Kipar 2017. godine, 1. deo (Larnaka)
Kada mi je Snežana predložila da idemo na Kipar, olako sam je odbila rekavši: “Već sam bila tamo”. Posle sam malo razmislila i shvatila da je to bezveze iz dva razloga. Prvi je da nema nikakve veze ako više puta idemo na mesta koja su nam se dopala, a drugi je da se ja u stvari i nisam mnogo sećala Kipra pošto sam tamo bila pre 30 godina!
Kipar je u stvari izuzetno bitan u mom životu putnika. Bila je to prva destinacija na koju sam otišla sama. Imala sam dvadeset i par godina i već sam radila. To je značilo da sam imala platu i ona je bila sasvim dobra, a pošto sam živela sa roditeljima, plata mi je ujedno bila i džeparac. Mama i tata jednostavno nisu hteli da mi naplaćuju što živim sa njima. S druge strane, to što sam radila značilo je i da sam imala ograničen broj slobodnih dana godišnje. Istovremeno, moje društvo je imalo slobodnog vremena skoro koliko su hteli, ali su zato još uvek svi zavisili od džeparca koji su dobijali od roditelja. I tako, kada sam pričala o tome da planiram da idem tamo na kraći odmor, niko se nije prijavio da mi se pridruži, a ja sam se našla u ozbiljnoj dilemi. Da li da ostanem ili da idem?
I tada sam shvatila: ili ću naučiti i navići se da putujem sama ili ću možda ostati večito zaglavljena u Beogradu. Da razjasnim nešto, ja Beograd jako volim i kao što sam već pisala u svom prvom tekstu na ovom sajtu, jako volim da mu se vratim, volim da živim u njemu, ali, iskreno rečeno, volim i da povremeno odem u neka druga mesta i krajeve.
Jedan drug mi je tada dao gomilu praktičnih saveta u vezi sa Kiprom i preneo mi je veoma pozitivne utiske neke njegove drugarice koja se nedavno vratila odande, tako da sam sa puno vere krenula u tu, za mene potpuno novu avanturu. I prošlo je jako dobro. Upoznala sam neke Kiprane s kojima sam se povremeno družila, išla sam na turu na planinu Trodos, obišla neke od gradova do kojih sam se prevezla autobusom i tako je prošlo nedelju dana koliko sam boravila na ovom mediteranskom ostrvu. Inače, kada kažem Kipar, mislim na grčki deo ostrva, tj., na Republiku Kipar.
Ovom prilikom su okolnosti bile sasvim drugačije. Sada sam ja imala dosta slobodnog vremena, a i drugaricu koja je takođe mogla da se uklopi sa mnom. S druge strane, obe smo bile više nego zrele za jedan DOBAR odmor. Svaka na svoj način radi puno, jurca, sve „mora“ da stigne i uradi, a i obe zaista možemo dosta toga da povučemo i stavimo sebi na grbaču. Ali, naravno, to se povremeno dobro i plati, pre svega padom imuniteta i narušenim zdravljem. Kada se to uklopi u sezonu gripa, pa još i u neku mutaciju virusa koja je posebno čudna i teška, to je značilo da smo obe pre puta bile veoma bolesne. I to je dodatno naglasilo potrebu da se dobro odmorimo. Mada živimo na samo par stotina metara jedna od druge, nekoliko meseci pre puta nismo uspele da se uklopimo i nađemo na kafi, već smo se za sve dogovarale putem SMS-ova i kratkih telefonskih razgovora. I tako smo se prvo odlučile za destinaciju, a to je bio Kipar. Jedan od najvažnijih razloga je bio taj da iz Beograda postoji direktan let do Larnake, jer ni Sneža ni ja nismo bile rade da sate i sate provodimo po raznim prevozima ili aerodromima.
Što se smeštaja tiče, odlučile smo se veoma lako. Imale smo sreću da je Zoran, jedan moj veoma dragi komšija, godinu dana ranije bio na Kipru, pa mi je onda on preporučio hotel u Larnaki koji je veoma blizu aerodroma, a i 20 minuta lepe šetnje pored mora od centra grada. Ova blizina aerodroma nam je bila posebno bitna za potvratak da ne bismo morale da ustajemo u 3 ujutru da bismo stigle na avion. Ovom prilikom smo bile zainteresovane za još jednu prednost koji je ovaj hotel slučajno nudio, a to je da smo dobili neku preporuku „na gotovo“. Ni Sneža ni ja, sa svojim gripovima, visokim temperaturama i osećajem iscrpljenosti nismo bile rade da trošimo vreme i veoma niske nivoe energije da bismo pretraživale po internetu, bez realne izvesnosti da ćemo zaista i uspeti da pronađemo nešto što bi nam značajno više odgovaralo u bilo kom smislu.
I tako smo se došle na Kipar na 2 sedmice. Sve vreme smo samo ponavljale jedna drugoj kako je bitno da se dobro odmorimo, da moramo da spavamo i sve lagano da radimo, da bismo povratile energiju i osposobile se za život koji vodimo kod kuće. Dok smo čekale da nam se sredi soba (rano smo došle), rešile smo da malo prošetamo tek da bismo videle gde smo. Hotel je udaljen od mora nekih 100-ak metara i kada smo izlazile na glavnu ulicu koja prati liniju obale odmah smo spazile neki lepi kafe-restoran sav u staklu. On je nudio sve što su bila moja glavna očekivanja: mesto u kome mogu da se opuštam, pijem kafu, nešto čalabrcnem, čitam i piljim u more i daljinu.
Posle popodneve dremke lagano smo otišle do centra i to je zaista bila sasvim lepa i opuštajuća šetnja. Meni je posebno bilo zanimljivo to što ništa nisam prepoznavala. Shvatila sam da uopšte nemam sećanje na šetalište pored mora i neke stare zgrade koje ukrašavaju centralni deo grada. Dobro, veoma je moguće da se šetalište i sve oko njega promenilo u odnosu na pre 30 godina, ali su stare zgrade još iz doba Turaka i ostalih osvajača, stare makar par vekova, svakako tu bile i kada sam prvi put boravila na ostrvu. U stvari sam bila jako zadovoljna da sam došla! Ovo je očigledno za mene bila sasvim nova i sveža destinacija.
Narednog dana je bilo više sunca i ja sam u nekom trenutku otišla da sama malo prošetam pored obale mora. Noć mi je bila jako hladna i prijalo mi je da sednem na ogradu i okrenem se prema suncu koje me je divno obasjavalo i grejalo. Takođe sam posmatrala i neke ljude koji su u more bacali udice na dugačkim pecaroškim štapovima, ne previše brojne šetače i talase koji su u lepom ritmu zapljuskivali obalu. Još malo šetnje po suncu, a onda sam se vratila u hotel.
Kasnije sam ponovo krenula u šetnju pored mora, ovaj put zajedno sa svojom drugaricom. Došavši do centra grada, spontano smo skrenule u jednu od ulica na kraju koje smo spazile toranj i crkvu, pa smo se uputile u tom pravcu. Uzgred da kažem da se za razliku od gotovo svih prethodnih putovanja, zbog zdravstvenog stanja koje je prethodilo putu, za ovo uopšte nisam pripremila, tako da nisam ni znala da li i šta ima da se vidi u Larnaki. Ispostavilo se da je ovo bila prelepa crkva svetog Lazara iz 9. veka. Prvo smo malo prošetle oko nje. Oblaci su se u to vreme raspršili i divni zraci popodnevnog sunca obasjavali su čitavu građevinu i mali trg oko nje. Kada smo završili obilazak spolja, ušle smo i unutra i ja sam se ponovo oduševila lepotom prostora. Zidovi crkve su od kamena, bez ikakvog maltera, pa samim tim i bez zidnih slika i ukrasa, ali je bilo dosta ikona. Ikonostas iz 18. veka je veliki i impresivan. A onda smo spazile i tablu koja je upućivala na kriptu i koja je rekla da je tu sahranjen sveti Lazar. Hm, da li je to „onaj“ Lazar? Da, jeste. U kripti ima nekoliko kamenih sarkofaga, bez ikakvih zemnih ostataka, Lazarevih ili nečijih drugih, ali svakako postoji atmosfera i osećaj posebno svetog mesta. Još malo smo prošetale po crkvi, a onda izašle napolje i nastavile sa opuštenom šetnjom po centru Larnake. Uske ulice idu u potpuno nasumičnim pravcima, ali taj deo nije posebno veliki i ne može čovek nikako da se izgubi. Na kraju smo završile prvo na kafi, a zatim i na laganoj večeri, posle čega smo se peške, pored mora, vratile do hotela. Shvatila sam da mi se jako dopada da je hotel bio van centra, jer smo na neki način bile primorane da šetamo, a svež morski vazduh je mogao samo da mi prija.
I narednih par dana smo veoma lagano provodile vreme. Bez ikakve žurbe ili jurnjave. Malo šetnja, malo pauza. Ipak, rešile smo i da kreneme sa obilascima. Tako smo otišle u Muzej Fondacije Pierides. To je privatni muzej koji je nastao iz kolekcije koju je u 19. veku prikupio prosvetljeni Demetrios Pierides ne bi li zaustavio odliv starina u privatne kolekcije i muzeje širom sveta. Njegova kolekcija je tako prelazila na naslednike koji su se pokazali kao veoma savesni potomci koji su nastavili i proširivali rad i trud svog slavnog pretka.To nije veliki muzej, ali je veoma lep i daje fin pregled artefakta sa teritorije Kipra od 4000 p.n.e. do Srednjeg veka.
Takođe smo posetile i arheološko nalazište Kition, tj., ostatke naselja osnovanog u 13. veku p.n.e. baš tu gde se danas nalazi Larnaka. Pretpostavlja se da ima mnogo više toga, ali je veći deo nedostupan i zatrpan ispod današnjih zgrada i ulica. Najupadljiviji na ovom lokalitetu jeste hram kiparske boginje koja je prethodila kultu Afrodite (koja je po predanju i rođena baš na Kipru), a koji su kasnije Feničani proširili da bi u njemu slavili kult svoje boginje Astarte.
Uz put smo svratile i do Arheološkog muzeja. Jedno njegovo krilo je bilo zatvoreno, pa smo posetile to što smo mogle. Ja veoma volim keramiku, uvek sam je i volela, tako da mi je bilo drago da sam videla tu skromnu izložbu koja može da se poseti, jer je bilo nekoliko predmeta koji su me oduševili.
Larnaka ima još par simpatičnih mesta, kao što je zanatska četvrt gde ima i kurseva grnčarije, ali su ta mesta uglavnom bila zatvorena pošto je bila mrtva turistička sezona. Nas dve smo prolazile i ovuda, ali nam je glavno odredište ipak bio centralni deo Larnake kod šetališta pored mora. Tu je bila gomila kafića i restorana što je bio odličan povod za svakodnevnu šetnju.