Jordan 2022, 34. deo (Aman)
Prijalo mi je da sam se vratila u Aman. Kao što sam i planirala, tu sam sada, na kraju putovanja po Jordanu, provela dve noći sa slobodnim danom između, a poslednjeg dana odmah posle doručka morala sam da idem na aerodrom.
Za početak, prvog jutra sam se ponovo videla sa Faridom, ženom koja radi u tom hotelu i koja je, između ostalog, zadužena za organizaciju doručka. Bio je to jedan veoma srdačan susret, toliko da smo se izgrlile i izljubile. Posle doručka sam sela za njen sto i popila tursku kafu koju mi je skuvala. Tada smo se i dogovorile oko toga da mi kasnije u toku dana pomogne oko neke kupovine u kraju. Dogovor je bio da ja prvo idem u svoje obilaženje, a kada se vratim, a ona završi sa svojim poslom i obavezama u hotelu, zajedno ćemo otići u moju nabavku sitnih poklona.
Ja sam prvo prošetala do Jordanskog muzeja. Sneg se još uvek video na ulicama, ali mada je prognoza najavljivala eventualnu kišu u toku pre podneva, nebo je bilo samo oblačno, ali su se oblaci kasnije u velikoj meri i razišli.
Jordanski muzej je najveći muzej u zemlji i smešten je u sasvim novoj zgradi (sagrađen je 2014. godine). Muzej nije veliki, ali je izuzetno lepo i zanimljivo organizovan. Tu se na jednom mestu može videti pregled impresivne istorije na tlu današnjeg Jordana (od praistorije do novijih dešavanja). Ja obično slikam po muzejima i neke od tih fotografija uključim u svoje putopise, ali odavde nemam nijednu zanimljivu fotografiju. To najbolje odražava psiho-fizičko stanje u kojem sam bila na kraju putovanja.
Ipak, imam jednu fotografiju koja je posebno zanimljiva, a koju sam snimila po povratku kući! U delu muzeja gde je prikazan razvoj različitih pisama postoji čak i interaktivni deo gde posetilac može da upiše svoje ime na latiničnom pismu i da dobije u štampanom obliku kako bi se to isto ime pisalo na aramejskom, nabatejskom, grčkom i arapskom. Moram da priznam da bih ovo gotovo sigurno preskočila (ne bih primetila) da nisam videla jednu gospođu koja je upravo štampala svoj primerak, a onda mi je ona malo i pomogla oko korišćenja ovog interaktivnog uređaja. Meni je to bilo vrlo zanimljivo. Evo slike štampanog rezultata:
Naravno, moje ime se originalno piše kao: Верица Ристић.
U muzeju postoji i manja postavka koja se bavi Svicima sa Mrtvog mora. Naime, u periodu od 1947. do 1956. godine, u 11 pećina severozapadno od Mrtvog mora (to je na Zapadnoj obali koja je tada bila deo kraljevine Jordan), pronađeno je mnoštvo dokumenata na pergamentu, papirusu i samo jedan na bakarnom limu. Dokumenta potiču iz period od 3. veka pre nove ere do 1. veka nove ere. Pronašao ih je neki palestinski pastir koji je sedam komada prodao trgovcima aktikvitetima. Neki su prošvercovani van zemlje, a neki su otkupljeni i mogu da se vide u muzeju u Zapadnom Jerusalimu.
Kasnije su ipak zvanični istraživači krenuli u potragu, pronašli su pećine i tako su vremenom otkriveni delovi preko 900 dokumenata. Naravno, zbog turbulentnih dešavanja u ovom području u drugoj polovini 20. veka, većina svitaka je završila u muzeju u Izraelu. Ovde, u Jordanskom muzeju, može da se vidi taj jedini pronađeni bakarni svitak.
Kada sam završila sa obilaskom muzeja, sela sam u taksi i odvezla se do Mola Abdali. Abdali je deo Amana, a mol je mol. Postojala su dva razloga za odlazak do ovog mola. Prvi je bio zato što je to bilo jednostavno reći taksisti. Drugi razlog je bio zato što ja, tradicionalno, veoma volim da kupujem sitnice po supermarketima, a ovde postoji veliki supermarket. Tako sam, rešena da kod kuće pravim neke keksiće koje sam jela u Jordanu, našla neki začin koji se ne pronalazi lako svuda (mahlab), a takođe sam naletela i na lepo pakovanje divnih urmi medžul koje važe za najkvalitetnije, a koje su bile na nekom sjajnom popustu. Jako volim urme!
Zatim sam sela sam i na kafu u jedan od onih tipskih kafića koji postoje po molovima i to je istinski bilo glupo sa moje strane. Mladi momak koji tamo radi uopšte nije slušao šta sam mu pričala, kafa je po kvalitetu bila samo prosečna, a po ceni svakako preskupa, kao što je i običaj na takvim „uglancanim“ mestima gde narod ide zato što mu se to čini elegantnim, pa zbog toga taj isti narod ima bolje mišljenje o samom sebi. Nešto kasnije sam popila sveže ceđen sok od par pomorandži i jedne japanske jabuke – u smislu količine, soka je bilo barem 20 puta više nego kafe, u smislu cene, sok je bio duplo jeftiniji, u smislu kvaliteta, sok je bio nemerljivo bolji od te kafe. A što se tiče mog mišljenja o samoj sebi dok sam kasnije na trotoaru ispred radnje sa sokovima, na otvorenom, sedela na plastičnoj stolici i ispijala sok koji se ni bogovi ne bi postideli da piju – imala sam veoma dobro mišljenje o sebi i svojoj spremnosti da uživam u radostima ovog života, bez obzira na skroman izgled mesta na kojem sam bila.
Ali, da se ja vratim u deo Amana koji se zove Al Abdali. Nedaleko od ovog mola nalazi se Palata pravde, kao i zgrada Parlamenta.
I dalje je bilo snega po ulicama, ali se dosta i topio. Kako je sav Aman u brdima i dolinama, po ulicama su tekli potoci istopljenog snega, pa sam bila veoma pažljiva gde stajem. Nije to bila duboka voda, ali sam pretpostavljala da u kombinaciji sa snegom može da dovede do klizanja. Sve je prošlo u najboljem redu i tako sam došla do Džamije kralja Abdulaha I koju neki zovu i Plavom džamijom Amana. Kada je vidite, sasvim je jasno zašto.
U pitanju je džamija koju je pokojni jordanski kralj Husein podigao u čast svog dede, prvog vladara Jordana. Izgradnja je započela 1982, a završena je 1989. godine.
Džamija ima dva minareta i prostor za 3000 vernika. Dozvoljene su i posete turista, ali posetioci, naravno, moraju da budu pristojno obučeni.
Da bi posetioci ušli unutra, potrebno je da se ide na poseban ulaz, a to podrazumeva prolazak kroz praktično veliku radnju sa suvenirima i jordanskom narodnom radinošću. Jedna devojka me je sačekala i rekla da moram da stavim preko sebe nešto poput ženskog mantila, ogrtača, jer nije bilo dovoljno samo što sam već skroz umotala glavu u maramu. Pa dobro. Jedini problem mi je bio taj što sam na sebi imala deblju jaknu i ranac, pa sam morala da se sa tim petljam, ali je sve prošlo kako treba.
Džamija je veoma impresivna kada se uđe. U pitanju je veliki prostor čija je osnova u obliku osmougaone zvezde. Iznad središta se uzdiže kupola visoka 31 m i prečnika 35 m. Unutra nema stubova, pa se kupola oslanja na spoljašnje zidove tog središnjeg prostora.
Unutrašnjost džamije obiluje skrivenim značenjima, pa je tako tepih crven jer to simbolizuje zemlju i ljudsku ravan postojanja, dok se ka kupoli, tj, ka nebu nalaze sijalice kao izvor svetlosti.
Ona devojka koja mi je dala ogrtač takođe mi je rekla da kao posetilac treba da platim ulaz, međutim, nigde nisam videla gde bi se to platilo, niti me je iko išta pitao. Kada sam se posle posete džamiji vratila do ove radnje sa suvenirima i devojke, vratila sam ogrtač i prijavila joj da nisam ništa platila, jer nije nigde bilo da se plati, a onda se ona sa svojim koleginicama nasmejala i rekla da sam imala sreće. Pozvale su me da sednem i sa njima popijem čaj, ali to je bio deo prodajnog marketinga, tako da se tu više nisam zadržavala.
Al Abdali je deo Amana u kojem je smešten veliki broj komercijalnih objekata, poslovnih zgrada, ali tu ima i stambenih delova. Meni je sada plan bio da se peške vratim do starog centra grada gde se nalazi moj hotel, a po mapi sam videla da ponovo mogu da prođem kroz deo Amana koji se zove Luebde, tačnije, Džabal al Luebde. Kažem „ponovo“ jer sam u tom delu bila još negde na početku svog boravka u Amanu i Jordanu.
Taj kraj (ponovo je u pitanju vrh brda) je poznat po većem broju kafića i restorana koji su na glasu. Ovom prilikom se nisam tu zaustavljala, ali mi je šetnja veoma prijala, a takođe mi je bilo drago i da sam se uglavnom kretala bez pomoći karte grada, što mi uvek stvara osećaj zadovoljstva jer to znači da se dobro snalazim u datom mestu i skoro kao da sam lokalna. Ne baš, ali mi je ovom prilikom utisak bio značajno drugačiji (opušteniji)trust z nego kada sam prvi put tu boravila.
Uz put sam videla i silno drveće čije su grane popucale pod teretom veoma vlažnog snega. Kao ni ljudi u Jordanu, ni drveće (uglavnom) nije spremno za sneg.
Ali, bilo je ipak i drveća čije su i grane i plodovi dobro izdržali nalete snega.
Ali, da ne bude zabune, osim kafića i restorana, ova četvrt je poznata i po lepim kućama i umetničkim galerijama. Tako sam prošla pored kuće koja pripada Nacionalnom trustu Petra, ali i ponovo svratila u Fondaciju Halid Šoman.
Odavde sam se lagano vratila do centra grada i tu sam popila onaj divan sveže ceđeni sok koji sam već pominjala. Mmmmm... bilo je to divno iskustvo.
Takođe sam uživala i u sada poznatim prizorima iz okoline hotela u kojem sam odsedala – puno radnji, puno razne robe, puno ljudi... Topeći se, sneg je sada već uveliko postajao stvar prošlosti, a sunce se povremeno pojavljivala kroz oblake.
Zatim sam prošetala i po pijaci pre svega voća i povrća, ali i mlečnih proizvoda, koja se nalazi u neposrednoj blizini mog hotela, a koju iz meni nejasnog razloga ranije nisam išla da vidim. Kao i sve pijace i ova me je oduševila svojim bojama, raznolikim prizorima i bogatstvom plodova i proizvoda.
Bilo je tu stvari koje uveliko poznajem, ali je bilo i stvari koje su mi bile potpuno nepoznate. Recimo, neke zelene manje mahune.
Onda sam jednog čoveka pitala šta je to i on mi je rekao da je to mlada leblebija koja može da se jede i sirova. Dao mi je jednu mahunu da probam još zelenu leblebiju i bila je sasvim ukusna.
Zatim sam se vratila u hotel, pre svega da bih istovarila one stvari koje sam kupila u supermarketu. Na recepciji sam naišla na Faridu i Anana (zaposlene u hotelu) koji su upravo ručali. U pitanju je bio manakiš, lokalna verzija pice – tanko testo sa puno rastopljenog sira. Oboje su me pozvali da sednem s njima i da se poslužim. Kako odbiti?
Pošto sam se sa Faridom dogovorila da ćemo posle njenih obaveza ići zajedno da bi mi ona pomogla oko neke sitne kupovine, ostavila sam stvari u sobi i otišla u kratku šetnju do obližnjeg Rimskog pozorišta.
Tu sam već bila, na početku svog boravka (https://www.svudapodji.com/en/jordan-6/), tako da sada nisam imala nameru da plaćam kartu i ponovo ulazim u pozorište, već sam ga slikala sa prostranog trga. Ipak, tek sam ovom prilikom primetila da sa strane postoji i jedno manje pozorište, Odeon, takođe iz rimskog perioda, koje nisam ni primetila prošli put, pa sam tu provirila. Čuvaru sam objasnila da sam ranije već dolazila, platila ulaznicu, obišla veliko pozorište i dva manja muzeja koja postoje u sklopu pozorišta, tako da me je on pustio, pa sam samo kratko pogledala kako to manje pozorište izgleda i napravila par slika.
Odeon je manji od Rimskog pozorišta i tu može da se smesti oko 500 gledalaca. Građevina je podignuta u 2. veku nove ere i pretpostavlja se da se ovaj prostor koristio za sastanke gradskog saveta. Unutra gotovo da nikoga nije bilo i ja sam se onda malo igrala praveći svoje auto-portrete. Molim da se obrati pažnja na moju kapu koju sam isheklala u Akabi.
Kada sam ponovo izašla na prostrani trg ispred pozorišta, još jednom sam pogledala ka Džabal al Kalaa, brdu na čijem vrhu se nalaze ostaci Citadele.
Generalno gledano, bilo je ovo veoma opušteno popodne koje sam provodila lagano šetajući po kraju, posmatrajući prizore oko sebe i fotografišući. U jednom trenutku su se sunčevi zraci ponovo probili kroz oblake.
Kad sam se nešto kasnije vratila u hotel, našla sam se sa Faridom, ali nismo bile same. Sa njom su bila i njena dva druga, pa smo svi zajedno otišli da u nekim radnjama blizu pijace ja kupim modle za kolače koje sam planirala da pravim kada se vratim kući, kao i par paketa sveže mlevene kafe. Razlog zašto mi je bila potrebna pomoć za kupovinu kafe je taj da je meni bilo zanimljivo da se u Jordanu kuva turska kafa (kao i u Srbiji), ali oni u svoju tursku kafu ubacuju kardamom. Negde se u kafu, dok se kuva, ubacuju male mahune kardamoma, a negde se već samleveni kardamom meša sa prženim zrnima kafe pre nego što se samelje. Upravo ovo je bio slučaj sa kafom koju sam kupila za poklone mojim prijateljima. To je svakako jedan od tipičnih ukusa (i mirisa) Jordana i koliko sam shvatila mora da se ide u specijalizovane radnje da bi i se dobila ova mešavina. Bila sam zahvalna Faridi na njenoj pomoći.
Kada sam završila šta sam htela, otišli smo svi zajedno u jedan fin kafić u kraju i tamo se družili izvesno vreme. Mada je komunikacija bila vrlo ograničena (Farida delimično zna engleski, ali njeni prijatelji ne), ipak je bilo zabavno, a svakako i zanimljivo.
Posle ovoga smo se Farida i ja vratile u hotel, a ja sam u svojoj sobi mogla kompletno da se spakujem i pripremim za povratak kući narednog dana.
Sledećeg dana sam se probudila rano, kao i obično tokom putovanja, a onda i otišla na doručak. Ponovo sam posle završenog jela kafu popila u Faridinom društvu i bilo je to ponovo prijatno iskustvo, ali trebalo je ipak i da lagano krećem. Na recepciji sam se pozdravila sa Džumom, a po mene je došao Ali, jedan od vozača sa kojima sam išla na izlete na početku svog boravka u Amanu. Bilo je istinski kao da napuštam, ako ne prijatelje, ono makar veoma dobre poznanike.
I kao da su Aman i Jordan hteli da me pozovu da se što pre vratim – dan je bio blistav i sunčan, sve sveže oprano snegom od pre par dana, a ja sam se gotovo lica prilepljenog za prozor kola opraštala od ovog divnog grada i ove divne zemlje ispunjene divnim ljudima i neverovatnom količinom kulturno-istorijskih i prirodnih lepota.
Evo još jednom mape koja pokazuje koja sam sve mesta posetila i o kojima sam pisala u svojim pričama sa putovanja po Jordanu.