Jordan 2022, 6. deo (Aman)
Izašavši iz Arheološkog muzeja u okviru Citadele u Amanu, morala sam da se suočim sa činjenicom da je napolju padala kiša. Ne previše jaka, ali dovoljna da me ometa. Pokušavala sam da fotografišem različite spomenike kulture tako što sam leđima bila okrenuta pravcu iz kojeg je dolazila kiša. To je u početku funkcionisalo.
Tako sam sa blagog uzvišenja ispred Arheološkog muzeja mogla fino da vidim rimski Herkulesov hram, kao i ostatke neke kolosalne statue iz rimskog perioda. Danas su ovde delovi ruke i lakta i na osnovu toga se procenjuje da je statua napravljena od mermera bila visoka oko 13 metara, što bi značilo da je bila jedna od najvećih statua iz grčko-rimskog perioda.
Što se hrama tiče, on je bio posvećen nekom od glavnih rimskih božanstava, ali je vremenom pripisan Herkulesu zbog veličine statue čiji su delovi pronađeni u području hrama. Inače, pošto je rimski hram u pitanju koristi se Herkules kao ime čuvenog junaka, dok je grčka, originalna verzija – Herakle. Dakle, originalni junak Herakle je bio sin vrhovnog grčkog boga Zevsa i smrtnice Alkemene, tako da i nije skroz pogrešno da se važan hram posveti sinu vrhovnog boga.
Herkulesov hram je sagrađen u periodu od 161. do 166. godine nove ere i njegova izgradnja je bila posvećena tadašnjim rimskim carevima koji su zajednički vladali – Marko Aurelije i Lucije Ver. Međutim, ono što je meni bilo posebno zanimljivo u vezi sa periodom rimske vladavine u ovom gradu jeste da se Aman on tada zvao – Filadelfija! Uzgred, Filadelfija na starom grčkom znači „bratska ljubav“.
Ja sam oko Herkulesovog hrama samo šetala i nisam se pela na njega. Sigurna sam da ništa baš posebno zanimljivo ne bih videla (pričam za sebe i svoj nivo poznavanja istorije i arheologije), a sklona sam da mislim da ne treba baš svi da se zalete i ispentraju na ostatke starih građevina jer tako mogu samo još više da ih vremenom uruše.
Umesto toga sam prešla na razgledanje Ajubidske osmatračnice sagrađene oko 1220. godine. Da prvo pojasnim ko su bili Ajubidi, tj., Ajubidska dinastija. To je dinastija koja je osnovala srednjevekovni Egipatski sultanat, a samu dinastiju je uspostavio čuveni vojskovođa Saladin 1171. godine.
Osmatračnica je postavljena na južnoj strani Citadele i ima odličan pregled dešavanja u starom delu grada koji se nalazi u podnožju, kao i po okolnim brdima, što se i danas može videti.
Osmatračnica ima jednu prostoriju koja na tri strane, ka gradu i okolini, ima po uzan prorez, dok se na krov išlo stepenicama sa spoljašnje strane.
U građevinskom smislu osmatračnica ima zanimljive delove sa strane okrenute ka gradu i da bih to videla ovde sam morala pažljivo da se spuštam jednom bočnom stazom da se ne bih okliznula. U pitanju su okrugli kamenovi koji su uzeti sa obližnjeg Herkulesovog hrama. Ovo je bila prilično uobičajena praksa da se u izgradnji novih objekata koristi materijal sa već postojećih građevina. Svakako je lakše nego da se dovozi novi.
Na gornjoj slici se takođe vidi da mi je objektiv fotoaparata bio prekriven kapima kiše, mada sam se trudila da ga redovno brišem. Ali, duvao je veoma jak vetar i čim bih postavila fotoaparat da slikam, odmah bi napadalo još kišnih kapi. To je bio slučaj i kada sam ponovo prolazila pored Herkulesovog hrama i slikala neke delove koji mu pripadaju.
Ipak, pre nego što napustim Citadelu, rešila sam da se vratim u severni deo lokaliteta da bih otišla do otvorene cisterne za vodu iz omejadskog perioda koja je označena imenom „Birka“. Ovaj impresivni objekat ima 17,5 metara u prečniku, a njeni kameni zidovi imaju debljinu do 2,5 metara. Unutrašnja površina je bila premazana nepropusnim slojem maltera, a njegovi ostaci mogu da se vide kod stepeništa. Pod cisterne koji nije ravan, već ima pad ka sredini je namerno tako napravljen da bi se sav neželjeni nanos skupljao tu, u sredini.
Zapremina cisterne je do 1370 kubnih metara, a voda je kanalisana u cisternu sa krovova okolnih građevina i sa popločanih površina. Na slici se u vodi vidi ostatak kamenog stuba koji je služio da bi se merila količina vode u cisterni. Zanimljivo je i da se na zidu može videti otvor kroz koji se višak vode ispuštao preko okna na istočnoj strani zidina utvrđenja.
Ovde sam ujedno i završila sa obilaskom Citadele u Amanu, pa sam se lagano uputila ka izlazu. Ipak, iskoristila sam svoj „visoki položaj“, da bih slikala neke delove Amana.
Posebno je bio zanimljiv pogled na Rimsko pozorište koji mi je bio u planu obilaženja ovog dana. Uostalom, ono se nalazi na samo 5 minuta peške od mog hotela u starom delu Amana.
Mada su posle one kiše povremeno i na kratko oblaci počinjali da se sklanjaju (duvao je jak vetar, pa ih je terao), ipak je do kraja dana ostalo uglavnom oblačno, mada više ne i kišovito, barem ne dok sam ja bila napolju.
Posle obilaska Citadele, poželela sam da odem na jednu finu kafu i kratki odmor. Što se kafe tiče, u Jordanu se tradicionalno pije turska kafa i oni je tako i zovu. Ipak, njihova turska kafa se često razlikuje od naše jer oni u svoju kafu stavljaju ili čaure kardamoma ili mleveni kardamom, tako da kafa dobija specifičnu aromu. Ja sam svako jutro uz doručak tražila veliku šolju turske kafe, koju inače kod kuće ni ne pijem, jer je to svakako bilo lepše i kvalitetnije od nekakve kafe iz aparata. Ipak, ovom prilikom sam imala želju da odem na neki espreso u jednom od brojnih kafića koji postoje na još jednom brdu u Amanu. Prvobitno se Aman prostirao preko sedam brda, a ovo je jedno od njih i zove se Džabal Aman, što bi trebalo da znači „brdo Aman“. Tu sam bila već prvog dana kada sam tragala za vodičem za Jordan, ali tada nisam imala vremena da sednem na kafu. Međutim, nikakvo pešačenje sada nije dolazilo u obzir. Mada je u odnosu na Džabal Al Kalaa na kojem sam trenutno bila to susedno brdo udaljeno tek nekih 2 km, zbog nizbrdice i uzbrdice, rešila sam da uzmem taksi.
Vozač u prvom taksiju u koji sam ušla je krenuo da mi traži određenu cifru, mada sam znala da je u Amanu obavezno korišćenje taksimetra. Nisam bila raspoložena za cenkanje i samo sam izašla iz kola. U drugom taksiju mi je vozač bez ikakvih problema uključio taksimetar i na kraju je cena bila trećina onoga što mi je prvi tražio (uključujući i napojnicu).
Odvezla sam se do veoma popularne ulice Reinbou.
Dakle, u ovoj ulici postoji mnoštvo kafea i restorana, a pogotovo je popularna uveče.
Sela sam u jedan kafe po svom izboru, ali su mi prvo tražili da im pokažem potvrdu da sam vakcinisana protiv kovida. Pošto bez takve potvrde ne bih mogla ni da uđem u Jordan u januaru 2022. godine, bila sam spremna i uskoro sam uživala u veoma dobroj kafi. Prijala mi je i pauza u toplom prostoru, jer je napolju duvao veoma jak i pre svega hladan vetar.
Kada sam završila sa kafom i pauzom, dobro sam se obukla, ponovo stavljajući na sebe dve jakne, štrikanu kapu i kapuljaču koja je bila deo vetrovke i sada sam već rešila da se peške spustim do centra grada koji je odavde bio udaljen tek 1 kilometar, ali mi je bilo lako jer sam sve vreme išla nizbrdo.
Tako sam došla i do Velike džamije Huseini.
Na ovom mestu se u davnoj prošlosti nalazila neka vizantijska crkva, ali je već 640. godine ovde podignuta prva džamija. Građevina koja se danas vidi nema nikakve fizičke veze sa originalnom, jer je podignuta 1932. godine, ali zbog svog duhovnog trajanja, ova džamija se smatra najstarijom u Amanu.
Uzgred da kažem da je broj stanovnika u Amanu značajno porastao tokom poslednjih stotinak godina. Procenjuje se da je početkom 20. veka Aman imao oko 2000 stanovnika. Danas u njemu živi preko 4 miliona ljudi. Ovo je delom rezultat naseljavanja, ali i velikih porodica koje su veoma tradicionalne u Jordanu.
Da se vratim na Veliku džamiju Huseini. Bio je petak, ali se glavna, podnevna molitva završila i smatrala sam da nikoga neću uznemiravati svojom posetom. Već sam u rančiću imala široku maramu-šal kojom sam dobro umotala glavu kako mi kosa ne bi virila, a onda sam krenula da uđem. Videla sam gde je ulaz za žene i prvo sam tu došla. Jedna ljubazna žena, koja mi se obraćala sa „sestro“, uputila me je, nakon što sam se izula, na sprat, jer je tamo deo gde se žene mole.
Nisam se tu dugo zadržala, pa sam sišla, a ta žena mi je dala pakovanje vode koju očigledno dele posetiocima. Zahvalila sam joj se i uputila ka centralnom dvorištu sa šedrvanom gledajući gde mogu da uđem hol za molitve.
Prvo sam rešila da ipak fotografišem dvorište, ali sam ugazila u neku vodu koja se tu skupila od kiše, a kako sam bila bosa, skroz sam nakvasila svoje debele čarape. Nikakav obilazak više nije dolazio u obzir. Morala sam da obujem patike preko mokrih čarapa, ali mi je makar hotel bio par stotina metara dalje, tako da sam mogla da se presvučem i obujem suve čarape, ali i suve patike. Srećom pa sam imala rezervu.
Posle te pauze sam mogla da odem do Rimskog pozorišta. Pozorište se svojevremeno nalazilo u centru rimske Filadelfije. Kada se pozorištu prilazi direktno iz glavne ulice u starom delu grada, prvo se nailazi na kolonadu korintskih stubova i neke popločane delove, a to su sve ostaci nekadašnjeg rimskog foruma.
Pozorište je sagrađeno u periodu od 138. do 161. godine nove ere tako što je ugrađeno u padinu brda. Može da primi oko 6000 posetilaca. Ipak, da bih ušla u pozorište, morala sam prvo da odem do biletarnice koja se nalazi pored ulice koja je od prednje strane pozorišta odvojena velikim platoom.
Pozorište je pozicionirano tako da je bina na severnoj strani, što znači da je čitav dan obasjana suncem, dok su sedišta na južnoj strani i samim tim u senci, što je svakako olakšavalo publici da uživa u pozorišnim predstavama tokom vrelih dana u Filadelfiji. To naravno nije bio slučaj u januaru.
Kako je kiša stala, mogla sam malo da se igram sa svojim fotoaparatom, pa sam napravila „napredni selfi“.
Naravno da sam morala i da se penjem i za to sam koristila stepenice koje su vodile pored lože za specijalne posetioce pozorišta.
Pozorište je širim prolazima podeljeno u tri horizontalna dela. Zanimljivo mi je bilo da na tim širim prolazima vidim ukrasne otvore raspoređene ispod uzanih stepenica koje su vodile na gore. Mogu samo da pretpostavim da su ovi otvori služili da se tu odvodi kišnica koja se eventualno sliva niz stepenice.
Mada sam sebi obećala da se ovog dana neću peti uzbrdo, ipak sam ovde morala da odustanem od takve namere. Vredelo je.
Po jednom od tih širih prolaza sam otišla do kraja i spustila se bočnim stepenicama, ali sam takođe u jednom trenutku imala i lep pogled na brdo Džabal Al Kalaa gde su se videli ostaci Herkulesovog hrama.
U okviru Rimskog pozorišta, u prostorijama koje se nalaze bočno od bine, danas postoje dva mala muzeja: Muzej folklora i Jordanski muzej narodne radinosti. Oba muzeja su zanimljiva i izlažu prikaze različitih tradicionalnih zanata, mesta stanovanja, nošnje, nakit i slično.
Kako sam shvatila tokom svog drugog boravka u Amanu, na kraju putovanja, ovde postoji još jedno rimsko pozorište, Odeon, ali ovom prilikom sam ga preskočila. Već mi je došlo vreme da odem da jedem i ovom prilikom sam kupila jednu šavarmu (praktično giros od pilećeg mesa) koju sam kasnije u slast pojela u sobi. Ali sam se pre toga častila tako što sam naručila i na licu mesta popila sveže ceđeni sok od nara. To je za svaku preporuku!
Mada je bio dan, povukla sam se u sobu, prvo da bih pojela onu šavarmu, a drugo jer sam znala da je jedan veoma važan muzej ne previše daleko od mog hotela zatvoren (bio je petak – neradni dan). Nešto kasnije sam izašla u kratku šetnju po kraju i to mi je svakako prijalo. A naredno jutro sam morala da ustanem rano jer sam ponovo išla kolima na izlet van Amana.