Jordan 2022, 9. deo (Al Kastal, Aman)
Sledeće odredište posle „pustinjskog zamka“ Kasr Al-Mušata bilo je arheološko nalazište Al Kastal. Ali, bila sam i gladna, tako da sam se sa vozačem dogovorila da zajedno odemo na ručak na pileću šavarmu (lokalna verzija girosa). Pustila sam da on izabere mesto i tako smo otišli u restoran brze hrane u malom savremenom naselju Kastal u okviru kojeg se i nalazi arheološki lokalitet koji sam želela da vidim.
Seli smo zajedno za sto u restoranu i u slast pojeli ono što smo naručili i dobili. Do kraja putovanja mi je šavarma bilo omiljeno jelo, pogotovo uveče. Osim što je ukusna, brzo sam mogla da je naručim, a onda sam je najčešće nosila u sobu gde sam natenane mogla da večeram, mada nikakav problem ne bi bio ni da sam jela na sred ulice. Ipak, bilo mi je udobnije u sobi.
Posle ovoga smo se odvezli do arheološkog lokaliteta Al Kastal koji se nalazi samo stotinak metara od autoputa koji vodi ka amanskom međunarodnom aerodromu.
U pitanju su ostaci jednog od najstarijih i najkompletnijih omejadskih naselja na Bliskom Istoku. Tu se nalaze gotovo svi objekti koji su činili tipično omejadsko naselje: glavna palata, džamija, groblje, javno kupatilo, stambeni objekti, itd. Kada sam čitala o ovom kulturnom dobru, to je izgledalo kao ogroman lokalitet pa sam se pitala da li ću stići sve to da obiđem, mada su moje knjige-vodiči davali vrlo skromne informacije o Al Kastalu.
Kako se ispostavilo, ovo i jeste veliki lokalitet imajući u vidu jednu omejadsku branu koja je služila za prikupljanje vode za navodnjavanje, a koja se nalazi oko 1 km dalje, ili brojne cisterne za vodu koje su bile raspoređene po naselju. Međutim, ovaj lokalitet još uvek nije razvijen za posete neupućenih amatera. Za početak, nigde nije predviđeno da se kupuju ulaznice, nema ograde, ali nema ni tabli sa informacijama. Dakle, ništa praktično nisam znala o ovom mestu, ali došla sam tu, pa sam krenula u obilazak centralnog dela nalazišta. Takođe je i lagano krenula kiša; ne jaka, ali mi je bilo jasno da nemam puno vremena.
Prvo sam krenula da idem po obodu nalazišta.
Mada nisam arheolog, a ni istoričar umetnosti, moram da priznam da sam intenzivno uživala, jer bilo je potpuno jasno da je ovo nekada bilo impresivno naselje, a i ponovo osim mene nikog drugog nije bilo na ovom lokalitetu koji se nalazi na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.
Onda sam krenula da obilazim središnje delove Al Kastala.
Mada ne znam šta se tačno nalazi na mojim slikama, u smislu koji objekti tačno, to ni najmanje ne umanjuje njihovu lepotu i zanimljivost. Tako sam kod jednog naišla na stepenice, pa sam se njima popela na sprat.
Na jednom proširenju, nalik na trg, videla sam i veoma zanimljiv, jasno obeležen prolaz sa stepenicama, ali su ovaj put stepenice vodile – dole. E, tu već nisam htela da se spuštam.
Onda sam se zavukla u prolaze između kuća i bilo mi je izuzetno zanimljivo i zabavno.
Zatim sam došla i do nekog objekta koji sam sada mogla da vidim iznutra, imajući u vidu prozor u obliku bifore koji sam već ranije primetila spolja, a posle sam se opet vratila da ga vidim i slikam sa spoljašnje strane.
Kad sam već bila sa spoljašnje strane središnjeg dela Al Kastala, snimila sam i prostor gde su poređani kameni blokovi. Pretpostavljam da su ih tu rasporedili arheolozi da bi kasnije mogli lakše da ih nađu i bolje da ih uklope tamo gde treba.
Onda sam ponovo ušla među središnje ostatke naselja, jer je kiša počinjala jače da pada, pa sam krenula u pravcu kola. Ipak, naišla sam i na par zanimljivih kuća ispred kojih je bila čistina sa brojnim komadima kamenih ukrasa. Za početak sam shvatila da je to ona kuća na čiji sprat sam se pela, ali sa zadnje strane. Ovo je bilo pročelje. Takođe, na slici se vide i kapi kiše, mada sam se trudila da redovno brišem objektiv foto-aparata. Kiša je bila brža.
Prvo sam obratila pažnju na jedan divan komad kamene dekoracije. Ovo smeđe-zeleno što se vidi u kamenim žlebovima je zemlja i mahovina.
Sledeće na šta sam obratila pažnju bila su ulazna vrata.
Zatim sam i ušla unutra. Mislila sam: kada već obilazim ovu kuću, onda treba da je razgledam sa svih strana. A svuda je moglo nešto zanimljivo da se vidi.
Bila sam potpuno zadivljena masivnošću izgradnje što se vidi na prethodnoj slici gde je deo zida srušen. Kada sam izašla iz ove kuće i nastavila dalje u pravcu kola, ipak sam se osvrnula da bih još jednom pogledala i kuću, ali i ulice ovog starog naselja.
Kad već pominjem izgradnju, ovde na više mesta može lepo da se vidi impresivan način na koji su Omejadi pravili svodove, kako su slagali kamenje, popunjavali prazan, vezivni prostor zemljom i sitnijim kamenjem, a onda i pravili fasadu. Ne nužno ovim redom.
Taman je kiša počinjala baš jako da pada kada sam stigla do kola, ponovo se udobno smestila i vratila do svog hotela u Amanu, jer je celodnevni izlet ovog dana bio gotov. Ali, pošto je još uvek bio dan (kasnije popodne), odlučila sam da ipak odem da vidim još jedan veoma zanimljiv spomenik kulture koji se nalazi u samom Amanu, ali je nekih 10-ak kilometara bio udaljen od mog hotela. U pitanju je Pećina sedam spavača ili Pećina Al-Rakim. Zamolila sam recepcionera da mi pozove Uber i da se dogovori sa vozačem da me odveze na mesto koje me zanima, ali i da me tamo sačeka, pa onda i da me vrati u hotel. Iskreno, ja to ne bih znala da dogovorim, što nije ni čudno jer ne znam arapski. Šalu na stranu, nisam znala kakva je situacija kod ovog spomenika kulture što se tiče taksija pošto je mesto relativno zavučeno i mislim da sam bila u pravu, jer tamo skoro da nikoga nije bilo, a i ja sam stigla pola sata pre zatvaranja.
Pećina sedam spavača predstavlja važno mesto i za islamsku i za hrišćansku tradiciju, a vezano je za legendu o sedam spavača. Priča o Drugovima pećine se pominje u Kuranu, a što se tiče hrišćanske verzije legende, ona ide ovako:
Tokom progona Hrišćana od strane rimskog cara Trajana Decija oko 250. godine sedmorica mladića su bili okrivljeni da su pripadnici Hrišćanstva. Dali su im malo vremena da poreknu svoju veru, ali su oni sve što su imali podelili siromašnima, a sami su se povukli u jednu pećinu da se mole i tu su se uspavali. Pošto je car video da mladići neće popustiti, naredio je da se ulaz u pećinu zazida. Polovinom 5. veka, kada je Hrišćanstvo već uveliko bilo državna religija, vlasnik zemljišta gde se nalazi pećina je naložio da se otvori ulaz u pećinu želeći da je iskoristi za smeštaj stoke. Međutim, unutra je našao sedam spavača koji su se probudili tom prilikom misleći da su prespavali jedan dan. Jedan od njih je otišao u obližnje selo da im kupi hranu i tom prilikom je bio zaprepašćen da su svuda po selu mogli da se vide krstovi, a ljudi iz sela su bili iznenađeni da je on koristio stare novčiće. Lokalni vladika je s njima razgovarao i čitava ova čudesna priča je pripisana Bogu. Mladići su se vratili u pećinu gde ih je Bog uspavao za vjek i vjekova.
Ipak, treba reći i da postoji još par mesta (u Turskoj, pre svega u Efesu) gde se tvrdi da je upravo njihova pećina mesto u kojem su se uspavali sedmorica mladića. Bilo kako bilo, ja nisam bila u Turskoj ovom prilikom, već u Jordanu, pa sam došla da posetim Pećinu sedam spavača u Amanu.
Ovde se ona nalazi u okviru kompleksa koji obuhvata i džamiju istog naziva i to je prvo što se vidi kada se sa ulice prođe kapija.
Sa ovog platoa se skreće desno i tu se sasvim jasno vidi arheološki lokalitet, a tu su i strelice koje pokazuju kojim se putem ide prema pećini.
Malo se ide između ostataka zidova, a malo i preko njih. U svakom slučaju, kada se posetilac približi ulazu naiđe se i na plastično-gumene prostirke da se blato ne bi unosilo u pećinu.
Ali, kada sam stigla do pećine, ulaz u nju je bio sasvim jasno zatvoren. Bila sam zbunjena. Nisam videla nikoga na ovom mestu, pa nisam znala šta da radim. Onda sam počela da se mirim sa tim da su verovatno već zaključali pećinu jer je kraj dana, i pada kiša, i nikoga nema...
Dok sam ja ovde stajala i fotografisala, ugledam ipak nekog mladića koji se spuštao niz padinu sa desne strane gde takođe postoje delovi arheološkog lokaliteta. Sačekam ga da mi se približi, pa sam ga onda pitala da li zna kako da se uđe u pećinu, a on mi pokaže kako jedan čovek upravo dolazi iz pravca platoa ispred džamije i da je to čuvar koji će nam pećinu otvoriti. Divno!!!
Ispostavilo se da je taj čovek i nešto poput vodiča koji mi je ispričao neke detalje. Za početak, ovo sasvim jasno nije prirodna pećina, već je vizantijska grobnica isklesana u steni na padini brda. U antičko doba, iznad pećine je bila podignuta mala crkva, koja je vremenom pretvorena u džamiju. Ostaci mihraba te džamije se vide na gornjoj slici, direktno iznad ulaza u pećinu.
Sledeća slika prikazuje samo bliže deo gornje slike jer treba obratiti pažnju na osmougaonu zvezdu na desnom grobu – u pitanju je vizantijski hrišćanski simbol.
A sad sve ovo ponovo, ali u vidu video-snimka, što je posebno zanimljivo jer se čuje akustika u pećini.
Sada sam mirno i zadovoljno mogla da izađem iz pećine i da se uputim ka taksiju koji me je čekao.
Ipak, pre nego što sam ušla u taksi, vozač se ljubazno ponudio da me slika ovde. Hvala mu.
Vrativši se u Aman, ponovo sam otišla da jedem knafe, slatkiš o kojem sam pisala u 5. nastavku mojih priča sa putovanja po Jordanu. Kao što sam i tada rekla, UVEK je red ispred poslastičarnice. Sasvim sa razlogom.
Kada sam se vratila kući, kao što sam rekla nisam ni pokušavala da napravim knafe, ali sam napravila još jedan izvanredan bliskoistočni slatkiš koji sam jela u Jordanu. U pitanju je keks barazek. Evo recepta:
BARAZEK
- 500 g brašna
- 250 g putera
- 200 g šećera
- 1/2 šolje vode
- 1/4 šolje sirupa od šećera (ja koristim sirup od slatka)
- 200-300 g pistaća ili seckanih orašastih plodova
- 200 g prepečenog susama
- 1 kašika šećera
- 3 kašike sirupa od šećera (ili sirupa od slatka)
Puter treba da bude mekan (na sobnoj temperaturi). Spojiti dobro puter i brašno i mesiti dok se ne dobiju fine mrvice.
U posebnoj posudi spojiti šećer, sirup i vodu i mešati da se šećer malo istopi. Onda se to spoji sa suvim delom i mesi dok se ne dobije glatka masa koja je relativno mekana. Može da se stavi u frižider na 15 minuta, ali nije obavezno.
Susam staviti u plitku posudu, može i pleh, i spojiti sa šećerom i sirupom od šećera i dobro rukama mešati tako da se sve fino spoji i da sav susam bude obložen sirupom. Orašaste plodove staviti u drugu posudu.
Uzeti mali komad testa i između dlanova urolati u kuglicu prečnika oko 2 cm. Kuglicu testa staviti u pistaće tako da se 3-4 komada zalepi za testo, onda na radnoj površini malo spljoštiti testo tako da pistaći budu dole, a onda se čista strana testa stavi u susam da bi se susam zalepio za testo. Pažljivo izvaditi sada već disk od testa i staviti u pleh tako da pistaći budu dole, a susam gore.
Peći na 180 stepeni C 10-15 minuta.
Prijatno punog stomaka posle knafea, krenula sam prema hotelu, ali ovaj put prolazeći kroz Zlatni suk koji se nalazi u starom delu Amana. Ima zlata koliko ti duša ište.
Naredno jutro me je dočekala kiša koja je lila kao iz kabla. Toliko da je na par mesta u sali za doručak prokišnjavalo. Zato sam na brzinu doručkovala, a vozač i kola su me već čekali kada sam uzela svoje stvari iz sobe.
Ni na autoputu koji je vodio ka severu vremenske okolnosti mi nisu išle na ruku. Doduše, prognoza je predviđala da u Um Kaisu kuda sam se uputila neće padati kiša, ali je uz put i dalje lila.
Ipak, nisam dozvolila da me ovakva sitnica omete, pa sam vozaču (ovo je ponovo bio neki drugi, a ne oni od prethodnih dana) predložila da svratimo negde uz put i kupimo po jednu tursku kafu. Čovek se ljubazno složio. Da ponovim, Jordanci kuvaju tursku kafu kao i mi, samo joj dodaju kardamom, pa kafa ima zanimljivu aromu.
Put nas je vodio pored Irbida, drugog grada po veličini u Jordanu. Prvobitno sam mislila da ću ovde da dođem i budem par dana da bih odatle obilazila spomenike kulture kojim sever zemlje obiluje, ali sam se na kraju odlučila da svoje obilaske ipak realizujem iz Amana. Obe verzije imaju svoje prednosti i svoje mane, ali mislim da sam ovako efikasnije iskoristila vreme koje sam imala na raspolaganju.
Onda smo krenuli ka krajnjem severozapadu Jordana. Kao što se vidi na sledećoj slici, brda i doline su prilično zeleni, a uz put sam videla i brojne maslinjake. Kako mi je vozač rekao, masline se uglavnom gaje u području oko Irbida, Džeraša i Alžuna.
Kada kažem da mi je vozač „rekao“, to znači da je on to što je imao da kaže rekao u svoj mobilni telefon, a onda je telefon to, preko neke aplikacije, preveo na engleski što sam ja mogla da čujem, jer je aplikacija uključivala i spikera. Na taj način smo ovaj ljubazni gospodin i ja sasvim fino komunicirali i dogovarali se tokom čitavog putovanja.
Kao što sam rekla, prognoza za Um Kais je predviđala oblačno vreme, ali bez kiše. Nije pogrešila, kiša je već prestala.