Obilazeći sa grupom Jordanaca lokalitet Al Magtas ili Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“ došli smo i do mesta za koje se smatra da je upravo ono mesto na kojem je Sveti Jovan krstitelj krstio Isusa Hrista. Drugim rečima, Hrišćanstvo je krenulo baš odavde.
Po svemu sudeći, Isus Hristos je kršten ovde
U prethodnom delu priča sa putovanja pomenula sam da je Sveti Jovan verovatno koristio vodu iz bistrih potoka za simbolično čišćenje grehova ljudi koji su mu dolazili i kako je vodič rekao, po predanju je Jovan u ovom kraju krstio ljude na tri mesta, ali je samog Hrista krstio baš u reci Jordan. Voda koja se na ovom mestu danas vidi je zapravo deo podzemnih voda, a smatra se da se sama reka Jordan vremenom pomerila i sada teče po drugom koritu koje je par stotina metara dalje.
Ono na čemu se insistira ovde jeste da se u Bibliji pominje da je Hristos kršten u „Vitaniji s one strane Jordana“. Pošto su se glavna dešavanja iz Biblije vezana za Hrista odvijala u području zapadno od reke Jordan, time što se kaže „s one strane Jordana“ jasno se upućuje na to da se krštenje odigralo na istočnoj obali reke, tj., na teritoriji današnje države Jordan.
Onaj natkriveni deo koji se na prethodnoj i na sledećoj slici vidi skroz u pozadini otkriven je 1999. godine i tada su arheolozi iskopali pet crkva koje su u periodu od 5. do 12. veka sagrađene jedna preko druge. Ti ostaci su u potpunosti odgovarali opisima hodočasnika koji su u to vreme posećivali ovo mesto. Imajući u vidu da ovde ne postoji nikakvo stalno naselje, dakle, nije postojala potreba za tolikim crkvama jer nema stalnih vernika, to je jasno ukazivalo na značaj ovog mesta, pa su arheolozi nastavili sa iskopavanjima i tako otkrili i krstionicu.
Zabeleške hodočasnika, npr., iz 6. veka, pominju i mermerne stepenice kojima se spuštalo u vodu, a to i danas može da se vidi.
Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“, ostaci crkava u pozadini i mermerne stepenice
Jedan drugi hodočasnik je 670. godine nove ere zapisao da je na ivici reke podignuta mala crkva kvadratne osnove, baš na mestu za koje se veruje da je Hristos odložio svoju odeću kada se krstio. Kapela se prigodno zvala Kapela ogrtača. U tom zapisu stoji i da je crkva bila podignuta povrh četiri kamena svoda ispod kojih je tekla voda. Ovo je u najvećoj meri bilo urađeno ovako da bi se crkva zaštitila od poplava Jordana koje su bile česte. Danas se ovde jasno vidi krstasta osnova krstionice do koje vode mermerne stepenice.
Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“
Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“, krstasta krstionica
Kada je Kapela ogrtača koju su nosila četiri svoda propala, pored krstionice, na ostacima severozapadnog kamenog stuba podignuta je mala kapela sa apsidom. I o njoj postoje zapisi s početka 12. veka, a danas su njeni ostaci natkriveni da bi bili zaštićeni.
Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“, krstionica
Dakle, svi zapisi upućuju da je baš ovo mesto to na kojem je Sveti Jovan krstio Isusa Hrista. Čak i da nije, vekovima su vernici dolazili upravo ovde i ponovo se krstili baš na ovom mestu. Ali, i ako postoji sumnja u vezi sa mestom gde je Hrist tačno kršten, zna se kada se to desilo – na Bogojavljanje, tj, 19. januara. Ovaj praznik se u Pravoslavnom hrišćanstvu slavi upravo da bi se obeležilo krštenje Hristovo i ono što je usledilo posle toga. Po Bibliji, Hristos se molio posle krštenja (jer bez obzira na bliskost datuma, sve se ovo dogodilo ne odmah po rođenju Hristovom, već kad je on imao oko 30 godina), a onda su se otvorila nebesa „i siđe na njega Duh Sveti u telesnom obliku kao golub, i ču se glas sa neba govoreći: Ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji.“ (Jevanđelje po Luki, 3:22). U okviru Hrišćanstva ovo uopšte nije uobičajen događaj. Naime, po predanju, ovo je jedino mesto gde se Sveto Trojstvo našlo na istom mestu i u isto vreme: Bog otac (kao glas), Sin – Isus Hristos (telesno) i Sveti duh (kao golub).
Zbog ovakvog značaja, bez obzira što je ovo arheološko nalazište pronađeno pre samo 30-ak godina, ono je već na Uneskovoj Listi svetske baštine.
Posle kraćeg zadržavanja kod krstionice, otišli smo i do mesta gde su pronađeni ostaci crkava.
Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“, ostaci crkava
Na gornjoj slici, sa desne strane mogu da se vide (otkriveni) skromni ostaci mozaika. Ali, možda značajnije je to što se sa leve strane vidi deo poda pokriven mermernim pločama. Istraživači su ustanovili da je mermer donesen iz Italije. I baš taj detalj upućuje na značaj ovog mesta ili barem na značaj koji su mu pridavali graditelji od pre oko milenijum i po. Naime, ovde nigde u blizini nema mesta gde može da se vadi mermer – u izgradnji se uglavnom koristi lokalni peščar, eventualno krečnjak. Znači, trebalo je dopremiti velike količine mermera iz daleka, a to se sigurno ne bi radilo zbog neke „obične“ crkve.
Nastavivši sa obilaskom, par stotina metara dalje došli smo do crkve Sv. Jovana Krstitelja koja pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi.
Crkva Sv. Jovana Krstitelja
Crkva Sv. Jovana Krstitelja, detalji iz unutrašnjosti
Crkva Sv. Jovana Krstitelja, detalji iz unutrašnjosti
Ipak, ova crkva služi svima, ne samo Grcima, i svako ko hoće ovde da se krsti to može da uradi koristeći vodu iz Jordana. A moguće je da se čovek krsti i direktnim potapanjem u Jordan. To mesto se nalazi praktično u nastavku platoa ispred crkve.
Mesto krštenja „Vitanija s one strane Jordana“, stepenište i prilaz reci Jordan
Ako se gornja slika malo bolje pogleda, desno sa strane može da se uoči reka Jordan koja se u središnjem delu slike ne vidi zbog nadstrešnice. Ali, kada se siđe do reke, mnogo bolje se uočava situacija na terenu. Građevine, i one gotove i one u nastajanju, sa druge strane reke deo su lokaliteta Kasr al-Jahud koji se nalazi na teritoriji Palestine koju je od 1967. godine okupirao Izrael.
Kasr al-Jahud
Kao što može da se vidi, Zapadna obala, tj., Palestina, tj., Izrael, je ovde gotovo neverovatno blizu i neki jordanski članovi grupe u okviru koje sam obilazila ovaj lokalitet, a koji govore engleski, govorili su mi sa velikom tugom, ali i gorčinom u glasu o tome da je to njihova zemlja. Bez obzira kome ta zemlja pripada, činjenica je da lokalitetom vezanim za krštenje Hrista sa druge strane Jordana upravlja izraelska država. Već sam ranije pomenula da je i u prošlosti pristup reci Jordan lakši sa zapadne obale, pa su se i tada krštenja obavljala na drugoj strani. Ipak, možda upravo zbog toga, pa u neku ruku i zbog borbe za turiste i hodočasnike, na jordanskoj strani insistiraju da je pravo mesto krštenja bilo u „Vitaniji s one strane Jordana“. Moram da priznam da se u potpunosti slažem sa njima.
Ko god hoće da se krsti u reci Jordan, s bilo koje strane, mora da bude spreman da uđe u prilično vizuelno neprivlačnu vodu ove reke, ali logistička podrška je na mestu.
Mesta za krštenje na reci Jordan
Ja, naravno, nisam imala nikakvu potrebu da se krstim, a još manje da ulazim u vodu, ali nisam odolela i morala sam da zamočim ruku. Drago mi je da sam imala masku na licu u to vreme – biće to dobar podsetnik na situaciju na početku 2022. godine.
Nema krštenja, ali ima umakanja ruke
Ovde sam počela više da komuniciram sa jednim veoma finim parom iz Amana i tu se ispostavilo da biti deo mešovite grupe sa posetiocima iz Jordana ima i svoje značajne prednosti – naime, prvo su me ponudili nekim kolačima koje su poneli, a posle sam i zabeležila nazive nekih od njih. Takođe sam dobila i preporuku za jedan izuzetno i neverovatno popularan slatkiš, kao i gde on može da se nađe u Amanu. Ali, o tome nešto kasnije.
Za sada smo nastavili sa šetnjom po lokalitetu, pa smo tako prošli i preko mostića iznad potoka koji se par desetina metara dalje ulivao u Jordan.
Potočić Vadi al Karar
Svratili smo i u Muzej Mesta krštenja koji pripada Grčkom pravoslavnom patrijarhatu, kao i u prodavnicu suvenira, a onda smo se vratili u mini-bus i odvezli nazad do parkinga za posetioce. Ja sam se pozdravila sa onim ljubaznim parom iz Amana, kao i sa veoma dobrim i izuzetno načitanim vodičem, pa sam se uvalila u udobna hibridna kola kojima sam išla na ovaj izlet, a vozač je krenuo dalje. Sledeće odredište je bio grad As-Salt koji svi zovu skraćeno – Salt.
Ali, bilo je zanimljivo da smo se vozili vijugavim putem koji je kroz jednu od mnogih klisura koje postoje u Jordanu vodio uzbrdo. Već sam rekla da je Mesto krštenja na nadmorskoj visini od -350 metara (MINUS!!!), a As-Salt je na oko 900 metara, dok je udaljenost nepunih 40 km. Iz udobnosti kola sam se upoznavala sa topografskim odlikama ovog dela Jordana. Iznad plodne i zelene doline kroz koju protiče reka, u početku se vide gole padine klisure, ali se kasnije na tim padinama pojavljuje značajna količina zelenila.
Prizor iz doline Šuajb
Prizor iz doline Šuajb
Što se tiče As-Salta, to je grad koji je u prošlosti bio važna trgovačka veza između pustinje na istoku i zapadnih područja. U drugoj polovini 19. veka, dok je grad kao regionalni centar bio pod osmanlijskom vlašću, došlo je do dodatnog razvoja trgovine, a zbog bogaćenja trgovaca koji su se ovde naseljavali iz drugih delova carstva, usledio je i razvoj graditeljstva i zanatstva, pa je skromno seosko naselje počelo da se razvija i dobija velike javne zgrade i porodične kuće sagrađene od lokalnog krečnjaka boje meda. Sve se to nekako završilo sa nestankom Osmanlijskog carstva sa svetske scene oko 1920. godine i prebacivanjem glavnog grada u Aman koje je uskoro usledilo. Danas u okviru grada postoji skoro 650 značajnih istorijskih objekata sagrađenih u različitim evropskim graditeljskim stilovima, ali bi njihovo obilaženje zahtevalo puno vremena koje ja svakako nisam imala, a i to bi prevazilazilo nivo mog poznavanja date oblasti, pa i interesovanja. Za početak smo se parkirali kod Arheološkog muzeja Salt koji je smešten u jednu od građevina iz osmanlijskog perioda.
Arheološki muzej Salt
Mada sam ovde videla veliki centar za posetioce, on je bio zatvoren. S druge strane, ja nisam imala dobru i detaljnu mapu, knjige-vodiči su bili vrlo loši (koristila sam onaj na engleskom koji sam kupila i jedan na italijanskom koji sam uzela u hotelu, oba u izdanju čuvenih firmi za vodiče), utisak mi je bio da su značajna mesta loše obeležena, a takođe sam imala i ograničeno vreme za obilazak. Dakle, poseta muzeju je otpala i mogla sam samo da odem u brzu šetnju po gradu, snalazeći se kako sam znala i umela, tako da sam odmah krenula. Pa ipak, ostao mi je utisak da je to sve bila šteta i da bi ovo bilo veoma lepo mesto za opuštenu šetnju i razgledanje.
Centar As-Salta je okružen sa tri brda, a moj plan je bio da se penjem na jedno od njih. Na sledećoj slici se vidi jedno od ta tri brda, kao i neke građevine za koje pretpostavljam da su iz osmanlijskog perioda, ali nisu dovoljno značajne da bi se našle u knjizi-vodiču koji sam koristila.
As-Salt, detalj iz centra
Za početak sam prošla kroz deo suka koji postoji u centru As-Salta i za koji neki tvrde da je najbolji u Jordanu, a svakako je najstariji.
As-Salt, suk
Zatim sam nastavila dalje ulicom do Velike džamije u Saltu, a preko puta su se na padini brda videle brojne kuće koje dolaze iz tog perioda cvetanja izgradnje i zanatstva u As-Saltu. Ako čovek ima više vremena, postoje i pešačke ture koje vode kroz sve ove delove grada.
As-Salt, detalj
Ja nisam imala puno vremena, pa sam rešila da se prvo suočim sa najvećim izazovom, a to je bilo penjanje na brdo Al-Kala. To je podrazumevalo stepenice. Mnogo njih...
As-Salt, stepenice – ovima sam se već popela i sada dolazim do daha
As-Salt, stepenice – ovim tek treba da se penjem, pa se sada koncentrišem pred napor
Penjući se ovde razmišljala sam šta li rade stariji ljudi, bolesni... Sigurno nije lako. Nema puta koji vodi do kuće, već samo mnoštvo strmih stepenica. S druge strane, te pauze koje sam morala da pravim dok sam se pela uzbrdo bile su dobre jer sam zagledala i neke detalje koje bih verovatno propustila da je sve bilo ravno. Tako sam na jednom mestu videla osušene plodove nara, ali i malenu baštu napravljenu na krovu kuće iz nižeg reda građevina.
As-Salt, detalj sa osušenim plodovima nara
As-Salt, bašta na krovu kuće
Takođe sam fino videla i neke od bitnih građevina, kao što je Latinska crkva ili crkva Uspenja Bogorodice.
As-Salt, Latinska crkva
A kada sam pravila sledeću pauzu, osim Latinske crkve, mogla sam da vidim i palatu Abu Džaber sagrađenu između 1892. i 1906. u kojoj se danas nalazi Muzej istorijskog starog Salta.
As-Salt, Latinska crkva i palata Abu Džaber preko puta
U suprotnom smeru, tj., na vrhu brda Al-Kala mogla sam pred sobom da vidim delove nove džamije pretežno bele boje.
As-Salt, skoro sam na vrhu brda
Uskoro sam se popela i do samog vrha brda, a odatle sam mogla da vidim ostatke utvrđenja koje je ovde ranije postojalo, ali je u prošlosti razrušeno, mada deluje da je ovo što je preostalo fino restaurirano. Koliko sam čitala, neki drugi delovi koji su bili u ruševnom stanju raščišćeni su da bi se na platou na vrhu brda podigla ova nova džamija.
As-Salt, ostaci nekadašnjeg utvrđenja na brdu Al-Kala
Ipak, glavni razlog zašto se posetiocima preporučuje da ovde dođu jeste divan pogled. Meni se posebno dopao pogled na okolinu koja je dalje od centra grada.
As-Salt, pogled ka periferiji
Ka centru grada sam imala bolji pogled kada sam krenula sa namerom da se spustim. Visinska razlika možda i nije previše velika, ali treba imati u vidu da je ovo jedno vrlo strmo brdo, pa mi je zato penjanje uz njega onoliko teško palo.
As-Salt, pogled ka centru
Naravno, kada se čovek ovde popne, valja i da siđe. Ja sam izabrala neki drugi put, ali su i dalje u pitanju bile stepenice.
As-Salt, stepenice
One su me ovaj put dovele direktno do suka i sa tog mesta sam mogla fino da vidim Veliku džamiju u Saltu.
Velika džamija u Saltu sa divnim minaretom
Nešto niže sam prošla i pored palate Abu Džaber u kojoj je, kao što sam rekla, muzej. Naravno da nisam imala vremena ni njega da posetim, mada sam čitala divne preporuke i lepe opise njegove unutrašnjosti.
Palate Abu Džaber
Ipak, da bih imala što raznovrsniju predstavu građevina iz osmanlijskog perioda, viđenih spolja, odšetala sam do još jedne koja je dosta poznata. U pitanju je Kuća Muašer.
Kuća Muašer
Ovo je objekat s kraja 19. veka koji u prizemlju ima dve radnje, dok je na spratu stambeni deo. Kuća je restaurirana od strane vlasnika i pretvorena u privatan muzej, a ulaz je spoljašnjim stepenicama sa leve strane.
Kuća Muašer, detalj
Ovde sam praktično završila obilazak As-Salta i ostalo mi je samo da se vratim do kola u kojima me je čekao vozač. Mislim da je velika šteta što sam u As-Saltu imala samo oko sat i po vremena. Grad svakako zavređuje da se više vremena provede u obilasku, čak i ako vas ne zanima osmanlijska arhitektura na prelasku vekova. Jedino što sam ovde još uspela da uradim bilo je da sebi obezbedim hranu. A o tome sledeći put...