Peru i Bolivija 2005, 4. deo (Arekipa, Čivaji, kanjon reke Kolka)
U Arekipi sam planirala da odsednem u jednom hostelu koji mi je iz Naske rezervisao Hulio. Taj neki njegov ortak ili rođak, nisam baš shvatila, koji drži hostel čekao je na stanici i mene i neke druge putnike koji su došli istim autobusom. Smestila se, a zatim i sela na divnu terasu na krovu hostela, gde sam obasjana suncem pisala dnevnik i lagano krenula da doručkujem. Malo sam se i odmorila u sobi, a onda sam se sa Marlonom, gazdom hostela i vlasnikom turističke agencije, dogovarala oko izleta do kanjona reke Kolka.
Posle sam krenula da obilazim Arekipu i prvo se uputila u Manastir Sv. Kataline koji se smatra najvećim duhovnim centrom u čitavom Peruu. To je veoma impozantan objekat. Čitava organizacija prostora i prostorija je zaista zadivljujuća. Mada ima dugu tradiciju, otvoren je za javnost tek 1970. godine, ali se i dalje primenjuju neka veoma stroga pravila. Monahinje, na primer, praktično nemaju nikakav kontakt sa spoljnim svetom. Na važne dane, dane bitnih svetaca, one mogu da pričaju sa svojim posetiocima, ali samo sakrivene iza metalnog paravana koji ima neke probušene rupice, tako da niko ne može da ih vidi. Čak ni najbliža familija.
Manastir je dosta velik i prolazi izmedju objekata imaju nazive kao da je u pitanju grad - ulica Kordoba, ulica Toledo i sl. Ima dosta cveća, a u jednom delu su i korita za pranje veša u obliku polu-amfora. Neka dvorišta i zgrade imaju jarko obojene zidove, a na nekima se vidi samo kamen. U okviru manastira je deo gde je njihovo groblje. O značaju ovog manastira govori i činjenica da je Papa Jovan Pavle II jednu njihovu monahinju koja je živela u 17. ili 18. veku proglasio za sveticu.
Arekipa je inače drugi grad po veličini u Peruu. Ima par miliona stanovnika, ali odaje sasvim drugačiji utisak u odnosu na Limu – znatno je mirniji. Važi za bogat grad i ovde je rodjen nobelovac Mario Vargas Ljosa.
Posle obilaska manastira, otišla sam do četvrti Janauara gde se nalazi vidikovac sa kojeg se pruža predivan pogled na vulkan El Misti i u manjoj meri na drugi vulkan u okolini – Ćaćani. Najčešće se zbog svog savršenog konusnog oblika koji se uzdiže iznad grada fotografiše El Misti. Posle malo slikanja, peške sam se vratila u centar, prešavši uz put most koji vodi preko rečice San Lazaro i opet videla kako lokalno stanovništvo voli da kamenjem „ispisuje“ parole po zelenim površinama, padinama brda i sl.
Vrativši se u centar grada, došla sam do glavnog trga, Plasa de armas, i sela u jedan od restorana da bih probala specijalitet – zamorče na grilu. Oko trga se pružaju zgrade na sprat, dole su galerije (natkriveni prolazi), a gore su terase restorana. Ja sam otišla u restoran koji mi je preporučio Marlon i tu sam uživala u predivnom pogledu na Katedralu. Čekajući da mi stigne ručak, naručila sam lokalno pivo koje se ovde zove „Arekipenja“. Piva se često zovu po mestu u kojem se prave – arekipenja, kuskenja i sl. To ujedno i čini razliku zbog vode koja se koristi u proizvodnji. Što se zamorčeta tiče, nema tu baš puno mesa, ali je veoma ukusno, mada malo lepljivo. Sve mora da se jede prstima, što meni generalno ne smeta, ali sam se ovom prilikom sva ulepila. Prvo sam mislila da ima ukus kao piletina, ali sam se na kraju odlučila za izuzetno mladu prasetinu, jer kožica totalno ima ukus praseće, a i meso bi verovatno bilo takvo kada bismo mi pekli prasiće od mesec dana. Koščice su sitne i kao što sam rekla nema puno mesa, ali je bilo stvarno ukusno.
Trg je i mesto na koje ljudi izlaze, pogotovo predveče. U sredini se nalazi fontana sa anđelom u centru kojeg lokalci zovu „turututu“ (što bi mi rekli „tutu-rutu“) zbog trube koju drži.
Na putu do mog hostela prolazila sam redovno pored crkve La Kompanjija sa divnim kamenim reljefom koji ukrašava njeno pročelje.
Sutra sam već krenula na dvodnevni izlet do kanjona reke Kolka. Posle doručka su me pokupili ispred hostela, pa su me zajedno sa još nekim ljudima koji su već bili u mini-busu odvezli do većeg autobusa i tu sam se smestila pozadi. Nisam znala nikoga, ali se ubrzo pokazalo da je grupa bila sasvim dobra i komunikativna.
Izlet je vodio do mesta Čivaji i kanjona reke Kolka. U jednom trenutku smo prolazili kroz nacionalni rezervat koji se nalazi na oko 4000 m i tu smo videli vikunje. To je jedna od četiri vrste životinja iz Južne Amerike koje pripadaju istoj porodici kao i kamile. Osim vikunje, tu su i guanako, alpake i lame. Vikunje i guanako su divlje, a alpake i lame su pitome životinje koje ljude gaje. Najmanja od njih je vikunja koja daje čudesno mekanu vunu, ali samo oko 250 g po životinji i one su zaštićene zakonom.
Predeli kroz koje smo prolazili delovali su dosta pusto, ali su nam rekli da ipak postoji i kišna sezona u periodu decembar-mart i da tada ima više zelene boje.
Mi smo iz Arekipe krenuli novim putem za Punu, a posle nekih 80 km smo skrenuli i više praktično nismo imali ravan put, već dosta drmusanja po zemljanom putu posutom tucanikom ili po nekada asfaltiranom putu koji je sada imao toliko rupa da je zemljani put u stvari bio mnogo bolji. Sve je to bilo pojačano položajem mog sedišta na kraju autobusa. I to sve traje oko 5 sati od Arekipe do Čivajija. Uz put smo par puta stajali, a malo dužu pauzu smo napravili kod nekog restorana sa lokalnim ženama koje su prodavale narodnu radinost, ali smo mogli i da kupimo bombone od koke ili da popijemo čaj od koke.
U jednom delu smo prelazili predelom koji je na 4910 m nadmorske visine, ali je plan bio da se tu zadržimo i slikamo u povratku. Posle toga smo se relativno brzo spustili u Čivaji (3635 m) – malo mesto od oko 5000 stanovnika koje predstavlja turističku bazu za okolne obilaske. Ja sam tu dobila ogromnu četvorokrevetnu sobu samo za mene i ostali su mi u sećanju nekakvi električno plavi prekrivači. Bitno mi je, međutim, bilo da sam imala 3 debela ćebeta, ali se tokom noći ispostavilo da oni vrlo slabo drže toplo.
Posle smeštanja otišla sam u šetnju sa komšijama iz hotela, jednim Austrijancem i jednim Francuzem, da prošetamo po mestu. Prijala mi je šetnja, ali sam posle odlučila da predveče odem sa delom grupe koja je htela da obiđe termalne izvore i da se tamo malo banja. Mislila sam da po hladnoći koja je vladala nema šanse da idem na otvoreni bazen, ali sam to na kraju ipak uradila videvši znatan broj turista koji se već ubacio u bazene iz kojih je voda od nekih 40-ak stepeni Celzijusa isparavala na spoljnom minusu. Meni je boravak u toploj vodi ispočetka veoma prijao, ali me je posle nekog vremena potpuno iznenada i izuzetno brzo, kao da sam prebacila kapuljaču, grozno zabolela glava i slošilo mi se. Potpuno bez snage, jedva sam uspela da se dovučem do svlačionice i da obučem svoju suvu odeću. Odlazak do autobusa koji je bio 20-ak metara udaljen činio mi se kao herkulovski podvig. Jedva sam ušla unutra i sela na prvo sedište i tu ostala sat vremena dok nismo krenuli do hotela. Opet uz teške napore dovukla sam se do sobe i tu počela da se pitam kako li će me odatle transportovati. Već sam videla sebe kako me sutra na nosilima prebacuju do Arekipe, jer ja skoro nisam mogla da stojim na nogama, toliko sam bila bez snage. Onda je krenulo i da mi biva muka, pa sam probala da povraćam, ali nije išlo. I uopšte mi nije bilo jasno šta mi je i otkud sve to. Glava me je i dalje užasno bolela i onda sam se setila da ja obično ako me boli glava, što mi se desilo možda 3-4 puta u životu, popijem aspirin i ona prođe. Ja sam svoj prtljag ostavila u Arekipi u Marlonovom hostelu, a sa sobom sam ponela samo stvari za presvlaku. Na svu sreću sam bila dovoljno pametna da sam ponela i malu priručnu apoteku i tu sam imala aspirine. Tako sam popila 2 aspirina i to je počelo da mi pomaže. Naravno, nije mi palo na pamet da idem na neku turističku predstavu sa folklorom i već oko 7 uveče sam se smetila u krevet. Spavala sam relativno dobro, a ujutru sam se probudila u 5:20 potpuno čila i vesela kao da se ništa desilo nije. Pretpostavljam da je u pitanju bio napad visinske bolesti koji je verovatno bio pokrenut previše dugim boravkom u previše toploj vodi za mene.