Kipar 2017. godina, 2. deo (Aja Napa, Nikozija)
Posle par dana tako opuštenog bazanja po Larnaki, rešile smo da se pokrenemo i odlučile smo da nam prva destinacija bude Aja Napa ili Agija Napa. Praktično oba naziva funkcionišu paralelno, mada bi verovatno na grčkom bilo pravilnije Agija Napa, ali je meni još od prvog boravka u glavi ostala ova druga verzija. Uhvatile smo međugradski autobus na stanici u centru Larnake, odmah na šetalištu pored mora. Kako smo se približavali Aja Napi, zemlja na poljima koja su mogla da se vide iz autobusa postala je veoma crvena, dakle, u pitanju je bila crvenica. To je jedna od specifičnosti ovog kraja i tu se gaji veoma dobar krompir. Sama Aja Napa je nekada bila malo ribarsko selo, a onda je sa procvatom turizma neko rešio da to selo pretvori u turističko mesto. Tako je i bilo. Ona se danas uglavnom sastoji od velikog broja hotela, restorana, kafića, klubova za noćni provod i svega što prati savremene turiste.
Ipak, tu gde smo izašle iz autobusa nalazi se i divan manastir, pa smo odmah krenule da ga obiđemo. Manastir je posvećen Prečistoj Bogorodici od šuma i opasan je visokim kamenim zidovima. Ispred njegovog južnog ulaza, nalazi se ogromno drvo belog javora za koje se priča da je staro preko 600 godina. Bez obzira na njegovu starost, zaista je to jedno impresivno drvo koje nudi dobar hlad. Manastirska crkva potiče iz 16. veka i izuzetno je zanimljiva. Spolja izgleda kao što crkve obično i izgledaju, ali je unutrašnjost delimično podzemna, nepravilne je osnove i nadovezuje se na prirodnu stenu koja tu postoji. Dvorište je prelepo i pošto je bio dan u mrtvoj turističkoj sezoni stvarno je sve delovalo spokojno i skladno, kao što treba. Zašto ovo naglašavam? Pa zato što odmah oko malog trga kod severnog ulaza u manastir postoji veliki broj kafića i noćnih klubova. Mogu samo da zamislim na šta to liči u sred sezone. Zaista mora da je velika jačina predanosti monaha koji ovde žive.
Posle obilaska manastira krenule smo u pravcu koji je vodio van Aja Nape, ali ka obali. Da bismo stigle kuda smo se uputile, prolazile smo kroz urbane delove nazovi grada. Aja Napa je delovala kao grad duhova. Gotovo da nikoga nismo sretale, a jedino koga smo koliko toliko viđale redovno bili su radnici koji su radili na renoviranju ili popravci brojnih hotela između kojih je vodila ulica kojom smo išle.
Posle nekog vremena smo izašle van grada i krenule popločanom stazom pored mora. Ta staza je dosta dugačka, nekoliko kilometara, i vodi u pravcu rta Greko, a mi smo baš na tu stranu i pošle sa željom da dođemo do Nacionalnog šumskog parka „Kavo Greko“. U stvari, iskreno rečeno, želja nam je bila da odemo i dalje od toga, ali ipak nismo uspele pošto nismo ni žurile, već smo lagano uživale u sunčanom danu i šetnji pored mora.
Meni se šetnja stazom pored mora izuzetno dopala i prijalo mi je. Hodanje po njoj me je asociralo na put od žutih cigala, mada su predeli bili sasvim drugačiji nego u Ozu. Okolina je uglavnom potpuno suva, obala je najčešće kamenita, ali smo naišle i na par peskovitih plaža različitih veličina. Kod tih plaža su obično bile neke turističke vile ili restorani, ali je sve to bilo zatvoreno i uglavnom pusto. Na jednom mestu, nasuprot modernim kućama za koje pretpostavljam da se u sezoni izdaju turistima kao apartmani, čak je i napravljena peščana plaža, jer je bilo evidentno da je nekakva mehanizacija tu radila i da plaža nije prirodna.
Najveća plaža koja postoji u ovom delu je plaža Limnara. U januaru tu nije bilo nikoga da se kupa, mada je bilo ljudi, ali su oni u stvari radili na građevinskom sređivanju restorana kao deo pripreme za sezonu koja predstoji. Mi smo tu već žarko želele da napravimo neku pauzu uz kafu, ali ništa nije radilo, pa smo jednostavno nastavile da hodamo.
Posle plaže Limnara staza je prestala i tu smo imale jedno parče gde smo išle po oštrom kamenju i niskim stenama. Na nogama smo imale obične cipele za šetnju, a ne jake planinarske cokule, pa smo se po malo brinule da ne izvrnemo neki zglob, ali je na kraju sve dobro prošlo.
I ne samo da je dobro prošlo, već je i vredelo. Naišle smo na vidikovac sa predivnim stenama izvajanim erozijom i morem koje je na par mesta imalo divnu tirkiznu boju zbog refleksije peska na tom delu. Bilo je tu i par klupa, tako da smo mogle da napravilo lepu pauzu da se odmorimo i ja sam baš uživala u pogledu.
Posle kraće pauze krenule smo dalje, izbile na asfaltni put i uputile se ka Nacionalnom šumskom parku. I došle smo do tamo, ali nije bilo nikakvih tabli da bismo tačno znale gde smo i kojim putem da idemo, a dan se već polako primicao kraju pa nismo htele da se baš uvlačimo u prirodu nekim pešačkim stazama da ne bismo zalutale ili da se ne bismo suviše udaljile od puta, jer trebalo je i da se vratimo. Zato smo rešile da odustanemo od dalje šetnje i da krenemo da se vraćamo u pravcu Aja Nape sa nadom da ćemo obezbediti nekakav prevoz. Uz put smo prošle i pored jednog zanimljivog drveta koje je raslo desetak metara od puta. Videle smo da neki lokalci prave pauzu na klupama poređanim oko drveta, a kada smo mu se približile, uočile smo da je na njemu bilo puno vezanih mašnica. Verovatno je u pitanju neko čarobno drvo koje ispunjava želje ili ga barem bije takav glas. Sele smo i mi na te klupice i smišljale šta ćemo dalje, a onda smo ugledale lokalni autobus kako nailazi, pa smo potrčale brže bolje da nam ne pobegne. Tu nije bilo nikakve stanice, ali je vozač ljubazno stao, pa smo se tako prevezle do Aja Nape gde nam se uskoro pojavio i autobus za Larnaku.
Sledeća na spisku za obilazak bila je Nikozija, glavni grad Kipra. Kada se ide za Nikoziju, bilo kolima ili autobusom, bitno je da se ima u vidu da se koriste dva naziva – i Nikozija i Lefkosija, što je u stvari grčki naziv. Cilj našeg odlaska je bio obilazak starog dela grada. Tog dana je baš bilo sunčano, ali je ipak bilo i dosta hladnjikavo jer su ulice uske i sunce ne može dobro da prodre i zagreje prostor između zgrada. To je sigurno idealno leti kada su velike vrućine, ali u toku zime može da bude problematično za nas koji žudimo za toplotom. Ipak, „problem“ smo rešavale tako što smo povremeno svraćale u kafiće koji su imali grejače i tu se malo zagrevale.
Prvo smo krenule pešačkom ulicom i tako smo došle do graničnog prelaza, odnosno linije razdvajanja između Republike Kipar i Turske republike severni Kipar. Shvatile smo da je granični prelaz otvoren i da nam nije ni palo napamet da ponesemo pasoše da bismo prešle da tursku stranu. Zbog toga smo se dogovorile da ćemo se ponovo vratiti u Nikoziju kako bismo otišle na tursku stranu i tamo popile kafu. To sa kafom nam je sada već preraslo u ozbiljan manir. Ja kod kuće pijem samo jednu dnevno, ali se ovde to pretvorilo u simbol opuštanja i pravljenja pauza.
Zatim smo krenule da šetamo cik-cak ulicama, ali generalno u pravcu istoka da bismo došle do kapije Famagusta. Kapija Famagusta je jedna od tri kapije kroz koje se može ući u stari deo Nikozije. Naime, taj centralni deo grada je opasan debelim zidinama koje su davnih dana sagradili Mlečani. Tokom te šetnje nailazile smo na neke veoma lepe kuće, dok su neke druge malo više propale, ali smo takođe prošle i pored jedne žičane kapije koja je ograđivala potpuno razrušeni deo grada gde je danas verovatno tanki prostor ničije zemlje. Turbulentna istorija Kipra i nesuglasice koje su postojale između grčkog i turskog stanovništva doživeli su svoj vrhunac 1974. godine kada je Turska izvršila izvaziju severnog dela ostrva sa objašnjenjem da je to učinjeno da bi se zaštitilo tursko stanovništvo na Kipru i tada je došlo do oružanog sukoba koji je trajao par sedmica. Od tada je ovo ostrvo podeljeno i to je možda najvidljivije baš u Nikoziji. Dok se šeta nekim delovima sa grčke strane, lako je uočiti visoke minarete džamije Selimije koja se nalazi u turskom delu grada.
Posle smo otišle i do Saborne crkve Sv. Jovana iz 17. veka i čitav taj kraj je veoma lep. Odmah pored saborne crkve su i Etnografski i Vizantijski muzej, a tu je i sedište Arhiepiskopije.
Nedaleko od ovog dela, naišle smo na presladak trg gde je hamam Omerije i tu smo videle divno osunčani kafe, ali smo do tada već popile dovoljno kafa da više apsolutno nismo mogle. Vratile smo se u pešačku zonu, a onda izašle iz starog grada i otišle do Kiparskog muzeja.
To je glavni i najveći muzej na Kipru, ali je to pre svega veoma lep muzej, sa predivnim eksponatima koji su otkriveni po brojnim lokacijama na ostrvu. Muzej je sagrađen u prvoj polovini 20. veka kada je Kipar još uvek bio britanska kolonija. Šta više, Kipar je bio britanska kolonija do 1960. i danas je to jedna pomalo neobična kombinacija grčkog i britanskog. Kiprani govore grčki, mada kako sam čitala neki dijalekat koji se dosta razlikuje od onog iz Grčke, glavna religija je grčka pravoslavna, uvek glasaju za Grčku na pesmi Evrovizije, ali zato voze levom stranom i imaju dosta kružnih tokova.
Posle obilaska muzeja i uživanja u predmetima koji su tamo izloženi, još malo smo prošetale, a zatim se vratile u Larnaku.