Kipar 2017. godina, 3. deo (Limasol, Larnaka)
Narednog dana nam je u programu bio Limasol, tačnije prvo lokalitet Amatus. Pošto je međugradski autobus prolazio pored tog lokaliteta, pre dolaska smo rekle vozaču da hoćemo da posetimo Amatus, pa nam je on ljubazno rekao na kojoj stanici da siđemo. Malo smo morale da se vratimo, ali taman je bilo fino da vidimo turističku zonu Limasola. Tu sam uslikala i jedno drvo pomorandže na koja često može da se nailazi po ulicama i ona su zaista predivno ukrasna. Da ne bude zabune, to su sve divlje pomorandže i ne mogu se jesti. Znam. Prvi put sam videla drveće pomorandži na ulici davnih dana u Atini i moram da priznam da nisam mogla da odolim, a da ne probam. Pomorandže deluju toliko „realno“. I jesu realne, naravno, ali gorke, kisele ili šta već. Rečju: nejestive. Sada im se samo divim i sa osmehom na licu sećam svoje alavosti.
Mada ni u Limasolu nije bilo puno ljudi po ulici u delu kojim smo prvo prolazile, ipak je bilo otvoreno mnogo više hotela nego u Aja Napi. Limasol je drugi grad po veličini na Kipru i verovatno je razvijao neku opštu verziju turizma, dok je Aja Napa bila malo ribarsko selo koje je naglo preraslo u centar noćne zabave na obali mora. Kada nema noćne zabave, Aja Napa spava. Pretpostavljam da to čini razliku u broju otvorenih odnosno zatvorenih hotela u toku zimske sezone.
Bilo kako bilo, mi smo lepo prošetale do arheološkog lokaliteta Amatus koji je cvetao od 11. veka p.n.e. do kraja 7. veka nove ere. Tu je bilo jedno od svetilišta Velike boginje Kipra koja je vremenom prerasla u Afroditu, odnosno u Veneru kada su došli Rimljani.
Lokalitet nije veliki, ali ima par zanimljivih delova. Posebno me je oduševio deo gde je voda izvirala iz brda i uticala u par rezervoara-bazena, da bi se odatle sistemom širokih kamenih cevi sprovodila dalje. I dan danas tu po malo kaplje voda i kada se čovek udalji potpuno jasno može da se na predelu uoči gde je taj izvor vode, pošto je tu veliki zeleni grm. Bez obzira što voda samo kaplje, ona se sasvim fino skuplja u tim bazenima, mada se nadam da su ranije službe za održavanje istih bolje funkcionisale i da je voda bila stvarno za piće. Kada se bazeni napune, voda prirodno iz njih ističe kroz rupu u zidu ili žljeb u kamenoj ogradi, uliva se u rupu koja postoji ispod toga i utiče u kameni cevovod. I konačno, te kamene cevi kojima se voda sprovodila do agore takođe su fascinantne. Savršeno uklopljene i učvršćene. Čudo su bili ti stari građevinari. Uvek je lepo kada se podsetimo da je ozbiljna civilizacija postojala i znatno pre 20. veka.
Obradovalo me je i kada sam prepoznala gde su im bile terme. Samo mali deo je mogao da se vidi, ali mi je bilo potpuno jasno šta je u pitanju, a posebno mi je drago da sam to naučila da prepoznam tokom svoje posete Viminacijumu. Mnogo veće terme i bolje za slikanje videla sam i u Kurionu, pa o tome više reči kasnije.
Otišle smo zatim u kratku šetnju pored mora fino popločanom stazom koja je vodila pored hotela i odmarališta. Naišle smo na lepo mesto gde smo sele na kafu sa pogledom na pustu plažu, more i nebo prekriveno oblacima, ali je ta pauza prijala. Posle nje smo prešle na lokalni prevoz da bismo se prebacile do centra Limasola. Ipak, malo smo omašile, pa smo otišle do kraja autobuske linije, a to je bilo kod ogromnog šoping centra. Pošto nas kupovina nije zanimala, prvim autobusom smo se brže bolje vratile u centar grada.
Centar Limasola i stare zgrade koje tamo mogu da se vide su veoma lepi, ali dosta skromni i to sve može relativno brzo da se obiđe. Tu je srednjevekovni zamak koji je pretvoren u muzej, mnoštvo restorana i kafea, a i pešačka zona koja je puna radnji – malo kineske robe, malo lokalnih proizvoda i suvenira, malo staro, malo novo,... Od svega po malo, ali šareno i privlačno za turiste.
U Limasolu smo videle i Veliku ili Kebir džamiju. Ona potiče iz 16. veka, a aktivna je i dan danas. Naime, ovde još ima Turaka koji su ostali na grčkoj strani posle 1974. godine, ali ih je malo. S druge strane, u međuvremenu su došli i neki drugi muslimani i oni sada takođe koriste ovu džamiju da bi obavljali svoje religiozne rituale.
Naravno, ima i puno crkava. Nas je put naveo pored velike crkve izgrađene krajem 19. i početkom 20. veka, a zove se crkva Agia Napa i posvećena je Bogorodici.
Šetajući tako po Limasolu, shvatile smo da smo u međuvremenu i malo ogladnele, pa smo rešile da uzmemo po suvlaki na jednom meni veoma simpatičnom mestu. Radnja je bila veoma elementarna, veliki jelovnik na zidu bio je ispisan na grčkom, ali smo ukapirale šta se sve nudi, pa smo na kraju baš lepo jele sedeći za stolom koji je stajao na pločniku ispred radnje.
Prijatno punih stomaka prošetale smo još malo kroz park koji se proteže pored mora, a onda se vratile u Larnaku.
Za naredni dan je bilo najavljeno sunce, pa smo se tako odlučile da iznajmimo bicikle u radnji koja je bila odmah do našeg hotela. I to je bilo – fantastično! Za početak, prognoza je bila tačna: bio je to divan, sunčan dan bez vetra. Drugim rečima idealno.
Prvo smo se odvezle do obližnjeg slanog jezera gde smo posmatrale i fotografisale flamingose. Ima galebova, divljih pataka i drugih ptica, ali su flamingosi glavna atrakcija. Ja suštinski ne putujem sa namerom da nešto posebno jurim ptice, ali se to nekako namesti, pa malo malo, a ja naletim na neke zanimljive primerke. Eto, tako i ovde, na Kipru. To slano jezero na kojem borave stotine flamingosa udaljeno je samo par kilometara od centra Larnake. Gledajući ih kako gnjuraju tražeći svoju hranu pomislila sam: „Šta, kao nojevi zabadaju glavu u pesak? Pa ovima je glava po čitav dan ispod vode!“
Vozeći bicikl trotoarom pored puta koji vodi ka aerodromu, pravile smo par pauza da bismo posmatrale ptice, a onda smo skrenule i stigle do Hala Sultan Teke, džamije koja je podignuta na mestu gde je 648. godine poginula Um Haram tako što je pala sa mazge. Tradicija kaže da je ona bila tetka/strina/ujna Proroka Muhameda i džamija koja je podignuta njoj u čast predstavlja jedno od hodočasničkih mesta u Islamu. I nas dve smo je obišle.
Posle smo nastavile biciklom dalje oko jezera. Asfaltni put se gubi i kreće zemljani put koji je u početku bio sasvim u redu, ali smo onda u jednom trenutku naletele i na ozbiljne bare i blato na putu, tako da smo se jedva probile. Morale smo da siđemo sa bicikala i da ih guramo po ivicama tih bara, vodeći računa da ni mi ni bicikli ne upadnemo u njih.
Plan je bio da obiđemo krug oko jezera, ali i da odemo do akvadukta. Imale smo neku mapu, ali ona nije bila baš jasna i tako smo uletele u neko naselje sa lepim kućama, ali i bez akvadukta. Odnosno, čak smo uspele i da dođemo da nekog parčenceta akvadukta, ali to nije bilo ono što smo tražile. Još malo smo lutale među tim kućama i bile smo spremne da odustanemo, a onda smo naletele na neki bilijar-bar, pa smo tu uzele nešto da se osvežimo dok smo sedele na suncu, razmatrajući šta dalje da radimo. Onda smo se odlučile da ipak probamo još jednu varijantu i uskoro smo zaista i pronašle taj ostatak akvadukta Bekir paše za kojim smo tragale. Akvadukt koji je poznat i pod nazivom Kamares potiče iz 18. veka i izgradio ga je tadašnji guverner Larnake dajući svoje sopstvene pare (!!! kako to lepo i velikodušno zvuči) da bi doterao vodu u grad sa izvora udaljenog desetak kilometara. Vrlo lepo i impresivno. Inače, akvadukt može da se vidi i sa autoputa koji vodi iz Larnake prema Limasolu i Pafosu. I tu smo opet napravile kraću pauzu da bismo sve to fino pogledale, a onda smo se uputile stazom koja vodi dalje oko jezera.
Ta staza još nije završena, tako da je za sada to samo uglavnom utabana zemlja između kamenih ivičnjaka, ali smo fino prevezle tih par kilometara i tako izbile na jednu od glavnijih ulica kojom smo tog jutra i došle do jezera. Međutim, pre toga smo se povremeno zaustavljale da bismo još uživale u divnim prizorima koji su nas okruživali.
Pošto nam se dan na biciklu približavao kraju, sele smo u jedan kafe da uživamo još malo dok ima sunca i to opuštanje nam je jako prijalo. Ali, uf! Kako je bilo teško ustati kada su se mišići ohladili. Ipak, u finalnom naletu želje da se još vozimo i uživamo u danu, odvezle smo se šetalištem pored mora ka centru Larnake, ali to više nije bilo lako. Valjda nas je umor sustigao, pa smo se onda konačno okrenule i vratile do hotela. U međuvremenu se i naoblačilo, temperatura je počela da pada, tako da je povratak u hotel bio idealna stvar u pravo vreme.
Kasnije, kada smo se oporavile od pedalanja, otišle smo i na lepu večeru sa morskim plodovima i to je bio savršen kraj jednog divnog dana.