Kragujevac, 2024, 7. deo (Kragujevac)
Na levoj obali reke Lepenice koja protiče kroz Kragujevac, u neposrednoj blizini Lučnog mosta br. 1 poznatog i kao Gornji most, nalazi se Mali park sa Spomenikom palim Šumadincima.
U prvoj polovini XIX veka ovde je po nalogu kneza Miloša bilo podignuto Praviteljstveno (državno) zdanje na Lepenici koje je služilo kao kasarna, ali i kao mesto u kojem su radile razne institucije nove države u nastajanju. Ipak, preseljenjem prestonice u Beograd, 1841. godine, potreba za zgradom je nestala i ona je srušena 1858. godine da bi se tu zasadili jablani duž korita reke.
Danas se u okviru parka može videti i pomenuti spomenik koji je podignut 1932. godine u skladu sa projektom hrvatskog i jugoslovenskog vajara Antuna Augustinčića (1900-1979). Spomenik se sastoji od nekoliko celina: prva je kružna osnova u vidu stepenica, a zatim četvorokraki postament na kojem su između krakova postavljene bakarne ploče sa plitkim reljefom pri čemu svaka ima svoju temu. Na kraju krakova se vide godine različitih vojnih sukoba u kojima su Šumadinci davali svoje živote za oslobođenje Srbije (1804, 1815, 1912 i 1914.), a iznad svake godine je po jedna grupa vojnika u borbenom stavu i u uniformama koje zajedno sa opremom odražavaju ova različita vremena. U sredini se uzdiže centralni stub na kojem je figura devojke sa desnom rukom ispruženom u vis u kojoj je kruna.
Kao podsetnik, 1804. godine je izbio Prvi srpski ustanak, 1815. je označio početak Drugog srpskog ustanka, 1912. godine je započeo Prvi balkanski rat, a 1914. i Prvi svetski rat.
Na drugoj strani ulice Vuka Karadžića u odnosu na Mali park nalazi se i kompleks pod nazivom "Dvor kneza Miloša Obrenovića“.
Kada je Kragujevac bio prestonica Srbije (1818-1841), prvo je knez Miloš vladao odavde, od 1818. do 1839., a zatim je i njegov sin Mihailo, od 1839. do 1841. godine. Tada je u okviru ovog dela grada postojalo nekoliko objekata koji su činili Dvor kneza Miloša Obrenovića – tri konaka i više pomoćnih građevina, a sve je bilo okruženo palisadama.
Od tog dvorskog kompleksa i ta tri konaka, do danas je preživeo samo Amidžin konak i tu se nalazi muzej. Takozvani Šareni konak je izgoreo 1884. godine, dok je Milošev konak uništen u nemačkom granatiranju Kragujevca 1941. godine. Na jednoj informativnoj tabli koja je ovde postavljena, mogu da se vide fotografije iz 1860. godine koje prikazuju sva tri konaka. Mada svakako ni na koji način nije loš, čini mi se da je preživeli Amidžin konak najmanje slikovit. Ova druga dva su bila apsolutno prelepa.
Amidžin konak je sagrađen 1818. godine, a svoje ime je dobio po Simi Milosavljeviću-Paštrmcu zvanom Amidža koji je bio ustanički barjaktar i upravnik kneževog dvora. Ova kuća se koristila za stanovanje i Amidžino i drugih dvorjana koji su bili u stalnoj službi kneza, a takođe bi tu odsedali i lokalni kneževi kada bi poslom dolazili u prestonicu. Danas je tu postavka Narodnog muzeja u Kragujevcu koji kao i ostali muzeji u ovom gradu ima čudno radno vreme (od 8 ujutru do 3 popodne, samo radnim danima).
Zbog toga sam svoju posetu morala da prilagodim tako što sam ovde došla upravo u 8 ujutru, pre nego što je trebalo da odem da radim. Čitav ovaj prostor, sa objektima, danas koristi Narodni muzej u Kragujevcu i tu ne može ni da se uđe pre otvaranja, jer su kapije zaključane. Ali, ovako rano je takođe sve bilo veoma mirno i jedino su mi u parku društvo pravili golubovi grivnaši (Columba palumbus) koji su najveća evropska vrsta goluba.
Prvo sam krenula ka Amidžinom konaku, a tu sam prošla i pored spomenika knezu Milošu (r. 1780 ili 1783-1860) (v. 1817-1839 i 1858-1860).
Ali, kada sam došla do Amidžinog konaka, vrata sa trema su bila zaključana, pa sam se zato malo vratila i pokucala na vrata u bočnom krilu objekta. Tu su neke žene već radile, a jedna je ustala da mi otključa vrata muzeja i naplati kartu.
Što se tiče samog konaka, prvobitno je u prizemlju bio smešten podrum, pošto je objekat podignut na padini, dok su na spratu bile stambene prostorije. Na severnoj i istočnoj strani je trem koji i dan-danas postoji, dok su na južnoj strani dva erkera koji se vide na jednoj od prethodnih fotografija. Međutim, koliko sam čitala, unutrašnjost konaka je vremenom dosta izmenjena, tako da se nisu očuvale, na primer, dekorativne drvene tavanice.
U svakom slučaju, glavni deo postavke je bio u podrumu i tu sam malo prošetala i povremeno čitala lepo predstavljene tekstove o istoriji Kragujevca i ovog dela Šumadije.
Naime, morala sam malo da budem i brza da bih stigla na posao. Zato sam se na kraju posete javila onim ženama, tako da znaju da je muzej ponovo prazan i da mogu da ga zaključaju.
Malo dalje od Amidžinog konaka se nalazi i savremeni objekat u kojem je galerija Narodnog muzeja u Kragujevcu. One ljubazne žene su mi rekle da tih dana kreće neka izložba pa su me pozvale na otvaranje, ali to je bilo popodne kada sam ja još imala svojih poslovnih obaveza.
U nastavku se nalazi još jedan važan objekat koji predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. To je Knez Mihailov konak koji je na knežev zahtev podignut oko 1860. godine.
Kada se pogleda ovaj konak i Amidžin konak koje fizički razdvaja 50-ak metara, a hronološki 42 godine, vidi se zapravo kvantni skok u razvoju i grada, i države, i graditeljstva. Knez Mihailo Obrenović (r. 1823-1868) (v. 1839-1842 i 1860-1868) je bio pod jakim uticajem evropske kulture, pa se to odražavalo i na nove stilove u izgradnji konaka vladara. Zbog promena koje je u ovom smislu uveo smatra se jednim od najznačajnijih ličnosti u istoriji Srbije. Malo više o ovom vladaru, ali i o mestu njegove pogibije može da se nađe u jednoj mojoj priči (videti: https://www.svudapodji.com/beograd-2022-2/).
I ovu zgradu danas koristi Narodni muzej u Kragujevcu i tu na drugom spratu može da se vidi nevelika, ali lepa muzejska postavka. Ja sam zbog svoje žurbe snimila samo prizemlje gde se prolazi na putu ka izložbenom delu.
Kada sam se od kompleksa Narodnog muzeja u Kragujevcu vraćala prema centru grada, uočila sam i jednu kuću koja je ostavila utisak na mene. Hoću da kažem bila sam impresionirana ostacima divne fasade i užasnim sadašnjim stanjem. Čak postoji i obaveštenje: „Pažnja! Fasada se obrušava.“ Možda ova kuća i ne zavređuje da joj se fasada obnavlja, ali gotovo svaki put kada vidim neke stare, a zapuštene kuće, ja se setim svog tate koji mi je kada smo nekom prilikom prošli pored jedne tako trošne kuće u Beogradu rekao: „Zamisli samo kako su se nekada ljudi radovali kada su se uselili u ovu kuću!“ Ovo ne važi samo za Srbiju. Istim rečima sam se setila svog oca i kada sam komentarisala jednu kuću u Rio de Žaneiru, u Brazilu (videti: https://www.svudapodji.com/brazil-2/).
Nedaleko odavde se nalazi i nepokretno kulturno dobro od velikog značaja koje se, rekla bih, dobro održava i koje je i danas u funkciji. To je Zgrada Gimnazije koja danas nosi naziv Prva kragujevačka gimnazija.
Čak sam mislila i da odem unutra jedno veče jer se tu održavao besplatan klavirski koncert, ali sam bila previše umorna i to sam morala da preskočim. Ipak, dobro je znati da se i takve lepe stvari rade u Kragujevcu, pa treba čovek da se raspita. Takođe sam prvobitno planirala i da idem u pozorište, ali sam, nažalost, i to preskočila zbog umora posle čitavog dana rada i obaveza.
Ali, da kažem nešto o ovom spomeniku kulture. Ova zgrada Gimnazije je podignuta u periodu od 1885. do 1887. godine. To je jedna od najstarijih školskih zgrada u Srbiji koje su projektovane po evropskim uzorima, a podignuta je tako da se nadovezivala na rad gimnazije osnovane u Kragujevcu 1833. godine koja je praktično bila i prva obrazovna ustanova tog ranga u novooslobođenoj Srbiji. Time se nastavljao rad na obrazovanju nacije koji je započeo gotovo paralelno sa borbama za oslobođenje od Turske početkom XIX veka. Već sam o tome pisala u više navrata.
U ovoj školi su se i obrazovali, ali su tu i predavali neki od najznačajnijih Srba i time je ova ustanova dala ogroman doprinos obrazovanju, kulturi i nauci u čitavoj zemlji. Mada nije ni pogađao gimnaziju u Kragujevcu, niti je predavao u njoj, na platou ispred Gimnazije se nalazi i spomenik Vuku Karadžiću zbog njegovog nemerljivog doprinosa srpskoj kulturi i jeziku (videti: https://www.svudapodji.com/banja-koviljaca-6/).
Još jedan zanimljiv spomenik, ali vezan za značajno skorije doprinose i to u oblasti muzike, nalazi se na drugoj strani ulice. U pitaju je spomenik rok-grupi „Smak“.
Rok-grupa „Smak“ je osnovana u Kragujevcu 70-ih godina XX veka. Mada sam ja više poklonik pop-muzike i sladunjavih melodija, ima nekih „tvrdih“ pesama koje jako volim. Jedna od njih je i pesma „Crna dama“ od Smaka.
Mnogi smatraju da je vođa grupe, gitarista Radomir Mihailović – Točak, najbolji rok-gitarista u našoj zemlji. Ja o tome ne mogu da sudim, ali evo i jedne poznate instrumentalne pesme grupe Smak:
Ali, da se na kratko vratim na zgradu Gimnazije u Kragujevcu. Osim po lepim pričama vezanim za obrazovanje, ona je u istoriji poznata i po stravičnoj tragediji iz Drugog svetskog rata kada su Nemci iz učionica poveli brojnu decu i profesore i odveli ih na streljanje. I to me dovodi do još jednog nepokretnog kulturnog dobra koje je od izuzetnog značaja. U pitanju je znamenito mesto koje se u dokumentaciji naziva „Spomen-park „Kragujevački oktobar“ u Šumaricama“ i koje svako ko dolazi u Kragujevac treba da poseti.
Šumarice su deo Kragujevca zapadno od grada i kao što se iz naziva može zaključiti to je područje pokriveno šumom, s tim da je šume verovatno više bilo ranije.
Već sam u prethodno pomenutim pričama iz zapadne Srbije (https://www.svudapodji.com/banja-koviljaca-6/) govorila o nemačkim streljanjima civila u selu Draginac 1941. godine, pa sam tada pomenula i streljanja civila u Kragujevcu i Kraljevu, kao i povode za ove zločine. Sve u svemu, nemačka komanda je uvela pravilo da za svakog ranjenog nemačkog vojnika bude streljano 50 Srba, a za svakog ubijenog 100 Srba. Time su želeli za zastraše i smire lokalno stanovništvo. Nisu uspeli, pa su posle izvesnog vremena odustali od te prakse.
Najveći zločin se desio upravo ovde u Šumaricama kada su 20. i 21. oktobra 1941. godine, Nemci streljali najmanje 2794 civila, uključujući i decu – đake koje su izveli iz učionica Gimnazije. Kako sam kao dete čula, ovo je toliko ozlojedilo stanovnike Kragujevca da se godinama nakon završetka rata, pa verovatno posle i uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Nemačkom, na ulazu u Kragujevac nalazila tabla na kojoj je pisalo da se Nemcima ne savetuje da uđu u grad jer ne može da im se garantuje bezbednost.
Naravno, vremena su se promenila, neke rane više ne bole kao nekada i danas je ovaj spomen-park ujedno i šetalište za stanovnike Kragujevca i okoline, kao i za posetioce. I domaće i inostrane. A verujem i da su Nemci danas tu bezbedni. Mada neke stvari nikada ne treba zaboraviti, treba ih oprostiti – ne zbog druge strane, već zbog mira u našoj nacionalnoj duši.
Spomen-park se prostire na površini od preko 352 ha i kroz njega prolazi glavni put koji vodi zapadno od grada. Ja sam tim putem i stigla u Kragujevac kada sam prvog dana išla da posetim manastire Drača i Divostin. Tom prilikom sam, kao što sam i napisala, ovde svratila samo da bih se podsetila rasporeda važnih spomenika, a tom prilikom sam snimila i muzej. Sada ponavljam fotografiju objavljenu u 2. delu priča o obilasku Kragujevca i okoline, a mogu da dodam i da je ovo jedini muzej u Kragujevcu koji ima „normalnije“ radno vreme za posetioce – muzej je otvoren svaki dan.
Spomen-park „Kragujevački oktobar“ je formiran 1953. godine na prostoru u okviru kojeg su u oktobru 1941. godine streljani i sahranjeni civili iz ovog kraja (nisu stradali samo građani Kragujevca, već i stanovnici nekih od okolnih sela). U vreme formiranja spomen-parka, na vlasti u Jugoslaviji su bili predsednik Josip Broz Tito (r./v. 1892/1944-1980) i Komunistička partija. Spomen-park je urađen u skladu sa takvim stanjem stvari i tim vremenom, ali to ni najmanje ne ublažava činjenice vezane za nacistički zločin. Ovo pominjem više da bi se na taj način objasnilo postojanje nekih spomenika i nekih ispisanih parola.
Recimo, u neposrednoj blizini muzeja nalazi se spomenik „Večni plamen slobode“ i na obližnjem postolju je navedeno da je taj plamen 2. oktobra 1978. godine zapalio predsednik SFRJ (Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) i SKJ (Savez komunista Jugoslavije). Tito je odavno umro, Jugoslavije odavno više nema, a mislim da i plamen dugo nije goreo.
Kroz park vodi kružni put dug 7 km i hodajući njime mogu da se vide mesta gde se nalazi 30 masovnih grobnica. Njih 10 je vremenom dobilo i svoje posebne spomenike. Osim toga, u okviru spomen-parka nalazi se i Memorijalni kompleks „Slovačko groblje“ (iz I sv. rata, koje nisam uspela da posetim) i Staro vojničko groblje (koje jesam posetila).
Kada se krene putem (u smeru kazaljke na satu), vrlo brzo se naiđe na prvu humku-masovnu grobnicu.
Ovde sam snimila središnji nadgrobni spomenik jer mislim da je ilustrativno kakav je tekst tu napisan. Za one koji ne znaju ćirilicu, evo teksta: „Junački, kako ga je vaspitavala Partija, pao je na ovom mestu sa stotinama radnika Toza Dragović, sekretar mesnog komiteta Komunističke partije Srbije i uzviknuo je: „Napijte se srpske krvi, fašistički psi, ali će vas Crvena armija i naši partizani skoro uništiti! Živela KPJ (Komunistička partija Jugoslavije)! Živeli partizani...“.“
Ali, nisu ubijeni samo članovi Komunističke partije. Među streljanima je, između ostalih, bio i sveštenik Andreja Božić kome se pripisuju reči upućene jednom Srbinu koji je masakr i kontakte sa Nemcima iskoristio da se reši svojih protivnika: „Ako je moj život u rukama tvojim, ne treba mi.“
Streljani su i radnici, obični građani, ali i studenti, mlado i staro, uglavnom muškarci, ali i poneka žena, i podaci o nekim detaljima mogu da se nađu na brojim spomen-obeležjima. Ipak, kao što sam već pomenula na 10 mesta su podignuti posebni spomenici. Tako se prvo nailazi na Spomenik bola i prkosa koji se na sledećoj slici vidi levo na travnjaku.
Ovde sam napustila asfaltiranu stazu i spustila se malo niz travnatu padinu do potoka. Početkom proleća 2024. godine, sve je delovalo tako pitomo, ali rasute humke-masovne grobnice ne dozvoljavaju da posetilac zaboravi da je na svetom mestu – mestu velike tragedije jednog naroda, stradanja nedužnih.
I tako se dođe do Spomenika streljanim đacima i profesorima, koji je zamišljen kao ptica slomljenih krila što simbolizuje mladost presečenu u letu. Ovaj spomenik je vremenom postao simbol i čitave tragedije, kao i samog Kragujevca.
Dakle, tog dana, 21. oktobra 1941. godine streljan je i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta i 40 dece uzrasta od 11 do 15 godina – ukupno njih 301. Da, da... bila su to deca, a njih su streljali predstavnici samoproglašene „više rase“.
Što se tiče dece iz škole i njihovih nastavnika koji su privedeni u školi, nastavnicima je bilo ponuđeno da ostanu tamo, ali su oni svi odbili ne želevši da decu puste samu. Poznate su reči i profesora i direktora gimnazije, Miloja Pavlovića (1887-1941), koji je odbio da mu Nemci spasu život rečima: „Pucajte, ja i sada držim čas“. Te reči i njegovo herojsko postupanje su ovekovečeni i u sećanju, ali i u kamenu koji je deo ove spomeničke kompozicije koji se vidi dole levo na sledećoj fotografiji.
Mada je čitav masakr u Kragujevcu predstavljao tragediju, stradanje ovako velikog broja dece ostavilo je posebno jak emotivni pečat na čitavu srpsku naciju. Tako je nastala i u Srbiji čuvena „Krvava bajka“ pesnikinje Desanke Maksimović (1898-1993). I deo te pesme je ugraviran u kamen koji je ovde postavljen: „Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani, i svi umrli u istom danu.“
Posle ovog detaljnijeg zagledanja spomenika, nastavila sam dalje stazom, ali sam se još jednom osvrnula na ovaj deo spomen-parka.
Sledeći spomenik je nazvan „Protiv zla“, rad iz 1991. godine meksičkog vajara Migela Roma koji je ovde spojio i stil Maja i hrišćansku tematiku.
Uskoro sam došla i do spomenika „Kristalni cvet“ koji je posvećen čistačima obuće, tj, Romima koji su najčešće obavljali taj posao i koji su takođe ovde podelili sudbinu ostalih stanovnika Kragujevca i okoline. Ono što je posebno tragično u vezi sa ovim zločinom jeste da je njih bilo 15 i to su sve bila deca uzrasta od 12 do 15 godina!
U oktobru 1941. godine, od 2794 ubijenih civila, velika većina su bili Srbi, ali su stradali i Romi i Jevreji. Postoji i Spomenik streljanim Srbima i Jevrejima, ali je on postavljen van Spomen-parka „Kragujevački oktobar“ u danas naseljenom delu grada, na mestu gde su 20. oktobra 1941. godine ubijena 32 Jevreja i 78 Srba, pa ja tamo sticajem okolnosti nisam ni otišla i nemam fotografiju.
Ono što jesam uradila je bilo da odem i do bronzanog spomenika „100 za jednog“ koji je podignut sredstvima stanovnika Bosne i Hercegovine 1980. godine, kada su narodi i narodnosti Jugoslavije još uvek živeli u nevinoj iluziji o „bratstvu i jedinstvu“.
Spomenici u okviru Spomen-parka „Kragujevački oktobar“ koje sam do sada pominjala nalaze se južno od puta Šumarice-Kragujevac. Severno se mogu videti još nekoliko spomenika, a ja sam to uradila jednog dana kada je bilo oblačno.
Prvo sam otišla do spomenika koji se zove „Kameni spavač“, a posvećen je ljudima iz okolnih sela koji su ovde ubijeni.
Zatim sam otišla i do Spomen-obeležja naroda Hrvatske „Krugovi“ koji je tadašnja Socijalistička Republika Hrvatska (u okviru Jugoslavije) poklonila Kragujevcu 1981. godine. Spomenik se sastoji od sedam čeličnih krugova različite veličine koji reflektuju svetlost na tri masovne grobnice koje se nalaze u ovom delu spomen-parka.
Sledeći u nizu je Spomenik otpora i slobode iz 1966. godine. Jedna figura je već ranjena i pala je, a druga raširenih i podignutih ruku simbolizuje slobodu.
I poslednji spomenik duž kružnog puta kroz Spomen-park „Kragujevački oktobar“ je Spomenik prijateljstva, poklon rumunskog grada Piteštija iz 1994. godine. Autor spomenika je arhitekta Antona Stojku, a spomenik ima oblik otvorene knjige sa listovima koji formiraju broj 21. Moram da priznam da nisam uspela da pronađem ni pravilno pisanje imena autora na rumunskom, ni simboliku broja 21 u ovom slučaju, ali se makar ovaj broj može nazreti.
I ovde, naravno, postoji još jedna humka-masovna grobnica.
Ovde sam završila sa obilaskom spomenika i masovnih grobnica vezanih za događaje iz oktobra 1941. godine, ali se u okviru Spomen-park „Kragujevački oktobar“ nalazi još jedno zanimljivo mesto za obilazak, a to je Staro vojničko groblje gde su sahranjeni stradali u Prvom sv. ratu, Balkanskim i drugim ratovima na području Kragujevca. Ovo groblje se nalazi u sred šume istočno od hotela „Šumarice“.
Nedaleko, i dalje u šumi, je i Spomenik palim ratnicima koji je, kao što piše na njemu, podigla „Zahvalna otadžbina“, a odnosi se na period I sv. rata (1914-1918).
I tako sam ja završila sa obilaskom različitih spomenika i zanimljivih mesta u Kragujevcu i okolini u martu 2024. godine, uključujući i spomenike kulture koje sam pronašla na spisku koji se vodi na nacionalnom nivou. Barem sam mislila da jesam.
Naime, po povratku kući (kao što izgleda da mi se sada već redovno dešava) shvatila sam da sam preskočila jedno mesto – Kompleks „Sokolana“ u Staroj radničkoj koloniji iz 1924. godine. Na osnovu fotografija, to je jedna sasvim zanimljiva prostorno kulturno-istorijska celina.
Pa šta sada da radim? Ništa posebno. Samo treba da sačekam neku sledeću priliku koja će me povesti put Kragujevca i tada ću morati da se potrudim da posetim ne samo Sokolanu, već i da odem u pozorište, a možda i na neki koncert. A to uopšte nije loše kao neki budući plan.
U međuvremenu, evo karte koja pokazuje šta sve jesam posetila i gde se to nalazi: