izvesne graditeljske izmene u Veliki hram, a takođe ga i popravljali posle nekog zemljotresa s početka 2. veka, sve ukazuje da je objekat prestao da se koristi krajem 2. veka. 363. godine je Petru pogodio razorni zemljotres koji je ozbiljno razrušio i oštetio i Veliki hram. Vremenom su tu podizani manji stambeni objekti, pa su se opet dešavali zemljotresi, vreme je prolazilo, itd, da bi na kraju (u 20. veku) Beduini koristili dvorište u okviru Donjeg temenosa za poljoprivredu, a neki su i stanovali u ovom prostoru.
Veliki hram je „otkriven“ tek krajem 20. veka, a od 1993. godine se ovde redovno obavljaju arheološka istraživanja i iskopavanja.
Danas na Donjem temenosu mogu da se vide ostaci kolonada. Na istočnoj i zapadnoj strani dvorišta postojali su po tri niza kolonada koje su bile prekrivene krovom. Malo toga je preživelo do današnjih dana (osim uticaja vremena i prirodnih katastrofa, dosta toga je pokradeno ili iskorišćeno za izgradnju nečega drugog).
Kada sam ja ovde bila, već je prošlo 4 sata popodne i po zvaničnoj priči, lokalitet je trebalo uskoro da se zatvori. Pošto sam već odlučila da ovog popodneva želim da dođem do „trga“ ispred hrama Kasr al-Bint pre nego što krenem da se vraćam, shvatila sam da nemam vremena da obiđem i ostatak Velikog hrama, tj, da se popnem na Gornji temenos. Štaviše, na to sam sasvim zaboravila i narednog dana kada sam ponovo prolazila Ulicom sa kolonadom. Da li to znači da treba ponovo da se vratim u Petru? Ne bih imala ništa protiv.
Ipak, da samo pomenem da se na Gornjem temenosu nalazi veliki objekat sa stubovima, takozvani „hram“, i to je onaj deo Velikog hrama koji se vidi na prvoj fotografiji u okviru ovog nastavka putopisa. Zanimljivo je da su Rimljani, nakon aneksije, unutar ovog objekta podigli i maleno pozorište koje se gotovo sigurno koristilo ne samo za predstave već i za sastanke gradskog saveta.
Dakle, ja to nisam videla, ali, pre nego što sam napustila Donji temenos i spustila se do ulice, obratila sam pažnju na još jedan detalj, a to su kapiteli na stubovima kod stepeništa. Naime, SVI stubovi u okviru Donjeg temenosa imali su kapitele koji su na četiri ugla imali glave azijskih slonova napravljena od kamena. Retki su sačuvani u celosti i mogu se videti u muzeju, a na licu mesta se mogu videti okrnjeni ostaci. Svejedno. Zanimljivi su.
Bitno je reći i da pored Velikog hrama mogu da se vide i ostaci rimsko-vizantijskih termi, kao i ostaci kraljevske bašte i bazena. Pretpostavlja se da je to napravljeno ne samo da bi kraljevi u tome uživali, već i da bi gosti bili impresionirani gotovo rajskom baštom u sred kameno-pustinjskog pejzaža.
Ni te razrušene ostatke nisam obišla, već sam sa stepeništa Velikog hrama prvo pogledala ka suprotnoj strani Ulice sa kolonadom gde se na uzvišenju mogu videti ostaci Hrama krilatog lava.
Ovaj hram, tačnije hramski kompleks, nalazio se na veoma istaknutom mestu, tačno preko puta Velikog hrama, odnosno, reprezentativnog kompleksa nabatejskih vladara.
Prilikom iskopavanja, istraživači su otkrili delove kapitela sa krilatim lavovima, pa otud i sam naziv hrama. Takođe su ustanovili i da je hram podignut početkom 1. veka nove ere, a da je njegova upotreba zaustavljena tim razornim zemljotresom iz 363. godine. I na osnovu pronađenih predmeta, zaključeno je i da je hram bio posvećen vrhunskoj nabatejskoj boginji al-Uzi.
Mada na Ulici sa kolonadom postoji jedna tabla koja prikazuje kako istraživači smatraju da je hram prvobitno izgledao, imajući u vidu stanje ruševina koje se vide na prethodnoj slici, kao i moje fizičko stanje, nisam se pela ni ovde da bih videla ostatke Hrama krilatog lava.
Umesto toga, svoju pažnju sam usmerila ka delu Petre gde se nalazi Kasr al-Bint.
Da bi se došlo do dela Petre sa hramom Kasr al-Bint prvo Ulicom sa kolonadom treba proći kroz Kapiju Temenosa, tačnije njene ostatke. Kroz ovu kapiju se ulazilo u sveti deo grada. Da malo pojasnim. Termin „temenos“ se u mediteranskim kulturama koristio da označi deo zemljišta koji je specifično izdvojen i namenjen isključivo korišćenju od strane vladara ili eventualno u svrhu opštenja sa bogovima. U slučaju Velikog hrama ovaj termin se koristi da označi dva važna segmenta prostora (gornji i donji) koji su koristili nabatejski kraljevi u, kako se pretpostavlja, reprezentativne svrhe. Ovde je međutim u pitanju Temenos, sveti deo grada sa hramovima, dakle, korišćenje prostora u religijske svrhe.
Ostaci kapije kroz koju se ulazilo u Temenos, sveti deo grada, vide se i na gornjoj slici, a evo ih ponovo viđene sa stepeništa Velikog hrama kod Propileja. Inače, kapija je podignuta posle aneksije od strane Rimskog carstva i široka je 17 m.
Stotinak metara dalje od kapije, sa leve strane, nalaze se ostaci hrama Kasr al-Bint.
Upravo je ovde bio cilj mog obilaska Petre ovog popodneva, ne u smislu da sam ovo najviše želela da vidim, već sam htela da stignem baš do ovde pre nego što krenem da se vraćam. Pošto sam planirala da ovde ponovo dođem i narednog dana, što sam i učinila, o hramu ću pisati kasnije.
Kao što može da se vidi na slikama, ovde su sada već prolazili samo neki Beduini koji verovatno u toku dana rade sa turistima, pa su se sada tu nešto šetali. Moram da priznam da mi nije baš jasno šta su tu radili. Ipak, osim njih i mene, ispostavilo se da je tu bilo još dvoje posetilaca koji su takođe lagano išli ka izlazu. Drugim rečima, gotovo da mogu da kažem da sam imala Petru samo za sebe. Valjda mi je to pomoglo da ignorišem umor koji sam osećala, a valjalo je još izdržati.
Jer do izlaza iz Sika trebalo je preći još skoro 3 km, zatim još oko 1 km do Centra za posetioce i još skoro 1,5 km do mog hotela. Dakle, ukupno preko 5 km, a visinska razlika je bila oko 370 m, što u mom stanju uopšte nije bilo zanemarivo.
Za razliku od ovog dela koji je bio u senci, na drugoj strani su neki delovi Petre i dalje bili fantastično osvetljeni i ja sam apsolutno uživala u prizorima kojima sam bila okružena.
Osim spomenika kulture, bilo je tu i gotovo sasvim običnih, a zapravo apsolutno fascinantnih prizora.
Ipak, dan je bio na izmaku i sve je manje bilo direktnog svetla, ali sam i dalje sasvim fino mogla da vidim i snimim delove Petre pored kojih sam prethodno već prošla i o kojima sam pisala u prethodnim delovima ovih priča.
A onda sam došla i do Vadi al-Džare gde se nalazi al-Kazneh ili Riznica.
Možda bi neko na mom mestu mogao da odoli i da jednostavno prođe pored i uđe u Sik. Ali, ne i ja. Morala sam ponovo da obratim pažnju, pa i da slikam neke delove Riznice. O tome sam već ranije pisala, tako da sada slede samo fotografije.
Ipak, posle nekog vremena sam ušla u Sik i tu se ponovo osvrnula. Sada već ispred Riznice nikoga nije bilo.
Šetnja Sikom je i dalje bila impresivna, ali sada sam mogla da čujem samo ptičice i svoje korake.
Doduše, povremeno sam mogla da vidim one dve žene ispred sebe. Nas tri smo ovog dana tu bile poslednje što se tiče posetilaca.
Ponovo sam, naravno prošla i pored Karavana kamila i useka pored kojeg je isklesan jedan deo ove kompozicije.
Zatim sam naravno i izašla iz Sika i krenula dalje prema izlazu sa lokaliteta, još jednom se osvrnuvši.
Jedva sam se dovukla do hotela u čijoj sam blizini kupila pileću švarmu i odmah otišla u sobu. Vrlo rano sam legla i brzo sam se uspavala. Narednog dana me je čekalo značajno više obilaženja nego ovog i valjalo je odmoriti se.
Na krilima prvog dana obilaska Petre, fino sam se probudila, doručkovala i spustila do ulaza na lokalitet. Već sam imala ulaznicu za dva dana, tako da sam posle brze provere ulaznice odmah krenula ka Siku. Sada sam već tačno znala kuda idem i šta me sve očekuje, ali mi je i dalje SVE bilo zanimljivo jer je sada bilo osvetljeno na drugi način.
Sik je, naravno, i dalje bio fascinantan. Mada svakako nisam bila među prvima koji su ovog jutra krenuli u obilazak Petre, ipak nisam videla ni jednog posetioca dok sam prolazila Sikom. Samo sam se susretala sa lokalnim stanovnicima.
Došavši do kraja Sika, ponovo sam ostala bez daha zbog dramatične slike koja se posetiocu ovde pruža. Ovog jutra je al-Kazneh iznova bio osvetljen drugačije nego prethodnog dana i ja sam jednostavno beskrajno uživala i bila srećna što sam konačno ovde došla da obilazim Petru.
Mada se na slici vide ljudi ispred Riznice u dolini Vadi al-Džara, moram reći da su većina njih bili lokalni Beduini koji su tu pokušavali da dođu do posla, bilo tako što vode turiste na vidikovac u blizini, ili da im pokazuju lokalitet, ili da im ponude slikanje ili jahanje kamile. Mada bi mi svakako prijalo da sam manje hodala, imala sam utisak da bi mi se onda slike iz Petre suviše brzo smenjivale pred očima, a ja sam želela da u njima uživam što duže. Zato sam samo slikala neke kamile i nastavila dalje peške.
Tako sam ponovo prošla Spoljašnjim Sikom i Ulicom fasada posle kojih sam došla i do Pozorišne nekropole, a tu je bilo i Pozorište. O svemu ovome sam već pisala, tako da neću da ponavljam te priče.
Ono što je mene prvo zanimalo ovog dana bio je obilazak Kraljevskih grobnica. Za to je trebalo prvo da se popnem na uzvišenje koje pripada masivu Džabal al-Hubta. Odatle se pružao lep pogled na središnji deo Petre i čitavu dolinu u kojoj je ona smeštena. Na sledećoj slici, skroz levo, u senci, može da se vidi Pozorište, po sredini dole se vidi Ulica fasada koja kasnije, kada skrene na levo (desno na fotografiji), od Nimfeuma prelazi u Ulicu sa kolonadom. To je ujedno i glavni put kojim posetioci prolaze. Za sve ostalo, a toga ima dosta, mora da se penje po okolnim kamenitim brdima i planinama.
Mada je sama Petra smeštena u potpuno suvom području, posetioci ne moraju da brinu. Na više mesta u okviru lokaliteta može da se sedne i okrepi.
Takođe postoje i toaleti, tako da nema potrebe da se čovek brine. Osim, verovatno, kada se ovde dođe leti. Tada je sigurno izuzetno vruće, a posebno je problem kada se obilaze otvoreni delovi gde nema hlada. U januaru, kada sam ja bila ovde, takvih problema uopšte nije bilo. Kao što se vidi na slikama, ja sam sve vreme imala blistavo sunčano vreme, ali slike mogu da zavaraju. Kao prvo, par dana pre mog dolaska, a i dan-dva nakon mog odlaska, u Petri je padao – sneg! Doduše, to možda može i da unese zanimljive vizuelne efekte, ali ne znam koliko je tada bezbedno da se penje po, možda, klizavim stenama.
S druge strane, bez obzira na sunčano vreme, bilo je sveže, a povremeno i hladno. Ja sam na sebi imala svoje dve jakne, a često sam na glavu stavljala i kapu. Na moju žalost, prethodno popodne sam shvatila da mi je kapa u međuvremenu negde ispala i to mi je delimično predstavljalo problem, ali sam ovog dana taj problem rešila tako što sam glavu umotala u jednu široku pamučnu maramu.
Pre nego što sam krenula da obilazim Kraljevske grobnice, prvo sam malo prošetala po njihovoj okolini gde mogu da se vide neke drugi, manje važni, objekti koje su Nabatejci napravili. Ono što je mene ovde apsolutno fasciniralo, osim svakako te veštine i potrebe neimara, bile su – boje peščara. Već sam ranije rekla da Petru nazivaju i Ružičastim gradom. I to uopšte nije preterivanje.
Ipak, glavni razlog za dolazak do ovog dela bio je poseta Kraljevskim grobnicama, pa sam se sada uputila ka njima. Prva je bila Grobnica sa urnom. To je grobnica čija se fasada vidi u steni iznad brojnih lukova.