Krit 2022, 1. deo (Iraklion, Knosos)
Odavno sam poželela da idem na Krit. Pre verovatno više od 30 godina. A onda je želja stavljena po strani. Pojavila se ponovo krajem 2021. godine, pa sam vrlo ozbiljno razmišljala o tome da na Krit odem u januaru, ali mi je par ljudi koji su tamo živeli ili boravili u raznim periodima rekli da januar nije za Krit. Poslušala sam. Imajući u vidu moja interesovanja, takođe sam znala da me ne zanimaju ni letnji meseci i tako sam došla do maja. Smatrala sam da će to biti prilično dobro za ono šta sam planirala da radim na najvećem grčkom ostrvu. A evo šta sam uradila, tj., posetila:
Tim povodom da odmah kažem da Krit ima površinu od oko 8.400 kv. km. Najveća dužina po osi istok-zapad je 260 km, a po osi sever-jug je 60 km. Takođe je to i peto ostrvo po veličini na Sredozemnom moru.
Iz Beograda u maju nije postojao direktan let, pa sam kupila kartu preko Atine, što je bilo veoma važno na kraju, ali je za početak dolazak na aerodrom u Iraklionu, glavnom gradu Krita, bio kasno uveče. Da bih što manje vremena gubila još iz Beograda sam rezervisala taksi koji me je čekao na aerodromu i odvezao do stana koji sam iznajmila za prvih par dana. Mada mi je plan predviđao sveobuhvatno obilaženje ostrva, prvih par dana je ipak bilo vezano za Iraklion (negde se naziva i Heraklion).
Kad već govorim o prebacivanju sa aerodroma u Iraklionu do centra grada, treba reći da je ta udaljenost samo oko 5 km. Osim taksijem, u toku dana se lako može prebaciti i gradskim autobusom. Potrebno je samo preći par stotina metara od izlaska iz aerodromske zgrade da bi se došlo do stajališta (isto u obrnutom smeru važi i za dolazak do aerodroma). Na internetu se naglašava da gradski autobus ne staje ispred samog izlaza iz aerodromske zgrade i da prtljag treba da se nosi do stajališta koje je „na putu“ i to zvuči kao da se prtljag nosi 5 km. Nije baš tako. Mada je taksi svakako udobnija opcija, prednost autobusa je da je 10 puta jeftiniji i to ako kupite kartu u samom autobusu (2 € u odnosu na 20 €). Ako kartu kupite na kiosku kod samog stajališta, cena karte je 1,10 €. Ipak, gradski autobus ne radi 24 h i to treba tačno proveriti. S druge strane, gradski autobus prolazi i pored glavne autobuske stanice u slučaju da posetilac odmah želi da ode nekuda van Irakliona, ali vozi i do centra grada.
Jutro nakon dolaska sam se probudila delimično teška, ali to je verovatno bilo zbog letova i kasnog odlaska na spavanje. Ipak, znala sam da nisam imala nikakve „obaveze“ za ovaj dan, jer sam predvidela samo opuštanje po Iraklionu. Posle razvlačenja po sobi, rešila sam da na jutarnju kafu i neku zamenu za doručak odem u jedan kafe-pekaru u samom centru grada koji mi je preporučio taksista.
Stan koji sam iznajmila je takođe bio u starom delu grada i samo par stotina metara udaljen od mog odredišta za pijenje kafe, ali sam do onde išla, da kažem, cik-cak, jer su uostalom takve i ulice u starom delu Irakliona. Bila sam potpuno zatečena količinom kafića u gradu. Pre podne su oni uglavnom bili prazni, ali kada sam prethodne noći stigla buka koja se čula iz okoline jasno je ukazivala da se kafići i restorani uveče napune.
Taj kafe-pekara u koji sam se uputila nalazi se na središnjem trgu u starom delu Irakliona koji se zvanično zove Trg Elefteriosa Venizelosa, ali je uobičajen naziv „Lavlji trg“. Razlog je sasvim jasan. Na sred trga se nalazi divna fontana iz XVII veka (s tim da neki delovi najverovatnije potiču iz XIV veka), perioda kada su Kritom vladali Mleci, na kojoj su u mnoštvu ukrasnih detalja najupadljiviji lavovi. Tako se i fontana nezvanično zove Lavovi, dok joj je zvanični naziv koji se retko koristi Fontana Morosini. Fontana je svoje zvanično ime dobila po Frančesku Morosiniju, mletačkom duždu u periodu 1688-1694.
Pre nego što sam sela da doručkujem, htela sam da odem do Turist-biroa koji se takođe nalazi u tom delu Irakliona, ali su ulazna vrata biroa bila zaključana. To mi je bilo malo čudno, ali sam rešila da sednem, popijem kafu i nešto pojedem, a u međuvremenu će turist-biro početi svakako da radi. Na kraju krajeva, ja sam bila na Kritu, ostrvu u Grčkoj, turistička sezona je već uveliko krenula, a turistima su često potrebne informacije. Tako sam ja mislila.
Kada sam sela u kafe-pekaru, nakačila sam se na internet, pa sam potražila i Turist-biro, a onda sam shvatila šta se dešava i nisam mogla da verujem. Naime, bila je subota, a Turist-biro ne radi vikendom!!!!!
Pošto sam htela, između ostalog, i da ih pitam kako mogu da se javnim prevozom prebacim do obližnjeg Knososa (to mi je u planu bilo za naredni dan), rešila sam da to proverim preko interneta. Uspela sam da saznam da od Irakliona do Knososa vozi gradski autobus br. 2, videla sam kuda autobus prolazi da bih otišla do najbliže stanice, a onda sam videla i red vožnje i shvatila da gradski autobus na liniji br. 2 narednog dana, a to je bila nedelja, uopšte ni ne vozi!!!
Knosos je od centra Irakliona udaljen oko 5 km i svakako sam narednog dana mogla da uzmem taksi, ali to mi se činilo sasvim bespotrebnim, tako da sam momentalno promenila plan i rešila da odmah, prvog dana, odem da posetim palatu u kojoj je, barem po starogrčkim legendama, živeo kralj Minos, a koja je obuhvatala i ogromni Lavirint u kojem je boravio čuveni Minotaur.
Što se kafea-pekare tiče, po savetu taksiste sam uzela neku pitu od sira, ali moram da priznam da mi se to uopšte nije dopalo. Kelnerica mi je doduše nudila drugu vrstu pite, koja se pravi od tankih kora, ali sam ja mislila da prvo uzmem ovo što mi je savetovao taksista, a neki drugi put tu drugu verziju. Međutim, ono što mi se ovde nije dopalo bio je sir, pa sam onda odlučila da ja u stvari ni ne treba da uzimam pite sa sirom tokom svog boravka u Grčkoj. Jer, na kraju krajeva, ja sam takođe sa Balkana, a ljudi na Balkanu prave pite sa sirom od tankih kora kao najnormalniju stvar. Svako na svoj način. Ja takođe. I baš zbog toga, znam šta mi se sviđa i koja vrsta sira mi se sviđa. Nije bilo nikakvog razloga da ja ovde jedem verziju nečega što i sama pravim, a što mi se manje sviđa od moje sopstvene verzije.
PITA SA SIROM
- 500 g kora za pitu
- 6 jaja
- 500 g belog sira
- 1 čaša jogurta
- pola čaše ulja
- 1 čaša kisele vode
- so i susam
Beli sir se izgnječi i umuti sa tri jajeta. U zavisnosti od debljine kora, 2 do 3 kore se stave jedna na drugu, s tim da se svaka malo poprska uljem. Ne postoji tačno određena količina ulja, jer to stavlja svako po svom ukusu. Ja ne volim suviše masnu pitu, ali ima ljudi koji ih baš takve vole.
Po pravilu, u pakovanju od 500 g kora za pitu bude 15-20 kora, u zavisnosti od njihove debljine. Treba otprilike da se preračuna koliko će na kraju biti urolanih „kobasica“ od kora, da bi se „fil“ podjednako rasporedio, a to se radi ovako: Duž ivice koja je bliža osobi koja pravi pitu, po dužini rasporediti deo fila, a onda urolati kore, ali prilično labavo, tj, ne treba da se kore stiskaju. Tako dobijenu „kobasicu“ staviti u podmazan pleh. Isto uraditi sa ostatkom kora i filom. Kada se sve „kobasice“ od kora stave u pleh, iseći ih na komade; ja obično sečem na četiri komada.
U posudi u kojoj je bio sir, ubaciti preostala tri jajeta, dodati so i umutiti. Zatim dodati jogurt i ulje, pa ponovo dobro umutiti. Dodati i kiselu vodu, pa ponovo sve spojiti. Ovim se pita u plehu dobro zalije, a zatim se po vrhu pospe susam, a može i crni susam.
Peći na 180 stepeni C i kada se izvadi iz rerne i malo prohladi ponovo nožem preći po tragovima gde su komadi pite već bili isečeni.
Što se tiče početka mog boravka na Kritu, jednom od glavnih ulica sam otišla do još jednog poznatog trga u Iraklionu, a to je Trg slobode, a tu je bilo i stajalište gradskog autobusa. Na stanici nije postojala nikakva tabla koja bi navodila brojeve autobusa koji tu stoje, pa sam pitala jednog mladića da li tu staje autobus br. 2 koji vozi do Knososa. Potvrdio mi je, a onda me pitao i da li imam autobusku kartu. Rekla sam da nemam, ali ću kupiti, misleći da ću platiti vozaču kada uđem u autobus. Onda mi je taj ljubazni mladić rekao da je bolje (jeftinije) da kartu kupim u kiosku, a upravo tu kod stanice postoji kiosk (za sitnu hranu, cigarete, osvežavajuća pića...). Baš sam tako i uradila.
Malo sam sačekala, a onda je naišao autobus kojim sam se prebacila do Knososa.
Knosos je naziv za naselje, ali se zapravo ovde dolazi zbog čuvene Palate.
Prvo da kažem da su stanovnici ostrva u Egejskom moru i istočnom Mediteranu još od 3000 godina pre nove ere bili upoznati sa korišćenjem bakra i to je omogućilo da se na ovim ostrvima, kao i na kopnu, u Grčkoj, razvijaju različite kulture. Jedna od najznačajnijih je Minojska (ili Minoska) kultura razvijena na ostrvu Krit, koja je svoj vrhunac dostigla oko 1500. god. p.n.e.
Kada se obilazi Grčka i ostaci starih civilizacija koje su cvetale u ovom delu sveta, neizbežno se dolazi do starogrčkih legendi, a mnogi od likova koji se u njima pominju su neraskidivo vezani kako za Krit tako i za evropsku civilizaciju – počevši od samog naziva kontinenta, Evropa. Naime, stara kritska kultura ili civilizacija dobila je svoj naziv po mitskom kralju Minosu (ili Minoju) koji je ovde vladao i koji je bio sin boga Zevsa i feničanske princeze Evrope, po kojoj je čitav kontinent dobio svoj naziv. Što se tiče same Minojske kulture, njoj je naziv dao Artur Evans koji je početkom XX veka, nakon oslobođenja Krita od Turaka, ovde vršio arheološka istraživanja, pa je tako i palatu u Knososu izneo na svetlost dana.
Palata u Knososu je bila najvažniji centar Minojske civilizacije. Njeni ostaci su zapravo otkriveni još 1878. godine, ali je upravo Artur Evans realizovao glavna iskopavanja tokom prve tri decenije XX veka, tako da se na nekim mestima kaže da je on otkrio palatu. Kako je ovo jedan veliki lokalitet, razna arheološka iskopavanja se tu sprovode i dan danas.
Naselje na ovom mestu je postojalo još tokom Neolita (6700-3200. g. p.n.e.), da bi nakon tog perioda počela da se razvija specifična civilizacija. Razlog zašto je ovde osnovano naselje jeste da je blizu mora, a ipak na mestu gde se spajaju dva potoka, dok se sve nalazi u području sa plodnom zemljom. Dakle, idealno za život.
Minojska civilizacija je počela da se razvija oko 3200. godine pre nove ere, a prva palata je ovde podignuta oko 1900. godine pre nove ere. Pošto je više puta rušena i oštećivana, na istom mestu je podignuta nova koja je i proširivana tokom perioda od 1700. do 1450. godine pre nove ere. U završnom periodu Minojske civilizacije (1400-1100. god. p.n.e.) ovo je bila jedina palata koja je još uvek delimično bila naseljena. Upravo je postojanje palate u okviru ovog naselja glavna odrednica kada se govori o različitim fazama razvoja i postojanja kulture na ovom lokalitetu.
Zapravo je u pitanju kompleks palate koji se okvirno sastojao od pravougaonog popločanog dvorišta oko kojeg su bila podignuta različita krila palate, a oko palate se nalazi veliko naselje. Palati se danas prilazi preko Zapadnog dvorišta gde se mogu videti i ogromne Kulure, kamenom ozidane velike jame.
Funkcija ovih jama nije do kraja razjašnjena i postoje samo teorije o tome za šta su se koristile. S jedne strane se smatra da su korišćene za bacanje otpada, a sa druge za skladištenje viška proizvedenog žita.
Iz ovog dvorišta se mogu videti neki delovi naselja koje je okruživalo palatu. Ipak, njima nije bilo moguće prići u maju 2022. godine. Nisam sigurna ni da bi imalo smisla, jer se ja ne razumem toliko u stara naselja, ali je svakako bilo zanimljivo videti ih sa nivoa Zapadnog dvorišta.
Iz Zapadnog dvorišta se može videti i Zapadna fasada Palate.
Prateći stazu predviđenu za posetioce, sa visine se mogu videti drugi delovi naselja koje je okruživalo palatu. Palata je podignuta na vrhu brežuljka i taj položaj danas omogućava lep pogled i na ostatke naselja i na okolinu.
U početku se ide tom stazom predviđenom za posetioce, ali je kasnije moguće da svako obilazi šta hoće i kojim redosledom hoće.
Što se same palate tiče, neki delovi su rekonstruisani da bi se bolje stekla predstava o tome kako je palata prvobitno mogla da izgleda. Tako se prvo nailazi na deo Južnog propileja.
Ovi rekonstruisani delovi su svakako lepi, ali moram da priznam da za nekoga ko je potpuni amater, poput mene, dosta je teško da se vizualizuje kako je to zapravo izgledalo. Tome, između ostalog, doprinosi i izuzetna složenost građevine. Ne samo da je Palata velika i da je zauzimala značajnu površinu, tu se takođe nalazi i neverovatno mnoštvo prostorija. Tešila me je činjenica da ja nisam jedina koja je bila zbunjena ovolikim brojem prostorija i složenošću palate, koja zbog svega toga ostavlja utisak da je poput – lavirinta!
Ovo je moja namerna igra reči, jer samo poreklo reči „lavirint“ neraskidivo je vezano baš za ovu palatu. Naime, po legendi, palatu je izgradio Dedal, čuveni grčki neimar, pronalazač, vajar i slikar, da bi u okviru nje bio zatvoren Minotaur, polučovek-polubik. Njega je rodila žena kralja Minosa, Pasifaja, koja je svog muža prevarila sa Kritskim bikom u kojeg se zaljubila. (Da, da... čudne su i slikovite te starogrčke legende.)
Valjda zbog ove slikovitosti, uvek su mi priče iz grčke mitologije bile zanimljive, pa da ukratko pomenem par njih koje su vezane za Palatu u Knososu.
Kada je Dedal završio sa izgradnjom Palate (i Lavirinta), kralj Minos mu je zabranio da napusti ostrvo i zatvorio ga je. Sa Dedalom je na Kritu bio i njegov sin Ikar. Da bi pobegli sa ostrva, Dedal je osmislio da za sebe i svog sina napravi krila od perja koja su bila povezana voskom. Mada je Ikaru dao vrlo jasna uputstva kuda treba da leti, kao što je to obično slučaj, mladost je njegovog sina povukla da zaboravi na mudre savete svog oca i da razdragano leti gore-dole i tako se suviše približio Suncu. Toplota sunčevih zraka je istopila vosak koji je krila povezivao i tako je nesrećni Ikar pao u more i poginuo.
U međuvremenu se još puno toga desilo u okviru šireg prostora stare Grčke, pa je tako došlo do toga da je Atina morala redovno na Krit da kao žrtvu šalje po 7 mladića i 7 devojaka koje bi Minotaur pojeo. Jedne godine se Tezej, sin kralja Egeja, prijavio da ide i ubije Minotaura. To je i učinio, a pre svega zahvaljujući klupku koje je dobio od Arijadne (ćerke kritskog kralja Minosa) još je važnije da je uspeo da pronađe izlaz iz Lavirinta. Još da dodam da je Tezej u pobedonosnom povratku u Atinu zaboravio da zameni jedra na brodu, pa je njegov otac pomislio da mu je sin poginuo i od žalosti se bacio u more koje je po njemu i dobilo svoj naziv – Egejsko more.
I, konačno, da pomenem da je zbog složenosti i mnoštva prostorija u okviru Palate, naziv lavirint ostao kroz vekove i koristi se da označi prostore koji su toliko zamršeni da se čovek u njima lako može zagubiti i to u tolikoj meri da mu može biti teško da pronađe izlaz. A ipak, takođe se smatra da bi koren same reči mogao da potiče od reči labrys koja označava dvostruke sekire koje su se koristile u minojskoj civilizaciji i čije se slike mogu videti na zidovima palate. To bi značilo da se prvobitno značenje reči „lavirint“ odnosilo na te sekire, a ne na složene i komplikovane graditeljske prostore, pa je čak i Evans smatrao da bi reč „lavirint“ mogla da znači „kuća dvostruke sekire“. Ipak, ovo je samo jedna od jezičkih teorija.
A meni je sada ostalo da krenem sa obilaskom Palate u Knososu. Bio je dan, Minotaura već odavno nije bilo, tako da mi za obilazak nije bila potrebna Arijadnina nit.