Kragujevac, 2024, 5. deo (Kragujevac)

Osim pojedinačnih spomenika kulture, u centru Kragujevca postoji i nepokretno kulturno dobro od velikog značaja i to u vidu prostorne kulturno-istorijske celine pod nazivom „Urbanističke celine, ul. M. Tita, ul. Lole Ribara, ul. 27. marta, ul. Crveno barjače“. Ovaj deo grada je krenuo da se razvija u drugoj polovini XIX veka i početkom XX veka, i tada su počeli da se rade urbanistički planovi, pa se razvoj grada kretao u nekom organizovanom ili planiranom pravcu, prateći savremena kretanja.

Toj prostornoj kulturno-istorijskoj celini pripada i ulica Kralja Aleksandra I Karađorđevića, koju sam već pominjala u prethodnom nastavku priča o obilasku Kragujevca i njegovih spomenika kulture.

Ulica Kralja Aleksandra I Karađorđevića, detalj

U ovoj ulici se nalazi i spomenik kulture koji takođe predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja (!!!). U dokumentaciji se vodi kao „Zgrada u ul. Maršala Tita 121“, a danas je to ulica Kralja Aleksandra I Karađorđevića. Što se broja tiče – nije izvesno. Mogao bi da bude i 19 i 21. Ovo o čemu se radi.

„Zgrada u ul. Maršala Tita 121“ (to se odnosi na malu kuću s desne strane)

Kuća je podignuta u XIX veku i jasno je da njena arhitektura nije ni po čemu zanimljiva, ali se njena istorijska vrednost smatra dovoljno velikom da je proglašena za nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Razlog za ovo je da je od 1873. do 1875. godine ovde postojala Kragujevačka društvena štamparija u kojoj je Svetozar Marković (1846-1875), uticajni srpski socijalista, publicista i politički aktivista (jedan od osnivača Socijalističkog pokreta u Srbiji) uređivao i štampao dva lista u kojima je objavio i veliki broj ekonomskih i političkih članaka.

„Zgrada u ul. Maršala Tita 121“

Ako se prethodna fotografija malo bolje pogleda, na njoj se vidi polu-krug u kojem je ispisano sledeće: „Odavde je štampanom reči Svetozar Marković širio svoje revolucionarne ideje. „Naša glavna zadaća je da znanje koje mi imamo što dalje rasprostremo i poglavito da se brinemo kako ćemo pronići u samu masu naroda“.“

Apsolutno ne mogu da se otmem utisku da je glavni kriterijum u proglašavanju ove kuće za spomenik kulture upravo ova „socijalističko-revolucionarna“ crta Svetozara Markovića koji je značajno pre pojave Komunističke partije i Drugog svetskog rata govorio o „narodnim masama“, „revoluciji“ i sl. To ga je ozbiljno dobro kvalifikovalo u očima socijalističkih vlasti nakon Drugog svetskog rata. (Po njemu je i grad Jagodina decenijama (1946-1992) nosio naziv Svetozarevo).

Ja ni na koji način ne umanjujem istorijski i društveni značaj Svetozara Markovića, ali samo želim da istaknem određene elemente za koje smatram da su predstavljali glavne kriterijume prilikom određivanja nivoa zaštite ili kategorizacije određenih kulturnih dobara. Uostalom, u međuvremenu je ova zgrada spojena preko bočnog zida u prizemlju sa susednom zgradom, pa je taj prostor objedinjen u prodavnicu koja danas nudi obuću. Toliko o velikom značaju ovog spomenika kulture.

A što se tiče broja, ta druga kuća ima iznad ulaza broj 17, samoposluga u nastavku se vodi kao broj 23, a između je samo ova jedna manja zgrada sa adresom nekadašnje ulice Maršala Tita br. 121.

Prostornoj kulturno-istorijskoj celini u centru Kragujevca koja predstavlja spomenik kulture od velikog značaja pripada i ulica Crvenog barjaka (ili Crveno barjače, kao što piše u dokumentaciji), kao jedna od urbanističkih celina u središtu grada.

Ova ulica je formirana još u doba kneza Miloša, a svoj naziv je dobila po događajima s početka 1876. godine. Naime, na lokalnim izborima u Kragujevcu krajem 1875. godine, pobedila je radikalno-socijalistička opcija, ali su liberali rešili da ponište izbore pa su zakazali nove za 27. februar 1876. godine. Ipak, i na tim izborima su pobedili socijalisti (sledbenici dela Svetozara Markovića) i oni su to proslavili marširajući kroz grad i noseći crveni barjak koji su sašile dve sestre (zanimljivo mi je da se zna i ovaj podatak, kao i njihova imena). Ovakav razvoj događaja, zajedno sa izveštajem da su prilikom marša uzvikivane parole „Živela republika!“ uznemirili su kralja Milana Obrenovića (1854-1901) koji se plašio da se u Srbiji ne desi „Pariska komuna“ (1871). Kralj je poslao vojsku pa je bilo i mrtvih i ranjenih, kao i uhapšenih.

Nekada su u ovoj ulici postojale brojne kuće sa baštama, a danas ima i novih zgrada i starih, a sve se nekako nadovezuje na obližnju pijacu, pa ima i puno manjih radnji, kao i tezgi na trotoaru.

Ulica Crvenog barjaka, detalj

Prekoputa ulaza u prostor novije pijace se nalazi i jedna zgrada koja meni deluje prilično impresivno.

Ulica Crvenog barjaka, detalj

Ali, još mi je impresivnije bilo kada sam videla prostor glavne gradske pijace, Gradske tržnice, koja se renovira.

Gradska tržnica u fazi obnove

Naime, ovde mi se dopalo i da se ova zgrada pijace obnavlja i da je postavljena ograda koja prikazuje kako bi to trebalo da izgleda na kraju. Doduše, čula sam od Kragujevčana sa kojima sam bila u kontaktu da ovo ovako stoji već par godina, ali, eto, ja se nadam da će ovaj objekat da bude propisno obnovljen i vraćen svojoj funkciji. Iskreno rečeno, u martu 2024. godine, nigde nikoga nisam videla da ovde i radi i čitavo gradilište je delovalo zatvoreno i pusto.

Gradska tržnica u fazi obnove

Gradska tržnica se nalazi pored Malog parka u kojem je jedan spomenik kulture, ali ću o tome da pričam nešto kasnije. Sada želim da se još bavim prostornom kulturno-istorijskom celinom u centru Kragujevca.

Naime, na kraju ulice Crvenog barjaka, između nekakvih kaveza koji valjda služe kao skladište, ugledala sam i prolaz koji vodi do još jedne stare kuće koja me je podsetila na onih nekoliko koje se nalaze u ulici Svetozara Markovića, a koje su spomenici kulture.

Zapuštena stara kuća na kraju ulice Crvenog barjaka

Ova kuća nije bila na mom spisku spomenika kulture na nacionalnom nivou, mada se meni čini zbog krova, odžaka itd., da bi takođe mogla da bude iz XIX veka. Ne znam koji se kriterijumi gledaju kada se nešto proglasi spomenikom kulture, a nešto ne. To je dilema koja mi se često pojavi u mislima kada vidim neke od objekata, bilo zato što pomislim da to zaslužuju, a nisu, ili obrnuto. Ova kuća je evidentno u lošem stanju, barem je ulaz takav, i ona gotovo sigurno čeka da se pojavi neki investitor koji će je srušiti i iskoristiti plac.

Ali, nisu sve lepe kuće i zgrade u ovom delu grada zapuštene. Čak je sasvim jasno da je krenulo sa obnavljanjem fasada nekih od njih. Recimo, u ulici 27. marta koja takođe predstavlja značajnu urbanističku celinu u okviru nepokretnog kulturnog dobra od velikog značaja o kojem sada pričam.

Ul. 27. marta, detalj

Kao što se vidi sa prethodnih slika, neke od zgrada koje ovde postoje su veoma lepo restaurirane, barem njihove fasade, ali ima i nekih koje još čekaju, poput jedne zgrade iz 1931. godine na suprotnoj strani.

Ul. 27. marta, detalj

I ulica Kralja Petra I koja preseca ulicu 27. marta, a predstavlja nastavak ul. Kralja Aleksandra I Karađorđevića, takođe pripada prostoru I zone zaštite. Tu sam snimila jednu zgradu lepe, obnovljene fasade koja zapravo zauzima čitav blok.

Ul. Kralja Petra I, detalj

Jedan kraj ove zgrade izbija na Trg Radomira Putnika, a tu se, između ostalog, nalazi i Palata kulture u Kragujevcu. Više o ovoj znamenitoj zgradi malo kasnije.

Ul. Kralja Petra I i Palata kulture u Kragujevcu

U ul. Kralja Petra I sam prošetala i pored Trga narodnih heroja koji je poznat i kao Trg Kod krsta. Naime, kako se Srbija postepeno oslobađala od Turske, tako je od 1830. godine bilo dozvoljeno da se održavaju vašari i praktikuje slobodna trgovina, a na ovom mestu je bila organizovana pijaca. Pošto je ovo postalo redovno mesto okupljanja ljudi, tu je postavljen i drveni krst, što je sa svoje strane simbolizovalo prelazak iz islamske Otomanske imperije u hrišćansku Srbiju. Ne treba zaboraviti da je u ovo vreme upravo Kragujevac bio glavni grad Srbije (1818-1841). Kada su komunisti došli na vlast posle Drugog sv. rata, krst je uklonjen (1946.).

Ali, ovaj trg koji ima izduženi ovalni oblik, kao istaknuti prostor u okviru centra grada, korišćen je tokom Drugog sv. rata i kao mesto gde su bešeni skojevci i partizani koji su uhvaćeni u gradu i okolini. To je bilo da bi se narod zaplašio. Mislim da nije uspelo. U svakom slučaju su na ovom mestu u masovnoj grobnici sahranjeni i borci ubijeni u okolini Kragujevca; smatra se njih 62.

Posle Drugog sv. rata, ovde je postavljeno prvo spomen-obeležje, a vremenom trg dobija svoj zvanični naziv Trg narodnih heroja koji i dalje važi.

Tokom devedesetih godina XX veka, na trgu je kod spomen-kosturnice podignuta i fontana u vidu kamenog cveta, a vraćen je i krst, kao i kolokvijalni naziv za trg – Kod krsta. Nažalost, mada sam više puta ovde prolazila, nisam snimila krst, ali ima par detalja sa samog trga.

Trg narodnih heroja, detalj

Prostornoj kulturno-istorijskoj celini od velikog značaja po zvaničnoj ketegorizaciji pod nazivom „Urbanističke celine, ul. M. Tita, ul. Lole Ribara, ul. 27. marta, ul. Crveno barjače“ pripada i ulica Lole Ribara. U toj ulicu su istorijski gledano uglavnom postojale zanatske radnje i dućani. I danas je slična situacija, ali mi se izgled kuća i tih „zanatskih radnji i dućana“ čini previše zbrkan.

Ul. Lole Ribara, detalj

Na kraju ulice Lole Ribara se nalazi i hotel „Zelengora“ koji je jedna od zadužbina Milovana Gušića (1822-1891), trgovca i pešadijskog kapetana prve klase. Na sledećoj fotografiji se vidi kupola koja je deo hotela.

Ul. Lole Ribara, detalj

Kada se od hotela „Zelengora“ krene ka ulici 27. marta ulicom Miloja Pavlovića prolazi se i pored još jednog spomenika kulture, a to je Vatrogasni dom u Kragujevcu, velika zgrada koja se nalazi na uglu ulica u strogom centru grada, a između ostalog je karakteriše i petospratna kula. Zanimljivo je da sam čitala da je zgrada projektovana od strane najvećih arhitekata tog vremena u Srbiji i da predstavlja „reprezentativni objekat eklektizma“ u Kragujevcu.

Vatrogasni dom u Kragujevcu

Zgrada je podignuta u periodu od 1933. do 1936. godine kao zadužbina Jelene N. Radojkić i taj njen dar Kragujevčanima se i dalje poštuje. Na sledećoj slici se vidi tabla sa njenim imenom, a tu je i zastava.

Vatrogasni dom u Kragujevcu, detalj

Zgrada se i dalje koristi za potrebe vatrogasaca, ali je se na njenom spratu nalazi i jedna teretana. U vreme mog prolaska ovde, vatrogasna vozila su bila lepo parkirana i nije bilo potrebe za njima.

Vatrogasni dom u Kragujevcu, detalj

Par desetina metara dalje, na drugoj strani ulice i sada već na uglu sa ulicom 27. marta, nalazi se još jedan spomenik kulture, a to je velika Zgrada „Ured“ u Kragujevcu, sagrađena 1931. godine.

Zgrada „Ured“ u Kragujevcu

Zgrada je podignuta za potrebe ureda za zdravstveno osiguranje radnika, ali je ona kao građevina pre svega bitna jer je urađena po projektu profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Bogdana Nestorovića (1901-1975). U zgradi su osim administrativnih prostorija bile i ordinacije i različita medicinska odeljenja, uključujući i parna kupatila sa kadama i sl, za fizikalnu terapiju. Danas se u ovoj zgradi nalazi Institut za javno zdravlje u Kragujevcu.

Kada se ovde pređe ulica 27. marta dolazi se do Trga Radomira Putnika, a tu se, između ostalog, nalazi i Palata kulture u Kragujevcu.

Zgrada „Ured“ (levo) i Palata kulture u Kragujevcu (desno)

Zgrada se u dokumentaciji spomenika kulture naziva „Zgrada Okružnog suda“, pošto su se do skoro u njoj nalazile prostorije suda, mada je zgrada prvobitno sagrađena za potrebe Okružnog načelstva.

U svakom slučaju, zgrada predstavlja nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja, a podignuta je u periodu od 1902. do 1904. godine.

Palata kulture u Kragujevcu

Zgrada je podignuta kao reprezentativni objekat jer je početkom XX veka postojala ne samo potreba za ovakvim građevinama, već i težnja da izgradnjom velikih državnih zgrada Srbija počne da hvata korak sa razvijenijim zemljama Evrope. Tako je njen arhitekta, Nikola Nestorović (1868-1957), inače otac prethodno pomenutog Bogdana Nestorovića, arhitekturu studirao u Berlinu.

Na pročelju se posebno ističe centralni rizalit, a tu je i veliko mnoštvo različitih dekorativnih elemenata. Iznad rizalita je postavljena četvorostrana kupola čiji je vrh zaravnjen, a desno i levo na vrhu rizalita se vide ženske figure „Pravda“ i „Zakon“.

Palata kulture u Kragujevcu, detalj

U toku Prvog sv. rata, od 26. jula 1914. do 23. oktobra 1915. godine, u ovoj zgradi je bila smeštena srpska Vrhovna komanda, a danas se ispred vidi spomenik Radomiru Putniku po kojem je i čitav ovaj trg dobio svoje ime.

Naime, Radomir Putnik (1847-1917) je bio načelnik Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Srbije i tokom Balkanskih ratova (1912-1913) i tokom Prvog sv. rata. On je bio glavni strateg srpske vojske u ovim vojnim sukobima, a zbog velikog uspeha u Kumanovskoj bici je 1912. godine dobio čin vojvode, što je ekvivalent činu feldmaršala.

Ovo me ujedno dovodi i do promene naziva ovog objekta, od Zgrade Okružnog suda do Palate kulture. Naime, nakon preseljenja pravosudnih organa u namenski podignutu Palatu pravde, ova velika građevina u centru Kragujevca je ostala bez stanara. Zatim su krenule priče, planovi i predlozi o novoj nameni zgrade. Većina toga se vrti oko korišćenja unutrašnjeg prostora za biblioteku, arhiv i lokalni zavod za zaštitu spomenika kulture, ali sam videla da se govori i o tome da se u zgradi napravi muzej posvećen Prvom sv. ratu i učestvovanju Srbije u istom. To bi, po meni, apsolutno imalo smisla, ali ne znam dokle su planovi u vezi sa svim ovim došli.

U svakom slučaju, očigledno se većina planova vrti oko kulturnog sadržaja koji bi bio smešten u zgradi, pa otud i novi naziv – Palata kulture.

Koliko sam uspela da iskopam na internetu, do skoro je zgrada bila u prilično lošem stanju i, na primer, fasada je otpadala. Sada je to promenjeno i spoljašnji delovi su lepo sređeni, a i sam trg je dobio i neke savremenije elemente, poput jedne fontane. Osim toga, zgrada je noću posebno osvetljena, tako da njena lepota dolazi do izražaja i tada.

Palata kulture u Kragujevcu

Ono što je mene dodatno zanimalo u vezi sa ovom građevinom je i njena unutrašnjost, specifično njen izgled kada se uđe na glavni ulaz, jer se tu, koliko sam čitala, nalazi nekakvo monumentalno stepenište sa monolitnim granitnim stubovima. Ja sam se baš pitala kako ću uopšte i da uđem unutra, jer nisam znala ni šta se unutra nalazi i da li tu išta radi, a kada sam jednom pokušala ujutru da uđem, glavna vrata su bila zaključana.

Ali, tu su onda uskočile srećne okolnosti.

Naime, kada sam otišla to jedno jutro do zgrade i pokušala da uđem unutra, primetim nekakav veliki pano i oduševim se. Iz dva razloga. Prvi je bio da je u toku bila izložba pod nazivom „Amate iz Ksalitle“ u organizaciji Ambasade Meksika u Srbiji i Grada Kragujevca i da je radnim danima bilo otvoreno popodne, tj, posle mojih obaveza. To je sve značilo da ću ja sasvim lepo da uđem u hol Palate kulture, pa se tako i desilo. Jedino mi je mladić koji je radio na prijemnici naglasio da mogu da obiđem samo prizemlje reprezentativnog hola u okviru kojeg je bila postavljena izložba, ali da ne smem da se penjem po zgradi. Poslušala sam ga i jedino sam zavirila u jedan od bočnih hodnika.

Palata kulture u Kragujevcu, detalj

Drugi razlog zašto sam se oduševila kada sam saznala za ovu izložbu jeste da je „amate“ naziv za papir od kore drveta koji se proizvodio u Mezoamerici znatno pre dolaska konkvistadora i koji se koristio za zapisivanje naučnih i religioznih znanja, istorijskih odnosa i administrativnih podataka. Kada su Španci došli i osvojili teritoriju Srednje Amerike, zabranili su upotrebu ovog papira (da bi na taj način uništili svu pisanu istoriju i kulturu starosedelačkih naroda), a vremenom se tradicija amata gotovo izgubila. Ipak, u nekim zabačenim delovima države Puebla je zanatska izrada papira nastavljena, a danas ga najčešće koriste narodni slikari, mi bi ih zvali naivnim umetnicima, iz države Gerero. I sad, postavlja se pitanje šta je mene tu oduševilo.

Slika na papiru amate u okviru izložbe u Palati kulture u Kragujevcu

Pa, davnih dana sam ja bila u Meksiku i tada prolazila kroz državu Gerero. Usput smo stali jer su se pored puta prodavale neke slike koje su ličile na meksičko naivno slikarstvo. Nemajući pojma o čemu se tu radi, moja drugarica Vesna i ja smo kupile po par komada i tako je jedan završio kod mene uramljen. I eto, konačno u Kragujevcu, u martu 2024. godine (skoro 30 godina nakon što sam kupila sliku na papiru amate), ja sam saznala o čemu se tu zapravo radi.

Da, da... Oduševila sam se!

Slika na papiru amate u mom stanu

Menu