Jordan 2022, 5. deo (As-Salt, Aman)
Završivši sa ubrzanim obilaskom grada As-Salt zbog ograničenog vremena, otišla sam do kola u kojima me je čekao vozač. U međuvremenu je sunce krenulo da zalazi iza jednog od okolnih brda, a i muzej je već bio zatvoren.
Ipak, nismo krenuli odmah jer sam osetila glad, pa sam otišla do jednog obližnjeg mesta za lokalnu brzu hranu da bih kupila nešto za jelo.
Mada mi se pečena piletina koja je ovde stajala kod izloga činila vrlo ukusnom, nisam baš bila sigurna da bi mi bilo zgodno da je jedem u kolima, što mi je bio plan. Zato sam se odlučila za ara’jes. U pitanju je jedno tipično jelo – između dva tanka okrugla testa, tačnije veoma tankih lepinja, stavi se meso, crni luk, peršun i začini, a onda se to roštilja.
Dok sam čekala da se hrana za mene pripremi, iskoristila sam priliku pa sam slikala neke obližnje kuće, takođe iz osmanlijskog perioda, kao i brdo Al-Kala. Na drugoj slici može da se vidi početak suka, ulice Hamam ispunjene radnjama, kao i minaret jedne manje džamije u centru grada.
Kada mi je hrana bila spremna, uzela sam sve što su mi spakovali, a to je značilo da sam uz ara’jes dobila i nekoliko komada povrća iz turšije, što je baš dobro išlo. Tek kada sam ušla u kola i počela da jedem shvatila sam koliko sam bila gladna. A kada sam brzo pojela svoju hranu, mogla sam da se opustim i gledam svet oko sebe. Tako sam ugledala i jednog slikovitog motociklistu.
Vrativši u Aman, malo sam se odmorila u svojoj sobi, a onda rešila da prošetam. Onaj ljubazni par koji sam upoznala u Al-Magtasu preporučio mi je da odem do dela grada koji se u stvari nalazio veoma blizu mog hotela u Amanu, rekavši mi da tamo ima puno restorana i kafea. U pitanju je Džabal al Luebde. Da li uopšte treba naglasiti da „džabal“ znači – brdo, a deo sa restoranima je na njegovom vrhu? U pitanju je bila šetnja od oko pola sata, ali to je ponovo podrazumevalo i neke veoma strme stepenice i neke veoma strme delove ulica. Ipak, stigla sam kuda sam krenula i u jednom od kafea popila neki voćni koktel. Ali, osećala sam umor i nisam se tu dugo zadržala, već sam htela da se vratim u hotel i legnem ranije.
Povratak mi je bio lakši, pa sam se setila i da nešto slikam.
Ipak, pre odlaska u hotel, htela sam da probam i neke slatkiše. Prvo sam svratila u jednu prodavnicu gde se nude različiti oblici kolača i kekseva. Upravo su me tim slatkišima tokom zajedničkog obilaska nudili oni Jordanci. Sada sam rešila da kupim neku manju količinu i da odnesem u sobu da imam kada mi se prijede. Najviše su mi se dopali kolači mamul koji se spremaju u različitim oblicima, ali je suština ista – testo punjeno pastom od urmi, i keks barazek – krckavi keksići sa seckanim pistaćima na dnu i susamom na vrhu.
Ali, glavni slatkiš u Jordanu jeste – knafe ili kanafe. To su mi dakle preporučili ti Jordanci na početku, a kad god bi me neko kasnije tokom putovanja pitao šta mi se sviđa da jedem u Jordanu ja bih sa neskrivenim oduševljenjem rekla „knafe“ i oni su svi bili vrlo zadovoljni, a mogli su i da me razumeju. Taj slatkiš je toliko popularan u Amanu da nisam mogla čudom da se načudim. I to najviše onaj koji se proizvodi u jednoj čuvenoj poslastičarnici. U stvari, u pitanju je velika i lokalno poznata kompanija „Habibah“ koja ima svoje prodavnice na više mesta po gradu, pa tako i u starom delu Amana. Još prvo veče, dok sam išla da jedem falafele u restoranu „Hašem“, prošla sam pored jedne uske ulice, više prolaza, gde sam videla veliku gužvu i puno ljudi koji su nešto čekali u redu. Nije mi uopšte bilo jasno o čemu se tu radi, ali nisam se tada ni bavila time, već sam otišla dalje svojim poslom. Ipak, ovo veče sam shvatila da su svi ti ljudi čekali u redu da bi kupili porciju – knafea!
Na slici se ujedno ispod natpisa „70 godina“ (70 years) vidi njihov logotip (beli tekst na plavoj osnovi u elipsastom obliku), tako da ko ide u Jordan i Aman, neka obavezno obrati pažnju. Princip kupovine je sledeći: stoji se u redu (UVEK je red, kad god sam otišla bilo je više ljudi u redu), onda se dođe do blagajne, kažete: „knafe“ i pokažete rukama manji ili veći, a onda platite i dobijete račun. Sa tim računom uđete u vrlo uzan prostor, date račun momcima koji tu rade i oni vam knafe, koji se služi topao, stave na tanjir od stiropora i dobijete plastičnu kašiku. Onda izađete napolje i u društvu brojnih ljudi pojedete svoj slatkiš. Mene je brinula toliko upotreba tanjira od stiropora i plastičnih kašika za jednokratnu upotrebu, ali to je bio lokalni običaj i ja sam samo uredno pojela svoju porciju, a ambalažu sam, kao i svi ostali, bacila na za to određeno mesto.
Da se ja ipak vratim na kolače. Pojednostavljeno, slatkiš se pravi od sira, preko kojeg se stavljaju tanki rezanci za kadaif (naš kadaif je verzija kanafea), to se ispeče, pospe se mlevenim pistaćima i obilno zalije sirupom od šećera. Služi se toplo.
Mada je ovo veoma popularan slatkiš u Jordanu, kao i u čitavom arapskom svetu, on se smatra palestinskim desertom. Slična se stvar može reći i za kekseve barazek čije poreklo vodi iz Damaska, tj., Sirije. Štaviše, neko mi je tokom putovanja rekao da su najbolji slatkiši, kao i najbolji poslastičari upravo iz – Sirije. Ali, čitav Bliski istok (Levant) je kulturološki izrazito povezan, tako da ovo ni najmanje ne čudi, a kolači su spektakularni bez obzira ko ih je smislio ili ko ih pravi. Na dalje sam svako veče išla na porciju knafea – uostalom, trebalo je nadoknaditi onolike kalorije potrošene neprekidnim penjanjem uzbrdo.
Ipak, ma koliko da mi se knafe dopao, nisam ni razmišljala o tome da pokušam da ga pravim kod kuće. Čini mi se suviše komplikovanim, ali sam se zato isprobala sa nekim drugim slatkišima i evo rezultata i recepta za jedan od njih:
MAMUL-KOLAČIĆI
- 350 g griza
- 125 g brašna
- 1 kašika mahleba, orijentalni začin (može i cimet ili kesica vanilin-šećera)
- malo soli
- 250 g putera
- 80 ml toplog mleka
- 2 kašike šećera
- 1/2 kašičice suvog kvasca
- punjenje od urmi ili mešanog suvog voća ili oraha
Uveče pomešati griz, brašno, začin i so, pa preliti sa istopljenim puterom i dobro izmesiti rukom kako bi bili sigurni da se sve dobro spojilo. Ostaviti u frižideru preko noći.
Sutradan, prvo izvaditi smešu iz frižidera i ostaviti na sobnoj temperaturi koliko je potrebno da puter iz smeše omekša. Tada staviti kvasac i šećer u mleko, pa ostaviti par minuta da se zapeni, a zatim to spojiti sa smešom od griza i brašna. Sve dobro spojiti rukama da se dobije mekano testo.
Za mamul-kolačiće postoje posebne modle, ali se oni mogu ukrasiti na razne načine koristeći viljušku, na primer. Dakle, uzeti komadić testa i razvući ga u ruci u mali disk, pa u sredinu staviti punjenje. Testom obmotati punjenje i urolati ga između dlanova da se dobije kuglica od testa u središtu koje je punjenje. Spljesnuti malo kuglicu i napraviti šaru na kolačiću, pa ih sve poređati u pleh. Peći 10-15 minuta na 180 stepeni C.
Što se punjenja tiče, ja sam koristila mešavinu suvog voća koju sam sama pravila za neke druge kolače i to je dosta komplikovana procedura i prevazilazi nivo mog bloga o putovanjima. Ali, evo jednostavne recepture za punjenje od oraha: 150 g oraha (može i mešavina sa pistaćima, lešnicima ili bademima), 1 kašika šećera u prahu, 1 kašika meda i pola kašike istopljenog putera. Može se dodati i malo cimeta. To se sve spoji i usitni u nekom savremenom aparatu.
Ali da se vratim u Jordan i Aman. Vrlo zadovoljna i punog stomaka, vratila sam se ovo veče u hotelsku sobu i prilično rano otišla na spavanje. Naredno jutro me je dočekalo oblačno vreme, kiša i dosta jak vetar. Ali, to me svakako nije sprečilo da krenem u obilazak. Pošto sam već videla prognozu, plan mi je bio da ne idem van Amana, već da obilazim neka mesta u samom gradu.
Tako sam posle doručka uhvatila taksi i otišla, pa gde drugo – na vrh brda. U pitanju je Džabal al Kalaa. Sam naziv na arapskom otkriva o čemu se ovde radi – u pitanju je brdo sa citadelom. Mada se to brdo uzdiže bukvalno odmah od hotela u kojem sam odsedala, jednostavno nisam imala više snage da se pentram po strmim padinama. Uostalom, prethodno veče je počelo da me boli koleno. Ovog jutra me ništa nije bolelo, ali sam rekla sebi da treba da štedim svoje noge, jer će mi biti potrebne i kasnije. Pre ulaska na lokalitet Citadele, slikala sam neke delove Amana koji sa tog brda mogu da se vide.
A zatim sam kupila ulaznicu i ušla u prostor Citadele koja zauzima vrh brda koji je poput prostranog platoa, uglavnom ravan.
Bitno je da pomenem da je kiša koja je to jutro lila u ovom trenutku prilično posustala.
Dakle, arheolozi su na ovom mestu otkrili tragove naselja i utvrđenja za koje se pretpostavlja da su stvoreni pre oko 7000 godina, otprilike u vreme nastajanja civilizacija u Mesopotamiji i Dolini Nila. Posle praistorijskog perioda ovde su se smenjivali persijski, helenistički, rimski, vizantijski i arapsko-muslimanski uticaji.
Osim impresivnih ostataka iz različitih perioda, danas se ovde nalazi i prvi Nacionalni arheološki muzej.
Prvo što sam ja obišla bili su ostaci vizantijske crkve iz 6. veka.
Crkva ima osnovu bazilike, sa naosom i dva bočna broda, a na istočnoj strani se završava u vidu polukružne apside. Korintski kapiteli koji su se koristili u okviru crkve uzeti su iz obližnjeg Herkulesovog hrama, a pod naosa je tradicionalno ukrašen mozaikom. Danas se taj mozaik ne vidi jer je prekriven da bi bio zaštićen.
Idući dalje, ugledala sam neku građevinu koja je imala impresivno plavo kube, pa sam se uputila u tom pravcu.
Bila sam toliko zadivljena ovom građevinom da je u stvari u ovom trenutku nisam ni slikala frontalno, već sam samo krenula ka njoj. Ali sam zato slikala nešto kasnije, pa evo te fotografije.
U pitanju je restaurirana i rekonstruisana monumentalna kapija kojom se ulazilo u omejadsku palatu. Ali da prvo nešto kažem o Omejadskom kalifatu. Omejadi su bili prva dinastija (661-750) koja je vladala posle četvorice kalifa, ali su takođe i drugi kalifat (a bilo ih je ukupno četiri, dok se period pod četvoricom kalifa smatra prvim (632-661)). Ne bih da sada previše širim priču, ali moram da pomenem da su ta četvorica kalifa vladali posle smrti proroka Muhameda, s tim da Suniti priznaju svu četvoricu i zovu ih pravednim, dok Šiiti smatraju da su prva trojica uzurpatori. Problemi koji se danas uveliko vide unutar Islama potiču još od ovih vremena, tj., neposredno nakon smrti proroka Muhameda.
U svakom slučaju, posle njih četvorice, prvi sledeći vladar je uveo pravo na presto putem nasledstva, a ne izbora, i tako je uspostavio dinastiju i to omejadsku. Dinastija Omejada je trajala 90 godina i sastojala se od 14 vladara. U tom periodu je bilo i puno negativnih i puno pozitivnih stvari, a jedna od značajnih je bila veliko teritorijalno širenje i tu možemo već da govorimo o Islamskom carstvu. Osim arapskog poluostrva, teritorije današnjeg Bliskog istoka i severno odatle, Persije i dalje na istok, Omejadski kalifat je zauzimao i severni deo Afrike, kao delove Evrope – Pirinejsko poluostrvo i delove današnje Francuske.
Ovde u Amanu, u okviru Citadele, mogu da se vide ostaci građevina iz doba vladavine omejadske dinastije, a jedna od njih je ova Monumentalna kapija. Kapija je podignuta na ostacima starije vizantijske građevine (iz 4-5. veka) i služila kao formalni ulaz u palatu. Ona ima krstastu osnovu, upravo zbog korišćenja osnove vizantijske građevine, s tim da su severni i južni krak natkriveni bačvastim svodom, dok istočni i zapadni krak imaju polukupole. Smatra se da je centralni deo imao drveni krovni pokrivač u obliku kupole kao što je ova koja je napravljena krajem 20. veka. Osim ove kupole, na kapiji je urađena i delimična rekonstrukcija, to se lepo vidi na levoj i desnoj strani prolaza sa južne strane kroz koji se ulazilo.
Kada se, međutim, prođe kroz Monumentalnu kapiju, posetiocu treba mnogo više mašte da bi zamislio kako je to nekada izgledalo, a može da se pretpostavi da je sve bilo veoma impresivno imajući u vidu ulaz.
U okviru ostataka palate otkriveni su delovi za koje je utvrđeno da su služili kao upravne i stambene prostorije i kupaonice, a u središtu je bila Sala za audijencije i Sala sa prestolom. Bitno je imati u vidu da je Aman bio glavni grad jedne provincije u doba Omejadskog kalifata, tako da je ovde živeo guverner, a ne kalif (glavni grad je veći deo vremena bio u Damasku). Takođe, mada se ovaj prostor koristio i u kasnijim periodima (od 8. do 12. veka), veruje se da dobar deo palate nikada nije ni obnovljen posle razornog zemljotresa 749. godine. Inače, ovi periodi kada se ovaj prostor koristio posle zemljotresa bili su periodi trećeg i četvrtog kalifata – Abasidski i Fatimidski kalifat.
Posle ovoga sam krenula da se vraćam prateći spoljašnje delove nekadašnje palate i tu sam prolazila pored ostataka stambenog dela odakle sam imala lep pogled na Monumentalnu kapiju.
A onda sam ponovo došla u prostor ispred kapije koji je zapravo starinsko dvorište. Odatle se lepo vidi ulaz u Monumentalnu kapiju i ostaci omejadske džamije preko puta, što sam ja slikala iz pravca ostataka omejadske tržnice ili suka.
Džamija je podignuta oko 730. godine na platformi južno od palate. Danas je malo toga ostalo, ali ipak postoji deo prednjeg zida.
U prostoru koji je nekada bio deo unutrašnjosti džamije mogu da se vide relativno skromni ostaci ove originalno sigurno impresivno lepe građevine.
Svakako se vide postolja stubova koji su nosili konstrukciju džamije, dok je u samom središtu dvorište. Na sledećoj slici se osim ovih delova džamije koje pominjem, nešto dalje, blizu čempresa, vidi deo Arheološkog muzeja.
Pošto se džamija nalazi na najvišem delu brda, malo sam prošetala okolo da bih sa te tačke pogledala neke druge delove Citadele.
Posle ovoga sam se spustila do Arheološkog muzeja koji je ovde sagrađen 1951. godine. Smatrala sam da je pravi trenutak za to, jer je kiša ponovo počinjala da pada. Muzej je simpatičan, a ja sam kao i obično posebno obraćala pažnju na keramiku, pošto se time bavim kao hobijem, pa uvek gledam da li negde mogu da dobijem inspiraciju. Ali, u muzeju mogu da se vide i veoma impresivne statue i drugi artefakti, tako da je svakako vredan posete.
Mada sam se nadala da će kiša da stane dok ja budem obilazila muzej, to nije bio slučaj. Kišne kapi nisu bila krupne, već naprotiv, veoma sitne, a i duvao je jak vetar. Pošto mi kišobran ne bi mnogo pomogao u ovom slučaju, preko jedne (tople) jakne bez kapuljače navukla sam drugu jaknu, vetrovku, sa kapuljačom koju sam ponela misleći da će biti dovoljno toplo u Jordanu da nosim samo tu jaknu. Kakva je to bila omaška u proceni, ali i kakva je to sreća bila da sam imala dve jakne.