Ponovo me je dočekalo oblačno i hladno jutro u Amanu sa povremenom kišom, ali su mi u hotelu rekli da ne treba da brinem jer sam tog dana išla na istok zemlje, a tamo će biti vedro jer je to u pustinji.
Za početak evo ponovo karte Jordana sa obeleženim mestima koja sam posetila tokom svog boravka u januaru 2022. godine.
Posle doručka sam sišla na recepciju i tu me je već čekao vozač. To nije bio onaj isti od pre dva dana, a vremenom sam shvatila i da onaj prvi vozač i nije bio bogzna kako ljubazan i uslužan. Za razliku od njega, ovaj je ponudio da pre napuštanja Amana kupimo kafu. Odmah sam pristala i htela sam da ja to platim, ali on nikako to nije dao. Generalno svi pričaju da su Jordanci izrazito gostoljubiv i ljubazan narod. Mada sam ja svakako uglavnom imala vrlo dobro iskustvo, moj doživljaj Jordanaca je svakako bio ograničen, jer je bio sveden uglavnom na ljude koji rade u turizmu. A tu kontakti sa strancima, novac i sve ostalo što ide uz to mogu i da pokvare i ljude, a takođe i utisak o njima. Bez želje da ikoga povredim, ali na osnovu svog vrlo ograničenog iskustva, činilo mi se da su ljudi u severnom delu Jordana upadljivo ljubazniji i prijatniji. I oni svoj posao rade za novac, ali je to bilo manje upadljivo i više dopadljivo nego što je moje iskustvo pokazalo kada sam išla više prema jugu. Možda grešim, ali tako sam to doživela na osnovu nasumičnog uzorka.
Bilo kako bilo, stali smo uz put pored jedne radnje u kojoj se prodavala kafa i tu je vozač za nas kupio dve turske kafe (jordanska verzija, tj., sa kardamomom) sipanih u kartonske čaše. Kafa je bila vrela, čaše su bile napunjene skoro do vrha, a mi smo krenuli dalje. Mada je put veoma dobar, ipak sam morala da budem veoma pažljiva da se ne bih zalila vrelom kafom. Gledala sam vozača kako on vešto balansira svoju ruku i čašu kafe u njoj, pa sam pokušavala da ga imitiram. Ne previše uspešno, ali se ipak nisam polila, mada sam malo izgorela jezik u pokušaju da smanjim količinu kafe u čaši.
Uskoro su i oblaci nestali i uživala sam u divnom jutru na istoku Jordana.
Predeli pored puta istočno od Amana
Plan je bio da prvo odemo do oaze Azrak, ali je put prolazio odmah pored jednog drugog zanimljivog mesta i mada još nije bilo ni 9 ujutru, vozač i ja smo se lako i brzo dogovorili da tu svratimo. U pitanju je bio zamak/tvrđava Kasr Karana. Generalno gledano, veoma često se na internetu i po vodičima nailazi na različite transkripcije originalnih naziva na arapskom, ali pretpostavljam da je to zbog prirode arapskog jezika i različitih nijansi izgovora.
Kasr Karana
Kasr Karana pripada grupi takozvanih „Pustinjskih zamkova“. To je grupa objekata koja je sagrađena tokom ranog islamskog perioda, tačnije tokom vladavine Omejadske dinastije, najčešće u 7. veku. U stvari, ove građevine liče na utvrđenja, a niti su prava utvrđenja, a još manje zamkovi. Oni su naziv „zamkovi“ dobili od strane istraživača u 19. veku. Praktično su ih podizali omejadski vladari koji su upravljali svojom zemljom iz Damaska, ali su na više mesta u pustinji podigli ove građevine koje su služile kao mesto za odmor, karavansaraji, lovački domovi, mesta za okupljanje i održavanje sastanaka i pregovora, itd. Ali, hajde da se ne lažemo, ovo su bila savršena mesta gde su oni bežali od svađe između svojih žena, vriske dece i ostalih domaćih problema.
Kada sam ovde stigla, još uvek nije bila otvorena biletarnica (još nije bilo 9 sati) i apsolutno nigde nikoga nije bilo, ali je moglo da se uđe u prostor oko zamka, pa sam krenula prema njemu. Ipak, brže-bolje sam se vratila do kola jer je duvao izuzetno jak i hladan vetar, pa sam morala da uzmem i drugu jaknu sa kapuljačom, jer zimska jakna i vunena kapa nisu bile dovoljne. Sada sam već mogla da odem do zamka koji je još uvek bio zaključan, ali mi to nije pokvarilo intenzivan doživljaj i uživanje.
Kasr Karana, pogled na zid i ugao građevine
Mada na prvi pogled Kasr Karana više liči na odbrambeno utvrđenje, imajući u vidu kule na uglovima i uske otvore u zidinama, kule su sagrađene tako da se na njih ne može popeti, pa je jasno da su ovo samo vizuelni ukrasi, a ne i elementi sa odbrambenom funkcijom.
Kasr Karana, ulaz
Kasr Karana, pogled kroz prozor iznad ulaza
Kasr Karana, kad se proviri kroz razmaknuta ulazna vrata
Pošto ovde nisam imala ništa drugo da gledam, samo sam nastavila dalje obeleženom stazom koja ide u krug po prostoru ispred zamka, što je u stvari veoma lepo jer se zamak, ma kako jednostavnog oblika, na taj način vidi iz različitih uglova.
Kasr Karana
Kasr Karana
Bočno od prostora koji pripada ovom spomeniku kulture, sa druge strane ograde, videlo se jedno beduinsko domaćinstvo. Beduini je naziv za nomadska arapska plemena koja naseljavaju područja od Severne Afrike do Srednjeg istoka, uključujući i arapsko poluostrvo. Generalno gledano, svuda po Jordanu, a najviše na jugu zemlje, često mogu da se vide beduinski šatori u kojima ljudi žive. Ova, naizgled, skromnost smeštaja ne treba nikoga da zavarava, jer često pored šatora koji su više deo tradicionalnog načina života mogu da se vide velika kola sa pogonom na četiri točka, a ta vozila nigde nisu jeftina.
Beduinsko domaćinstvo
Posle ovoga sam se vratila u kola, a onda smo putem nastavili dalje u pravcu istoka i prema oazi Azrak. Ipak, prvo smo svratili na još jedno mesto. U pitanju je Kusair Amra. I ovaj spomenik kulture se nalazi u neposrednoj blizini glavnog puta, pa smo tu parkirali kola, ali ne samo da biletarnica još nije radila, već i sama građevina nije bila otvorena što sam videla kada sam stazom za posetioce došla do uzvišenja sa kojeg se građevina lepo vidi. Ovde čovek mora da svrati, tako da sam posetu ovom mestu odložila za kasnije.
Kusair Amra
Nastavili smo dalje putem pre istoku i oazi Azrak.
Idemo ka istoku
U jednom trenutku se put pretvara u pravi savremeni autoput i to baš u delu gde je napravljena petlja sa drugim savremenim autoputem, a mi smo i dalje išli pravo, baš kao što je i pokazivala tabla.
Table pored autoputa
Nešto kasnije smo došli do glavne raskrsnice u samom Azraku gde se putevi razilaze, ali mi nismo išli dalje, već smo ostali u oazi.
Table koje se odnose na stari put
Što se Azraka tiče, to je jedina stalna oaza u Jordanu i ujedno i gradić koji se nalazi oko 100 km istočno od Amana. Ipak, to nije neko romantično mesto, pre svega zbog saobraćajnih gužvi i velikih kamiona koji stalno prolaze kroz grad.
Oaza Azrak viđena sa glavnog puta iz Amana
Ne samo danas, što se vidi sa prethodnih slika sa saobraćajnim oznakama, već kroz čitavu istoriju ovde je bilo značajno ukrštanje trgovačkih puteva. Tako su još stari Rimljani sagradili utvrđenje koje je i održavano i na dalje kako su se smenjivali osvajači, a koje sam ja kasnije posetila. Ipak, glavni razlog zašto sam ovde došla je Rezervat močvarnog područja Azrak.
Rezervat je osnovan 1978. godine i pokriva površinu od oko 12 km2. Ovo močvarno područje je jedinstveno jer je smešteno u sred suve jordanske pustinje, a pošto sadrži više vodnih tela veliko mnoštvo ptica ovde svraća svake godine tokom selidbe između Evrope i Afrike, ili ovde provode zimu. Ukupno je zabeleženo oko 290 vrsta ptica.
Rezervat močvarnog područja Azrak
Međutim, do 1993. godine je ispumpavanje vode dostiglo toliku meru da su praktično nestale površinske vode i ekološka vrednost ovog područja je bukvalno uništena. Ipak, uz međunarodnu pomoć, krenuli su različiti projekti i sada se svake godine upumpava oko 2 miliona kubnih metara vode, ali imajući u vidu rast broja stanovnika i potreba u oblasti poljoprivrede, to nije dovoljno za potpuni oporavak, mada je dosta toga svakako urađeno.
Kada sam ovde stigla, mogla sam da biram između dve vrste obilaska: sama da idem u šetnju po obeleženoj stazi dugoj oko 1,5 km ili da unajmim privatnog vodiča i da obilazim rezervat oko 2-3 sata. Iz raznih razloga sam se odlučila za prvu opciju.
Manja bara kod Centra za posetioce
Obilazak kreće odavde
Vreme je bilo veoma lepo i ova šetnja mi je jako prijala, mada nigde nisam videla ptice zbog kojih sam i došla. Ipak, sa strane postoje table koje kažu da treba hodati polako i ne praviti buku. Tako sam i radila, ali i dalje nigde nikog nije bilo na vidiku – ne samo da nije bilo ptica, već nije bilo ni drugih posetilaca. Valjda su pametni ljudi pa ne idu u sred zime da traže ptice, čak i kada je u pitanju Rezervat močvarnog područja Azrak, mada vodiči koje sam imala tvrde da je i januar sasvim dobar mesec za posmatranje ptica.
Rezervat močvarnog područja Azrak, detalj
Rezervat močvarnog područja Azrak, detalj
Onda staza dovodi do jednog dela gde u stvari može jasno da se vidi šta je ljudska aktivnost učinila od prirodno močvarnog područja.
Rezervat močvarnog područja Azrak, detalj
Ovde tabla kaže da bi tokom 1980-ih godina čovek ovde bio u vodi do vrata. Ali ne samo da su drastično smanjene količine površinskih voda, već su dramatično sniženi i nivoi podzemnih voda. To dovodi do povećanja prašine, ali i lakšeg izbijanja požara, što dodatno uništava biljni i životinjski svet.
I još jedna veoma bitna stvar vezana za podzemne vode. Ovde postoje džepovi sa veoma slanom podzemnom vodom i tradicionalno se ta voda vadila da bi se proizvela kuhinjska so koja se koristila u Jordanu i Iraku. Međutim, danas je isplativije da se so dobija iz oblasti Mrtvog mora, tako da se ovi džepovi sa slanom podzemnom vodom ne koriste, pa ta voda prodire u delove sa slatkom podzemnom vodom i praktično je uništava. Jer kada se jednom voda „zasoli“ ona ne može da se ponovo pretvori u slatku. Toliko o Homo sapiensu i njegovoj brizi za ekologiju, klimatske promene i sve ostalo.
Staza onda dolazi do jednog zida za koji neki smatraju da je iz rimskog perioda, dok drugi tvrde da je iz omejadskog perioda. Kameni ispusti koji su napravljeni uz zid su služili da umanje uticaj voda.
Stari zid u okviru močvarnog područja
Funkcija zida nije baš najjasnija, ali se pretpostavlja da se koristio kako bi se odvojile slatke i slane vode i da bi se gajile bašte, lovila riba i za kupanje. Deo sa desne strane zida koji se vidi na gornjoj slici je područje koje je nekada zahvatalo jezerce Ein al Soda gde je postojao bogat izvor slatke vode. 1993. godine, izvor je presušio, a sve je suvo i dan danas.
Posle suvog dela, staza ipak dolazi do jednog jezerceta.
Rezervat močvarnog područja Azrak, detalj
Rezervat močvarnog područja Azrak, detalj
Ovde sam konačno ugledala par ptica, ali bez obzira što su to lepe ptice, to su liske (Fulica atra) koje mogu gotovo redovno da viđam na Dunavu, par stotina metara od mog stana. Ali, pošto ništa drugo nisam videla, morala sam da se zadovoljim i liskama. Doduše, par ptica je preletelo preko jezerceta, ali je to bilo suviše brzo da bih ja tu išta mogla da zaključim, a još manje da uslikam.
Liske
Mada, moram da priznam da je priroda bila vrlo lepa.
Rezervat močvarnog područja Azrak, detalj
Još sam uspela da vidim i jednu čeku napravljenu od zemlje koja mi je bila prilično zanimljiva, pa sam se popela uz stepenice i ušla u nju. Ona je gledala na još jedno jezerce i sad mi je bilo jasno kako fotografi znaju da se približe pticama – puste ptice da se približe njima.
Rezervat močvarnog područja Azrak, čeka
Rezervat močvarnog područja Azrak, unutrašnjost čeke
Moram da priznam da mi je poseta Rezervatu močvarnog područja Azrak bila prilično veliko razočaranje. Možda sam jednostavno previše očekivala imajući u vidu da je bio januar, ali više sam čula lokalne pevce sa imanja koja se nalaze u blizini nego što sam videla divlje ptice. Razmišljala sam i da li sam pogrešila što se nisam odlučila za onaj duži obilazak u pratnji vodiča, međutim, bez obzira što su mi ptice simpatične ja se ne razumem u njih baš toliko.
Ovako sam se popakovala u kola i odvezla do Kasr Azrak, odnosno, još jednog od brojnih „pustinjskih zamkova“ koji se danas nalazi u samom gradu, neposredno pored puta za Irak.
Ulaz u Kasr Azrak
Već sam pomenula da su Rimljani prvi ovde napravili vojno utvrđenje, ali je ono dobilo svoj sadašnji oblik tokom obnavljanja i proširenja u 13. veku, što bi trebalo da piše na kamenoj tabli postavljenoj iznad ulaza.
Kamena tabla iznad ulazne kapije u Kasr Azrak
Iznad ulaza i iznad kamene table se nalazi i mašikula. To nije nikakav građevinski ukras, već veoma čest element u izgradnji vojnih utvrđenja. Ovi ispusti su korišćeni da bi se kroz njih prosipalo vrelo ulje po onima ispod koji su nezvani pokušavali da uđu.
Mašikula iznad ulazne kapije u Kasr Azrak
A što se tiče ulaza, još uvek su na mestu kamena vrata napravljena od bazaltne stene. Kada se prođe kroz vrata i prostorije iza njih, dolazi se do unutrašnjeg dvorišta.
Kasr Azrak, unutrašnje dvorište
I ovde je bilo sasvim pusto i samo sam prošetala u krug, obilazeći neke od objekata. U sredini unutrašnjeg dvorišta, gore na slici, vidi se četvrtasta građevina. To je mala džamija za koju se pretpostavlja da je sagrađena tokom renoviranja utvrđenja u vreme vladavine Ajubidske dinastije.
Na severnoj strani se može ući u više objekata. Na sledećim slikama se vide nekadašnje štale sa neobičnim lukovima, kao i trpezarija.
Kasr Azrak, detalj
Kasr Azrak, detalj
Na zapadnoj strani se nalazi kula i tu može da se uđe i delimično penje, ali je sve u dosta razrušenom stanju. 1927. godine je ovde bio zemljotres koji je dosta uzdrmao utvrđenje, a ni sav težak saobraćaj koji redovno prolazi na par desetina metara od utvrđenja ne pomaže.
Kasr Azrak, detalj
Ipak, ono po čemu je Kasr Azrak verovatno danas najpoznatiji je to da je 1917. godine T.E. Lorens, poznatiji kao Lorens od Arabije, ovde uspostavio svoj štab. I to baš u prostoriji koja se nalazi direktno iznad ulazne kapije.
Kasr Azrak, prostorija u kojoj je bio štab Lorensa od Arabije
Moram da priznam da nisam oduševljena čitavom pričom o tzv. Lorensu od Arabije i koliko sam čitala, da ostavimo po strani da je on pre svega bio aktivni učesnik u uzajamnoj borbi tadašnjih velikih sila za prevlast (Britanija i Francuska) bez mnogo suštinskog osvrtanja na lokalno stanovništvo, on je pre svega bio jako dobar u promovisanju samog sebe. Ipak, vredi da se čovek popne do ove prostorije, jer se iz dela ispred nje pruža lep pogled na unutrašnji prostor utvrđenja Kasr Azrak.
Kasr Azrak, unutrašnje dvorište
Završivši obilazak Kasr Azraka, mogla sam da krenem nazad u pravcu Amana, ali sa još par zaustavljanja.