Valjda je posle svih onih, za mene, ekstremnih napora, sada došlo vreme da se odmaram. Uostalom, moje sopstveno telo me je primoravalo na to. Prve noći po dolasku u Akabu sam spavala neverovatnu količinu sati, ali to nije bilo dovoljno da bih bila čila i poletna. Pa dobro, rekla sam sebi, ispašće ovo mini-odmor, totalno pasivan i možda dobra priprema za povratak i obaveze koje su me već uveliko čekale kod kuće.
Ipak, ja nisam osoba koja baš lako zna da se prepusti dosadi i lenstvovanju, a i jako sam praktična. Pošto sam svoju vunenu kapu izgubila u Petri, a znala sam da ću posle Akabe ići u hladan Aman i ledeni Beograd, bilo mi je jasno da mi treba nešto toplo za glavu. Široka pamučna marama, više šal, koju sam nosila da bih njome pokrivala glavu kada ulazim u džamije ipak nije bila dovoljno topla. Zato sam sebi dala zadatak da kupim vunu i jednostavno ispletem novu kapu. Gotove kape koje sam videla po radnjama u centru grada nisu mi se dopadale, a i sama ponuda je bila skromna, jer sam ipak bila na obali Crvenog mora.
Prvo sam, međutim, prošetala do terminala prevoznika čijim ću se autobusom vratiti u Aman da bih se raspitala oko vremena i kada treba da kupim kartu, a onda sam otišla i do jednog dobrog hotela gde sam želela da na suncu popijem kafu. Ponudili su mi da je popijem u nekom njihovom baru unutra. To mi se nije dopalo, pa sam jednostavno izašla. Nastavila sam potragu za svojim „mestom pod suncem“, a uz put sam prošla i pored lokaliteta sa iskopinama. Bilo je zatvoreno, ali i sa ulice je moglo da se vidi šta je tu iskopano.
Arheološki lokalitet Ajla u Akabi
U pitanju su ostaci starog islamskog grada Ajla koji je ovde služio kao luka u periodu od 650. do 1100. godine nove ere.
Arheološki lokalitet Ajla u Akabi
Zanimljivo je da je ovaj arheološki lokalitet otkriven 1986. godine i nakon toga su istraživači uspeli da iskopaju ostatke par kapija koje su vodile u grad, kao i tržnice i brojnih komercijalnih objekata. Takođe je ustanovljeno da su ljudi živeli i unutar grada i van njega. Naravno, sve je bilo povezano sa trgovinom i dokazano je da su postojali kontakti sa Etiopijom, zemljama duž obala Indijskog okeana, kao i Dalekim istokom, ali se veći deo trgovine realizovao kroz kontakte sa Arapskim poluostrvom i Egiptom. Suvozemna trgovina je bila vezana za Siriju i Irak.
Arheološki lokalitet Ajla u Akabi
Vrlo blizu ovog lokaliteta nalazi se i nekakav „kraljevski jahting klub“, gde ima više kafića/restorana i tu sam izabrala jedan koji mi se najviše dopao. Naručila sam kafu i opustila se. Prijalo je.
Akaba: pogled sa terase restorana
Posle nekog vremena, krenula sam da tražim vunu i igle. Bilo je to lakše reći nego učiniti. Otišla sam u deo sa puno radnji (a sve se ovo dešavalo na par stotina metara od mog hotela, jer je centar Akabe zapravo veoma mali).
Akaba: komercijalni deo grada
Uglavnom su to sve bile radnje sa gotovom robom, garderobom, ali i posuđem, mobilnim telefonima, obućom, začinima, bombonama,... i onda konačno ugledam radnju sa metražom – materijalima za šivenje koji se prodaju na metar. Pitam tu momka koji radi da li ima vunu, a on mi objasni da on to više ne drži, već da to mogu da nađem u papirnicama. Molim???!!! Čak mi je rekao i da u blizini ima dve takve radnje. Ja sam krenula u potragu, bez uspeha, ali sam onda u jednoj radnji videla četiri mlađe žene savremenog izgleda kako nešto kupuju. Pitala sam i njih, računajući da će makar neka znati engleski i bila sam u pravu. Ona mi je pokazala gde se nalazi papirnica, pa sam otišla tamo i zaista našla vunu, mada nije bio baš neki izbor. Ja sam u međuvremenu čak fantazirala da možda mogu da nađem kamilhar – izrazito mekanu i cenjenu vunu od kamila, ali to je od posebne vrste koja ne živi u Jordanu. Morala sam da se zadovoljim akrilikom proizvedenim u Turskoj. Problem su bile i igle. Nisu imali igle za pletenje koje bi meni odgovarale, pa sam kupila heklicu, jer ja sam višestruko spremna i prilagodljiva žena. Svoje kape obično pletem, ali u ekstremnim situacijama može i heklanje. Važno mi je bilo da mi na kraju na glavi bude toplo.
Zatim sam svratila i u jednu pekaru koja je pravila i divne jordanske slatkiše i to je funkcionisalo kao neka vrsta samoposluge. Ušla sam unutra, dobila ambalažu, a onda sam izabrala šta sam htela. To su mi zatim izmerili, pa sam platila.
Pekara sa divnim kolačima
Prilično zadovoljna sam se vratila u hotel, presvukla u kupaći kostim i otišla na bazen. O, da! Temperatura i nije bila posebno visoka, oko 17-18 stepeni Celzijusa, ali je bazen bio vrlo zaštićen od hladnog vetra koji je sve vreme duvao, tako da sam mogla da se sunčam. U bazen mi se svakako nije ulazilo.
Hotelski bazen
Ali sam zato u kupaćem kostimu mogla da krenem da heklam svoju zimsku kapu i silno sam se zabavljala i smejala sama sa sobom, a takođe sam i slikala različite faze izrade kape i slala slike svojim prijateljima da i njih zabavim.
Kapa u nastajanju
Kada mi je bilo dosta sunca, povukla sam se u sobu, jer sam ja u stvari i dalje bila izrazito iscrpljena. Dobra stvar u svemu ovome je bila da sam u Akabi odsedala u prilično dobrom hotelu, pa mi je boravak u sobi bio vrlo udoban i prijatan.
Tek sam predveče izašla napolje da bih malo prošetala i otišla da nešto pojedem, jer mi je jasno bilo da ne mogu da jedem samo one kolače koje sam kupila u pekari. Nisam bila puno gladna, pa sam otišla do nekog mesta za koje sam dobila preporuku, a koje nudi lokalnu verziju veoma tanke pice, manakiš, sa puno sira. Jako volim sir, tako da je ovo bila veoma dobra i ukusna večera i jedino je nedostajalo pivo. Ali, ja sam bila u arapskoj zemlji koja dosta poštuje tradiciju, tako da alkoholna pića ili uopšte ne mogu da se dobiju u restoranima ili prilično teško. Čak ni u manjim marketima (znam, svratila sam). Zato sam na kraju otišla u bar svog hotela i tamo popila jedno lepo i hladno pivo. Prijalo mi je.
Manakiš sa sirom
Uzgred, kada sam se vratila kući, kombinovala sam neke recepte i bila sam na kraju vrlo zadovoljna svojom verzijom manakiša. Evo i recepta:
MANAKIŠ
- 300 g brašna (tip 500)
- kašičica soli
- 250 ml mlake vode
- 20 g svežeg kvasca
- 1 kašika šećera
- 50 ml + 40 ml maslinovog ulja
- 100 g zatara – mešavina susama, majčine dušice, korijandera, kumina, sumaka i soli
- 150 g trapista + 150 g belog sira
- crni susam
Sveži kvasac se istopi u mlakoj vodi kojoj je dodat šećer i ostavi se par minuta da stoji. Zatim se to doda u brašno u kojem je već umešana so. A onda se doda i 50 ml maslinovog ulja i sve se zamesi da se lepo spoji.
Ostavi se testo da stoji 5 minuta, a onda se mesi 7 minuta, pa se ostavi da nadolazi u pokrivenoj posudi 30-45 minuta.
Testo se podeli na 10 delova i svaki se oklagijom razvalja da testo bude tanko. Na pet komada se stavi zatar koji je pomešan sa 40 ml maslinovog ulja, a na pet narendani i pomešani sirevi preko kojih se stavi crni susam. Obod na svakom razvijenom testu treba da bude slobodan.
Peći na 220 stepeni C dok ne dobije lepu boju, a dno je ispečeno.
Manakiš sa zatarom i sa sirom
Ponovo sam dobro i dugo spavala ove noći i povremeno mi se činilo da je telo vrlo lagano krenulo da se normalizuje, Ipak, bila sam još daleko od dobrog stanja i jasno mi je bilo da uglavnom moram da mirujem. Pa dobro. Iskreno rečeno, u samoj Akabi i nema mnogo toga da se radi i meni je plan za ovaj dan bio praktično isti kao i za prethodni. Doručak, kratka šetnja, kupovina još vune (nisam kupila dovoljno), kafa na suncu,...
U toku šetnje sam otišla do turist-biroa da se tamo još raspitam za izlet u Vadi Rum i za početak su mi oni samo potvrdili ono što sam već zaključila raspitujući se u hotelu i jednoj turističkoj agenciji blizu hotela, a to je da su izleti Vadi Rum iz Akabe užasavajuće i nerazumno skupi. Ali, takođe su mi rekli i kako može Vadi Rum da se poseti po povoljnijoj ceni. Treba čovek da se za početak tamo prebaci međugradskim autobusom kompanije JETT (kreće jednom dnevno u 8 ujutru). Autobus vozi do Centra za posetioce, a onda se tamo na licu mesta plati ulaznica za zaštićeno područje, ako posetilac nema Džordan pas, plus na licu mesta može da dogovori izlet na koji želi da ide. To sve zajedno je sigurno više od upola cene u odnosu na ono što bi se plaćalo da Vas pokupe u Akabi i odvedu na izlet. Uzgred, ista stvar važi i za posetu Petri, s tim da je tamo još veće dranje u smislu cene.
Prvo da kažem da je Zaštićeno područje Vadi Rum mešovito prirodno i kulturno dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine. U pitanju je pustinjsko područje u južnom Jordanu, blizu granice sa Saudijskom Arabijom, koje obuhvata brojne pustinjske predele, uske klance, prirodne lukove, impresivne litice i slično, ali i petroglife, natpise i arheološke ostatke od kojih su neki stari oko 12.000 godina! Sve što sam čitala o Vadi Rumu zvuči apsolutno impresivno i privlačno, ali sam ja u ovom trenutku imala dva problema. Prvi i najznačajniji je bio manjak energije, a drugi je bio vezan za logistiku i pare. Pod pretpostavkom da imam novac, ja sam vrlo spremna da sebe čašćavam (koga ću, ako neću sebe?), ali ne volim da se osećam loše u vezi sa tim, kao, na primer, kada bih imala osećaj da su me odrali.
Ovde, u turist-birou, sam pomislila na trenutak da bih možda ipak mogla da odem do Vadi Ruma na ovaj način (međugradski autobus, itd.), ali mi je za početak bilo jasno da sam i dalje fizički slaba, pa sam ostavila donošenje odluke u tom smislu za kasnije. Stanje se u toku dana nije poboljšalo, ali je glavni razlog za moje konačno odustajanje bio taj da je narednog dana vremenska prognoza najavljivala oblačno vreme i izuzetno jak vetar. Nešto poput toga sam već iskusila kada sam šetala po pustinji u potrazi za Kasr Baširom, tako da sam smatrala da ovom prilikom ne moram baš to da ponavljam. Sve u svemu, moje obilaženje Jordana se ovde zapravo i završilo, a ja sam uradila ono što uvek radim u sličnim situacijama – tešila sam sebe kako znam i umem. Recimo, mojim omiljenim rečima kada se ovako nešto desi: Uvek treba ostaviti nešto za sledeći put. S tim da sledeći put kada idem u Jordan na spisku imam i Vadi Rum i Vadi Mužib.
Dok sam još bila u turist-birou setila sam se da se raspitam i za nekakvo područje na severu Akabe gde mogu da se posmatraju ptice, ali su mi rekli da je ipak zima i da tu i nema praktično ništa da se vidi.
Ostalo mi je da ubijem slobodno vreme koje mi se pojavilo zbog odustajanja i od Vadi Mužiba i od Vadi Ruma. Nije bilo jednostavno, ali dobra stvar sa vremenom jeste da ono prolazi, ma kako sporo se to nekad činilo.
Na putu od papirnice gde sam kupila još vune do hotela, prošla sam pored jednog izloga sa robom za letovanje. Bili su mi zanimljivi lokalni običaji.
„Djevojke u ljetnjim haljinama volim...“, s tim da su ovo kupaći kostimi
Otišla sam i na kafu u onaj isti restoran u jahting klubu, pa osim što sam popila kafu i pojela kolač kojim me je častio vlasnik, tamo sam se ujedno i fino ispričala sa njim. Posle toga sam se vratila u sobu. Čak sam imala i pokušaj da ponovo odem na bazen, ali je duvao suviše jak i hladan vetar, i ležanje pored bazena uopšte nije imalo smisla. Bez obzira na ovo pokretanje i elementarno „funkcionisanje“, sve vreme sam se osećala bez energije kao izduvani balon. Povremeno sam se brinula ili se pitala da li treba da počnem da brinem. Ništa me nije bolelo, nisam kašljala, nisam kijala, nisam imala temperaturu,... ali nisam imala ni energiju.
Na svu sreću, krevet u toj hotelskoj sobi je bio čudesno udoban, pa mi toliko izležavanje nije previše teško palo, osim što mi je bilo dosadno, jer sam već završila svoju kapu. Ubijajući vreme u svojoj sobi, u uglu sam na plafonu ugledala i oznaku koja je pokazivala u kom pravcu je Meka, svakako u slučaju da Muslimani koji odsedaju u toj sobi požele da se pomole.
Detalj iz hotelske sobe
Povremeno sam gledala i kroz prozor svoje sobe. Evo kako je to izgledalo.
Pogled iz hotelske sobe u Akabi
Narednog dana sam se ponovo probudila dobro naspavana, ali mi se i dalje provlačio taj veoma čudni, duboki umor i energetski debalans, mada nešto manje nego prethodnih dana.
Posle doručka sam rešila da prošetam do međugradskog prevoznika, kompanije JETT i njihovog terminala, da proverim da li narednog dana imaju autobus u 11h. Kada sam ih pitala oni su mi rekli da se u stvari ne zna da li će autobusi uopšte i ići ili će svi biti otkazani. Molim???!!!
Objasnili su mi da je pao sneg na severu zemlje i da zbog toga putevi mogu da budu zatvoreni. Molim???!!!
Ipak, dali su mi broj telefona na koji mogu da pozovem i da se raspitam narednog dana pre planiranog polaska.
Ovo mi nikako nije odgovaralo, ali poučena iskustvom, znala sam da ću moći nekako da se snađem. Imala sam čitav dan za prebacivanje od Akabe do Amana, a vremenska prognoza je pokazivala da duž čitavog puta narednog dana nije padalo ništa, temperatura je bila u plusu, pa čak se predviđalo i povremeno pojavljivanje sunca.
Za svaki slučaj sam se kasnije raspitala i u hotelu i oni su me razuverili rekavši da će autobusi sigurno da voze, ali u slučaju da ipak ne voze oni mogu da mi obezbede prevoz. Vanredne situacije zahtevaju vanredne mere, a takođe i korišćenje vanrednih finansijskih zaliha.
Mogla sam da se opustim i da provedem još jedan dan u lenčarenju i ubijanju vremena. Tako sam otišla na kafu na isto mesto gde i ranijih dana, a ovom prilikom sam snimila detalj iz... Izraela! Nebo je bilo mestimično oblačno i senke koje su se pojavljivale na površini Zemlje su stvarale veoma zanimljive efekte.
Pogled prema Izraelu sa terase restorana u Akabi
Naime, Jordan ima izlaz na Crveno more upravo kod Akabe. Dužina njegove obale je skoro 26 km. Južni sused je Saudijska Arabija, a zapadni – Izrael koji takođe ima kratku obalu, a grad koji se tu nalazi i čiji se delovi vide na prethodnoj slici je Eilat.
Posle sam još malo prošetala pored obale, idući južno u pravcu luke. U jednom delu, paralelno sa gradskom plažom, vide se male parcele na kojima se gaje nekakve biljke.
Akaba: deo pored gradske plaže
Na slikama se može činiti da je vreme bilo pristojno, pa čak i toplo. Nije. Gradska plaža je uglavnom bila pusta, ne računajući šetače.
Akaba: gradska plaža
Tek bi tu i tamo uočila neko dete koje nije moglo da odoli, već je ipak malo ušlo u more.
Detalj sa gradske plaže u Akabi
Čak sam prošetala i do Trga arapske pobune gde se nalazi ogroman jarbol, visok 130 m, koji se najbolje vidi iz daljine, ali ja nisam imala tu priliku. Na jarbolu je istaknuta zastava Arapske pobune, koja je trajala od 1916. do 1918, a njen cilj je bio dobijanje nezavisnosti od Osmanlija (naravno, sve potpomognuto od strane Britanaca koji su imali svoje sopstvene interese u ovom delu sveta).
Trg arapskog ustanka i deo jarbola
Iza trga se na gornjoj slici naziru ostaci Akabske tvrđave koju su u 16. veku podigli Mameluci. Bila sam suviše teška i umorna da bih išla do onde. Samo sam se vratila u svoju hotelsku sobu gde sam nastavila da se izležavam sa nadom da će mi narednog dana biti bolje.
Odmah da kažem da mi i nije bilo mnogo bolje, i dalje sam bila veoma teška i bez elana, ali nisam imala neki izbor. Morala sam da se vratim u Aman. Pošto je bilo krajnje neizvesno da li će autobusi voziti ovog dana zbog tog snega koji je napadao na severu, a ispostavilo se da su recepcioneri mog navodno dobrog hotela bili potpuno neupotrebljivi, morala sam fizički da odem do autobuskog terminala da bi mi tamo konačno potvrdili da će autobus krenuti u 11 časova. Vratila sam se u hotel, uzela svoje stvari, pa ponovo otišla do terminala. Autobus je krenuo na vreme.
Prijalo mi je to nepokretanje, a ipak pokretanje, dok sam sedela u autobusu koji je Pustinjskim autoputem išao ka severu i Amanu. Čim se napusti Akaba, put počinje da se penje ka visoravni i već posle 70-ak km dostiže visinu od preko 1000 m iznad nivoa mora.
U tom prvom delu put prolazi uglavnom između stenovitih planina, a vidi se i široko suvo rečno korito sa povremenim branama, jer se verovatno kada padnu velike kiše ovde prave bujice koje mogu da imaju razorno dejstvo, pa to treba nekako ublažiti.
Prizori po napuštanju Akabe: meni fascinantna geološka pojava – široka, kosa, tamna pruga, a sve od stena
Prizori po napuštanju Akabe: trenutno suvo rečno korito
Da bi se išlo u rezervat Vadi Rum koji sam ranije pominjala, iz Akabe se ide upravo ovim putem, ali se onda u nekom trenutku skreće ka istoku. Ja sam sada iz autobusa mogla samo sa čežnjom da gledam ka rubnim delovima ovog područja koji su se videli u daljini.
Predeo istočno od Pustinjskog autoputa u zoni Zaštićenog područja Vadi Rum
Predeo istočno od Pustinjskog autoputa u zoni Zaštićenog područja Vadi Rum
Predeo istočno od Pustinjskog autoputa u zoni Zaštićenog područja Vadi Rum
Predeo istočno od Pustinjskog autoputa u zoni Zaštićenog područja Vadi Rum
Ja sam se ipak sve vreme čudila zašto je kompanija koja ovde savremenim autobusima vrši prevoz putnika uopšte razmišljala o tome da otkaže putovanje. Kao što se vidi na prethodnim slikama, sve je bilo suvo, ali je u jednom delu počeo da se pojavljuje i sneg na površini. Nema ga puno i svakako nije ni najmanje problematična količina, ali njegovo prisustvo govori o niskim temperaturama koje se obično ne vezuju za Jordan.
Predeo pored Pustinjskog autoputa u januaru
Razdaljina između Akabe i Amana je oko 330 km, a autobus vozi oko 5 sati. To obuhvata i jednu pauzu. Tu sam iskoristila priliku da slikam okolinu puta, a da nije iz autobusa i kroz umrljani prozor.
Predeo pored Pustinjskog autoputa
Stekla sam utisak da su Jordanci veoma čist narod i mislim da njihovi domovi blistaju od čistoće, ali... Nažalost, često na raznim mestima mogu da se vide gomile otpada, bilo pored puta ili u urbanim sredinama. Ovde sam upravo naletela na jednu takvu gomilu. Šteta je da neki ljudi u Jordanu nemaju potrebu da svoju zemlju održavaju baš kao i svoje kuće – besprekorno čistom.
Detalj pored Pustinjskog autoputa
Posle pauze smo se svi vratili u autobus i nastavili dalje prema Amanu. Mada je prisustvo Beduina uočljivije na jugu, Beduini zapravo naseljavaju široka prostranstva na istoku i jugu Jordana, jer tu je glavnica pustinje u ovoj zemlji.
Beduinsko domaćinstvo u blizini Pustinjskog autoputa
A onda smo stigli u Aman.
Aman krajem januara 2022. god.
Aman krajem januara 2022. god.
Činjenica je da smo zatekli sneg, ali to je za mene bilo suviše malo snega da bi mu se pridavao bilo kakav značaj. S druge strane, u potpunosti sam bila svesna da Jordanci nisu navikli na sneg i da njegovo prisustvo može da im stvori probleme u saobraćaju.
Od autobuske stanice do centra sam uhvatila taksi i uskoro sam bila u hotelu; istom onom u kojem sam odsedala i na početku putovanja. Pošto su svi zaposleni u hotelu bili veoma srdačni i predusretljivi, ovo je bilo skoro pa kao da se vraćam nekoj svojoj kući.
Vratila sam se u Aman