Kipar 2017. godina, 6. deo (Trodos)
Drugog dana obilaska planinskog masiva Trodos prišle smo mu sa „bočnog“ pravca, tj., sa istočne strane odvojivši se sa autoputa Larnaka – Nikozija. U stvari nam je bilo jako drago da smo išle tim putem, jer nam je to dalo priliku da vidimo i neke ređe posećene delove Kipra.
Prvo smo otišle do sela Palaihori i tu malo lutale, jer su u jednom trenutku prestale da se pojavljuju table koje su vodile ka crkvi. Tako smo došle smo do centra i u jednoj radnji nas je devojka koja je tu radila uputila na lokalni muzej gde sam našla broj telefona kontakt osobe koji je bio zalepljen na ulaznim vratima. Muzej se renovirao, ali su vrata bila širom otvorena, pa sam ušla unutra očekujući da nekoga još pitam za dodatna uputstva, ali je tu bio samo neki građevinski radnik. Onda sam se vratila do devojke iz radnje, dala joj broj telefona i ona je odmah pozvala. Ispostavilo se da je razgovarala sa čovekom koji odlično zna engleski i koji nas je posle i dočekao kod crkve Preobraženja Gospodnjeg. Da bi bila sigurna da ćemo dobro stići, devojka iz radnje nam je čak i nacrtala mapu. Zaista su svi bili divni i predusretljivi.
Dakle, vratile smo se putem kojim smo došle do centra i onda skrenule na pravom mestu, pa smo se dovezle do crkve gde nas je sačekao naš domaćin, ali je tu bio i jedan sveštenik. Pozdravili smo se, a oni su nas pitali odakle smo, pa kada smo rekle, sveštenik je sa odobravanjem u glasu rekao da smo braća (misleći na pravoslavlje), „zar ne?“ Mi smo se nasmešile i potvrdile. Generalno gledano zaključile smo da smo vrlo popularni na Kipru. Tokom našeg boravka smo u više navrata imale priliku da pričamo sa nekim Bugarima koji su sa oduševljenjem dočekivali informaciju o tome odakle smo (oni su po pravilu to povezivali za našim pevačima narodne muzike), a takođe smo pričale i sa jednim parom iz Rusije koji obožava Beograd u kojem su, kako kažu, do sada bili desetak puta.
Posle ovog pozdravljanja, naš domaćin nas je uveo u crkvu i divno nam objasnio detalje u vezi sa njom i sa živopisom. Osim predivnih fresaka na zidovima, bilo je zanimljivo videti i oslikane i ukrašene drvene grede – obodne i par poprečnih. Na jednom već dosta izbledelom mestu na poprečnim gredama mogu da se vide dve figure sa oreolom, a na obodnim gredama ima cvetnih i stilizovanih ornamenata. U svemu ovome smo istinsku uživale vođene pričom našeg domaćina. Zaista je bilo zadovoljstvo slušati ga. Takođe nam je dao i dozvolu da fotografišemo.
A bilo je i sjajno što nam je konačno objasnio jedan arhitektonski segment na koji smo naišle u nekoliko crkava. Naime, na manju crkvu je dozidan bočni dodatak, pa je sve to stavljeno pod isti krov. Evo o čemu se radi. Originalno je napravljena ova manja crkva, ali se vremenom ispostavilo da je ona suviše mala da bi primila sve vernike, pa je zato na ovaj način proširen prostor koji pripada unutrašnjosti crkve. I ne samo to, nego su i na spoljnom delu originalne crkve urađene freske i to upravo tako da verno oslikavaju ikone koje se nalaze na levoj i desnoj strani ikonostasa, da bi i vernici koji su „spolja“ imali isti osećaj kao da stoje ispred ikonostasa.
Posle smo se odvezle i do mesta Pelendri gde je crkva Svetog krsta ili Timios Stavros. Ona je bila zatvorena, ali spolja prelepa. Lepo smo prošetale oko nje, a onda obrnule kola i vratile se nazad do sela Agros gde smo pravile pauzu.
U Agrosu smo prvo svratile u radnju sa lokalnim proizvodima i tu sam kupila ružinu vodicu, ali i slatko od latica ruže kao suvenire sa puta po Kipru. Kao i dobar deo baka sa ovog područja i moja je svojevremeno pravila slatko od ruže i o tome se danas samo ispredaju legende. Verovatno bi se i našao recept, ali je veliko pitanje da li ima pravih ruža za slatko i da li su one prskane ili ne. Sve u svemu, ja sam zaista želela da konačno probam to slatko o kojem sam toliko čula i stvarno je bilo ukusno i veoma aromatično. Problem je samo što se brzo jede.
Kad već govorim o lokalnim proizvodima, da pomenem i da smo nailazile na veliki broj tabli koje su upućivale na vinarije. Očigledno je ovde veoma razvijena proizvodnja grožđa, ali mi nismo svraćale u te vinarije jer nismo imale puno vremena, a i ne bi bilo fer da ja probam vina, a moja drugarica koja je vozila ne. U ovom kraju smo takođe viđale i puno zemljanih terasa podzidanih kamenjem na kojima su rasle masline, vinova loza, ali i drugo drveće za koje ja pretpostavljam da je ili badem ili nar. Šta god da je u pitanju, evidentno je da su ljudi ovde izuzetno vredni i da moraju veoma naporno da rade.
Posle kupovine smo naravno i sele u neku lokalnu kafanu da popijemo kafu i mogu da prijavim da je kiparska kafa ista kao i naša. Dok smo mi kafenisale, nekolicini ljudi koji su sedeli za susednim stolom donesena je hrana i ona je izgledala i mirisala fenomenalno. Bez obzira što u suštini uopšte nismo bile gladne, naše oči i nosevi bili su aktivirani i teška srca smo se odlučile da ipak krenemo dalje.
Sledeće mesto do kojeg smo otišle bilo je selo Lagudera u čijoj blizini se nalazi crkva posvećena Bogorodici (Panagia tu Araka) iz 12. veka i to je jedna od najznačajnijih crkava na Kipru iz vizantijskog perioda. Prilaz je bio divan, ali je sve bilo pusto i mirno, tako da smo se spremile na to da će i ova crkva biti zatvorena. Potpuno neočekivano se ispostavilo da je crkva otvorena. Ona se sastoji iz dva dela konstrukcije. Unutra je kamena crkva koja ima freske i spolja i unutra, a sve to je okruženo drvenom konstrukcijom čiji su zidovi napravljeni od ukoso postavljenih letvi koje stvaraju mrežu, tako da i kroz njih može da se proviri.
Ušle smo u crkvu i tu zatekle nekog starijeg čoveka koji je sedeo okružen sa tri grejalice. Ne pomerivši se, rekao je nešto na grčkom, mi smo rekle da ne razumemo, pa je samo na engleskom promrmljao da nije dozvoljeno fotografisanje ni unutra, ali ni spolja što se tiče kamene crkve. Kada smo završile sa obilaskom i izašle, ja sam smislila kako da polovično postupim u skladu sa uputstvima i prevarim „sistem“: slikaću kroz mrežu od drvenih letvi. Na taj način ću se nalaziti spolja, pa će to biti kao da i nisam slikala unutra. Baš sam bila nevaljala. Tako sam fotografisala ugao crkve i tu su se one spoljne freske videle malo i iskosa, pa sam rešila da istu stvar uradim i iz frontalne pozicije u odnosu na freske. Onda sam došla nasuprot freske Bogorodice koja se nalazi u jednom luku, namestila sam se, zaustavila dah da bih šklocnula bez pomeranja, i kada sam pritisnula dugme fotoaparat se odjednom ugasio. Pomislila sam da je možda baterija oslabela, a da nisam obratila pažnju na to. Sačekala sam koji minut, sredila aparat, znak za bateriju je bio u redu i ponovo sam se namestila. A onda se ponovo desilo to isto i u trenutku kada sam pritisla aparat da škljocnem, on se jednostavno ugasio. I onda sam konačno shvatila: ONA nije želela da je fotografišem i veoma blago me je ukorila zbog mog bezobrazluka! Osećala sam se veoma postiđeno i posramljeno jer sam mislila da sam „pametna“ i istinski sam se pokajala što sam to radila. Sa tim osećajem nelagodnosti zbog svoje gluposti, brzo sam se udaljila odatle, a sutradan sam u jednoj drugoj crkvi posvećenoj Bogorodici zapalila sveću i zamolila je da mi oprosti moj bezobrazluk. Ona je milosrdna i nadam se da hoće.
Uzgred, fotoaparat je bez ikakvih problema i incidenata nastavio da radi još dan i po!
Sledeća crkva na našem putu bila je crkva Stavros tu Agiasmati. Imale smo dve mogućnosti kako da dođemo do nje: ili da idemo dosta zaobilaznim putem, za šta nismo imale vremena, ili da probamo jedan zemljani put kroz šumu koji nam je nekako bio uz put. Tako smo se odlučile da nastavimo u pravcu tog zemljanog puta sa idejom „da vidimo kako to u stvari izgleda“. Sišle smo kolima sa asfaltnog puta i prešle preko nekog srednjevekovnog, ali renoviranog i ojačanog mosta, izašle iz kola i odokalno zaključile da je put sasvim u redu. Videle smo i tablu koja je pokazivala da nam je do crkve potrebno da pređemo 6 kilometara. Put je stvarno bio dobar, dosta širok, dosta ravan, mada je vodio preko obronaka Trodosa, a čak smo naišle i na još par tabli koje su pokazivale da je neko ipak predvideo da se i tim putem ide ka crkvi, pa nas je to dodatno ohrabrivalo, jer tu apsolutno nikog živog nismo videle, pa su nam te table bile kao neka vrsta bodrenja. Osim toga, pratile smo i brojač kilometara na kolima da bismo imale predstavu koliko nam je još potrebno da bismo stigle na odredište.
A onda smo na četvrtom kilometru naišle na račvanje na kojem nije bilo nikakve table. Šta sad? Pošto sam ja bila zadužena za mape i navigovanje, odlučila sam se za jedan pravac. Čak sam i malo istrčala uz brdo da bih videla da li put ikuda vodi. Pa jeste vodio, ali se posle jednog kilometra vožnje po veoma nezgodnom delu, preko grebena ili vrlo strmo , ispostavilo da je vodio na pogrešnu stranu. Šta smo mogle da uradimo nego da se lagano okrenemo i vratimo. Ipak, nije bilo šteta što smo tu došle, jer se odatle pružao divan pogled na okolinu.
Generalno gledano, čitav taj predeo kroz koji je vodio zemljani put na kojem smo bile omogućavao nam je da uživamo u prelepim prizorima. Odnosno, ja sam bila ta koja je uživala, pošto je Sneža morala ozbiljno dobro da se koncentriše na vožnju da bi izbegla povremene velike komade kamenja, da ne bismo oštetile kola.
I tako smo lagano ipak stigle do crkve Stavros tu Agiasmati. Ona je naravno bila zatvorena, ali smo bile veoma srećne i ponosne da smo uspešno prošle tu uzbudljivu avanturu sa prelaženjem sa jednog kraja planine na drugi malenim kolima koja smo rentirale tih dana. Za ovu crkvu smo već znali da je ona uglavnom zatvorena jer je 3 kilometra udaljena od sela Platanistasa i da je potrebno da se pozove sveštenik iz tog sela da bi došao da je otvori. Nismo se baš dobro organizovale, ali smo ipak bile zadovoljne. Ono što smo propustile jesu freske iz druge polovine 15. veka.
Naravno, posle ove crkve, više se uopšte i nije postavljalo pitanje da li ćemo ići i do poslednje, desete crkve na spisku. Obe smo se složile da ćemo otići tamo, pa makar stigle noću. Nismo stigle noću, još se videlo, ali je bilo prošlo 5 sati popodne i ona je bila zatvorena. U pitanju je crkva Panagia Asinu kod mesta Nikitari. Bez obzira što nismo mogle unutra, a unutra su freske iz perioda od 12. do 17. veka koje važe za jedne od najboljih na Kipru, nismo bile razočarane, jer je spolja i ona bila prelepa i u savršenom ambijentu.
Malo smo se tu zadržale da bismo fotografisale i uživale, a zatim smo krenule sa jasnom namerom da želimo da odemo baš u poseban restoran koji je Sneža zapazila kada smo prethodnog puta prolazile kroz Kakopetriju, a koji nudi pastrmku u specijalnom sosu. Tako smo i uradile. Restoran je bio deo jednog izuzetno lepog hotela, pastrmka je bila veoma ukusna, ali je na mene mnogo veći utisak ostavila jedna slučajnost. Naime, u neka doba nam je lagano prišao vlasnik, stariji gospodin, koji je odmerenim glasom počeo da priča sa nama, a onda nam je rekao da bi njegovi unuci da su tu pričali sa nama na srpskom. Kako? Vrlo jednostavno – zet tog gospodina je iz Srbije! U tom restoranu smo se divno opustile pored velikog kamina, ali bez obzira koliko je bilo prijatno, morale smo da krenemo u nekom trenutku jer smo bile na skoro 2 sata vožnje od Larnake i hotela.