Imam jako drage prijatelje koji žive u Upsali u Švedskoj i koji povremeno dolaze u Beograd. Svaki put kada su ovde poželim da sa njima obiđem nešto po našoj zemlji, jer to svi troje volimo, ali nikako do sada nismo uspevali da se uklopimo. I onda se pojavio jedan zgodan dan u sred novembra, navodno je trebalo da bude delimično sunčano, ali se ispostavilo da su oblaci i izmaglica bili jači, međutim makar nije padala kiša. Toliko o meteorološkom vremenu. S druge strane, polovinom novembra su dani dosta kratki (već oko 4 popodne počinje da pada mrak), pa je to pretilo da pokvari stvar, ali je na kraju sve prošlo savršeno. Toliko o hronološkom vremenu.
Evo mape koja pokazuje putanju kojom smo išli, a put je bio dug oko 220 km.
Iz Beograda smo krenuli na jug autoputem, a izašli smo na skretanju za Smederevsku Palanku. Prvo odredište nam je bilo selo Selevac kroz koje i prolazi put kojim smo išli, ali treba se malo uvući u selo da bi se došlo do crkve. Međutim, kako se sve ovo dešavalo u novembru, a novembar je tradicionalni mesec za svinjokolje i sve ostale mesne pripreme za zimu, u selu smo uz put prošli pored veoma slikovitog prizora.
Dvorište u kojem se priprema meso za zimu
Kod porte smo parkirali kola, ali pre nego što smo krenuli sa obilaskom crkve, uočila sam veoma zanimljiva dešavanja na fasadi zgrade koja stoji na drugoj strani ulice. S desne strane na mojoj slici je oštećeni reljefni natpis koji kaže da je u pitanju Sveštenički dom, godina nejasna, a sa leve strane, mada u nekom trenutku preprečeno, ipak se vidi bledi ostatak natpisa „Partija Jugosla...“, što gotovo sigurno potiče od „Komunistička partija Jugoslavije“. Eto, naša istorija u par reči na fasadi jedne zgrade u Selevcu.
Jedna obična i razrušena fasada, a krije toliko priča
Ipak, glavni razlog dolaska u Selevac bila je poseta Crkvi Svete Trojice koja je posvećena prazniku Silaska sv. Duha, a sagrađena je između 1827. i 1832. godine, dakle u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića i upravo je njegov omiljeni slikar, Janja Moler, uradio ikonostasnu pregradu. Danas Crkva Sv. Trojice u Selevcu predstavlja spomenik kulture od velikog značaja (ovo je deo kategorizacije spomenika kulture u Srbiji i ja ću to uvek stavljati kao odrednicu kada pominjem različite spomenike i lokalitete).
U pitanju je crkva brvnara i ja do skoro nisam ni znala da takve crkve uopšte i postoje u mojoj zemlji, tako da mi je bilo posebno zanimljivo da je posetim.
Crkva Svete Trojice u Selevcu
Ona je originalno imala naos i pripratu, ali je to vremenom spojeno u jedinstveni prostor, a onda je dodat i trem sa zidanom ogradom i tako je ona postala najveća crkva brvnara u Srbiji (uključujući i taj naknadno dodati trem). Kako sam čitala, ispod sadašnjeg krova od biber crepa i dalje postoji krov od šindre, ali se on naravno više ne vidi.
Crkva Svete Trojice, trem
Crkva Svete Trojice, naos
Kada se uđe u naos crkve, pogled ide ka ikonostasu čije su ikone naslikane 1834. godine. Zbog načina i stila izrade ovih ikona, smatra se da je ovo najreprezentativnija ikonostasna celina u nekoj crkvi brvnari.
Crkva Svete Trojice, ikonostas
Crkva Svete Trojice, ikonostas
Mada se to možda amaterima poput mene ne čini toliko važnim, podaci o ovoj crkvi ipak ističu da se ona na istočnoj strani završava poligonalnom oltarskom apsidom. Upravo to se dobro vidi kada se crkva obiđe spolja, a tada je zanimljivo da se vidi i način njene izgradnje.
Crkva Svete Trojice, oltarska apsida spolja
Nakon ovoga smo nastavili u pravcu Mladenovca. Put nas je naveo pored jednog seoskog groblja i tu smo se zaustavili jer smo spazili neke velike grobnice i hteli smo da ih bolje osmotrimo.
Lokalno groblje
Moram da priznam da kada vidim ovakve grobnice, sa sve stolovima za ručavanje i klupama za sedenje koje se vide u njima, čujem u sebi glas i jednog dela same sebe, ali i čestih komentara „modernih“ i „intelektualnih“ tipova koji pljuju na ovakve običaje uključujući i često tradicionalno jedenje na groblju. Na svu sreću, taj moj deo koji se negativno javlja u ovakvim situacijama bude utišan većim delom mene koji je ipak znatno otvoreniji za različitosti u ovom svetu.
Kada sam ovog dana čitala natpise na nekim od tih grobova na tom lokalnom groblju, postala mi je jasna duboko tragična sudbina nekih od tih pokojnika i pomislila sam da naravno ni izgradnja solitera na mestu ukopa ne može da ih vrati, ali sam takođe shvatila i da ako izgradnja tih grobnica onima koji su ih nadživeli ima smisla i donosi im nekakav mir, KO SAM JA DA SUDIM o bilo čemu?
Sledeće odredište na našem izletu bio je jedan manastir na obroncima Kosmaja. Da bi se došlo do onde treba proći kroz Mladenovac i krenuti Kosmajskim putem oko 8 km. Na jednom mestu postoji tabla koja pokazuje da tu treba skrenuti levo. U vreme kada smo mi tu skrenuli bilo je radnika koji su postavljali gasovod, tako da je dosta bilo raskopano, ali smo mogli da prođemo kolima. Radnici su nam takođe rekli i da monah koji živi u tom manastiru nije tu, jer je otišao na slavu kod nekoga.
Ništa to nama nije smetalo da bismo posetili Manastir Pavlovac, tj., da bismo videli crkvu koja mu pripada. U pitanju je spomenik kulture od velikog značaja koji je zadužbina despota Stefana Lazarevića.
Manastir Pavlovac
Manastir je izgrađen 1425. godine, onda je dugo bio razrušen, pa je obnovljen u drugoj polovini 16. veka. 1690. godine, nakon Seobe Srba pod vođstvom partrijarha Arsenija Čarnojevića, Turci su pobili monahe koji su ovde ostali i razorili manastir. Manastir je obnovljen 1967. godine. Na obe strane crkve postoje ostaci građevina za koje se pretpostavlja da su služile kao manastirski konak i kao letnjikovac despota Stefana Lazarevića. Crkva je posvećena Svetom Nikoli.
Sa prijateljima u Manastiru Pavlovac
Osim onog gasovoda, danas se na uzvišenju ovde gradi i veliki konak.
U nastavku puta sam u jednom trenutku morala da stanem i slikam jesenje krošnje drveća koje su bile kao da je neko posuo zlato po njinovim vrhovima. Kako li bi tek bilo lepo da je sijalo sunce??
Zlatni vrhovi jesenjih krošnji
Glavni razlog zašto sam uopšte i htela da idemo do Manastira Pavlovac bio je podatak da je to jedna od zadužbina despota Stefana Lazarevića. (Uzgred, njegova najpoznatija zadužbina je izvanredno lep Manastir Manasija.)
Naime, sledeće mesto na našem putu bio je zaseok Crkvine, tačnije porta hrama Sv. proroka Ilije, tačnije mermerni spomenik, kenotaf, posvećen upravo despotu Stefanu Lazareviću i podignut tu 1427. godine kao obeležje mesta na kojem je despot izdahnuo 19. jula te godine. Despot Stefan Lazarević je veoma važna istorijska ličnost iz srednjevekovne Srbije, sin kneza Lazara i kneginje Milice, na glasu je bio kao jedan od najboljih vitezova i vojskovođa tog vremena, a takođe je bio i jedan od najvećih srednjevekovnih srpskih književnika – njegovo delo je Slovo ljubve (Reč o ljubavi). Despot je, kao što je i bio red u to vreme, voleo da ide u lov, a padine Kosmaja su mu bile jedno od omiljenih mesta. Tako se desilo da mu je na ovom mestu pozlilo, negde piše da je u pitanju bio srčani, a negde moždani udar, tek bilo kako bilo tu je i izdahnuo, a imao je 49 ili 50 godina.
Kada smo stigli do Crkvina zatekli smo tu troje stručnjaka iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture koji su upravo radili na čišćenju i konzervaciji ovog spomenika.
Spomenik despotu Stefanu Lazareviću, radovi su u toku
U pitanju je jedinstven primer ove vrste spomenika na Balkanu, a ujedno je to i najstariji javni spomenik na teritoriji Beograda koji predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Spomenik despotu Stefanu Lazareviću, druga strana kenotafa
Kenotaf je visok skoro 2 metra i nalazi se odmah pored bočnog zida crkve.
Crkva Sv. proroka Ilije u Crkvinama, levo iza drveta vidi se tenda ispod koje je kenotaf
Što se crkve tiče, ona je sagrađena 1886. godine na mestu ranije crkve za koju se pretpostavlja da je podigao sam despot Stefan Lazarević, a koja je stradala u zemljotresu 1884. godine. Ni sveštenik nije bio tu ovog dana, ali nas je jedan od veoma ljubaznih stručnjaka iz Zavoda koji je imao ključeve uveo u crkvu i tu smo još malo lepo popričali.
Na putu ka zaseoku Crkvine, a svakako i kada smo se vraćali na glavni put, prolazi se pored Markovačkog jezera i tu smo se na kratko zaustavili. Meni je bilo simpatično uputstvo na tabli koja stoji pored jezera, a gde se izričito nalaže da se „svaki ulovljeni šaran mora odmah neoštećen vratiti u vodu bez obzira na veličinu.“ Ovog dana niko nije pecao, a nikoga nismo videli ni u restoranu koji je na obali, ali mi se činilo da je ovo simpatično mesto gde se može svratiti kada je lepo, toplo i sunčano vreme. Bez obzira da li pecate ili ne.
Markovačko jezero
Posle ovoga smo nastavili sa vožnjom glavnim putem u pravcu Aranđelovca i tako došli do Orašca. Tu smo se parkirali i prošetali do Marićevića Jaruge, što je spomenik kulture od izuzetnog značaja. U pitanju je mesto gde se po predanju grupa istaknutih Srba 1804. godine dogovorila da podigne ustanak protiv Osmanlija koji će u istoriji ostati zabeležen kao Prvi srpski ustanak i tom prilikom su za vođu izabrali Đorđa Petrovića Karađorđa. Upravo se datum kada se ovo desilo, 15. februar, danas slavi u Srbiji kao Dan državnosti.
Staza koja vodi do Marićevića jaruge
Marićevića jaruga
Po povratku iz šetnje do jaruge, svratili smo prvo u Crkvu Vaznesenja Gospodnjeg, koja pripada kompleksu koji slavi Prvi srpski ustanak i koja je sagrađena između 1868. i 1870. godine. Ikone za ikonostas u crkvi uradio je Stevan Todorović, jedan od najuglednijih srpskih slikara druge polovine 19. veka, isti onaj koji je radio ikone i za crkvu u Idvoru (https://www.svudapodji.com/idvor/).
Ikonostas u Crkvi Vaznesenja Gospodnjeg
Posetu Orašcu smo na kraju upotpunili posetom malom, ali veoma lepom muzeju gde se posetioci detaljnije mogu upoznati sa dešavanjima vezanim za Prvi srpski ustanak kojim je otpočelo konačno oslobađanje Srbije posle više vekova provedenih pod osmanlijskom vlašću.
Orašac se nalazi na teritoriji opštine Aranđelovac i mada i u samom gradu i u njegovoj okolini ima još puno veoma bitnih i zanimljivih mesta za obilaženje, to ovog dana nije bilo u mom planu, već smo nastavili lepim i vijugavim putem u pravcu Lazarevca. Originalno sam planirala da ovde svratimo na neki lep ručak, ali je moj plan imao jednu ozbiljnu manu – bio je novembar, dani su bili kratki, a mi nismo krenuli veoma rano ujutru. Tako sam uz put shvatila da nećemo moći i da sednemo u neki restoran da ručamo i da obiđemo sve što sam želela. U ovakvim situacijama za mene lično u stvari i ne postoji dilema. Uvek sam spremna da improvizujem sa hranom da bih videla i posetila što više zanimljivih mesta. Ipak, ja ovde nisam bila sama. Međutim, ispostavilo se da i moji prijatelji dele moja interesovanja, a i da su fleksibilni po pitanju hrane, tako da smo u Lazarevcu pojeli na brzinu po veoma ukusnu pljeskavicu u lepinji i nastavili dalje sa obilascima.
Novo odredište u okviru naših obilazaka bila je ponovo jedna crkva, Crkva Sv. Dimitrija u centru gradića, ali je ova vezana za Prvi svetski rat, tačnije, za Kolubarsku bitku.
Crkva Sv. Dimitrija
Kolubarska bitka je vođena od 16. novembra do 15. decembra, 1914. godine i to je jedna od najvećih i najslavnijih bitaka koje je srpska vojska dobila u Prvom svetskom ratu. Ovom bitkom su austrougarske snage izbačene sa teritorije Srbije, ali je to takođe imalo i veoma visoku cenu u vidu broja poginulih. Upravo su posmrtni ostaci oko 20.000 srpskih ratnika poginulih u Kolubarskoj bici sahranjeni u kosturnici koja se nalazi ispod crkve u Lazarevcu koju smo mi posetili. Izgradnja kosturnice i crkve je započela 1938. godine, ali je došlo do znatnih oštećenja tokom Drugog svetskog rata. Konačno je sve obnovljeno 1961. godine.
Crkva Sv. Dimitrija, unutrašnjost
Kada se uđe u crkvu, posle onih srednjevekovnih fresaka zagasitih boja na koje sam nekako navikla, ove deluju veoma neobično sa svojim svežim i živim bojama. S druge strane, ne mogu da kažem i da mi se nije dopalo. Samo je nešto drugačije od onoga na šta je moje oko naviklo.
Crkva Sv. Dimitrija, unutrašnjost
Crkva Sv. Dimitrija, unutrašnjost
Crkva Sv. Dimitrija, unutrašnjost
Ipak, bila sam malo zbunjena jer je glavni razlog našeg dolaska ovde bila kripta, a dok smo mi obilazili crkvu, čovek koji je radio u crkvi je na kratko otišao i mi nismo znali niti kada će tačno da se vrati, niti kako da mi obiđemo to što smo hteli. Na svu sreću, došla je jedna žena koja ga verovatno zamenjuje i onda nam je ona upalila svetla da bismo mogli da se spustimo u kriptu.
Crkva Sv. Dimitrija, kripta
Crkva Sv. Dimitrija, kripta
Kripta je vrlo jednostavna i zajedno sa crkvom predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja. Mi smo tu obišli jedan lagani krug, a onda smo se vratili do kola jer je trebalo da se odvezemo i do sela Vranić.
Selo Vranić pripada opštini Barajevo, tj., nalazi se na teritoriji grada Beograda i to na nekih 30-ak kilometara od samog centra grada. Hoću da kažem da uopšte nije daleko. Ide se Ibarskom magistralom. Na jednom mestu postoji lepo obeleženo skretanje za Vranić i sama crkva koju smo želeli da vidimo je na nekih 2,5 km od tog skretanja.
U porti se zapravo nalaze dve crkve, Crkva Sv. četrdeset mučenika i Crkva Sv. Ilije, ali je nas više zanimala ova prva jer je u pitanju crkva brvnara koja predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Ova crkva je sagrađena 1823. godine, nakon što su Turci zapalili originalnu crkvu brvnaru koja je tu postojala. Početkom 20. veka je crkva prepravljena i između ostalog joj je promenjen krov, ali je u 21. veku urađena nova rekonstrukcija i vraćen je oblik prvobitnog krova. Taj krov je meni bio posebno zanimljiv jer je napravljen od šindre i samim tim je značajno zanimljiviji pa i lepši od bilo kakvog savremenog krova.
Crkva Sv. četrdeset mučenika
U novembru 2019. godine, unutrašnjost crkve je bila skroz zatvorena jer se očigledno izvode radovi i u unutrašnjosti crkve, ali smo mi pomoću svetala na našim aparatima uspeli da malo provirimo kroz gustu mrežu. Vidi se priprata koja je lukovima odvojena od naosa.
Crkva Sv. četrdeset mučenika, unutrašnjost
U porti crkve se nalazi i nekoliko objekata koji pripadaju narodnom graditeljstvu, pa smo prošetali i do njih, a posebno je lepa Kuća porodice Matić iz Vranića. Na njoj stoji mala tabla sa natpisom koji kaže da je kuća iz 18. veka i da je poklon Stamenije Matić iz Vranića. I ovde smo provirili kroz prozor i vidi se da unutra postoji nameštaj i verovatno kuća može da se obiđe kada je dan, ali je ovom prilikom sve bilo zatvoreno, a u porti je bilo samo nas troje.
Kuća porodice Matić (obratite pažnju na odžak)
Osim što mi se ova kuća dopala svojim izgledom, posebno mi se dopalo to da je sačuvana i da je tu očigledno prenesena odnegde, a ne da je ostavljena da propadne ili da je porušena da bi se napravilo nešto novo od betona i drugih savremenih materijala. Kada sam u junu ove iste godine bila u Lundu u Švedskoj, oduševio me je muzej na otvorenom „Kulturen“ u koji upravo prenose i tu čuvaju objekte koji bi inače bili porušeni (https://www.svudapodji.com/svedska-3/).
Bilo kako bilo, dok smo prošetali oko Kuće porodice Matić i vratili se do crkve, već su se upalila svetla. Bez obzira što je kratak dan ugrozio naše obilaženje, bilo je zanimljivo videti crkvu kada je već padao mrak.
Crkva Sv. četrdeset mučenika, spoljni deo apside
Crkva Sv. četrdeset mučenika; levo iza nje se vidi Kuća porodice Matić
Crkva Sv. četrdeset mučenika i deo porte
I novija crkva koja se nalazi u porti, Crkva Sv. Ilije, a koja je sagrađena krajem 19. veka takođe je zanimljiva. Ovde postoji veoma bogata zbirka ikona i drugih bogoslužbenih predmeta, kao i crkveni mobilijar iz 18. veka. Ipak, mi ništa od toga nismo videli, jer ipak treba ostaviti nešto i za sledeći put.
Tako smo se samo vratili do Ibarske magistrale, a ubrzo smo bili i kod kuće. Svako kod svoje.