Kragujevac, 2024, 2. deo (Donje Grbice, Drača, Divostin, Grošnica)

Sledeće mesto koje sam posetila na svom putu kada sam obilazila spomenike kulture u okolini Kragujevca bilo je selo Donje Grbice, tačnije – crkva Sv. Ilije. Ali, da bih došla do tamo vozila sam nekim sporednim putevima, a priroda u rano proleće u Šumadiji, uključujući i brojna polja spremna za novu sezonu rađanja poljoprivrednih kultura, meni je bila veoma lepa.

Šumadija u rano proleće

Crkva Sv. Ilije se zapravo nalazi u jednoj dolini blizu sela; hoću da kažem da je malo izdvojena od naseljenog dela. Okružena je portom i kada sam ovde ušla, naišla sam na sveštenika koji se upravo spremao da ode nekuda svojim poslom. Ipak, vrlo ljubazno je ostao da malo popriča sa mnom i da mi bude na raspolaganju ako nešto još imam da pitam nakon obilaska crkve.

Crkva Sv. Ilije u Donjim Grbicama

Nekada je ovde postojala srednjevekovna crkva, ali je ona vremenom propala, pa je 1890. godine podignuta ova koja se i danas može videti i koja predstavlja spomenik kulture.

Njena osnova je trikonhalna sa izduženim naosom, iznad središnjeg dela je podignuta kupola koja je postavljena na valjkasti tambur, dok je fasada veoma jednostavna.

Crkva Sv. Ilije u Donjim Grbicama

U porti, u neposrednoj blizini ulaza u crkvu, nalazi se i veoma lep i slikovit kameni zvonik koji je podignut 1896. godine.

Crkva Sv. Ilije u Donjim Grbicama, detalj

Unutrašnjost ove male crkve urađena je bez bilo kakvih fresaka, a na drvenom ikonostasu se mogu videti ikone nepoznatog autora.

Crkva Sv. Ilije u Donjim Grbicama, detalj

Nakon što sam se pozdravila sa sveštenikom, sela sam u kola i ponovo vozeći sporednim putevima uputila ka sledećem odredištu. Moram da priznam da sam intenzivno uživala vozeći po putevima gde gotovo niko drugi nije prolazio osim mene, a povremeno sam se zaustavljala da bih snimila lepe šumadijske predele.

Šumadija u rano proleće

Prvo sam se odvezla do sela Divostin i mada sam planirala da tu obiđem par mesta, ipak sam za sada glavnim putem nastavila u pravcu zapada do sledećeg sela – Drača. Tu je takođe neophodno da se pređe na jedan sporedni put, jer on vodi do nepokretnog kulturnog dobra od velikog značaja, a to je manastir Drača.

Manastir Drača

U okviru manastira se nalazi crkva posvećena prenosu moštiju svetog Nikole koja je obnovljena 1734. godine, ali je ovo mesto znatno starije. Pretpostavlja se da je prva crkva ovde podignuta krajem XIV veka, a ona se konkretno pominje u istorijskim izvorima iz XVI veka.

Manastir Drača

Crkva ima trolistu osnovu izduženog oblika, sa pripratom, naosom i oltarskim prostorom. Iznad naosa se nalazi osmostrana kupola, a kasnije je na zapadnoj strani crkvi dodata i kula zvonara.

Crkva Sv. Nikole

Do ulaza u crkvu može da se uđe i kroz bočni lučni prolaz u okviru zvonika ili kroz sličan portal spreda.

Crkva Sv. Nikole, detalj

Ali pre ulaska u crkvu treba obratiti pažnju i na fresku Sv. Nikole na tronu na ulaznoj luneti, kao i na natpis bočno od freske gde se pominje knez Miloš, pa se tako može zaključiti da je kula zvonara dozidana upravo u prvoj polovini XIX veka.

Crkva Sv. Nikole, detalj

Crkva je oslikana 1735. godine, a istraživanja su pokazala da ispod ovog sloja mogu da se pronađu tragovi prethodnog živopisa. Mada sam čitala da su freske u ovoj crkvi u velikoj meri sačuvane, bila sam potpuno zatečena bogatstvom i lepotom ovih fresaka koje se ujedno smatraju i jednim od najboljih u Srbiji iz prve polovine XVIII veka.

Već kada se stupi u pripratu, bogatstvo živopisa preplavi posetioca.

Crkva Sv. Nikole, detalj

Utisci nisu ništa manje jaki ni kada se pređe u naos, a ja sam bila apsolutno zadivljena.

Crkva Sv. Nikole, detalj

Dok sam se ja ovde divila freskama i slikala ih, jedna žena je počela da me indirektno kudi što fotografišem u crkvi, rečima: „Nisam znala da sme da se slika u crkvi“. Moram da priznam da se nisam ni najmanje osećala krivom.

Prvo, ja sam foto-aparat, kao i obično, nosila oko vrata i on se sasvim jasno video. Dakle, ni na koji način nisam prikrivala svoju nameru, niti sam radila išta tajno. Drugo, nisam videla nijednu monahinju da bih je pitala da li smem ili ne smem da fotografišem, a nisam uočila ni bilo kakvu tablu u tom smislu. Treće, i možda najbitnije za to što ne osećam nikakvu grižu savesti, ja fotografišem u crkvama, pa i ovde, da bih na taj način izrazila svoje divljenje. Moje fotografije ni na koji način nisu komercijalizovane, moj blog nije komercijalan, a i fotografije koje objavim u okviru njega su dosta smanjene rezolucije u odnosu na original te tako ne verujem da bi bilo kome odgovaralo da ih reprodukuje.

S druge strane, smatram da time što ovakve fotografije ipak objavljujem u okviru svojih priča sa putovanja zapravo popularizujem neka mesta, uz nadu da će te slike možda inspirisati neke moje sunarodnike koji ranije nisu bili upoznati sa detaljima tih crkava o kojima pišem (kao i drugih spomenika kulture), pa će poželeti da ih i sami vide i uživo. Isto važi i za one koji moje tekstove čitaju iz inostranstva.

U svakom slučaju, ja sam nastavila sa obilaskom crkve i divljenjem ovim izuzetno lepim zidnim slikama. Tako sam se ponovo vratila u pripratu da bih tamo malo bolje pogledala još jedan važan elemenat. Ali, za to sam morala malo da sačekam, jer se u priprati nalazi i čudotvorna ikona Majke Božije Ahtirske koja je ovde donesena iz Ohrida početkom XVIII veka.

Dok sam tu stajala, nekoliko žena je prilazilo ikoni i celivalo je, a ja sam strpljivo čekala da one završe sa svojim molitvama.

Razlog zašto sam tu stajala i čekala jeste da se desno od ulaza u pripratu nalazi i arkosolijum gde su iz crkve u obližnjem selu Prekopreča koja je svojevremeno porušena prenesene mošti prepodobnog Jova Sinaita koji se u manastiru Drača posebno slavi i poštuje.

Crkva Sv. Nikole, detalj

Kada sam završila sa obilaskom unutrašnjosti crkve Sv. Nikole, otišla sam do manastirske prodavnice gde sam kupila neke preparate koji se ovde proizvode. Uvek volim da nešto kupim u manastirima koje posećujem, jer se nadam da na taj način dajem svoj skromni doprinos opstanku ovih duhovnih zajednica. Kasnije sam čula da su medicinski preparati koji se spremaju u manastiru Drača posebno delotvorni i da je dovoljno da se monahinjama kaže kakve zdravstvene probleme čovek ima, pa da one preporuče nešto što je dobro za takvo stanje. Naravno, osim ovoga, u prodavnici se mogu kupiti i razne duhovne knjige i prigodni suveniri.

Hodajući prema izlazu iz porte, još sam na kratko obratila pažnju na neke nadgrobne ploče koje se mogu videti pored zidova crkve, a koje potiču iz prve polovine XIX veka.

Manastir Drača, detalj

Sada sam se vratila do sela Divostin gde postoji par zanimljivih i važnih spomenika kulture. Zato sam prvo posetila manastir Divostin i njegovu crkvu posvećenu Blagovestima.

Manastir Divostin, Blagoveštanska crkva

Crkva koja se danas ovde može videti sagrađena je 1974. godine, na mestu gde je u prošlosti podizano više crkava, a smatra se da je manastir osnovan početkom XV veka.

Manastir Divostin, Blagoveštanska crkva, detalj

Ovaj manastir koji se nalazi u samom selu Divostin vredi posetiti i zbog jednog spomenika kulture koji se nalazi nizbrdo, jugozapadno od crkve i konaka. U pitanju je spomen-česma posvećena kralju Milanu Obrenoviću (r. 1854-1901) koji je od 1868. do 1882. godine vladao kao knez, da bi zatim dobio zvanje kralja (1882-1889) gde ga je nasledio njegov sin, kralj Aleksandar I Obrenović.

Manastir Divostin, spomen-česma

Spomen-česma je podignuta 20. juna 1901. godine u čast kralju koji je preminuo par meseci ranije. Česma je ukopana, a dva stepeništa vode do korita. Čitav spomenik je rađen monumentalno – zidovi koji okružuju česmu i kanal urađeni su od lomljenog kamena, a sama česma od tesanih kamenih blokova.

Manastir Divostin, spomen-česma posvećena kralju Milanu Obrenoviću

Na prednjoj strani spomenika može da se vidi spomen-ploča sa bronzanim reljefnim poprsjem kraja Milana, a ispod je mozaik Bogorodice sa Hristom. Na dnu je lula česme, a izvor je obnovljen 2001. godine.

Manastir Divostin, spomen-česma posvećena kralju Milanu Obrenoviću

Kako sam čitala, iza česme se nalazi nekakva pumpa, ali je tu meni u oči upala jedna druga spomen ploča koju su postavili roditelji jer su rano izgubili dvojicu sinova – jedan je u svojoj 20. godini poginuo u Drugom svetskom ratu, a drugi je u 42. godini stradao u saobraćajnoj nesreći. Mada ja nemam decu, mislim da ne postoji ništa strašnije na ovom svetu nego kada roditelji nadžive svoje potomke.

Posle ovoga sam se kolima prebacila samo par stotina metara dalje glavnim putem, pa sam tu ponovo stala. Na osnovu materijala koje sam koristila prilikom osmišljavanja ovog putovanja, tu negde, gotovo u centru Divostina, „između crkve, škole i doma“, postoje ostaci praistorijskog naselja koje kao arheološko nalazište iz starijeg i mlađeg neolita predstavlja nepokretno kulturno dobro. Otkriveno je 1952. godine, a tokom kasnijih istraživanja istraženo je preko 2000 kv. metara i pronađeno preko 100.000 predmeta od kamena, životinjskih kostiju, pečene gline, itd. Međutim, kao i u slučaju nekih drugih arheoloških nalazišta koja sam u okviru svojih putovanja po Srbiji pokušavala da pronađem, ni ovo ovde nije razvijeno i nema nikakvih tabli. Možda je u stvari sve što vredi i iskopano, pa je kasnije samo lokalitet ponovo zatrpan, ali se mesto gde su vršena iskopavanja i dalje smatra dovoljno bitnim da je označeno na kartama nadležnih institucija.

Bilo kako bilo, ja sam snimila jednu livadu u centru sela, pored puta, jer vrlo moguće da je nečega iz praistorije bilo i ispod trave koja danas tu raste. Podjednako je moguće i da tu nikada ništa nije ni postojalo, osim obične njive ili livade. Takođe sam snimila i zgradu osnovne škole. Za svaki slučaj.

Moguće mesto arheološkog nalazišta u Divostinu

Osnovna škola u Divostinu

Glavna ulica kroz Divostin je ujedno i glavni put koji vodi u centar Kragujevca a prolazi kroz spomen-park „Kragujevački oktobar“ u Šumaricama. Mada sam ja ovde dolazila i sa školom, a i kasnije u par navrata, plan mi je bio da ponovo detaljno obiđem ovaj spomen-park, a ovom prilikom sam samo svratila da bih se malo podsetila kako je prostor organizovan i da bih se bolje orijentisala. Za sada sam samo snimila muzej 21. oktobar. O značaju ovog spomen-parka ću pisati u jednom od narednih nastavaka putopisa po Kragujevcu i okolini.

Muzej 21. oktobar

Približavao se kraj dana, ipak je bilo rano proleće i dani su još uvek bili srazmerno kratki, a ja sam prvo kolima ušla u Kragujevac, ali odmah i nastavila dalje do sela Grošnica, jer sam tu planirala da obiđem još dva spomenika kulture pre nego što se konačno vratim u centar Kragujevca gde sam imala rezervisanu sobu u hotelu.

Prvo sam otišla da pogledam spomenik kulture koji se naziva Petrova vodenica i koji se nalazi samo par desetina metara od glavnog puta. Kada sam se približila vodenici oduševila sam se kako divno izgleda.

Petrova vodenica u selu Grošnica

Ja sam očekivala neku rasturenu drvenu vodenicu, a ova, sagrađena krajem XVIII veka je spolja gledano bila u izvanrednom stanju.

Vodenica je sagrađena od kamena vezanog krečnim malterom i ima troslivni krov koji je prekriven ćeramidom. Kada se pogleda sa jedne bočne strane, vidi se deo zida koji je urađen u vidu bondruk-konstrukcije.

Petrova vodenica u selu Grošnica

U Šumadiji su se tradicionalno gradili mlinovi na vodeni pogon, tj, vodenice. Tehnika njihove izgradnje je bila tipska i one su koristile isti mehanizam rada. Selo Grošnica kod Kragujevca je očigledno bilo veoma popularno za izgradnju vodenica i tako ih je u drugoj polovini XIX veka bilo 16, a do treće decenije XX veka čak 35. Do 2021. godine je preživela samo jedna vodenica i to ova ovde, na kojoj su 2019. godine obavljeni konzervatorski radovi i tako je sprečeno da se potpuno uruši. Danas je pretvorena u ispostavu Narodnog muzeja Šumadije u Kragujevcu. Ali, to ne znači da je Petrova vodenica sve vreme otvorena. Na listu papira koji se vidi na prozoru piše da je vodenica otvorena za posete svake prve srede u mesecu od 10 do 12 časova i da je ulaz besplatan. Doduše, ako grupe dolaze u posetu, to se može najaviti telefonom, pa bi onda verovatno zaposleni iz muzeja vanredno došli da bi za posetioce otvorili vodenicu.

Dakle, ja nisam ulazila u vodenicu, ali koliko sam čitala, ona je bila podeljena na tri prostorije – jedna je bila namenjena za sam mlin, druga za smeštaj brašna, a treća za vodeničara. Ne znam kako je unutrašnjost vodenice danas organizovana (kada sam virila kroz prozor uglavnom sam mogla da vidim prašinu), ali izgleda da se osnovni raspored u suštini očuvao.

Petrova vodenica u selu Grošnica

Vodenica je važna i kao istorijsko mesto jer je tu 12. jula 1941. godine održan sastanak Okružnog komiteta KPJ za područje Kragujevca i tom prilikom je donesena odluka o podizanju ustanka u ovom kraju.

Kada sam završila sa fotografisanjem vodenice, ponovo sam sela u kola i odvezla se manje od jednog kilometra dalje, do crkve Sv. Petra i Pavla u Grošnici.

Crkva Sv. Petra i Pavla u Grošnici

Ova crkva je sagrađena 1857. godine, u vreme druge vladavine kneza Miloša, a danas je klasifikovana kao spomenik kulture.

Iznad dela crkve ispred ikonostasa podignuta je srazmerno manja osmougaona kupola, dok se na zapadnoj strani nalazi barokni zvonik.

Crkva Sv. Petra i Pavla u Grošnici

Fasada je napravljena od peščara, a takođe je odlikuje i jednostavna, ali skladna i lepa dekoracija – između ostalog, urađene su i slepe arkade na konzolama koje se lepo vide ispod krovnog venca.

Crkva Sv. Petra i Pavla u Grošnici, detalj

Ikonostas je srazmerno novijeg datuma, iz 1959. godine, dok su ikone urađene 1990. godine. Unutrašnjost je dugo bila bez živopisa, ali je u vreme moje posete, na proleće 2024. godine, deo crkve oko oltarskog prostora već bio oslikan, a u toku su sasvim jasno bili radovi i na oslikavaju ostatka unutrašnjeg prostora crkve.

Crkva Sv. Petra i Pavla u Grošnici, detalj

Završivši posetu crkvi Sv. Petra i Pavla u Grošnici, sela sam u kola i prevezla se do centra Kragujevca gde sam zbog posla boravila narednih dana. To mi je pružilo priliku da u slobodno vreme obiđem i spomenike kulture koji se nalaze u samom gradu.

Evo i karte koja prikazuje koje sam sve spomenike kulture obišla tokom ovog boravka u Kragujevcu i njegovoj okolini:

Menu