Kipar 2017. godina, 5. deo (Trodos)
Naredni dan smo krenule u obilazak Trodosa. To je jedan veoma lep planinski masiv čiji je najviši vrh Olimp (a kako bi se drugačije i zvao?) visok 1951 m, što je ozbiljna visina. Ipak, glavni povod za ovo putovanje po krivinama Trodosa bila je namera da posetimo crkve koje se nalaze na Uneskovoj Listi svetske baštine zbog svojih predivnih fresaka. Ukupno ih ima 10 (crkava), sve potiču iz vremena Vizantije i poprilično su raštrkane po obroncima planine. Kada se na mapi ili na usputnim tablama vide udaljenosti, to zaista nije puno i putevi su jako dobri, ali s obzirom da su u pitanju krivine, onda sve to ipak traje. Nama su bila potrebna dva dana da bismo ih sve posetile, ali takođe treba imati u vidu da smo oba dana kretale iz Larnake i vraćale se u nju. Gotovo sigurno svih deset mogu da se posete u istom danu, ali potrebno je da čovek bude stacioniran bliže i da krene rano.
S druge strane, osim ovih crkava, mi smo želele da vidimo i druge stvari, tako da je i zbog toga bilo potrebno dva dana, ali su to bila dva sjajna dana! Prvi je bio sav blistav i sunčan i za početak smo se uputile u zimski centar Trodos koji je na 1725m nadmorske visine. Tih dana smo na obali mora viđale neke, po našem mišljenju, hrabre ljudi koji su ulazili u vodu. Ipak, bez obzira na to što je u pitanju bio januar, ovo je Sredozemlje i kupanje mu nekako dođe prirodno. Međutim, na Trodosu je situacija bila potpuno suprotna: ovde je već napadao veliki sneg i sve između drveća je bilo belo. Putevi su bili lepo raščišćeni, tako da nije bilo problema da se vozi i mi smo iskoristile priliku da napravimo pauzu za kafu u toj turističkoj zoni zimskog centra. Kada smo izašle iz kola utisak nam je bio da nije previše hladno, pogotovo što je nebo bilo plavo i bez ijednog oblačka, ali taman kada smo završavale sa kafom složile smo se da je pravo vreme da se vratimo u topla kola i nastavimo dalje. Uz put smo čak naišle i na žičaru koja je vodila od samog puta. Zaključak je bio da je Kipar u stvari jedno sasvim lepo mesto za život. Leti je vruće, a more je tu, a eto u januaru može da se ide na lepu visinu, čist vazduh, sa puno četinara, a ko hoće može i da skija.
Ipak, mi se nismo skijale, jer smo bile u potrazi za crkvama sa freskama.
Prva na našem putu je bila crkva Arhanđela Mihajla iz 1474. godine koja se nalazi u mestu Pedulas. Mi smo prvo bile zbunjene jednom velikom, belom crkvom koja je bila i zatvorena, ali smo se na svu sreću na tom mestu zatekle u isto vreme kada i jedan par koji je znao šta radi i šta traži, pa su nam rekli da je to nova crkva, a da se ona koju mi tražimo nalazi nešto niže. Tako smo i otišle do nje i zaista je bila izuzetno lepa. Malena, kamena, spolja čak i ne podseća na klasične crkve, ali su freske koje su mogle u njoj da se vide bile izvanredne. Ja nisam videla nikakav znak da je zabranjeno da se fotografiše, a i NIKADA ne koristim blic za ovakve stvari, pa sam bez griže savesti škljocnula par puta.
Sledeća na našem putu je bila malena Bogorodičina crkva u mestu Mutula (Panagia tou Moutoulla) iz 13. veka. Kada smo došle do nje, videle smo da je zatvorena i moguće je da je to bilo zbog renoviranja. Ja sam provirila u nju kroz maleni prozor i videla merdevine unutra, a i spolja su bile neke plastične kante i veliki molerski najlonski pokrivači. Bilo kako bilo, prošetale smo oko nje, uživale u njenoj lepoti, a zatim krenule dalje.
Tako smo došle do mesta Kalopanagiotis koje je poznato po svojim sumpornim izvorima, ali i po manastiru sv. Jovana (Agios Ioannis Lambadistis). Mesto izgleda čarobno i zaista mi je bilo veoma lako da zamislim sebe kako sam tu došla na dobar odmor. Ali ne ovom prilikom, pošto je valjalo obilaziti. Manastir je odvojen od sela malenom klisurom i do njega vodi most. Prešle smo most i tu ostavile kola, još malo se divile lepoti doteranih hotela sa druge strane klisure koji su mamili da se na njihovim travnjacima čovek izvrne i opušta, a zatim smo ušle u manastir. I manastir je veoma slikovit, a posebno ga krasi crkva koja se u stvari sastoji od tri crkve koje su bočno dozidavane, pa na taj način i proširene, a sve tri, stilski različito oslikane, su pod istim krovom. To su crkva sv. Irakleidiosa, sv. Jovana Lambadistisa i Latinska kapela. Unutar crkve nije bilo dozvoljeno fotografisanje, ali spolja da.
Nismo mogle da dođemo na Trodos, a da ne odemo do manastira Kikos. To je najpoznatiji manastir i najvažniji duhovni centar na Kipru koji je osnovan 1100. godine. Arhiepiskop Makarios III, prvi predsednik nezavisnog Kipra, ovde se svojevremeno zamonašio, ali je ovde i po svojoj želji sahranjen. Mada je nama manastir Kikos bio van pravca obilaska crkava sa Liste Uneska, više ka zapadu, apsolutno je bio vredan posete. Veliki je i impresivan kako dolikuje tako važnom duhovnom središtu. Tu smo ostale neko vreme, uživale u savršenom miru crkve i manastira, kupile par suvenira za poklone, a zatim krenule da se vraćamo ka centralnom masivu Trodosa.
Malo smo lutale kada smo došle do mesta Pedulas, ali smo se ipak snašle. Mapa koju smo koristile pokazivala je neki put nižeg ranga na koji je trebalo da skrenemo, ali se ispostavilo da je put bio sjajan. Verovatno je skoro obnovljen i bilo je stvarno zadovoljstvo voziti se dobrim putem koji je fino vijugao levo-desno, bez puno drugih kola oko nas, a ujedno smo se i spustile ispod linije snega, tako da ni o tome nismo morale da razmišljamo i brinemo.
Uskoro nas je put naveo pored mesta gde je crkva sv. Nikole od krova (Agios Nikolaos tis Stegis). To za mene malo čudno ime navodno joj je dato zbog specifičnog krova. Ostavile smo kola na parkingu i krenule niz stazu, a kada sam ugledala crkvu imala sam utisak kao da sam ušla u bajku. Izgledala je čarobno! Stigle smo 5 minuta pre zatvaranja i čovek koji je tu dežurao ljubazno nas je pustio da na miru pogledamo freske koje potiču iz perioda od 11. do 17. veka. Freske su zaista bile divne, ali je meni pre svega bio fantičan spoljni izgled crkve.
Bez obzira što smo sada već pretpostavljale da će i poslednja crkva u planu za taj dan biti zatvorena, jer je već bilo prošlo 5 sati popodne, mi smo ipak otišle da je posetimo pošto je još bilo dnevnog svetla, a bile smo blizu. Prvo smo došle do mesta Kakopetrija, prošle kroz njega i otišle do sela Galata gde se nalazi crkva Panagia Poditu posvećena Bogorodici. Naravno da je bila zatvorena, ali je bila zanimljiva spolja. Kao da je u pitanju planinarski dom. Nekih pedesetak metara dalje bila je još jedna malena crkva koja je delovala skoro renovirana i koja je iznad vrata imala udubljenje u kojem se vidi ostatak freske koja je tu naslikana.
Završivši sa obilaskom za taj dan, vratile smo se u Kakopetriju i otišle da večeramo girose u sjajnom nepretencioznom restoranu gde su osim nas dve bili samo lokalni stariji ljudi – žene su tu sedele oko lepo zagrejane peći, dok su muškarci gledali fudbal. A da, i ja sam tu „sljuštila“ 0,6 l kiparskog piva Keo!