Južni delovi Beograda, 2021. (Baćevac, Barajevo, Božidarevac, Beljina, Kolubarski Leskovac, Veliki Borak, Šiljakovac, Vranić)
Bio je to jedan divan mini-odmor u iznajmljenoj kući sa bazenom u području koje pripada gradu Beogradu. Hoću da kažem da je to bilo vrlo blizu kuće, a ipak dovoljno daleko da je moglo da predstavlja pravi odmor. Mada mislim da nisam imala previše posla ovog leta, ipak mi je prijalo da odem negde van svoje kuće i da ne se ne bavim svakodnevnim stvarima i obavezama ma kako mi neke od njih i prijale.
Ovaj mini-odmor je dodatno bio sjajan jer sam bila sa svojom voljenom sestrom Svetlanom. Mada vreme nije bilo idealno za kupanje, ipak smo silno uživale, čavrljale i opuštale se.
Kad se odmor završio, na putu ka kući krenule smo u obilazak zanimljivosti koje postoje u ovom kraju. Putanju sam osmislila tako da smo posete započele u selu Baćevac, a evo i mape koja pokazuje koja smo mesta sve obišle. Kada se krene iz centra Beograda, u toku ovog izleta pređe se oko 130 km putevima koji su obeleženi na mapi.
Prvo smo otišle da posetimo crkvu Sv. Trojice u Baćevcu koja je spomenik kulture. Skrenule smo sa glavnog puta i tu ostavile kola na proširenju, a hodajući prema porti videla sam sa desne strane, na malom uzvišenju, neki spomenik. Bilo mi je neobično jer je ličio na nadgrobni spomenik, a tu nije bilo nikakvog groblja, pa sam otišla do njega. Ipak je u pitanju bio grob, ali tako, izolovan, prepušten vremenu i gotovo kao da je slučajno tu, a evo šta na njemu piše sa ove strane koju sam snimila: „Srpski vojnik slavno poginuo za otadžbinu 1915 – spomenik podigoše zahvalni Baćevčani“.
Dakle, par desetina metara dalje od ovog spomenika ulazi se u portu crkve Sv. Trojice u Baćevcu.
Crkva je podignuta 1882. godine u blizini mesta gde je nekada postojala crkva-brvnara iz prve polovine 19. veka. Po svojim graditeljskim elementima, ova crkva predstavlja rani primer obnovljenog srpsko-vizantijskog stila iz druge polovine 19. veka. U pitanju je jednobrodna građevina, a ono što je čini po malo neobičnom jeste da ima tri kupole, nad pripratom, nad centralnim travejem naosa i nad oltarskim prostorom, što zapravo naglašava posvetu crkve Sv. Trojici.
Bela boja fasade, nastavlja se i unutra, što možda još više ističe ikonostas s kraja 19. veka i njegove ikone iz 1914. godine.
Ono što je meni bilo zanimljivo kod ikona jeste da pored svake ikone stoji ispisano ko je dao prilog za ikonu i kome za dušu.
Zatim smo Svetlana i ja prošetale po porti jer je tu bilo više nadgrobnih spomenika. Recimo jedan iz 1899. godine na kojem lepo piše da je „podignut o trošku crkvenom“.
Ono što je počelo da biva sasvim jasno jeste da je u ovom kraju jako puno njih izginulo u dva Balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. Njima je posvećen i spomenik koji se izdvaja od ostalih, pošto je od granita, sa neobičnim ukrasom od običnog kamena.
Međutim, imajući u vidu dešavanja s kraja 20. veka i nacionalne sentimente koji se uveliko provlače i kroz 21. vek, još neobičniji je bio natpis na spomeniku: „Za oslobođenje i ujedinjenje sviju Srba, Hrvata i Slovenaca svoj život položiše...“.
U porti ima još nadgrobnih spomenika, a nekolicina je premeštena i postavljena na namenski napravljenu betonsku ploču. Spomenici su napravljeni tužnim povodom, ali sam ja bila impresionirana njihovom lepom izradom, kao i time da se ipak pažljivo čuvaju.
Posle posete crkvi, još malo smo prošetale, a sa jednog mesta se pružao divan pogled na okolinu sela Baćevac.
Zatim smo sele u kola i odvezle se do centra Barajeva koje je jedno od gradskih opština Beograda. U samom centru se nalazi Stara mehana, spomenik kulture, koja je podignuta u prvoj polovini 19. veka.
Mada ovaj objekat predstavlja tipičan primerak drumske mehane u Srbiji iz 19. veka jer je podignut uz stari drum (a danas je pored glavne ulice u varoši) i nalazi se u strogom centru (oko 50 m od Opštine Barajevo), on je evidentno u veoma ruševnom stanju.
U materijalima sam pronašla razne detalje vezane za gradnju i izgled ovog objekta, ali je sve to bledelo u odnosu na „zatečeno stanje“. Doduše, kaže se da su promene u enterijeru nastale u skladu sa „zahtevima novih vlasnika i korisnika“. Upravo kada se ode do zadnjeg dela, vidi se da tu neko i živi, prozori su novi, a bogme videla sam i klima uređaj. Ipak, ništa od toga nije popravilo moj opšti utisak.
Posle ovoga je plan predviđao da odemo do sela Božidarevac, ali sam na izlasku iz Barajeva ugledala tablu koja je pokazivala da do neke crkve Sv. Nikole ima 4 km. Pao je dogovor da odemo do tamo. Prvo smo ipak svratile do jezera Duboki potok, koje je mene veoma podsećalo na jedno drugo takvo jezero u Resniku, pa sam čak u trenutku pomislila sa mozgolomom u glavi da sam stigla čak do tamo. Naravno, da su u pitanju dva različita jezera, ali potpuno ista po tipu. I tu smo malo prošetale.
A zatim smo se odvezle i do crkve Sv. Nikole i delovalo je da do tamo ima mnogo više od 4 km, ali to se samo tako činilo jer smo se vozile zavojitim uskim putem. Ipak, ma kako ova crkva bila gotovo zavučena, mesto na kojem se nalazi je izuzetno lepo i obe smo bile zadovoljne ovom posetom.
Crkva je sagrađena 1903. godine i kada se uđe unutra jasno je da je unutrašnje uređenje skorijeg datuma i delovalo je neverovatno impresivno, možda zbog srazmerno niskog svoda. Mada smo tu bile samo Svetlana i ja, u priprati je stajalo da ulaz u crkvu nije dozvoljen ženama ako nemaju suknje pristojne dužine, a nas dve smo obe bile u pantalonama (muškarci ne smeju unutra u kratkim pantalonama). Zato sam samo kratko slikala i odmah smo izašle napolje.
I ovde u porti crkve postoje brojni nadgrobni spomenici koji su takođe poređani po dugačkoj betonskoj ploči, a postoji i tabla koja ističe da je u pitanju Ratni memorijal Prvi svetski rat koji obuhvata spomenike ratnicima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata (1912-1918).
Svi smo u okviru istorije učili da je Srbija u Balkanskim i Prvom svetskom ratu izgubila ogroman broj stanovnika (po konzervativno rađenim, mada zvaničnim podacima sa Pariske mirovne konferencije 1919. godine, Srbija je samo u Prvom svetskom ratu izgubila 28% stanovništva, tj., više od jedne četvrtine!), ali tek kada se vide ovi brojni spomenici sa dugačkim spiskovima imena poginulih u samo dva mala naselja nadomak centra Beograda, čovek počinje da shvata razmere ove katastrofe. Mnogi će danas postaviti, smatram, izlišno i cinično obojeno pitanje „pragmatičara“ 21. veka da li je to vredelo. Ti ljudi su bili spremni da svoje živote daju za ono što su smatrali da su vrednosti za koje se treba boriti, a mi eventualno treba samo da pognemo glave u odavanju pošte časno poginulim i da se suzdržimo od uloge neprimereno strogog sudije. Lepo je ipak da neko ove spomenike čuva.
Pošto smo i ovde malo prošetale, smestile smo se u kola, vratile do Barajeva, a onda nastavile do sela Božidarevac gde se nalazi još jedan spomenik kulture, a to je škola sagrađena u 19. veku (negde se u podacima kaže da je u pitanju prva polovina 19. veka, a negde druga). Kao što može da se vidi kada se dođe na lokalitet, ovi detalji su nebitni. Naime, od te škole su ostali samo temelji.
Ipak, ovo mesto je suštinski bitno, jer je još tokom srpskih ustanaka protiv Turaka početkom 19. veka započeo razvoj školstva u Srbiji pošto je trebalo narod i obrazovati. Uzgred, mada JAKO volim naziv resornog ministarstva, Ministarstvo PROSVETE (od prosvetljenja), mislim da smo i dalje, pa čak i sve više, udaljeni od tog ideala, ali ako je za utehu, a nije, isto važi i za ostatak čovečanstva. Bilo kako bilo, ova škola je zapravo originalno bila podignuta kao porodični stambeni objekat, a onda je voljom vlasnika poklonjena školi. Eto, TAJ čovek je bio prosvetljen, a nemam pojma kakvo mu je obrazovanje bilo. Toga danas jednostavno nema.
Ovi ostaci se nalaze u okviru dvorišta škole koja kao takva i dalje radi. Kako piše na tabli koja se nalazi pored ulaza, ta nova školska zgrada je sagrađena od 1908-1911. godine, a obnovljena je 1991. kada se obeležavalo 100 godina od školstva u Božidarevcu. Kada smo Svetlana i ja stigle ovde bio je valjda odmor, pa je jedna učiteljica bila napolju sa decom. Ja sam je pitala za detalje, a ona je pozvala tetkicu koja tu duže radi, kako nam je rečeno. Slatko smo se ispričale sa tom divnom i ljubaznom ženom, koja nam je u stvari skrenula pažnju i na tu mermernu memorijalnu ploču pored oznake sa nazivom škole, a onda sam još jednom slikala ostatke stare škole i deo savremenog školskog igrališta.
Sledeće mesto po našem planu je bilo selo Beljina, ali na putu ka tamo smo se zaustavile na par mesta. Putevi između ovih sela su prepuni krivina i stalno idu gore-dole, a tako će biti i do kraja izleta. Hoću da kažem da je vožnja bila zanimljiva, ali, čak i da sam htela, nisam mogla brzo da vozim, pa sam onda lepo mogla i da gledam oko sebe. Tako sam uočila divan detalj u vidu elemenata tradicionalnog graditeljstva sa jednog imanja blizu asfaltnog puta kojim smo išle.
U jednom delu gde je put vodio po, da kažem, grebenu, stala sam na sred puta i izašla iz kola jer je predeo bio izuzetno lep, a nigde nije bilo drugih vozila kojima bih smetala.
Zatim se na putu naiđe na tablu koja kaže „Rimski most“ i pokazuje na levo. Tu na levoj strani, postoji proširenje gde smo stale kolima i izašle. Jedino što se tu na licu mesta vidi jeste ozidani izvor iz kojeg kulja sveža voda.
Videla sam neki most par desetina metara napred i preko njega ide put kojim smo vozile, pa sam čak i otišla do onde, ali taj most naravno nije video nijednog Rimljanina. Ni novog, a kamoli starog. Bila sam totalno zbunjena. Vratila sam se do kola i izvora, a tu se nalazilo samo polje sa kukuruzima i neka travom obrasla i u vegetaciju dosta zarasla široka staza za zaprežna kola i traktore. Ovo ja pretpostavljam da se koristi za zaprežna kola i traktore jer se u travi vidi kolotrag. Rešim ja da nas dve krenemo preko uzanog travnatog pojasa koji vodi između polja sa kukuruzom i te zarasle staze za kola, kad ono... eto ga Rimski most!
Bila sam totalno oduševljena da smo ga uočile, jer osim one table pored puta, ništa drugo nije ukazivalo na mesto gde se most nalazi i lako se može proći, a da ga čovek ne vidi (a nalazi se na 10-ak metara od asfaltnog puta). Otišle smo do drugog kraja, a onda se ČAK i vratile preko mosta. Svetlana je prva krenula i mada sam u trenutku pomislila da li je bezbedno, kada sam se setila da zaprežna kola idu preko, bilo mi je jasno da smo nas dve tu sigurne.
A onda sam se nasmejala pri pomisli na „ostvarenja“ 21. veka i sve one koji vole da istaknu kako čovečanstvo svakim danom sve više napreduje. Eeeeee... Ovi stari Rimljani napravili most od kamena pre 2000 godina kome vrela leta, ledene zime, razne vojske i vegetacija ništa ne mogu, pa i dalje može da izdrži težinu zaprežnih kola ili traktora, a naši „nikada bolji“ uređaji jedva prežive 3-4 godine. Mislite o tome!
Posle ovoga smo se dovezle do centra Beljine i tu parkirale kola. Prvo smo ušle u portu u kojoj se na padini i okružena visokim drvećem nalazi crkva Sv. Arhanđela Mihaila.
Zbog brojnog drveća i njihovih krošnji, crkva ne može da se sagleda u celosti, ali sam je najbolje videla kada sam je slikala sa jugozapadne strane.
U pitanju je spomenik kulture koji je podignut u periodu od 1813. do 1819. godine u vidu jednobrodne građevine sa polukružnom apsidom na istoku. Na gornjoj slici može da se vidi i manja kapela dograđena na jugoistočnom delu crkve, kao i brojni nadgrobni spomenici iz 18. i 19. veka. Po podacima se ovde nalazi i jedna kasnoantička stela, a ja mislim da je u to ova na sledećoj slici. Naime, Beljina je jedno od najstarijih naselja beogradske okoline i tu su pronađeni arheološki nalazi još iz doba Neolita, a ima ih i iz Antičkog perioda i Srednjeg veka.
I na proširenju kod severozapadnog ugla crkve, pored prilaza crkvi, postoji jedan nadgrobni spomenik iz 1826. godine veoma upečatljivog izgleda.
Na spoljnoj strani crkve mestimično može da se vidi plitka reljefna dekoracija ...
... dok unutrašnjost odlikuje bačvast svod.
Razgledajući unutrašnjost crkve, uočila sam na levom zidu, bliže ulazu, jednu tablu na kojoj se nalazi natpis koji nije logično napisan, ali koji govori puno toga. Za one koji ne znaju ćirilicu, evo teksta: „U ovom hramu je rukopoložen za sveštenika 1899. godine. Protojerej Sava Magazinović, 1870-1932, i unuka Dolores, 1941-1943. Ovu uspomenu podiže ćerka i majka, Dr. Saša Božović.“
Pripadnicima mlađih generacija i ljudima iz inostranstva koji ovo čitaju, ova imena ništa neće značiti, ali treba reći da je Dr. Saša Božović autor knjige „Tebi moja Dolores“ uz koju je svojevremeno čitava zemlja plakala i koja je proglašena za najčitaniju knjigu u SFRJ 1980. godine. Njena malena ćerka kojoj je posvećena ova knjiga umrla je od smrzavanja, iscrpljenosti i gladi tokom Bitke na Neretvi i ova tabla svakako predstavlja nadgrobni spomenik svoje vrste.
U selu Beljina se po podacima nalazi i prostorno-kulturno-istorijska celina iz 19. veka pod nazivom Čaršija u Beljini. Reč čaršija (çarşı) je turcizam i označava centar ekonomske i komercijalne aktivnosti u nekom naselju, otvorenu tržnicu. Ovde je tokom prve polovine 19. veka čaršija formirana uz glavni put, ali su, kao što sam već pomenula, u Beljini pronađeni brojni materijalni ostaci kulturno-istorijske vrednosti iz znatno starijih perioda. Ono što pripada Čaršiji, a što lako može da se vidi i danas jeste kuća i mehana Ljubinkovića, iz sredine 19. veka, koja je danas deo neke firme čije se dvorište nalazi iza kuće koja je pored samog puta, pa samim tim nastavlja funkciju čaršije. Uzgred, i mehana je reč turskog porekla (meyhane) i koristi se za tradicionalni restoran ili bar.
Posle ovog slikanja bivše mehane, ponovo smo se ukrcale u kola i krenule u Leskovac. Ali, mada je moja sestra iz Leskovca, a odatle su i moji roditelji, nismo išle u taj grad na jugu Srbije, već u selo istog imena koje se nalazi u ovom kraju. Pošto puno ljudi brka ova dva mesta, selo Leskovac u koje smo mi sada išle često se naziva i Kolubarski Leskovac. Tu smo se prvo uputile u crkvu Sv. Velikomučenika Dimitrija koja je spomenik kulture i koja je sagrađena 1892. godine.
Crkva je podignuta na mestu prvobitne crkve-brvnare iz 17. veka i oblikovana je u duhu srpsko-vizantijskog stila koji je krajem 19. veka vladao u crkvenom graditeljstvu Srbije. Crkva ima osnovu slobodnog krsta i u njenoj neposrednoj blizini su podignuti i kula-zvonara i parohijski dom, kao i palionica za sveće, a sve u okviru lepo održavane porte.
Unutrašnjost crkve je dosta skromna, ali veoma lepa i njom dominira ikonostas.
I ovde smo, na mermernim pločama levo i desno od ikonostasa mogle da vidimo trag koji su i u ovom selu i njegovoj okolini u vidu dugih spiskova sa imenima poginulih ostavili ratovi iz perioda 1912-1918. Osim toga, u porti se nalazi i kosturnica srpskih ratnika iz perioda 1914-1918.
Kada smo završile sa ovim obilaskom, došle smo do kola, ali nismo odmah ušle jer sam imala dilemu. U selu Leskovac se nalazi još jedan spomenik kulture (stara privatna kuća) za koji sam čitala da je skoro u potpunosti razrušen, ali mi je ipak bilo žao da ga ne vidim lično. Problem je bio u tome da nisam imala pojma gde je. Dok sam se pitala šta da radim, naiđe kolima neki mladić, pa sam ga zaustavila i pitala da li zna gde se nalazi ta kuća koju tražim, ali se ispostavilo da ne zna. Poželela sam mu prijatan dan i dalje oklevajući, kad evo ti komšije iz kuće preko puta crkve. Valjda je bio u dvorištu i čuo da se nešto dešava, pa izašao čovek da pomogne. Ja mu kažem šta tražim, a on me lepo uputi, jer je tačno znao o čemu se radi. Još smo se malo ispričali, pošto sam prethodno u njegovom dvorištu već primetila i fotografisala zanimljivu „skulpturu“.
Naime, njegov pastorak je imao nekakav stari metal od ko zna čega, pa je hteo da ga proda, ali su mu kupci ponudili neke smešne pare i on odbije da to proda, već reši da stari otpadni metal iskoristi u svrhu umetnosti. Sada to krasi njihovo dvorište i lako se vidi sa ulice. Kaže da deca ponekad ulaze da se slikaju pored skulpture.
Dakle, sledeće naše odredište je bila stara kuća porodice Dimitrijević, ali kako je ona dosta zavučena, taj ljubazni čovek nam je dao uputstvo kako da dođemo do jedne lokalne kafane, pa će nam oni tu reći gde se kuća tačno nalazi. Dođemo mi do te kafane i taman se nameračile da tu sednemo, odmorimo se i popijemo po kafu, kad ono – kafana ne radi (zatvorena radi popodnevnog odmora). Opet problem. Onda vidim da ide neki momak putem i priča mobilnim. Mahnem mu kad je trebalo da se mimoiđemo i pitam ga za tu kuću, ali on kaže da ne zna. Šta sad? Ništa, samo sam sačekala par sekundi dok se nije pojavio novi komšija. Objasnim mu šta tražimo, a on kaže da ne zna, jer je tu došao da živi tek poslednjih par godina u vikendici koju je kupio nešto ranije, pa je sebe šaljivo nazvao „kovid-turistom“ – on i žena već godinu i po dana, otkad je krenula pandemija, tu mirno i bez stresa žive u kući na selu i ništa ne brinu. Ali, kaže on, sigurno Laza zna. Ko je sad pa Laza? To je jedan drugi komšija, odmah kuća preko puta. Krenemo mi do Laze, a ja pitam da li je Laza kod kuće. Kaže mi ovaj čovek da sigurno jeste jer su pre par minuta nešto zajednički majstorisali. Dođemo do ulaza iza kuće, kad, ono, nema Laze. Zove ga ovaj komšija, ali se Laza ne javlja. Ispostavilo se da on malo slabije čuje, pa ga je komšija našao u kući i ispostavilo se da Laza savršeno dobro zna o kojoj kući je reč i odmah je rekao da ćemo zajedno tamo da idemo i da će da nas odvede. Hteo je već da pali svoja kola, ali sam ja rekla da mi imamo svoja, pa smo tako Laza, Svetlana i ja seli zajedno u moja kola i odvezli se par stotina metara dalje.
Stara kuća porodice Dimitrijević, koja je spomenik kulture, sagrađena je od prirodnih materijala u bondručnoj konstrukciji u prvoj polovini 19. veka. Podaci kažu da nju karakteriše jedinstvena organizacija prostora unutar kuće i da je u tom smislu za svoje vreme predstavljala izuzetan primer unapređivanja stila života u stambenom objektu. Ona je smeštena unutar dvorišta koje pripada porodici koja živi u sasvim lepoj i novoj kući, ali ni Svetlana ni ja (a ni Laza) nismo hteli da ulazimo u dvorište. Sasvim je bilo dovoljno videti kući i sa spoljne strane ograde.
Ja sam već čitala da je kuća sada praktično pretvorena u puku fasadu, ali sam htela ipak i da se jasnije uverim u to, pa sam malo obišla oko placa i to stvarno lično i videla.
Tu sam videla i vlasnicu nove kuće, pa smo se slatko iščavrljale i obe izrazile žaljenje da je kuća u tako tužnom stanju. Jasno mi je da trenutni vlasnici gotovo sigurno nemaju para, a ni interesa, o stručnosti i da ne govorim, da bi kuću sami obnovili. A šteta je, jer ona ovako samo dalje propada.
Zahvalila sam se vlasnici kuće, Lazu smo kolima vratile do njegove kuće, zahvalile se i njemu i ljubaznom komšiji, a moja sestra i ja smo se prvo vratile do centra Leskovca i crkve, a odatle nastavile do centra sledećeg sela, a to je Veliki Borak. Mada mi je bilo žao da je kuća porodice Dimitrijević, koja je spomenik kulture, u onako tužnom stanju, uz put sam videla neke druge manje stare kuće koje su meni bile vrlo lepe, pa sam kod jedne i stala i fotografisala je.
Ova kuća je svakako skorijeg datuma, mada je delovala napušteno, ali je žutom bojom svoje fasade meni delovala sigurno još i lepše nego što je objektivno bila.
Bilo kako bilo, u selu Veliki Borak trebalo je naći jedan nadgrobni spomenik, ali ja nisam imala predstavu o tome gde se on tačno nalazi, pa sam uz put pitala nekog čoveka koji nas je poslao u centar sela.
Za početak treba reći da se selo ranije zvalo jednostavno Borak, ali je epitet „Veliki“ dodat kasnije zbog velikih ljudi i velikih događaja iz vremena Prvog srpskog ustanka (1804-1813) koji su vezani za ovo selo nadomak Beograda. O velikim ljudima uskoro, a što se tiče velikih događaja ovde je 1805. godine održana prva Narodna skupština ustaničke Srbije, a ustanovljen je i Praviteljstvujušći sovjet serbski, praktično vlada. Takođe je i za vreme Prvog srpskog ustanka ovde radila i prva pošta u Srbiji.
Kada smo Svetlana i ja stigle u centar, prvo sam parkirala, a pošto smo videle kafanu, odmah smo se uputile tamo i sele da se malo osvežimo. Tu sam se nešto šalila sa momkom koji je radio kao kelner, pa sam ga pitala i da li zna gde se nalazi spomenik kulture koji smo tražile, ali on to nije znao, kao što to nije znalo ni ostalih par posetilaca kafane. Ispostavilo se, međutim, da onaj čovek koji nas je ovde poslao nije totalno pogrešio, jer se u samom centru Velikog Boraka nalazi spomenik knezu Simi Markoviću.
Knez Sima Marković je rođen baš u ovom selu, 1768. godine, i on se između ostalog proslavio tokom Prvog srpskog ustanka, a bio je i prvi ministar finansija 1811. godine. Upravo je tokom Prvog srpskog ustanka vojska predvođena Simom Markovićem prva ušla u Beograd prilikom oslobađanja od Turaka 1806. godine. Pošto je 1817. godine podigao ustanak protiv kneza Miloša Obrenovića, koji je ugušen, knez Sima Marković je uhvaćen i te iste godine pogubljen na Kelemegdanu.
Ali, dakle, ovo nije bio taj spomenik koji smo tražile. Vrativši se u kafanu gde sam nastavila da ispijam svoje osvežavajuće piće, ugledam kako na ulici pričaju dvojica seljaka – jedan je bio u traktoru, a drugi je stajao pored njega. Upali mi se lampica – oni su lokalni i oni će znati. Odem tako do njih, izvinim se što ih prekidam i pitam da li znaju gde je nadgrobni spomenik Milisava Čamdžije. A ovaj čovek što je stajao kaže: „Znam, to je baš kod mene.“ Predložio je da krenemo za 5 minuta, ali sam mu rekla da mi sestra još pije kafu, pa je on rekao da ćemo poći za 15 minuta, taman da on popije jedno pivo.
Tako je i bilo. On je svojim kolima išao ispred, a mi za njim. Doduše, ono pivo nije završio, ali je flašu poneo sa sobom, pa ga je verovatno popio do kraja kod svoje kuće. Za početak je ljubazno usporio na jednoj raskrsnici i mahao nam kroz prozor da bi pokazao gde posle treba da skrenemo kada budemo nastavile dalje sa svojim izletom. Onda smo ga pratile dalje i mislim da nikada ne bismo našle to mesto da nismo imale toliko sreće da nabasamo na tog čoveka.
Prvo da kažem da je Milisav Čamdžija rođen u ovom selu neznano tačno kada, ali svakako u drugoj polovini 18. veka. Svoj nadimak Milisav je dobio zato što je prevozio ljude preko reke Save, mada postoji i priča da je posle Austrijsko-turskog rata (1787-1791) dereglijom preko Save prevozio Srbe iz Srbije u Austriju da bi izbegli odmazdu Osmanlija. Bez obzira na poreklo nadimka, Milisav se istakao kao veliki junak i od početka Prvog srpskog ustanka je bio uz kneza Simu Markovića. Štaviše, kao što se zakleo, Milisav Čamdžija je prilikom oslobađanja glavnog grada 1806. godine prvi ušao u Beograd. Pošto je bio poznat i po svojim pevačkim sposobnostima, čim je došao do bedema počeo je da peva i poziva svoje saborce da se dalje bore. Čak se priča da ga je čuo i Vasa Čarapić koji je u toj bitki smrtno ranjen (videti: https://www.svudapodji.com/beograd-21/), kao i Karađorđe, i obojica su znali ko tako lepo peva i ohrabruje svoje saborce.
Prvi srpski ustanak je propao 1813. godine, ali je Drugi srpski ustanak podignut 1815. i Milisav Čamdžija koji je najviše voleo da bije bitke sa Turcima odmah se pridružio Milošu Obrenoviću. Milisav je ranjen te iste godine i uskoro je i umro, a po svojoj želji je sahranjen u svom voćnjaku ispod jednog oraha, pored svog brata Ivanka. Tu je postavljen beleg i upravo to je bio spomenik kulture koji smo tražile.
Dakle, kao što sam rekla, nema šanse da bih ja pronašla gde se to tačno nalazi da nisam naišla na tog predivno ljubaznog čoveka, jer nisam sigurna da se nadgrobni spomenici vide sa puta. Ovako smo Svetlana i ja, predvođene našim domaćinom, ušle na jedan plac koji liči na obor, pa smo odatle prešle na drugi plac i tu na vrhu blage kosine u sred šumarka nalaze se ova dva kamena nadgrobna spomenika.
Doduše, možda sa puta može da se primeti beli jarbol koji služi za podizanje zastave kada dođe neka delegacija. Kako nam je naš domaćin rekao, ovde vojska dolazi valjda jednom godišnje, a što se tiče drugih zvaničnika, samo je jedan predsednik ikada došao (Koštunica).
Mada je važio za velikog junaka, Milisav Čamdžija je bio i skroman čovek, nisu ga zanimala odlikovanja niti titule i samo je želeo da bude sahranjen na svom imanju. Želja mu je bila ispunjena.
Posle kraćeg zadržavanja kod ovog spomenika, spustili smo se svi do kola, a naš domaćin nas je pozvao na kafu. Zahvalile smo se, ali i izvinile jer smo morale da idemo dalje. Izuzetno zadovoljna zbog ovako srećnog sticaja okolnosti i posete ovako neobičnom mestu, nastavila sam dalje da vozim po prethodno osmišljenom planu. Skrenule smo baš tamo gde nam je naš domaćin ranije pokazao, a uskoro smo naišle i na tablu koja je pokazivala gde treba da se skrene sa glavnog puta da bi se došlo spomenika prirode „Tri hrasta lužnjaka“ koje se nalazi na teritoriji sela Šiljakovac.
Tu takođe postoji jedno travnato proširenje pored puta gde smo ostavile kola pa smo se stazom približile hrastovima. Uz put smo na nekoliko mesta videle pristojno velike pečurke koje su odozgo ličile na vrganje, ali se mi u pečurke u stvari ne razumemo, pa ih nismo ni pipnule. S druge strane, njihove drške uopšte nisu podsećale na vrganje što nas je samo još više inspirisalo da ih ne diramo.
Mada se ovaj spomenik prirode zove „Tri hrasta lužnjaka“, danas se tu mogu videti samo dva, jer se treći u međuvremenu osušio i uginuo. Ipak, čim se priđe ovom mestu vidi se da se o hrastovima vodi računa, tako da su grane poduprte jer bi se sigurno već izlomile od težine.
Nekada je Srbija imala veliki broj hrastovih šuma. Uostalom, u osnovi naziva za Šumadiju, središnji region u Srbiji, je upravo reč „šuma“. Kako kaže tabla sa informacijama koja ovde postoji, hrast lužnjak (Quercus robur) „zaslužuje epitet naše najvrednije lišćarske vrste“ i on može da dostigne najveću starost među evropskim drvećem (do 1000 godina), kao i impresivnu veličinu. Na tabli mogu da se vide podaci za sva tri hrasta, ali moram da priznam da nisam baš bila sigurna koji od ta tri je uginuo. U svakom slučaju, podaci o njima su impresivni – starost je od 150 do 220 godina, visina od 23 do 25 metara, a širina krošnje od 20 do 34 metara.
Ipak, čak i taj treći koji je uginuo nije nestao sa ovog lokaliteta, već je jedan njegov deo izložen na betonskoj platformi. Za početak se to vidi još kad se dođe do prvog hrasta.
Kada sam obrnula jedan krug po lokalitetu vidim na jednom mestu neke „kokoške“, ali mi je bilo jasno da to nisu bile prave kokoške, pa sam malo bolje zagledala. Ispostavilo se da smo se susrele sa čitavim jatom fazana – ženke i mladi mužjaci, a izbrojale smo ih čak 16! Ipak, oni nisu hteli baš da sarađuju i poziraju, a mi nismo htele da ih jurimo jer bi ih preplašile. Mada nisu sve fotografije dobre, ubacila sam ih u priču da bi se videla lepota njihovog perja.
Vrlo zadovoljne da smo u ovom spomeniku prirode, osim hrastova, videle i pečurke i brojne fazane, ponovo smo ušle u kola i samo nastavile dalje ka centru sela na čijoj smo se teritoriji već nalazile, a to je Šiljakovac.
Tu postoje dve stare kuće i obe su spomenici kulture. Nalaze se praktično na dva susedna placa, a ta dva placa razdvaja glavni put. Kuća porodice Stevanović je sa desne strane kada se stiže iz pravca „Tri hrasta lužnjaka“ i mada nikoga nije bilo na placu na kojem se nalazi kuća, videle smo da lako može da se uđe unutra, pa smo tako i uradile da bi se približile kući koja se vidi i sa puta.
Ova kuća je sagrađena polovinom 19. veka i predstavlja dobar primer kuća koje su u ovom periodu podizale imućne porodice u Srbiji. Temelji su od lomljenog kamena, a sama kuća je sagrađena u bondručnoj konstrukciji sa ispunom od čatme. Preko toga je stavljen blatni malter, a zatim je sve okrečeno u belu boju. I nju, kao i veliki broj kuća koje su građene u tom periodu, karakteriše naglašeno ispuštena streha.
Osim što smo mogle da pogledamo kuću spolja, videle smo da u drugoj kući na istom placu neko živi, ali nikoga nije bilo koga bismo bilo šta mogle da pitamo. Zato smo samo otišle i do zadnjeg dela kuće i to je bilo to.
Što se tiče kuće porodice Jeftić koja je najverovatnije sagrađena između 1830. i 1840. godine, ona se nalazi na placu izvesne porodice Todorović (kako sam uspela da saznam). Pre izleta sam čitala da se sadašnji vlasnici žale da posetioci bez pardona ulaze na njihov posed da bi došli do kuće i ja sam imala nameru da ih pitam za dozvolu pre nego što bih tako nešto pokušala. Ipak, nismo videle nikoga na imanju, a ograda je bila sasvim jasno zaključana, tako da na kraju ovu kuću nismo ni uspele da vidimo.
Zato smo lepo sele u kola, odvezle se do Ibarske magistrale, a onda dalje do skretanja za selo Vranić. Po mapi postoji prečica, ali je mene svojevremeno jedan moj šef naučio da je najkraći put onaj put koji znaš. Vođena ovim dobrim savetom, dovezla sam Svetlanu i mene do porte crkve Sv. Ilije u Vraniću gde se osim ove crkve nalazi i crkva brvnara iz 19. veka koja je kulturno dobro od velikog značaja. Ja sam ovde već bila u novembru 2019. i o tome sam već pisala (https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/). Ipak, zanimalo me je da vidim šta se dešava sa tom crkvom brvnarom, a i bilo je lepo sve ponovo videti po divnom kasno letnjem suncu.
Za početak sam malo više pažnje obratila i na crkvu Sv. Ilije koja je sagrađena krajem 19. veka, a osvećena 1888. godine.
Crkva Sv. Ilije ima osnovu u vidu sažetog upisanog krsta, a posebno je uočljiva njena kupola koja je spolja osmostrana, a iznutra poluobličasta. Unutra je veoma lepo ukrašena.
Što se tiče crkve brvnare u Vraniću iz 1823. godine, o njoj neću ništa sada da pišem jer sam, dakle, već pisala o njoj. Ipak, slike su sada drugačije jer je još bio uveliko dan i sijalo je Sunce.
Pre dve godine je ova crkva bila zatvorena jer je očigledno trebalo da se renovira i mogu da prijavim da je ista situacija i sada. Ali, da ne bude baš totalno negativno, sada sam uspela da vidim da se unutra ipak obavljaju neki radovi, pa se nadam da će dok se ja ovde ponovo vratim crkva biti sasvim obnovljena.
U okviru porte se nalazi još nekoliko objekata narodnog graditeljstva, a posebno se ističe kuća porodice Matić koja je ovde prenesena polovinom 20. veka kako bi bila sačuvana od rušenja. I ovo sam komentarisala u tom putopisu o poseti iz 2019. godine. Ovo predstavlja apsolutno divan primer čuvanja naše baštine, za razliku od nekih spomenika koje sam videla baš na ovom izletu. To ujedno znači i da se može kad se hoće.
U porti u Vraniću se nalazi i nekoliko nadgrobnih spomenika, a Svetlana je uočila jedan posebno zanimljiv iz 1857. godine, pa mi je skrenula pažnju na njega. Tekst kaže da je 1814. godine od kuge umro izvesni Nikola, a njegovi roditelji su umrli nešto kasnije (1818. i 1829. godine). Kada se po strani ostavi jedna porodična tragedija, tekst je dosta standardan, ali pismo kojim je ovo pisano i kao i reč za „umreti“ koja se ovde koristi bili su meni posebno slikoviti.
Ostalo je još da odemo i do stare osnovne škole u Vraniću koja je spomenik kulture. Podignuta je početkom 20. veka bluzu mesta gde je bila starija osnovna škola iz 1848. godine.
Podaci kažu da je škola bila podignuta u centru sela, ali to je bio stari centar, dok je centar Vranića danas na drugom mestu. Mada mi nije bila jasna sadašnja funkcija ovog objekta, videlo se da je zgrada u dobrom stanju i da se održava.
Ovde smo ujedno i završile sa obilascima, tako da smo sele u kola i vratile se u Beograd. Ipak, pošto je bio divan sunčan dan, pre povratka kući još smo svratile na lagani kasni ručak na Adu Ciganliju i još malo opuštanja, čime smo zaokružile jedan divan dan.
Evo još jednom mape koja pokazuje kuda smo se sve kretale.