Kragujevac, 2024, 3. deo (Kragujevac)
Kragujevac je četvrti grad po veličini u Srbiji, gledajući po broju stanovnika na osnovu podataka iz Popisa stanovništva 2022. (popisano 174583 lica).
Pretpostavlja se da je kao naseljeno mesto postojao još u XI veku, ali se zvanično prvi put pominje u turskom defteru iz 1476. godine. Posle turskih osvajanja u XV i XVI veku, broj stanovnika u Šumadiji i u Srbiji značajno se smanjio, pa samim tim su i naselja bila retka. Kako sam čitala, krajem XVI veka su Osmanlije krenuli da na ovom mestu podižu novo naselje oko nekadašnjeg trga koje se proširilo na obe strane reke Lepenice. (Uzgred, mada nisam etimolog, vremenom sam uvidela da su se srednjevekovni evropski gradovi podizali oko trgova na kojima se odvijala TRGovina, pa otud i naziv tržnica. Takođe sam sigurna i da naša reč „pijaca“ dolazi od italijanske reči piazza, što takođe znači trg.)
Naziv grada Kragujevca je zanimljiv i u vezi sa njim takođe postoje samo pretpostavke o konkretnom poreklu, ali je najpopularnija verzija da je naselje nazvano po ptici kraguju. Takođe, različiti izvori navode različite podatke o tome koja je ovo konkretna ptica pošto se sama reč za pticu koristi praktično samo u starim tekstovima gde se pominje da se ptica koristila za lov. To bi značilo da je u pitanju neka vrsta iz roda jastrebova i kobaca (Accipiter), ali ima i onih koji smatraju da se zapravo radi o beloglavom supu. Takođe postoje i pretpostavke da poreklo naziva grada dolazi iz sasvim drugih izvora, ali na kraju krajeva, to sad više i nije toliko bitno. Činjenica je da se dva heraldička kraguja (jednoglavi orlovi) mogu videti na grbu grada Kragujevca.
Ovaj grad na obali reke Lepenice nalazi se u sred Srbije i to gotovo bukvalno. Kada se pogleda karta, vidi se da je Kragujevac negde na pola puta i između severne i južne granice, kao i između zapadne i istočne granice zemlje.
Važno je takođe reći i da je Kragujevac bio glavni grad Srbije od 1818. do 1841. godine.
Naravno, kao i čitava Srbija, i Kragujevac je vremenom prolazio kroz razne faze, a tu najviše mislim na brojne vojne aktivnosti i sukobe što je sve dovelo i do čestog rušenja i propadanja grada i njegovih delova. Vreme je takođe izuzetno važan faktor u svemu ovome. A tu je svakako i kombinacija našeg, čini mi se, preteranog nemara, a i poslovičnog nedostatka sredstava za ulaganje u istorijske i kulturne objekte (koje je nekada realno, a nekada samo izgovor), kao i često prisutnog odsustva svesti o važnosti očuvanja starih znamenitih objekata i bavljenja njima.
Sve u svemu, danas, na osnovu mojih zapažanja tokom obilazaka spomenika kulture u Kragujevcu i šetnje po gradu i posmatranja različitih objekata početkom proleća 2024. godine, utisak mi je da oni sasvim jasno odražavaju naš tipičan stav po ovim pitanjima. Neki spomenici su u katastrofalnom stanju, neki su gotovo „nevidljivi“, a svakako nedovoljno iskorišćeni ili neprilagođeni, ali ima i izvanrednih primera.
Takođe ima i nekih objekata koji meni deluju izuzetno lepo, ali se očigledno ne smatraju dovoljno bitnim da bi se sistemski renovirali i da bi njihova lepota u potpunosti došla do izražaja, dok vlasnici verovatno nemaju ni novca, ni interesa ili interesovanja da bi bilo šta promenili. Mada sve to u velikoj meri mogu da razumem, takođe mi je i veoma žao. Mi se često, pogotovo kada putujemo u Zapadnu Evropu, vraćamo sa pričama o divnim i uređenim gradovima, gde je sve „pod konac“, ali po pravilu na tome ostane i ti utisci se retko koriste kao povod, inspiracija ili uzor da bi se i kod nas neke stvari malo bolje uredile. Mi nemamo velike palate i dvorce, mi nemamo piramide i hramove stare nekoliko milenijuma, ali, to ne znači da nema ni ničeg vrednog što treba da se čuva i obnavlja. Naprotiv. Postoji veliko mnoštvo manjih objekata, manje raskošnih objekata, ne manje lepih, značajnih ili privlačnih, ali i skrivenih bogatstava po depoima muzeja, koji iz jednog ili drugog razloga nisu dovoljno poznati, niti se dovoljno reklamiraju.
Što jedna moja drugarica koja se veoma razume u ovu tematiku kaže: „Mi imamo toliko bogatstvo kulturnog nasleđa, da na kraju imamo problem „lepe devojke“.“ Ono što ona hoće da kaže jeste da se često desi, kada je neka devojka jako lepa, da joj se svi dive i ona odrasta u takvom okruženju kao „lepa lutka“ i ne oseća nikakvu potrebu da dalje radi na sebi, bilo intelektualno ili duhovno.
Ne znam da li je to baš tako, a često deluje da jeste. U svakom slučaju, ja sam predano obilazila Kragujevac i na kraju sam posetila sve spomenike kulture u ovom gradu koji se nalaze na spisku Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Pardon, osim jednog.
U pitanju je arheološko nalazište Todorčevo – Strna žita, koje sam obeležila na karti, uostalom, kao i ostala nepokretna kulturna dobra koja jesam posetila. (Uzgred, na kraju sam shvatila da sam propustila još jedan spomenik kulture, ali o tome ću da pišem – na kraju.)
Već sam ranije pomenula da sam odustala od traganja za arheološkom nalazištima, jer su ona često istražena od strane stručnjaka, pa zatim konzervirana, ali ne i razvijena u smislu turističke posete. Prvo, nikada nisam sigurna da li sam na pravom mestu kada ih tražim, a drugo, po pravilu, sa površine nema šta da se vidi.
Na ovom mestu, na lokalitetu Todorčevo – Strna žita, iskopavanja su pokazala da postoje ostaci par naselja koja su se formirala jedno iznad drugog – najstarije je iz V milenijuma p.n.e., drugo je iz X veka p.n.e., dok je najmlađe datovano u III i IV vek n.e.
Što se tiče ostalih nepokretnih kulturnih dobara u Kragujevcu, prvo sam krenula od ulice Svetozara Markovića u kojoj postoji nekoliko objekata koji su proglašeni za spomenike kulture.
Tako sam prvo otišla do kuće u ulici Svetozara Markovića 5 (u dokumentima se naziva zgradom). Ona je u vreme moje posete bila okružena građevinskom ogradom zajedno sa susednim placem (gde je nekada stajala kuća sa br. 3) jer se tu gradi neka nova zgrada. Ali, koliko sam videla na osnovu projekta koji je istaknut na gradilištu, ta nova savremena zgrada, tj, njeno neposredno okruženje će obuhvatati i ovu staru kuću koja svakako ne bi trebalo da se dira (osim u slučaju da treba da se restaurira).
U svakom slučaju, ova kuća u kojoj, koliko mi se čini, niko ne živi, podignuta je dvadesetih godina XIX veka u stilu koji je bio tipičan za kuće po gradovima Srbije iz tog doba. U njoj je stanovao savetnik kneza Miloša, pošto je u to vreme Kragujevac bio srpska prestonica.
Kuća je sagrađena u bondruk tehnici, ali se to ne vidi zbog fasade. Krov je na četiri vode i prekriven ćeramidom, a ističe se trem u prednjem delu kuće sa drvenom ogradom i stubovima. Na kući postoji i tabla koja jasno navodi da je „ovaj istorijski spomenik pod zaštitom države“.
U ulici Svetozara Markovića u Kragujevcu postoji čak 5 kuća iz prve polovine XIX veka, ali u dokumentaciji (i pisanoj i kartografskoj) postoji čitav haos u vezi sa brojevima i lokacijom tih kuća. Ja sam krenula da vredno i predano istražujem (ponekad postoje dobre strane opsesivnog tipa ličnosti), pa sam na mestu koje je obeleženo na karti koju sam imala tragala za narednom starom kućom, ali sam jedino pronašla par objekata koji pripadaju Crvenom krstu Kragujevca i gde svoje kancelarije ima lokalni Ombudsman za grad Kragujevac.
Moje istraživanje nije bilo uzalud. Ovde konkretno nema nikakve stare kuće, ali sam zato naišla na tablu koja je tu postavljena u čast škotske lekarke, Elizabet Ros (1878-1915), koja je 1915. godine, u vreme Prvog svetskog rata, došla u Kragujevac na poziv srpske vlade da bi lečila vojnike i civilno stanovništvo obolele od tifusa. Nažalost, i ona sama se zarazila i na svoj 37. rođendan je i preminula od tifusa u Kragujevcu, gde je i sahranjena.
Elizabet Ros nije jedinstven slučaj i više žena lekara, konkretno iz Škotske, boravilo je u Srbiji tokom Prvog svetskog rata i lečilo kako vojnike tako i civile. Ja sam prethodno već pisala o još jednom takvom primeru iz Mladenovca (videti: https://svudapodji.com/mladenovac-arandjelovac/).
A što se tiče starih kuća, već na sledećem broju, u ulici Svetozara Markovića 9, zvanično se nalazi još jedan spomenik kulture, kuća dr Ilije Kolovića iz prve polovine XIX veka. Dr Ilija Kolović je bio lekar Kragujevačkog okruga i narodni poslanik, a umro je kao i dr Ros, 1915. godine od tifusa lečeći druge od te iste bolesti. Njegova kuća predstavlja još jedno važno nepokretno kulturno dobro. Ali, da li je to tako? Ne baš. Ovde sam naišla na potpuno rasturenu kuću. Bila sam zgranuta!
Koliko sam uspela da pronađem na internetu, vlasnica kuće (koju je kupila 1989. godine) je htela da je rekonstruiše i ranije se obraćala Zavodu za zaštitu spomenika kulture ali joj on „nije dozvolio da bilo šta na njoj menja“. Kuća je onda značajno oštećena u požaru 2020. godine. Ne znam šta se dalje dešavalo između vlasnice i zavoda, ali je „preduzimljiva“ vlasnica 1. maja 2023. godine bez ikakve dozvole angažovala jedan bager i rešila da sruši kuću, sa namerom da „napravi identičnu od čvrstog materijala“ (tako je žena izjavila novinarima). Ja skoro nisam čula nešto toliko glupo.
Da se ja pitam, a naravno ne pitam se, ti koji su krenuli sa uništavanjem spomenika kulture bi morali da plate totalnu restauraciju. Ne bi bio problem ni kada ne bi imali gotov novac – postoji stvar koja se zove rad, pa makar bio i prinudan. Zbog ovakvog zločina, jer ovo je zločin nad kulturom i istorijom čitavog naroda, morali bi da svojim radom otplaćuju restauraciju, pa koliko god to da traje.
Jedino što me je makar malo utešilo na licu mesta, jer sugeriše da ipak nismo totalno raspuštena banda od države, jeste da je ovde bila građevinska inspekcija i da je „gradilište“ zatvoreno. Pošto je postojala ograda, nisam mogla lako da priđem i pročitam dokumenta koja su istaknuta na zidu kuće.
Sudeći na osnovu stanja zadnjeg dela kuće, jasno mi je da objekat svakako nije bio održavan i da je zasluživao da bude propisno obnovljen.
Ne samo da zajedno sa ostalim kućama u ulici iz istog perioda koje su kategorizovane kao spomenici kulture predstavlja izvanrednu sliku graditeljstva u Kragujevcu u vreme kada se Srbija oslobađala od Turske, već je ova konkretna kuća imala i neke svoje specifične odlike koji su je činile veoma vrednom. Između ostalog imala je bogato dekorisane stubove na tremu (deo može malo da se vidi na prvoj slici), tavanice su joj urađene od šašovca, a imala je i zanimljiva lučna vrata na nekim prostorijama. Kuća je, tipično, rađena u bondruku (to se malo vidi na prethodnoj fotografiji), a takođe ima i višeslivni krov sa ćeramidom. Ja se jedino nadam da ona može da se spase.
Na susednom placu, ulica Svetozara Markovića 11, nalazi se spratna zgrada koja je deo osnovne škole „Radoje Domanović“ na kojoj stoji tabla koja kaže da je to zadužbina Milovana Gušića.
Deo današnje osnovne škole „Radoja Domanovića“ čini i „Stara škola u Kragujevcu – zadužbina Milovana Gušića“ (zvanični naziv još jednog spomenika kulture). Međutim, na osnovu dokumentacije koju sam koristila, uključujući i opis objekta, to nije ova konkretna zgrada, već jedna prizemna zgrada u susednoj ulici (kompleks osnovne škole izlazi na dve ulice). Ja sam narednih dana otišla i do te zgrade koja takođe ima tablu na kojoj piše da je to zadužbina Milovana Gušića.
Odmah posle novijeg dela osnovne škole „Radoje Domanović“, u ulici Svetozara Markovića 15, nalazi se i plac sa kućom iz prve polovine XIX veka koja nosi naziv „Kosovska prizemljuša“. Ime je dobila po stilu izgradnje, a nije poznato kome je prvobitno pripadala.
Inače, onaj haos u dokumentaciji u vezi sa brojem kuće važi i u ovom slučaju, tako da se ona može naći kao „Kuća u ul. Svetozara Markovića 17“. Činjenica je da su se brojevi u ulici Svetozara Markovića u Kragujevcu menjali (i ne samo tu, i o tome ću tek da pišem), ali su ispravke unesene samo kod jednog spomenika kulture u ovoj ulici.
Dakle, ova konkretna kuća koja je uvek služila za stanovanje nema nikakvih posebnih graditeljskih odlika, tu su bondruk stil izgradnje i krov na četiri vode od ćeramide, ali se ona ipak smatra značajnom pre svega zbog vremena nastanka, a to je bilo doba pre oko 200 godina kada je Kragujevac bio prestonica Srbije.
Ja sam ovde prošla par puta, pa sam tako snimila ovu kuću i stojeći na drugoj strani ulice, što takođe daje jedan specifičan ugao gledanja i na samu kuću, plac i ogradu, ali i u odnosu na zgradu osnovne škole na levoj strani slike.
Inače, ovog sunčanog dana sam ponovo prošla i pored razrušene kuće u ulici Svetozara Markovića 9. Jako potresan i tužan prizor. To je spomenik kulture.
Ali, da se ipak vratim na lepše stvari i svakako najuspešniju priču u vezi sa ovim starim kućama.
Odmah pored kuće u ulici Svetozara Markovića 15, nalazi se još jedna koja predstavlja spomenik kulture, a takođe je sagrađena u prvoj polovini XIX veka (za nju u dokumentaciji postoje čak tri broja – 7, 17 i 19). Proverila sam na licu mesta. U pitanju je kuća u ulici Svetozara Markovića 17, a zovu je i Denin konak.
Ova kuća je svojevremeno podignuta da bi u njoj stanovao Nedeljko Stojković koji je poznatiji kao knez Dena, a radio je kao državni službenik u vreme kneza Miloša. Kuća je urađena u bondručnoj konstrukciji, ima krov blagog nagiba na četiri vode koji je pokriven ćeramidom, a posebno je odlikuje uzdignuti trem sa doksatom sa ogradom od šašovca. Ono što priču o ovoj kući čini uspešnom jeste da je ona u potpunosti dobro očuvana i da se dobro održava (barem ono što može da se vidi spolja), a vremenom je tu otvoren i restoran.
Koliko sam čula od ljudi iz Kragujevca, ovo je prilično dobar restoran, samo što ja nisam imala priliku da tu odem i to mi je žao. Svakako ću prilikom sledeće posete Kragujevcu upravo ovde da dođem. Makar da popijem kafu, ako ne budem imala vremena za više.
Ono što takođe odlikuje ovu kuću je i natkriveni bunar koji se nalazi odmah pored ulice. On se vidi na sledećoj fotografiji koju sam takođe snimila jednog dana kada je sijalo sunce.
I, konačno, par placeva dalje nalazi se i kuća, takođe iz prve polovine XIX veka, koja je kategorizovana kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. U dokumentaciji se vodi kao „Kuća u ul. Svetozara Markovića 23“ mada je uneta ispravka koja kaže da je to zapravo na broju 21 (što je i tačno).
Kuća obuhvata i podrumske prostorije, a takođe postoji i trem na bočnoj strani u odnosu na ulicu i tu je i ulaz u kuću.
Temelj i podrumski zidovi su napravljeni od lomljenog kamena, a zidovi kuće su od opeke, što je čini drugačijom u odnosu na prethodno pomenute.
Kuća je svojevremeno podignuta za protu Miloja Barjaktarovića, ali ono zbog čega je proglašena za spomenik od izuzetnog značaja jeste činjenica da je u njoj živeo i radio od 1873. do 1875. godine Svetozar Marković (1846-1875), uticajni srpski socijalista, publicista i politički aktivista. Ujedno se i čitava ova ulica zove po Svetozaru Markoviću.
Danas se u ovoj kući nalazi etnografski deo postavke Narodnog muzeja u Kragujevcu. Ono što i ovaj muzej, kao i ostale važnije muzeje u Kragujevcu čini izuzetno loše organizovanim i nepodobnim za posete i popularizaciju jeste njihovo radno vreme.
Muzej „Kuća Svetozara Markovića“ otvoren je četiri dana nedeljno, a to ne uključuje vikend, i to od 9 pre podne do 3 popodne! Dakle, u vreme kada bi odrasli trebalo da rade, a deca i mladi idu u školu ili na fakultete. Ne znam kome su namenjeni ovi muzeji. Nezaposlenima, besposlenima, penzionerima...?
U svakom slučaju, ovim sam završila obilazak starih kuća koje služe kao svedočanstvo graditeljstva u prestonom Kragujevcu i drugih detalja koji se nalaze u ulici Svetozara Markovića.
Nešto dalje, u istoj ulici, postoji još jedan objekat koji predstavlja nepokretno kulturno dobro, ali o tome i o drugim spomenicima kulture u Kragujevcu nešto više u narednim nastavcima priča sa putovanja.