Jordan 2022, 31. deo (Petra)
Posle fine pauze u bašti restorana-kafea u centru stare Petre bila sam spremna da se suočim sa savladavanjem staze Ad-Deir nazvane tako po izuzetno impresivnom objektu koji se nalazi gotovo na vrhu jednog od brojnih kamenih masiva u ovom području. Naziv Ad-Deir znači „manastir“, ali ću o tome da govorim nešto kasnije. Za sada je trebalo krenuti stazom koja je u početku sasvim fina. Pod „fina“, mislim – ravna.
Naravno, svuda, i na levoj i na desnoj strani staze, mogu da se vide pećine koje su tu iskopali Nabatejci, pretpostavljam, da bi u njima živeli.
Na čistini kod Dvorišta Temenosa obično može da se vidi veći broj Beduina sa kamilama i magarcima koji nude da posetioce na taj način dovedu do Manastira. Ja sam ovde želela da idem peške, pa me to nije zanimalo, ali moram da priznam da me niko od njih nije jurio niti ubeđivao da treba da iznajmim neku njihovu životinju. Hoću da kažem, da su bili vrlo diskretni i nenametljivi. Sušta suprotnost onome što sam čitala o njima i meni je to prijalo.
S druge strane, pošto sam ja išla peške i nemam lično iskustvo, mogu samo da pričam o onome što sam videla, a to je da su kamile išle samo na početku po ravnom delu i ne dalje, dok sam uz put, sve do Manastira, povremeno viđala magarce koje su lokalni ljudi vodili sa sve turistima na tim magarcima. Zaključila sam da ko hoće da se „preveze“ do vrha treba da izabere magarca, a ne kamilu.
Ova moja teorija je potkrepljena sledećom slikom na kojoj se vide „parkirane“ kamile na kraju početnog ravnog dela staze.
Na prethodnoj slici, na levoj strani u senci, vidi se i početak stepenica kojima se ide u pravcu Manastira. Evo to ponovo, ali u krupnom planu.
Mada staza Ad-Deir važi za tešku, zbog uspona i dužine, ono što olakšava to penjanje jesu brojne pauze koje posetilac može, a i treba da pravi. Jer, okruženje staze je impresivno i mislim da je dobro da čovek povremeno stane, osvrne se i uživa. Ja svakako preterujem u ovome pre svega vođena svojom potrebom da fotografišem (a možda mi je samo potrebno da često stajem da bih došla do daha), ali moram da kažem da ne razumem ljude kojima je bitno samo odredište i da što pre stignu do njega. Toliko toga može lako da se propusti na taj način.
Ovde na, na primer, sa obe strane mogu da se vide brojne fasade grobnica, niše sa betilima (sveti kamenovi), svetilišta, kamene prostorije i slična mesta koja su od nabatejskog ili vizantijskog perioda preživela do danas u različitom stanju, pre svega zbog dejstva erozije.
Neke od ovih prostorija se i danas koriste. Na primer, da se tu sklone životinje.
A onda se dođe do kraja ravnog dela koji je praktično suvo korito reke Vadi Ad-Deir i tu kreću stepenice.
Kada se ovde hoda, posetilac treba da gleda ne samo napred, levo i desno, već i da se osvrne i pogleda unazad. Mada se vraća istim putem, boje znaju da budu značajno različite zbog kretanja Sunca.
Relativno brzo se dolazi do mesta odakle kreće jedna vrlo kratka i uzana bočna klisura sa leve strane. Postoji i tabla sa obaveštenjem, pa onda nije loše da se tu skrene. Naime u dnu te klisure nalazi se Lavlji triklinijum. Već sam ranije objasnila da je triklinijum u Starom Rimu označavao trpezariju sa tri ležaljke oko stočića. U Petri se ovaj termin koristi za prostore u vezi sa grobnicama gde su se održavali ritualni banketi. Drugim rečima, koristili su ih za nabatejske verzije zadušnica i parastosa. Ovo je dobro obaveštenje za sve one koji misle da je jedenje i pijenje na grobljima „seljački običaj“ i da „toga ima samo kod nas“. Dakle, ništa novo pod kapom nebeskom.
Ovaj konkretni triklinijum, iz 1. veka nove ere, dobio je svoj naziv zbog reljefnih prikaza lavova na obe strane ulaza. Fasada je takođe ukrašena i frizom na čijim krajevima se nalaze glave Meduze. Unutra postoje tri kamene klupe i tako se zna da je ovo istinski bio triklinijum. Ako se prethodna slika malo bolje pogleda, levo od ulaza može da se primeti betil (sveti kamen) koji je isklesan u okviru plitke niše.
Ko želi, ovde može i da se penje da bi došao do samog triklinijuma, ali sam se ja zadovoljila da ga slikam iz daljine. Na sledećoj slici se vidi samo kraj niše sa betilom na levoj strani, ali se zato mogu primetiti reljefi lavova pri dnu fasade (između ulaza i pilastra), nabatejski kapiteli sa floralnom ornamentikom na vrhu pilastra, kao i friz sa glavama Meduze.
Posle ovoga sam se vratila na glavnu stazu Ad-Deir i nastavila da se penjem, ali tek pošto sam se ponovo divila okolini.
Dalje penjanje je bilo ispunjeno naporom, pauzama da dođem do daha i/ili fotografišem i intenzivnim uživanjem u lepoti mesta na kojem sam bila.
Rano popodne staza je uglavnom bila u senci, ali su zato neki drugi delovi bili obasjani suncem. Tako sam imala i lep pogled na nedaleku klasičnu nabatejsku grobnicu čija je fasada ukrašena pilastrima sa nabatejskim kapitelima, a tu je i trouglasti zabat.
Ali, ja sam ipak više morala da se usredsredim na stazu kojom sam išla i na penjanje. Osim različitih delova staze, na sledećim slikama se vidi i da su se svi ljudi koje sam sretala zapravo vraćali. U ovo doba sam bila jedina koja je išla uz brdo, ali nisam bila sama na stazi. Na puno mesta uz put postoje štandovi sa suvenirima koje lokalni Beduini prodaju. Mada je bila niska sezona, neki od njih su ipak strpljivo sedeli pored robe koju su nudili.
Sa istog mesta gde sam napravila prethodnu fotografiju, ugledala sam desno na gotovo platou objekat za koji mislim da je erodirani džinov blok.
Sa tog istog mesta se pruža divan pogled na okolinu i središnje područje stare Petre. Već sam ranije pominjala da ne umem da napravim fotografije tako da se podjednako dobro vide i delovi koji su u senci i delovi koji su obasjani suncem. Ali, ako je čovek svestan neke svoje manjkavosti, onda treba ili da je popravi ili da je zaobiđe. Ovde u Petri nije bilo nikoga ko bi me naučio kako se dobro fotografiše (pod pretpostavkom da moj foto-aparat to može da radi), pa sam problem rešila tako što sam fokusirala aparat na različite delove, uz put koristeći zum. Vrlo sam zadovoljna rezultatom.
Tako na sledećoj slici može lepo da se vidi područje kroz koje vodi staza Ad-Deir. Desno, dole vide se stepenice, a iznad njih, uz samu ivicu fotografije vidi se detalj sa prethodne fotografije, tj., po meni, erodirani džinov blok. U sredini, dosta daleko, vide se bledi delovi središta stare Petre.
Kada sam počela da zumiram i drugačije fokusiram svoj foto-aparat, iz bledila sa gornje slike su se divno pojavili neki detalji – poput kamenog masiva Džabal al-Hubta sa par Kraljevskih grobnica, kao i savremeni gradić Vadi Musa koji praktično opslužuje arheološki lokalitet Petra, a koji se na fotografiji vidi iznad središnjeg kamenog masiva.
A onda sam još malo uzumirala prizor i tada su se lepo videle Grobnica palata i Korintska grobnica.
Posle ove pauze, nastavila sam dalje da se penjem i uskoro sam shvatila da se približavam kraju staze, jer litice su bile znatno niže.
Posle još par minuta hoda, ponovo sam se osvrnula i samo sam mogla sebi da potvrdim da sam se dosta visoko popela, sudeći po liniji horizonta.
Kada staza dođe do svoje najviše tačke, prvo ide malo ravno, pa se onda silazi i tako se dolazi do prostranog ravnog platoa ispred Ad-Deira, odnosno, Manastira.
Ja sam ovde stigla za neverovatnih 1 sat i 15 minuta, što je za mene bilo pravo čudo jer sam pravila dosta pauza. S druge strane, vreme mog dolaska je bilo idealno jer je popodnevno sunce savršeno obasjavalo fasadu Ad-Deira. Pošto sam ovde bila u januaru, bilo mi je jasno da ne mogu da se zadržavam previše dugo, jer trebalo je i da se bezbedno spustim, a i da kasnije stignem do Vadi Muse.
Zato sam odmah krenula sa slikanjem i zagledanjem Manastira, što se na arapskom kaže Ad-Deir, pa otud dva naziva koji se pojavljuju u vezi sa ovim objektom. Naziv su dali lokalni Beduini zbog krstova koji su upisani za zadnjem zidu unutrašnjeg prostora u vreme vizantijske vladavine, a objekat je isklesan u steni polovinom 1. veka nove ere.
Fasada je široka 48 m, a visoka je 47 m. Ova razmera ne može da se vidi na prethodnoj slici zbog ugla fotografisanja i perspektive.
Na prvi pogled može da se učini da je ova u steni isklesana fasada nalik na fasadu Riznice, ali to nije slučaj. Mada ima svoje dekorativne elemente, Ad-Deir je mnogo manje ukrašen od al-Kazneha.
Sličnost sa Riznicom se ogleda u osnovnim elementima gornje zone – u središtu je okrugao tolos, dok se sa strane nalaze prekinuti zabati, ali je sve manje ukrašeno u odnosu na Riznicu.
Svi polu- i 3/4-stubovi na fasadi imaju nabatejske kapitele.
Tolos na vrhu ima kupasti krov, a na njemu urnu koja je postavljena na nabatejski kapitel. Potpuno fascinantno zvuči podatak da je urna zajedno sa kapitelom na kojem stoji visoka 9 m! Urna i nabatejski kapitel se malo bolje vide na sledećoj fotografiji.
Pretpostavlja se da su u dve donje i tri gornje niše bili postavljene statue.
Ulaz je širok 4 m i visok 8 m i on vodi u prostoriju koja ima skoro kvadratastu osnovu, veličine 11,20 m x 12 m. Prostorija je visoka oko 10 m, a u dnu se vidi lučno završena niša.
Pošto u unutrašnjosti Manastira nisu pronađeni nikakvi grobovi, jasno je da ovo nije bila grobnica. Osim toga, u blizini Ad-Deira pronađen je neki natpis koji upućuje da se ovde obožavao nabatejski kralj Obodas (jedan od nekoliko, ne zna se koji tačno) koji je posle smrti obožen, pa se tako ovde i slavio njegov kult. Sam plato ispred Manastira nije prirodnog porekla, već je napravljen. To dodatno upućuje na to da je Manastir služio kao hram, jer je plato napravljen da bi tu mogli da se okupljaju vernici.
Što se tiče mera koje pominjem u vezi sa raznim delovima Manastira, one mogu na prvi pogled da zvuče potpuno neverovatno, pogotovo kada se fotografije fasade posmatraju bez referentnog objekta. Ja lično više volim da imam fotografije ovakvih objekata bez ljudi, ali sam ovde iskoristila prisustvo još par posetilaca (koji su tu ostali od ranije), pa sam ih zamolila da me slikaju. Posle sam im uzvratila uslugu.
Kao prvo, može da se vidi da ja na sebi imam jaknu-vetrovku, ali treba imati u vidu da sam ispod nje imala drugu jaknu od paperja. Hoću da kažem da osunčana fasada i plavo nebo mogu da stvaraju veoma pogrešan utisak. Bilo je vrlo hladno. Na kraju krajeva, bio je januar.
Drugo, gornja fotografija u stvari uopšte ne stvara dobru predstavu o razmerama i veličini Manastira, jer sam ja bila dosta udaljena. Tek na sledećoj fotografiji, gde sam snimila par ljudi koji su došli do samog ulaza u Manastir, može da se stekne realnija predstava o veličini ovog objekta.
Sada sam krenula u kratku šetnju po okolini. Na sledećoj slici se jasno vidi koliko je planine moralo da bude uklonjeno da bi se napravila ova fasada.
Osim toga, na levoj strani fotografije može da se nazre, iznad table, oltar koji postoji na toj kamenoj terasi u dnu velike stene koja stoji bočno od Manastira.
Takođe, na ovoj velikoj steni mogu da se vide i isklesane stepenice, više prema vrhu. One vode ka „krovu“ Ad-Deira. Ranije je tu moglo da se prolazi, ali je neki turista pao sa urne (ne znam zašto je uopšte imao potrebu da se tu penje – takve stvari mogu samo da doprinesu propadanju), pa je sada prolaz blokiran, ali i da nije, ja se tu ne bih penjala.
Na litici bočno, severno, od Manastira postoje brojne isklesane niše, cisterne i pećine.
Mene je sada, međutim, zanimalo da dođem do delova odakle se pruža divan pogled na kamenito planinsko područje.
Nakon što sam uživala u divnom pogledu vratila sam se u pravcu Manastira.
U okolini Manastira ima još objekata koji mogu da se posete, ali sam ja za početak toliko bila očarana Ad-Deirom da sam imala potrebu samo njemu da se divim. S druge strane, morala sam da imam u vidu i povratak. Ovo je bilo važno ne samo zbog doba dana, bilo je oko 3 popodne i imala sam još vremena, ali sam bila neverovatno umorna, pa samim tim i svesna da će mi povratak biti težak.
Na prethodnoj fotografiji, dole desno, mogu da se vide klupe koje pripadaju restoranu-baru koji tu radi. Već na samom početku sam tu sela da bih na brzinu nešto pojela i popila što sam imala u rancu (pošto se restoran već zatvorio), a sve vreme posmatrajući Manastir. Deo tog restorana-bara su i stolovi i mesta za sedenje koji su lepo ušuškani ispod jedne kamene strehe. Mora da jako prija kada se ovde sedne u hladovinu tokom vrelih dana.
Posle ovoga je meni ostalo samo još da krenem da se vraćam. Ipak ne pre nego što sam se slikala još jednom sa Manastirom u pozadini. Bila sam veoma umorna, ali izuzetno zadovoljna.
Sada sam već mogla da krenem nazad istim putem kojim sam i došla do ovde.