Južni Banat 2023 (Pančevo, Starčevo, Omoljica, Kovin, Deliblato, Dolovo)
Nekako mi se zgodno namestilo da sam početkom septembra 2023. godine mogla da idem na par kraćih putovanja po Srbiji i bila sam izuzetno zadovoljna time. Ja jako volim da putujem i često idem u inostranstvo, ali imam i veoma ambiciozne planove vezane za obilazak sopstvene zemlje, jedino što mi manjka vreme. Ovom prilikom je bilo i odlično to da sam mogla da se uklopim sa svojom drugaricom Biljom koja inače sa porodicom živi u Kanadi, ali poslednjih par godina boravi u Beogradu tokom leta, pa tako možemo da nadoknađujemo druženje koje nam manjka veći deo godine.
Dakle, jednog lepog septembarskog dana, Bilja i ja smo rano ujutru krenule na izlet po delu južnog Banata. Evo mape koja prikazuje koja smo sve mesta obišle tokom ovog izleta.
Prvo smo se odvezle do ušća reke Tamiš u Dunav, što se formalno nalazi na teritoriji grada Pančeva. Odmah da kažem i da se ovom prilikom nisam zavlačila u sam grad i posetu centru Pančeva sam ostavila za neki drugi put.
Da bi se došlo do prvog zanimljivog odredišta na ovom izletu bilo je potrebno da siđemo sa glavnog, asfaltnog puta ka Pančevu i da ostavimo kola na zemljanom putu, a da ostatak prođemo peške.
Mada je bio početak septembra, prolazile smo kroz šumovit deo u blizini reke, tako da je tu vladalo carstvo komaraca. Na svu sreću, dobro smo prošle.
A sve ovo je bilo neophodno da bismo došle do nepokretnog kulturnog dobra od velikog značaja. Moram da kažem da mislim da ogromna većina mojih sunarodnjaka nikada nije ni čula za ovaj spomenik kulture. Uostalom, nisam ni ja pre nego što sam na ovo naletela pripremajući materijal za ovaj izlet. U pitanju su svetionici na ušću Tamiša u Dunav.
Naime, na samom ušću reke Tamiš u Dunav, na obe obale, 1909. godine sazidan je ovaj par svetionika za potrebe bezbednosti vodnog saobraćaja. Upravo kao svetionici u paru, oni su jedini te vrste duž čitavog toka Dunava. Staza kojom smo mi išle vodi direktno do severnog svetionika.
Svetionici su podignuti na platformama i oni sadrže veoma lepe i zanimljive graditeljske elemente. Same platforme su napravljene od zemlje, ali su ozidane kamenom. Svetionici su napravljeni od žute opeke, vizuelno su podeljeni po horizontali u tri pojasa sa veoma lepom dekoracijom i deluju veoma ljupko. Doduše, neki ljudi imaju nezaustavljivu potrebu da žvrljaju po svemu što vide i da to naruže, a ni unutrašnjost svetionika u koju sam zavirila nije inspirativna.
Zatim sam malo obratila pažnju i na južni svetionik do kojeg takođe može da se dođe, ali naravno sa druge strane reke Tamiš, što ja ovom prilikom nisam ni planirala.
A niz Dunav su u međuvremenu na deblu mirno plovili galebovi kao na nekom svom izviđačkom brodu.
Posle ovoga smo se vratile do kola, a zatim nastavile glavnim putem u pravcu Pančeva, ali smo pre ulaska u centar grada skrenule ka Kovinu. Ubrzo smo došle do manastira Vojlovica koji predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja i ima najneobičniji položaj za jedan manastir koji sam ja ikada videla.
Naime, posle Drugog svetskog rata, u neposrednoj blizini manastira je podignuta Rafinerija nafte Pančevo koja se vremenom samo još više širila. Manastir je od 1964. do 1987. godine bio neaktivan upravo zbog tog okruženja rafinerijom, ali su usledile obnova i rekonstrukcija koje su završene 1991. godine, pa je manastir nastavio da živi kao takav. Ipak, to i dalje ne čini položaj manastira manje čudnim, a zapravo je čudan položaj rafinerije, pošto je manastir osnovan krajem XIV veka. Za razliku od kokoške i jajeta, ovde se zna šta je starije.
Do manastirske crkve se ide stazom levo od manastirske zgrade koja se vidi na prethodnoj fotografiji. Manastir i crkvu posvećenu Sv. arhanđelima Mihailu i Gavrilu je po predanju osnovao despot Stefan Lazarević i smatra se da je jedna od šest povelja koje je despot Stefan 1405. godine izdao raznim manastirima bila upravo povelja o osnivanju Vojlovice. Najstariji pomen manastira ipak dolazi iz knjige štampane u Veneciji 1536-1538.
Prvobitnoj jednobrodnoj crkvi sa polukružnom oltarskom apsidom i pripratom, kao i kubetom nad naosom je 1752. godine dodata još jedna priprata, a 1836. godine je podignut visoki barokni zvonik, paralelno uz izvesne izmene vezane za pripratu.
Kada se uđe u crkvu vide se ovi različiti graditeljski delovi, a iz priprate se u naos silazi stepenicama.
U manastiru se čuvaju ikone iz XVIII i XIX veka, a ikonostas je iz 1752. godine.
Posle posete manastiru Vojlovica, Bilja i ja smo napustile grad Pančevo i odvezle se do obližnjeg mesta Starčevo koje je poznato po istoimenom arheološkom nalazištu koje predstavlja nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Međutim, kada sam se pripremala za ovaj izlet, saznala sam da praktično na mestu arheološkog nalazišta više nema ničega što može da se vidi, već da treba ići u Muzej Starčeva, pa sam tako zakazala posetu da se ne bi desilo da slučajno bude zatvoreno, pošto je u pitanju mali muzej u malom mestu i sa malim brojem posetilaca.
Na kraju je sve bilo sjajno, ali smo Bilja i ja po dolasku u Starčevo, prvo otišle na kafu da se još malo razbudimo. Usput sam uočila jednu veoma lepo dekorisanu kuću, tačnije njenu bočnu fasadu, u centru Starčeva.
Osim toga, u centru Starčeva se nalazi i veoma lep park i šetalište koje se zove Trg Neolita, a tu je i Rimokatolička crkva Svetog Mauricija iz 1870. godine koja je nažalost bila zatvorena u vreme naše posete.
Prekoputa crkve se nalazi fontana posvećena Neolitu, ali i dve veoma zanimljive skulpture od betona koje su izrađene i postavljene pre nešto više od jednog veka. Skulpture u vidu Raspeća su rad nepoznatog umetnika, a darovao ih je izvesni Nikola Žalac. Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa njima jeste da su Raspeća urađena različito – jedno prikazuje razapetog Hrista na način na koji se najčešće prikazuje u rimokatoličkom svetu, a drugo je više u skladu sa pravoslavnom ikonografijom. Pretpostavlja se da je ideja upravo bila mirenje različitih konfesija u Hristu, a to je uvek poželjno i preporučljivo.
Odmah posle crkve nalazi se i kuća u kojoj je Muzej Starčeva. Gotovo čitava postavka ovog malenog muzeja posvećena je arheološkom nalazištu koje se nalazi na levoj obali Dunava, 8 km jugoistočno od Pančeva. Nalazi koji su ovde otkriveni pripadaju periodu neolita, a zbog njihovog izuzetnog značaja kultura srednjeg neolita na prostoru središnjeg Balkana je dobila ime – Starčevačka kultura. Trajanje ove kulture smešta se u period od oko 6200. do oko 5500. godine p.n.e.
Prvi nalazi sa lokaliteta u Starčevu došli su u posed Narodnog muzeja u Beogradu i Narodnog muzeja u Pančevu 1912. godine, zahvaljujući radu lokalne ciglane. Nakon toga su arheološka iskopavanja na lokalitetu pokrenuta 1928. godine. Par godina kasnije su tu već bili i istraživači sa par univerziteta u SAD koji su tom prilikom sarađivali sa Narodnim muzejem u Beogradu. I kasnije su rađena iskopavanja i na samom lokalitetu, a i šire, a poslednje je obavljeno početkom XXI veka.
Na lokalitetu su otkrivene poluukopane zemunice uglavnom elipsoidnog oblika, dužine 2-6 m. U par ovih zemunica su otkriveni i ostaci ognjišta, a takođe je pronađeno i nekoliko grobova. Ipak, verovatno najvažniji deo nalaza su komadi keramike, glačane kamene sekire i sečiva, i brojne koštane alatke. Većina ovih artefakata ipak može da se vidi u Narodnom muzeju u Pančevu, a ovde u Starčevu su samo replike ili fotografije.
U periodu trajanja starčevačke kulture, počinju da se pojavljuju stalna naselja podizana u blizini zemljišta koje je bilo pogodno za obradu, jer je neolitski čovek već krenuo da gaji žitarice, a takođe su pripitomljene i prve domaće životinje: goveče, ovca, svinja i koza. Zbog ovoga se pripadnici starčevačke kulture smatraju prvim poljoprivrednicima u Evropi. Takođe je bilo razvijeno i grnčarstvo.
Nedaleko od Starčeva, mada na desnoj obali Dunava, nalazi se i mesto Vinča po kojem je i neolitska kultura čiji su ostaci tu pronađeni nazvana – Vinčanska kultura. Ona je praktično nasledila Starčevačku kulturu i trajala je od oko 5200. do oko 4300. godine pre nove ere. (Uzgred, ove godine koje ovde pominjem treba uzeti sa zadrškom, pošto je prosto neverovatno koliko različiti izvori daju različite godine za ove kulture, a odstupanja idu i po hiljadu i više godina. Očekivala bih da su se naučnici do sada već između sebe dogovorili i složili oko tako osnovnih podataka.)
Dakle, život ljudi na teritoriji današnjeg sela Starčevo nastavio se i u vreme trajanja Vinčanske kulture koju, između ostalog, karakteriše i podizanje naselja, a takođe se u tom periodu usavršavalo i obrađivanje zemljišta i proizvodnja keramike.
Ovo područje je bilo naseljeno i tokom Bakarnog doba, a imajući u vidu plodno zemljište i blizinu velike reke, ljudi su ovde nastavili da žive i kasnije. U muzeju se mogu pratiti dešavanja i tokom Bronzanog doba, kao i tokom Velike seobe naroda i kasnije u Srednjem veku.
Konkretan nastanak današnjeg naselja Starčevo vezan je za dva moguća događaja – Seobu Srba iz 1690. godine ili kraj Velikog bečkog rata iz 1699. godine. U svakom slučaju, prvi pisani pomen Starčeva potiče iz 1717. godine, a njegovi stanovnici u to vreme su bili Srbi.
Pošto se Starčevo nalazi u neposrednoj blizini Dunava gde je u XVIII i XIX veku bila granica između Austrougarske i Osmanlijske carevine, bilo je naravno sukobljavanja između ove dve države i kasnije, ali bez dramatičnijih dešavanja. S druge strane, vremenom se menjala i struktura i etnička pripadnost stanovništva.
Deo Muzeja Starčevo se bavi i prikazivanjem etnološke zbirke i to je takođe veoma lepo prezentovano.
Ali, kada smo završile obilazak zgrade muzeja, otišle smo do zadnjeg dvorišta, jer tamo mogu da se vide replike zemunica koje su se pravile u neolitskom Starčevu. Naravno, morala sam da se uvučem u jednu od ovih zemunica.
Kada smo završile sa ovom posetom muzeju i pozdravivši se sa ljubaznom domaćicom, Bilja i ja smo se odvezle do nedalekog sela Omoljica koje se takođe nalazi na teritoriji opštine Pančevo. Ovde je trebalo da vidimo Vojno graničarsku zgradu koja predstavlja spomenik kulture.
Moram da priznam da smo malo lutale pošto moja prvobitna mapa i neki podaci koje sam imala nisu bili baš precizni, ali smo na kraju pronašle zgradu koja zapravo deluje prilično skromno i, ako mogu da kažem, obično.
U pitanju je zgrada koja je podignuta u vreme postojanja Vojne granice (1763-1873), a najverovatnije krajem XVIII veka (našla sam podatak i o 1766. godini, što ovu zgradu čini najstarijom u selu). Naime, zbog stalnih napetosti između Austrougarske i Osmanlijskog carstva, bilo je neophodno da se granica nekako obezbedi, pošto je zbog potpisivanja Beogradskog mira 1739. godine Habzburška monarhija morala da sruši svoje tvrđave duž Dunava. Zbog toga su pogranične straže i milicija ojačane i sistemski uređene kako bi pružili zaštitu i od upada vojske i nelegalnih prelaza iz Osmanlijskog carstva, kao i obezbedili zdravstveni kordon (zbog potencijalnog širenja zaraznih bolesti) i smanjili prekogranični šverc.
Ova zgrada koja se može videti u Omoljici bila je sedište štaba 12. regimente, a možda i kasarna, ali sam je ja samo snimila spolja. Ujedno smo Bilja i ja iskoristile prisustvo jednog čoveka koji je tu prodavao voće, pa smo kupile lepe jabuke i grožđe. Usput sam takođe primetila i jednu tablu koja je postavljena na zgradu, a kojom se obeležava događaj iz 1813. godine kada je u Omoljici boravio Vuk Stefanović Karadžić. O značaju Vuka Karadžića za Srbiju, Srbe i srpsku kulturu u najširem smislu reči videti: https://www.svudapodji.com/banja-koviljaca-6/.
Centar Omoljice se meni učinio kao veoma lep prostor, pa smo onda malo tu i prošetale, pre svega po Seoskom parku.
Ovde sam odmah uočila ostatak velikog stabla nekog drveta, a tu se nalazi i tabla koja navodi koje je drvo u pitanju. Naime, ovde je do početka 2023. godine raslo stablo crvenolisne bukve (Fagus sylvatica f. purpurea) koja je predstavljala spomenik prirode. Međutim, prethodnih godina je ustanovljeno da je bukva stara i bolesna, a bilo je i oštećenja na njoj. Godinu dana ranije se i lišće osušilo već početkom leta, tako da je donesena odluka da se drvo ukloni. Ostalo je deblo i danas postoji inicijativa da se od njega napravi neka skulptura koja će da podseća na prvobitno drvo. Ali, kružeći oko debla, uočila sam neke malene izdanke na vrhu. Ne znam da li to bukva ipak i dalje ima života u sebi ili je u pitanju nešto sasvim drugo, ali eto, postoji dokaz.
Inače, kad već pominjem prirodu, u ataru sela Omoljica nalazi se Park prirode Ponjavica, a iz sela se takođe lako može doći i do Spomenika prirode Ivanovačka Ada koji je na teritoriji susednog sela Ivanovo, a na Dunavu. Dakle, Omoljica je višestruko zanimljivo mesto. Svakako planiram da ovde ponovo dođem i posetim ova dva zanimljiva lokaliteta vezana za prirodu i njene lepote.
Što se tiče ljudskih aktivnosti, pored Seoskog parka se nalazi i jedna impresivna zgrada koja je na Gugl mapi obeležena kao Stara opština Omoljica, ali ja o njoj nisam uspela da pronađem nikakve podatke.
U parku se nalazi i spomenik koji su stanovnici sela Omoljica podigli dvojici vojnika Crvene armije „u znak ljubavi i vernosti Sovjetskom savezu“.
U okviru atara sela Omoljica nalazi se i lokalitet „Preko Slatine“. U pitanju je arheološko nalazište sa ostacima temelja crkve, manjeg naselja i groblja iz perioda XII – XIII veka. Međutim, ja sam imala samo opšte informacije o tačnoj lokaciji ovog nalazišta, a deluje mi i da ono uopšte nije uređeno, tako da nije imalo ni mnogo smisla da Bilja i ja krenemo u potragu, a ne znamo tačno kuda treba da idemo i da li se nešto može videti na površini zemlje.
Dakle, to je ostalo za eventualno neku drugu priliku, a mi smo nastavile do Kovina, tačnije do rukavca Dunava koji se zove Kovinski Dunavac.
Verujem da bi ovde bilo lepo doći i malo prošetati pored reke, ali smo Bilja i ja ovo posmatrale samo sa uzvišenja na kojem se nalaze ostaci tvrđave koje smo u stvari i došle da vidimo pošto oni predstavljaju nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Naime, srednjevekovno utvrđenje Kovin je podignuto od XI do XII veka na desnoj obali Dunava na jednom malenom uzvišenju. Njegova svrha je bila odbrana južne granice ugarske države i ono je nastavilo da funkcioniše sve do 1739. godine i potpisivanja Beogradskog mira kada je srušeno. Zanimljivo je da je ovde postojalo naselje još u doba Rimskog carstva koje se zvalo Kontra Margum čiji su ostaci u vidu opeka pronađeni u okviru arheoloških istraživanja.
Danas se zbog gustog rastinja koje kao deo parka Stari grad prekriva prostor nekadašnje tvrđave praktično ne mogu ni videti njeni ostaci, ali je poseta ovom mestu svakako zanimljiva. Ko hoće može u hotelu sa restoranom koji ovde postoji da odsedne ili jede/pije, ali i sama šetnja po parku je prijatna.
Naime, na vrhu uzvišenja je napravljena velika maketa toka Dunava koja prekriva čitav prostor. Na par mesta stoje i oznake koje prikazuju koje se naselje nalazi na tom mestu koje je prikazano na maketi. Meni je bilo lako da prepoznam topografiju Beograda i bez oznake.
Posle prijatne kratke šetnje po parku Stari grad, odvezle smo se do srpske pravoslavne crkve Sv. arhanđela u Kovinu koja predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Crkva je sagrađena između 1777. i 1780. godine, dok njen ikonostas najverovatnije potiče s kraja XVIII ili početka XIX veka. Mada sam čitala veoma lepe opise vezane za ikonostas, ikone i čitavu unutrašnjost crkve, nažalost nisam mogla to i da vidim jer je crkva bila zatvorena. Bilja i ja samo ušle u portu i ja sam čak zvonila na kući za koju mislim da u njoj živi sveštenik, ali nije bilo nikoga.
Delimično sam se utešila slikavši jednu kuću koja se nalazi upravo prekoputa crkve. Jako mi se dopala njena fasada.
Sada smo se odvezle do centra Kovina i tu smo parkirale kola, da bismo peške potražile još par spomenika kulture. Prvi smo lako uočile jer se nalazi u sred gradskog parka koji pripada Trgu oslobođenja. U pitanju je rimokatolička crkva Sv. Terezije Avilske sazidana 1830. godine na mestu prethodne crkve iz XVIII veka.
Nažalost, i ova crkva je bila zatvorena u vreme naše posete, tako da smo Bilja i ja samo obišle krug oko nje, tačnije oko ograde koja je postavljena oko porte. Zbog drveća koje raste na čitavom trgu, nije baš lako videti čitavu crkvu, ali upravo ovo kruženje nam je omogućilo da sagledamo neke detalje vezane za njenu arhitekturu.
Sa prednje, istočne strane, kao što se vidi na prethodnoj slici, crkvu krasi lep i skladan toranj, a izdvajaju se i dve kamene vaze na vrhu pročelja. Na zapadnoj strani se fino vidi i apsida, ali i dekoracija koja uključuje plitke pilastre i profilisani krovni venac.
Odavde smo prošetale do još jedne crkve koja je takođe bila zatvorena. Baš nismo imale sreću sa crkvama ovog dana, ali mi je svakako drago da smo došle ovde. U pitanju je rumunska pravoslavna crkva Sv. proroka Ilije koja je takođe spomenik kulture.
Ova crkva je podignuta 1906. godine, a najupadljiviji njen deo je visoki zvonik koji se uzdiže iz glavnog pročelja. Fasada je veoma bogato ukrašena, a zidno slikarstvo, koje dakle nismo videle, potiče iz 1937/38. godine.
Mada ove tri crkve koje sam prethodno pomenula po svom konceptu mogu na prvi pogled da deluju veoma slično, gotovo isto, veoma je značajno da one pripadaju različitim narodima i različitim konfesijama. To je upravo ono što karakteriše čitavu Vojvodinu, pa samim tim i Banat kao region – veliko bogatstvo različitih naroda čiji pripadnici praktično već vekovima žive zajedno. Tako i treba, pa neka onda nastave.
A što se tiče našeg obilaska, kao što i obično radim, i ovom prilikom sam napravila preambiciozan plan, tako da mi to nije omogućavalo da malo prošetam po samom gradu Kovinu i eventualno sednem, mada sam stekla utisak da je ovo jedno ljupko mesto. Mislim da ću morati to da ispravim nekom prilikom. Za sada smo se vratile do kola, a onda se uputile ka Kovinskom groblju u severnom delu grada.
Usput nisam odolela, pa sam morala u jednom trenutku da se zaustavim i slikam jednu od tipičnih ulica kojom smo prolazile. Ovo nije prizor iz samog centra ovog malog grada, ali veoma lepo ilustruje urbanistički sklad kojim mesto obiluje.
A što se groblja tiče, razlog zašto smo ovde došle jeste da se tu nalazi Vojničko groblje u Kovinu koje kao znamenito mesto ima status nepokretnog kulturnog dobra.
Naime, tokom Prvog svetskog rata u Kovinu se nalazila bolnica austrijskog Crvenog krsta. U oktobru 1915. godine se odigrala bitka za Smederevo (na drugoj strani Dunava), a ranjeni vojnici obe vojske su lečeni u ovoj bolnici. Oni koji nisu preživeli su sahranjeni na Kovinskom groblju, a to je obuhvatalo 307 srpskih vojnika, 178 nemačkih i austrougarskih vojnika i nekolicina nepoznatih lica. 2009. godine je na vojničkom groblju podignut i spomenik od granita na kojem lepo piše: „Ovde počivaju sjedinjeni u smrti srpski, nemački i austrougarski ratnici pali u borbama za Smederevo i okolinu 1915. god.“ Natpis postoji i na nemačkom i na mađarskom jeziku.
Nakon posete groblju, Bilja i ja smo otišle da ručamo u jedan restoran koji nije možda imao uglancanu unutrašnju dekoraciju, ali je hrana bila dobra. Bilo je jasno da se visoke ocene na internetu koje je restoran dobio više odnose na hranu, nego na dekoraciju. Obe smo uzele veoma jednostavnu, ali vrlo ukusnu bečku šniclu.
Kada smo završile sa ručkom, moja drugarica Bilja i ja smo se kolima prebacile do obližnjeg Deliblata po kojem je i obližnja peščara dobila svoje ime. Peščara se nalazi u okviru Specijalnog rezervata prirode „Deliblatska peščara“ i tu može jako fino da se šeta, kao što sam ja i uradila pre nekoliko godina, a to bih rado i ponovila. Svakako planiram to da uradim, ali nekom drugom prilikom. Ovaj put smo nas dve otišle samo do naselja Deliblato jer se u okviru njega nalazi i Specijalni rezervat prirode „Kraljevac“, kao i par spomenika kulture.
Ipak, prvo smo se zaustavile kod rumunske pravoslavne crkve Svete Trojice, jer je ona istinski delovala impresivno.
Ovde smo imale sreću da su se obavljali neki radovi u crkvi, pa je tako ona pukim slučajem bila otvorena i to nam je omogućilo da uđemo i vidimo i njenu unutrašnjost. Crkva je inače sazidana 1927. godine i smatra se za jednu od najlepših rumunskih pravoslavnih crkava u južnom Banatu.
Unutrašnja dekoracija crkve je čini jedinstvenom pošto su oslikani i rumunski i srpski patrijarh iz doba izgradnje crkve, što ilustruje kulturnu i istorijsku bliskost rumunskog i srpskog naroda u Južnom Banatu. Ali, možda je od toga čak i zanimljivije, barem u smislu savremene pop-kulture, da jedan od portreta u crkvi prikazuje Vlada Cepeša poznatijeg kao Drakula! Na sledećoj fotografiji se taj portret vidi u okruglom polju skroz desno.
Nešto dalje od ove crkve nalazi se i srpska pravoslavna crkva Prenosa moštiju Sv. Nikole koja je kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Na prvi pogled je delovalo kao da je kapija koja vodi u portu zaključana, ali se ispostavilo da tu ipak može da se uđe i priđe crkvi.
Crkva je sagrađena u drugoj polovini XVIII veka i u njoj se može videti ikonostas iz 1778. godine koji je oslikao Jakov Orfelin (1750-1803), poznati srpski barokni slikar. Mada se, sudeći po opisu, u crkvi nalaze veoma lepe ikone zbog kojih se i sama crkva smatra veoma značajnom, ona je bila zatvorena, tako da smo Bilja i ja mogle samo da prošetamo oko nje.
S druge strane, u porti crkve se nalaze i tri nadgrobna spomenika iz XVIII veka koji takođe predstavljaju spomenik kulture. Opis koji sam imala u vezi sa ovim nadgrobnim pločama nije baš odgovarao realnoj situaciji, tačnije prostornom rasporedu, i na kraju nisam uspela ni da lociram najvažniji među njima – grob Anđelije Maksimove, ćerke lokalnog sveštenika i žene koja je bila seoski knez, što je svakako bilo veoma napredno za kraj XVIII veka. Ali sam makar snimila grob njenih roditelja iz 1783. godine.
Duž južnog zida crkve se mogu videti tri nadgrobne ploče i mislim da je to ono što je mene ovde najviše zbunilo.
Kada smo stigle u Deliblato, na nebu su se već uveliko pojavili oblaci koji su nagoveštavali kišu, pa je čak u jednom trenutku i počelo da pada, ali to je bilo samo na vrlo kratko. S druge strane, efekti sa popodnevnim suncem su bili veoma lepi, poput ovog koji sam snimila u porti crkve Prenosa moštiju Sv. Nikole.
Kao što sam rekla, u Deliblatu se nalazi i Specijalni rezervat prirode „Kraljevac“, pa smo sada otišle i do samog jezera po kojem je rezervat dobio svoje ime.
Rezervat je poznat po bogatstvu i raznovrsnosti životinjskog i biljnog sveta, a posebnu draž mu osim stalnih ostrva daju plutajuća ostrva koja se zbog uticaja vetra pomeraju, pa se tako često menja izgled pejzaža. Ta plutajuća ostrva su ostaci nizijskih tresetišta. Ovde se može ići i na izlet u vidu kraćih vožnji čamcem, ali je moja osnovna greška bila ta da nisam u obzir uzela da je septembar i radni dan, što je značilo da posetilaca praktično ni nema. Zbog te moje pogrešne procene, nisam se ranije raspitala i najavila, tako da smo Bilja i ja jedino mogle da krenemo u šetnju pored jezera.
Ali, vrlo brzo je nastao problem. Naišle smo na grupu lokalnih pasa (lutalica) koji su prvo ljuto lajali na jednu mačku koja je mudro pobegla u krošnju drveća. Oni su posle svoje akcije legli po sred staze za pešačenje, dok je mačka bila na drvetu, ali zaneseni uspehom svog lajanja sada su psi ustali i krenuli prema nama uz novu rundu lajanja. Ja pse sasvim fino volim, ali moram da priznam da se ne osećam baš komotno kada mi nekoliko njih prilazi intenzivno lajući. Mi se ipak ne poznajemo, pa onda ni ne znam dokle su radi da idu.
Mi smo čak praćene psima koji su oko nas lajali došle do drveta i ja sam snimila mačku, ali smo na kraju Bilja i ja ipak odlučile da se vratimo do kola, pošto nas psi uopšte nisu ostavljali na miru.
Kada smo izašle iz njihovog „interesnog područja“ psi su nas napustili i vratili se da vide da li je mačka i dalje na drvetu, a ja sam u jezeru uočila i snimila jednu zmiju.
Zatim smo se prebacile do jednog lokalnog domaćinstva koje se bavi ugostiteljstvom, pa smo tu popile kafu i fino popričale sa domaćinom. Zaključila sam da je ovde dobro doći, ali tako što bi se čovek unapred najavio. Onda se lako može organizovati sve što treba. Vlasnik ovog pansiona ima i svoje pristanište, a koliko sam shvatila može po potrebi da organizuje i izlet čamcem do tih plutajućih ostrva.
Kada smo popile kafu i krenule ka kolima, uočila sam i jednog lepog leptira koji se sladio u cvetnoj bašti ovog domaćinstva.
Ovog dana je ostalo još samo da Bilja i ja odemo do sela Dolovo koje se nalazi na teritoriji opštine Pančevo. Nebo se ponovo raščistilo, a na putu gotovo da nikoga nismo srele.
Imam utisak da Dolovo nije dovoljno poznato, a zapravo je u pitanju jedno izuzetno ljupko mesto sa nekoliko važnih spomenika kulture. Nakon što smo parkirale kola u centru sela, krenule smo u kratku šetnju koja nas je provela pored jedne prilično impresivne građevine. Ona je na Gugl mapi označena kao Dvorac Dolovac, ali ja nisam uspela da pronađem nikakve podatke ni o samom objektu, niti sam pronašla išta na internetu što govori o „Dvorcu Dolovac“.
Odmah pored ove građevine nalazi se i porta u kojoj je crkva Prenosa moštiju Sv. Nikole „Velika-Donja“ koja predstavlja spomenik kulture od velikog značaja.
Crkva potiče iz 1811. godine, a ikone u okviru ikonostasa su iz prve polovine XIX veka. Deo mene se ponadao da će možda ova crkva biti otvorena jer je bilo već kasnije popodne, pa sam mislila da ćemo moći da uđemo kada je otvore za večernju službu, ali ponovo smo naišle na zatvorena vrata. Shvatila sam da ću ubuduće morati da zovem unapred i da proveravam da li su crkve otvorene ili da se najavim. Jednostavno je šteta da dođem do ovde, a da onda pola važnih stvari ne mogu da vidim. Na primer, za slikanu dekoraciju koju je 1850. godine u ovoj crkvi uradio Jovan Popović smatra se da je jedna od najlepših religioznih celina s polovine XIX veka.
Ono što jesam mogla da vidim jeste visoki zvonik i bogata dekoracija na zapadnom pročelju crkve.
Sledeća građevina na istoj strani ulice je zgrada iz 1902. godine u kojoj se danas nalaze prostorije lokalne mesne zajednice, kao i pošte. Zgrada je veoma lepa, a pogotovo mi se dopala ovako osvetljena popodnevnim suncem.
Odavde smo otišle do obližnje ulice Pobede jer se na br. 20 nalazi još jedan spomenik kulture, a to je Banatska okućnica u Dolovu. O, da. I ona je bila zatvorena. Osim toga, zbog vegetacije koja raste ispred kuće, njena fasada više ne može da se dobro sagleda frontalno, ali sam uspela da je snimim pod određenim uglom.
Ovde se ne radi samo o kući koja je okrenuta ka ulici i koja ima istinski veoma lepu fasadu, već o čitavoj okućnici koja potiče iz prve polovine XIX veka i koja predstavlja tipičan primer za južni Banat. Tu se u okviru jednog imanja nalazi sve što je potrebno za funkcionisanje domaćinstva. Za početak je plac podeljen na glavno dvorište, ekonomsko dvorište i baštu, a što se tiče objekata, tu su stara kuća, nova kuća, vinski podrum, ambar, čardak za kukuruz, štala za konje i drugi pomoćni objekti. Za staru kuću se smatra da je napravljena još u XVIII veku, dok je kuća koja izlazi na ulicu i koja se vidi na prethodnoj fotografiji iz 1903. godine.
Šetnja ulicom Pobede ipak nije bila uzaludna. Naime, mada verujem da se slični prizori mogu videti i u drugim delovima Dolova, ovde mi je bilo veoma zanimljivo da snimim razne detalje vezane za kuće koje ovde postoje.
Zatim smo Bilja i ja odšetale do još jedne crkve koja predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. To je crkva Prenosa moštiju Sv. Nikole „Mala-Gornja“. Mada se ova crkva nalazi na drugom uzvišenju u odnosu na crkvu Prenosa moštiju Sv. Nikole „Velika-Donja“, dok je između malena dolina Dolovo, nije mi baš jasno zašto je jedna od dve crkve sa istim imenom „velika“ i „donja“, dok je druga „mala“ i „gornja“.
Za početak smo ušle u portu koja apsolutno podseća na mali park.
Crkva koja se ovde vidi je sagrađena 1888. godine, na mestu prethodne iz 1765. god. Spoljašnja dekoracija je skladna i otmena, a na zapadnoj strani se uzdiže zvonik.
U njoj se čuvaju neke vredne knjige, a ikonostas potiče iz 1901. godine. Zanimljivo je da je slikanu dekoraciju uradio Paja Jovanović (1859-1957) i ovo je jedna od retkih religioznih celina ovog čuvenog srpskog slikara. Poučena iskustvom od ovog dana, nisam ni očekivala da ću moći da vidim ikonostas i ikone, ali sam se ipak uhvatila za bravu. Kad ono – može da se uđe!!! Oduševila sam se. Kako se ispostavilo, u crkvi su se obavljali radovi, pa je valjda zato i bila otvorena. S druge strane, Bilja i ja smo pažljivo ušle unutra, nismo ništa dirale niti pomerile, samo smo fotografisale, a onda smo i napustile crkvu. Znači, vuk siti i ovce na broju.
Iz porte ove crkve sam na susednom uzvišenju mogla da vidim i rumunsku pravoslavnu crkvu koja je takođe posvećena Prenosu moštiju Sv. Nikole. Meni je malo neobično da su tri crkve u istom (srazmerno malom) mestu posvećene istom svecu, ali šta ja znam. Mogu jedino da pretpostavim da je i ona ovog popodneva bila zatvorena.
Zato smo otišle do rodne kuće Aksentija Maksimovića (1844-1873), srpskog kompozitora i dirigenta (često se pominje i 1847. kao godina njegovog rođenja). U svakom slučaju, kuća je podignuta u prvoj polovini XIX veka i predstavlja spomenik kulture, pre svega zbog vezanosti za ovog umetnika.
Maksimović je umro veoma mlad od tuberkuloze, ali je iza sebe ostavio veliki broj kompozicija. Od prvobitne rodne kuće ostala je ulična fasada na kojoj se mogu videti različiti lepi graditeljski detalji, ali i skulpturalni portret kompozitora.
Po ovom kompozitoru se zove i nova osnovna škola u Dolovu koja je sagrađena u dolini. Ali, ovaj je naziv nosila i osnovna škola koja je sagrađena oko 1780. godine i koja kao spomenik kulture predstavlja nepokretno kulturno dobro.
Zgrada stare škole „Aksentije Maksimović“ je sagrađena za vojne svrhe, oficirske stanove i kancelarije. Ona je tek kasnije pretvorena u osnovnu školu i to je svakako čini zanimljivom, ali je to takođe najverovatnije i najstarija zgrada u Dolovu, pa i u okviru čitave opštine Pančevo.
Ali, kada smo Bilja i ja ovde stigle nastala je zabuna. Ja nisam znala tačno o kojoj zgradi je reč, pošto u blizini mesta gde zgrada treba da se nalazi postoje dve stare i prilično ruinirane zgrade. Između je Stari park. Onda sam ugledala jednog starijeg čoveka, pa sam ga pitala. On se postavio kao autoritet, a vrlo verovatno da je pogrešio. Sve u svemu, rekao nam je da je jedna od te dve zgrade (severno od parka) deo nekakve firme, a da je stara škola ona zgrada koja se nalazi južno od parka. U njoj danas živi više porodica, uključujući i njega i njegovu ženu!
Kasnije sam kod kuće proverila ponovo svoje materijale i po fotografiji ispada da je u pitanju ipak ona zgrada u kojoj je ta firma, ali po opisu lako može da bude i ova u kojoj ovaj čovek živi. U svakom slučaju, evo slike koju sam snimila, a koja prikazuje kuću koja je dovoljno stara i u ruševnom stanju da može da bude s kraja XVIII veka.
Zbog ove neizvesnosti oko tačne zgrade stare osnovne škole, ja sam na mapi stavila oznaku na mestu Starog parka. Ako neko ode u Dolovo, neka pogleda i jednu i drugu staru zgradu.
Ovim smo Bilja i ja završile naš veoma aktivan jednodnevni izlet. Kao što sam već pomenula, ja sam svakako bila previše ambiciozna u osmišljavanju obilazaka ovog dana, a i naučila sam da treba da proverim sa crkvama koja je kada otvorena.
Ipak, bila sam izuzetno zadovoljna danom jer sam videla više mesta i objekata za koje nisam ni znala da postoje, a takođe sam dobila i ideje za nove obilaske i izlete. A to sve uopšte nije loše.