Kragujevac, 2024, 1. deo (Jerinin grad, Pećina u Gradcu, manastir Grnčarica, Lužnice)
U rano proleće 2024. godine put me je naveo u Kragujevac. Znala sam da ću imati vremena da obilazim spomenike kulture u samom gradu, tako da sam to ostavila za kasnije. Ali sam zato iskoristila činjenicu da sam na put išla svojim kolima pa sam prilikom dolaska prvo obišla nekoliko spomenika kulture koji se nalaze u blizini četvrtog grada u Srbiji po broju stanovnika (posle Beograda, Novog Sada i Niša) (na osnovu podataka iz Popisa stanovništva 2022). Njih sam obilazila baš kao što priliči kada je ovaj grad u pitanju – išla sam kao kiša, tj., oko Kragujevca.
Naime, ovaj izraz „obilazi kao kiša oko Kragujevca“ koristi se kao sinonim za izbegavanje, odugovlačenje i sl. Ne zna se kako je izraz nastao, mada se veruje da je nekada neki seljak bio nezadovoljan koliko mu kiše pada po njivi, pa je smatrao da pada u svim drugim delovima osim kod njega, a njegova njiva je bila u Kragujevcu. Nauka, sa svoje strane, tvrdi da nema utemeljenja za ovakav stav. A sa treće strane, ja sam takođe čula od veoma obrazovanih ljudi iz Kragujevca da se zaista i dešava da tamni, kišni oblaci krenu put Kragujevca, ali da se ponekad desi da ih vetrovi oteraju na drugu stranu, prema Velikoj Moravi.
Bilo kako bilo, prvog dana mog obilaženja oko Kragujevca nije bilo kiše ni u gradu, ni u njegovoj okolini, mada je povremeno bilo oblaka.
Evo geografske karte koja pokazuje koja sam mesta, lokalitete i spomenike kulture posetila, ali na mapi nije obeleženo kojim sam ih redom obilazila, jer mislim da to i nije toliko bitno. Svako može da obilazi ono što mu se sviđa i onim redosledom koji izabere.
Pošto sam se od Beograda do Kragujevca prebacila prvo autoputem ka Nišu, a zatim skrenula prema Batočini i dalje ka Kragujevcu, prvo odredište je zapravo bilo usput. Štaviše, bila su to dva lokaliteta na istom mestu, mada veoma specifična, u smislu da nisu razvijena kao mesta za obilaženje. Ali, to meni po pravilu ne smeta. Čak mogu da kažem i da volim da posetim i takve lokalitete jer mi je zanimljivo da vidim i dokumentujem u kakvom su stanju.
Dakle, prvo sam otišla do Jerininog grada koji se nalazi na vrhu brežuljka sa imenom Jerinino brdo. U pitanju je arheološko nalazište gde postoje ostaci srednjovekovnog utvrđenja, a istraživanja su pronašla artefakte i iz perioda kasne antike.
Oko brežuljka postoji lokalni put (za koji sam čula da je davnih dana bio glavni put u ovom kraju), a da bi se došlo do ovde potrebno je da se u Batočini siđe sa glavnog puta ka Kragujevcu. Put oko brežuljka je na kraju slep i ja sam se dotle i dovezla i izašla iz kola, praktično znajući da se neću peti do samog vrha.
Da pojasnim. Brežuljak je relativno strm i ne postoje uređene staze, pa čak ni sam lokalitet nije razvijen, već su tu ranije vršena iskopavanja. Štaviše, prilikom izgradnje savremenog puta Batočina-Kragujevac, brdo je „presečeno“ i odvojeno od uzvišenja sa južne strane koja su omogućavala normalniji pristup vrhu. Ali, brdo se nalazi uz samu reku Lepenicu koja protiče severno i ono dominira dolinom u ovom delu, pa to objašnjava izgradnju grada na vrhu uzvišenja. Koliko sam čula, gore su otkriveni temelji crkve i raznih drugih građevina iz perioda srednjeg veka i sam lokalitet se prostire na par hektara što ga čini jednim od najvećih u ovom delu Srbije.
Bez obzira što se nisam pela na vrh i nemam fotografije samog lokaliteta, da ja ipak malo pojasnim naziv i brda i grada – Jerinino brdo i Jerinin grad – pošto se oba ova imena mogu naći u literaturi i na internetu.
Kao i u slučaju oko desetak drugih starih gradova ili ruševina nepoznatog porekla širom Srbije, narod je vremenom i ovde dao naziv po Jerini Branković (rođenoj kao Irina Kantakuzin) (c. 1400 – 3. maj 1457), ženi despota Đurđa Brankovića (r/v 1377/1427-1456). Ona je posle smrti svog muža vladala Srbijom kao despotica-regent, ali vrlo kratko, jer je preminula godinu dana kasnije – po nekima mirno, kao monahinja u manastiru na planini Rudnik, a po drugim ju je otrovao sin Lazar kako bi preuzeo vlast.
U svakom slučaju, ona je zabeležena u narodnom sećanju kao nepopularna i to do te mere da je dobila naziv – Prokleta Jerina. Ovo je u najvećoj meri bilo zbog izgradnje grada Smedereva (videti: https://www.svudapodji.com/srbija-2006-3/) gde je u to vreme bila prestonica srpske države. Izgradnja je započela 1428. godine i trajala je 11 godina, a narod je bio prisiljen da radi uz plaćanje visokih poreza, po projektu grčkih neimara i pod nadzorom grčke vojske koju je predvodio Jerinin brat, tako da je sve to doprinelo stvaranju sećanja na despoticu kao veoma surovu ženu, a svakako je imala veoma jak uticaj na svog muža. Uzgred, izgradnja Smedereva nije baš mnogo pomogla jer su ga Osmanlije zauzeli 1459. godine, tek par godina nakon smrti despota i njegove žene.
Još da dodam i da je narodna mašta čak vremenom dodala i priče o tome da je Prokleta Jerina svoje ljubavnike bacala u bunare unutar zidina grada Smedereva ili da je decu bacala sa visokih tornjeva.
Hoću da kažem da je, sa pravom ili ne, ovo sigurno najnepopularnija žena iz srpske istorije.
Ali, da se vratim na priču o uzvišenju i njegovoj naseljenosti. Dobar položaj uzvišenja nije „otkriven“ tek u srednjem veku, već su ovde postojale ljudske naseobine još od paleolita, preko neolita, antike i završno sa poznim srednjim vekom.
Tako u unutrašnjosti brda postoji i pećina koja je bila naseljena od strane Homo sapiensa u vreme paleolita, tačnije oko 26.000 godina p.n.e. Pećina u Gradcu, kako se naziva, nalazi se u podnožju brda i okrenuta je ka reci Lepenici. Kao važno arheološko nalazište, ona je klasifikovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Ovde su prva značajna istraživanja obavljena još polovinom XX veka i tom prilikom je pronađeno dosta zanimljivih artefakata. Ali, zbog nedostatka sredstava pećina je kasnije samo konzervirana i tako ostavljena. Koliko sam čitala, postoje ideje i planovi da se pećina prilagodi savremenim potrebama vezanim za turističke posete.
Ja je nisam niti istraživala, niti sam se zavlačila u nju, ali se jesam malo popela od puta i samo zavirila.
Posle ovoga sam se odvezla do sela Prnjavora u kojem se nalazi manastir Grnčarica koji se smatra spomenikom kulture.
Na osnovu sačuvanih fragmenata prvobitnog živopisa, smatra se da je manastir podignut sredinom XVI veka, ali je vremenom, tokom raznih ratnih sukoba pre svega u XVIII veku, više puta paljen i rušen. Obnavljan je u nekoliko navrata, ali su glavni radovi usledili 1869. kada je podignuta i crkva koja se danas vidi, a koja je posvećena Sv. Nikoli. Tom prilikom je takođe izgrađen i jedan konak.
Kada sam ušla u manastir, monahinje su videle da imam foto-aparat oko vrata, pa su me zamolile da ne fotografišem u crkvi, tako da imam samo fotografiju koju sam napravila sa uzvišenja i sa druge strane kamenog zida koji opasava čitav ovaj kompleks.
Kao što može da se vidi sa fotografije, crkva ima trolistu osnovu, visoku osmostranu kupolu iznad središnjeg prostora i kvadratni zvonik sa biforama na svakoj strani koji je iste visine kao i središnja kupola.
Ja sam ušla u crkvu i kratko je posetila, a uskoro sam nastavila dalje.
Kada se glavnim putem iz pravca Batočine ulazi u Kragujevac, negde sa desne strane postoji arheološko nalazište koje se naziva „Lokalitet Todorčevo – Strna žita“. Tu je ustanovljeno postojanje ostataka tri naselja koja su se praktično podizala jedno iznad drugog. Prvo je iz perioda starijeg neolita (starčevačka kultura), tj, oko 6000. godine p.n.e., drugo je iz X veka p.n.e., tj, starijeg gvozdenog doba, i treće naselje iz perioda rimske civilizacije, tj, III i IV vek nove ere. Istraživanja s kraja XX veka su sve ovo potvrdila na osnovu nalaza.
Međutim, ja nisam ni pokušavala da ustanovim gde se ovo mesto tačno nalazi. Razlog za to je da sada već imam dovoljno iskustva sa nerazvijenim arheološkim nalazištima – ona postoje, ali se posle istraživanja konzerviraju, a najčešće iznad njih se obnove njive ili livade, tako da sa površine ništa ne može da se vidi. Takođe, najčešće ne postoje ni bilo kakve table, pa mi uvek ostaje sumnja da li sam bila na pravom mestu.
Dakle, ovo mesto nisam ni obilazila i nisam ni krenula da ulazim u grad, ali sam zato od manastira Grnčarica nastavila da idem dalje, pa sam tako otišla do sela Lužnice koje se nalazi oko 16 km severozapadno od Kragujevca.
Razlog za ovo je da se u Lužnicama nalazi spomenik kulture od izuzetnog značaja, a to su sobrašice.
Ipak, pre nego što se pozabavim sobrašicama, da kažem da sam se iskreno iznenadila kada sam u Lužnicama, selu koje sada ima oko 1000 stanovnika, videla zgradu u kojoj se nalazi lokalna pošta.
Nisam uspela ništa da pronađem u vezi sa ovom zgradom, ali mada je sa prednje strane u dosta traljavom stanju (koliko sam videla, u poštu se ulazi sa strane), ja sam istinski bila impresionirana nekim graditeljskim elementima koji se vide na pročelju. Neko se zaista potrudio da srazmerno malo selo obogati impozantnom građevinom.
Zato sam prvo otišla da vidim šta se nalazi na zidovima trema i tu sam zatekla par spomen-ploča posvećenih partizanima poginulim u Drugom svetskom ratu.
Ali, kao što sam rekla, glavni razlog za moju posetu Lužnicama je bila porta crkve koja se nalazi tačno prekoputa zgrade u kojoj je lokalna pošta. Tu se, naime, mogu videti impresivne sobrašice ili trpezari.
Sobrašice ili trpezari je naziv za objekte koji su u Srbiji u XIX veku građeni u neposrednoj blizini crkava ili manastira. Njihova funkcija je bila da služe kao trpezarije za okupljanje naroda (otud „sobrašice“, od sabora), lokalnih familija i njihovih prijatelja, tokom proslave raznih crkvenih praznika, sabora i svetkovina. Danas ih nema previše koje su preživele i zato se smatraju izuzetno značajnim spomenicima kulture. Ovde u Lužnicama ih ima više, čak 27, i u srazmerno su dobrom stanju, a podignute su u drugoj polovini XIX veka.
Sobrašice su vrlo jednostavnog oblika – imaju pravougaonu osnovu, niski ozidani temelj od kamena i krov na dve ili četiri vode. Po pravilu su građene u bondručnom stilu.
Ono što posebno odlikuje sobrašice u Lužnicama je odsustvo zidova, dok su masivne drvene grede i noseći stubovi postavljeni na veće kamenove na uglovima.
Sobrašice mogu da budu pojedinačne (poput jedne trpezarije), ali su ove u Lužnicama grupisane u nizu i pokrivene zajedničkim krovom od ćeramide. Raspoređene su po obodu crkvenog dvorišta.
Svaka od ovih „trpezarija“ je bila namenjena za pojedinačna domaćinstva, ali to što su one bile pod istim krovom upravo naglašava zajedništvo i objedinjavanje stanovnika sela i njihovih gostiju.
Neke sobrašice imaju ugrađene klupe i stolove, a kod nekih su sofre (niski drveni stolovi) postavljene na lučne nosače da bi se lakše sedelo. Primer za ovo može da se vidi u drugoj sobrašici u nizu na sledećoj fotografiji.
Kod sobrašica u Lužnicama mogu da se vide primeri krovova i na dve i na četiri vode.
Ovakvi objekti su se intenzivno koristili do Drugog svetskog rata, ali kasnije lagano počinju da gube svoju namenu, pa tako i propadaju. Kada sam ovde došla, zatekla sam puno kola parkiranih duž glavne ulice, a iz nove zgrade u neposrednoj blizini crkve dolazila je jaka muzika – dakle, nekakva proslava je bila ua toku. Doduše, verovatno nije u pitanju bila nikakva crkvena svetkovina, pa otud i svetovni karakter proslave.
Sobrašice u Lužnicama su kao spomenik kulture od izuzetnog značaja zakonom zaštićene još 1965. godine i tada ih je bilo tridesetak, a njihov toliki broj predstavlja pravu retkost u Srbiji. Jedna je u međuvremenu izgorela, a neke su se i urušile.
Kao što sam rekla, sobrašice su poređane sa unutrašnje strane ograde crkvenog dvorišta, a u njegovom središtu se nalazi par velikih drveta. Tu sam uočila i jedan spomenik.
U pitanju je spomenik koji su potomci podigli dvojici rođene braće koji su poginuli u dva različita rata – jedan u Srpsko-turskom ratu (1876-1878), a drugi u Prvom svetskom ratu (1914-1918). Prvi je imao 24 godine kada je poginuo 1876, a drugi 53 godine kada je poginuo 1915. godine. Da, da... to je istorija Srbije u par reči.
Ovde sam svakako ušla i u crkvu Uspenja Presvete Bogorodice. Uzgred, sobrašice su podignute neposredno posle završetka izgradnje crkve 1876. godine.
U rano proleće 2024. godine, samo su oltarski i središnji prostor crkve bili oslikani, ali verujem da će uskoro čitava unutrašnjost crkve biti prekrivena freskama.
Meni je, međutim, posebno upala u oči jedna slika, mada se ona u tekstu na samoj slici naziva ikonom. U pitanju je predstava Tajne večere, a ne znam ko je autor.
Oko čuvene verzije Tajne večere koju je uradio Leonardo da Vinči postoji poznata kontroverza da li je apostol koji sedi odmah desno od Isusa Hrista muškarac ili je u pitanju žena. Jedan od argumenata onih koji tvrde da je u pitanju žena jeste da je lik predstavljen dosta ženstveno. Šta reći za ovu sliku? Meni je ovde vrlo brzo upalo u oči da ovde dva lika, prvi sa Hristove desne strane i drugi, treći sa Hristove leve strane, deluju prilično ženstveno, čak imaju i ogrtače iste boje i jedini nemaju bradu, pa se i na taj način izdvajaju. (Uzgred, ovo nije jedini primer u umetnosti gde su likovi dvojice apostola predstavljeni bez brade i vrlo mlado, gotovo ženstveno, i postoji sasvim razumno objašnjenje zašto to ima smisla, ali to prevazilazi nivo mojih priča sa putovanja.)
Što se tiče moje posete crkvi i posmatranja ove ikone, bitno je prvo staviti na stranu moje možda i blesavo i preterano profano razmišljanje. Ikona je zapravo dar crkvi koji krije jednu tužnu i tragičnu porodičnu sudbinu. Naime, ikonu su crkvi priložili Radovan Đurđević i njegova supruga Leposava „za pokoj duše svoga jedinog sina Radoslava“ koji je u Kragujevcu „na tragičan način“ završio svoj mladi život 1945. godine.
Eto podsetnika da treba da vodimo računa o tome kakve nam misli proleću kroz glavu i da ne dozvolimo da nam se u glavi „razmašu“ blesave, negativne i/ili osuđujuće misli, već treba da se trudimo da negujemo „lepe“ i „plemenite“ misli. Nikad se ne zna šta se krije u pozadini.
I sa jednom takvom lekcijom o životu i življenju, sada sam bila spremna da nastavim dalje obilaske značajnih i zanimljivih mesta u okolini Kragujevca.