Krit 2022, 12. deo (Retimno, Manastir Arkadi)
Već sam prošli put pominjala da se u starom gradu Retimno mogu videti mnoge kuće koje i dalje imaju elemente mletačkog graditeljstva, poput kamenih portala, kao i osmanlijske elemente, poput zatvorenih balkona. Na nekima se mogu videti oba uticaja.
Naravno, na mnogo mesta u okviru starog grada koji je veoma popularan među posetiocima postoje brojne prodavnice suvenira.
Ja sam u avionu kojim sam doletela na Krit čitala kompanijski časopis koji je sticajem okolnosti imao tekst upravo o Retimnu. Manje-više što se bavio istorijom i kulturom grada, postojale su i preporuke za restorane i poslastičarnice.
Tako sam sada rešila da odem do jedne poslastičarnice koja se nalazi u novom delu Retimna i prvo sam napustila okrilje starog grada koristeći Kapiju Guora (Porta Guora) iz druge polovine XVI veka. Nekada je ovde bio glavni ulaz u grad u okviru gradskih zidina podignutih u vreme mletačke vladavine.
Ja po pravilu u svojim putopisima ne reklamiram ni hotele, ni restorane u koje svraćam, pa neću to da radim ni sa ovom poslastičarnicom. Mogu samo da kažem da su slatkiši bili ukusni i izuzetno vešto napravljeni.
Ipak, ni ova pauza, ni slatkiši nisu mi pomogli da se bolje osećam. Već sam pomenula da me je po dolasku u Retimno uhvatio neki čudan umor. Na kratko sam se u hotelskoj sobi odmorila po dolasku, ali mi to nije mnogo pomoglo. Kao što se vidi iz teksta, poprilično sam hodala posle toga, jednostavno mehanički se pokrećući, ali mi je falio polet, osim što sam sve vreme osećala umor.
U tom istom stanju sam nastavila dalje sa obilascima, pa sam se tako vratila u stari deo Retimna, s tim da sam se sada direktno od poslastičarnice spustila do istočnog dela starog grada. I tu su uličice bile izuzetno lepe i ljupke.
Hodajući uličicama starog dela Retimna prošla sam i preko malenog, ali vrlo simpatičnog trga 25. mart. U ovom delu grada je manje uke i buke od posetilaca, tako da bih vrlo rado ovde sela da nisam prethodno već popila kafu uz one slatkiše.
Stotinak metara dalje dolazi se do većeg trga na kojem se nalazi mitropolitska saborna crkva posvećena Vavedenju.
Saborna crkva je sagrađena polovinom XIX veka, ali je u Drugom svetskom ratu dosta oštećena i morala je da bude srušena. Na istom mestu je podignuta crkva koja se danas vidi. S druge strane, unutrašnjost je ispratila formu prvobitne crkve, a tu je i ikonostas iz 1852. godine.
Još nekih stotinak metara dalje ponovo sam naišla na crkvu, ali znatno manju. U pitanju je crkva Sv. Varvare koja je 1885. godine podignuta na mestu ranije crkve iz XVII veka.
Mada nisam bila posebno gladna, iskoristila sam to da je u blizini bio jedan restoran za koji sam prethodno našla preporuku, a posebno me je privuklo jelo „musaka od hobotnice sa bešamelom od plavog patlidžana“. Ja volim jednostavnu hranu, ali povremeno volim i da probam nekakve savremene kulinarske izlete. Bilo je ukusno.
Ali, čak ni lepa hrana nije uspela da mi unese polet u postojanje, pa sam se posle jela lagano prebacila u svoju hotelsku sobu. U skladu sa tim sam i prilično rano legla da spavam, pa sam se ranije i probudila.
Sledećeg dana sam se znatno bolje osećala, a takođe sam imala i veoma specifične planove. Naime, ovog dana sam planirala da krenem ka jugu Krita i u međuvremenu sam shvatila da će mi najbolje biti da iznajmim kola, praktično do kraja boravka na Kritu. Pitala sam, čim sam stigla u Retimno, i hotel za preporuku i već smo prethodnog dana razmatrali šta oni mogu da mi preporuče. Bilo mi je skupo, pa sam preko interneta potražila gde mogu sama da iznajmim kola. Našla sam nešto i to sam rezervisala, ali sam shvatila da ću tek kasnije moći kola i da podignem u kancelariji te kompanije pored velike plaže u Retimnu.
Pošto sam veći deo pre podneva imala slobodno, krenula sam u šetnju i obilazak. Tako sam prošla i pored mesta gde je nekada sigurno bila i osmanlijska česma, a onda sam opet išla malo levo, malo desno, pa sam došla i do ulice koja vodi malo uzbrdo ka tvrđavi iz XVI veka.
Dok sam slikala ulaz u tvrđavu, čula sam vrlo lepu melodiju koju je jedan tip svirao na saksofonu, ali se tu nisam uopšte zadržavala, jer sam imala ograničeno vreme.
Kupila sam ulaznicu, ušla u prostor tvrđave, ali sam se prvo popela na zidine odakle sam imala lep pogled ka zapadnom delu Retimna.
Što se tiče same tvrđave, bolje rečeno citadele, ona ima oblik nepravilne zvezde, a početak izgradnje na rtu sa uzvišenjem kod Retimna vezan je za 1573. godinu. Za nju se često koristi italijanski naziv – Forteca. Navodno, to je bila najveća tvrđava koju su Mlečani sagradili i tu je moglo da se smesti celokupno stanovništvo, pa su unutar zidina podignute i saborna crkva, bolnica, kao i razni vojni objekti. Tvrđavu su polovinom XVII veka od Mlečana preuzeli Osmanlije. Danas unutar zidina može da se vidi nekoliko zanimljivih objekata, a svakako je ovde lepo doći i zbog pogleda koji se pružaju kako unutar tvrđave tako i na razne delove grada.
Na samom početku obilaska sam iz daljine obratila pažnju na veliku građevinu sa kupolom koja je svojevremeno služila kao džamija, a u blizini nje je i malena crkva. Ipak, odlučila sam da do njih odem nešto kasnije, a prvo sam šetala po zapadnom delu tvrđave gde se uglavnom mogu videti zidine i bastioni.
U severnom delu ima nekoliko objekata, a par njih je služilo kao barutane. Ipak, jedna dosta odskače i to je nekada bila Rezidencija Savetnika. Tu je boravio jedan od dva mletačka gradska savetnika, a tokom osmanlijske vladavine tu je bila rezidencija nekog njihovog zvaničnika.
Uzgred, na internetu i po vodičima se mogu naći različiti podaci, a ja ovde kao osnovu koristim brošuru koju sam dobila uz ulaznicu.
Dakle, u neposrednoj blizini Rezidencije Savetnika nalazi se Kompleks skladišta blizu severne pomoćne kapije gde su bila glavna skladišta za čuvanje hrane i vode unutar tvrđave.
A sada sam otišla do središnjeg dela citadele gde se nalazi Sultan Ibrahim-kanova džamija.
Prvobitno je na ovom mestu postojala katedrala Sv. Nikole, ali su je Osmanlije srušili i tu podigli džamiju. Kada se uđe unutra, može da se vidi veoma lep mihrab, niša koja pokazuje pravac u kojem je Meka.
U neposrednoj blizini nekadašnje džamije nalazi se crkva Sv. Katarine. Nekada je ovo bila cisterna za vodu, ali je ona u XIX veku pretvorena u crkvu.
Sada sam prešla u istočni deo citadele koji je za početak bio značajno zeleniji. Tu sam naišla na još jednu crkvu. U pitanju je kapela Sv. Teodora Trihine koja je posvećena 1899. godine, ali je verovatno u pitanju samo popravljena starija bogomolja još iz mletačkog perioda.
U neposrednoj blizini se nalazi i Blizanačka građevina nazvana tako zbog dva prostora koji su prekriveni bačvastim svodovima. Sagrađena je krajem XVI i početkom XVII veka, a danas se koristi kao izložbeni prostor.
Još malo sam prošetala ovde u blizini bastiona Sv. Nikole, a onda sam se uputila ka izlazu.
Sada sam već morala da se pozabavim konkretnim stvarima vezanim za napuštanje hotela i preuzimanje rentiranih kola, ali ipak nisam odolela i u jednom trenutku sam ponovo slikala jednu od brojnih slikovitih uličica kojima Retimno obiluje.
Dakle, prvo sam otišla do hotela, napustila sobu, ali stvari ostavila na recepciji. Zatim sam prošetala do agencije za rent-a-kar, preuzela kola, a onda se njima vratila u blizinu hotela, gde sam uz puno sreće našla mesto za parkiranje. Otišla sam ponovo do hotela, uzela svoje stvari i vratila se do kola. Bila sam sasvim spremna za nastavak putovanja.
Pošto uopšte nisam planirala rentiranje kola na Kritu i obilaženje ostrva na taj način, nisam bila baš mnogo pripremljena (mada sam, na svu sreću, imala svoju vozačku dozvolu kod sebe). Ali, imala sam i veliku sreću da je vlasnik hotela u kojem sam odsedala u Retimnu bio izrazito ljubazan čovek koji mi je dao par preporuka. Neke od njih su se ispostavile kao spektakularne, ali o tome kasnije.
Sada sam se uputila ka jugu ostrva, ali mi je bilo potrebno malo vremena da bih se navikla na GPS-uređaj. Imala sam utisak da me je odveo malo više na istok od planiranog/željenog, ali se u stvari ispostavilo da me je odveo baš tamo kuda je i trebalo da idem.
Tako sam u jednom trenutku izlazeći malo sporije iz veoma oštre krivine primetila braon tablu koja je pokazivala na levo i videla sam samo da piše nešto „Stara ...“. Momentalno sam rešila da tu skrenem. Smatrala sam da nema smisla da preskočim nešto „staro“ na Kritu.
Kako će se ispostaviti, tabla je pokazivala pravac koji vodi do Stare Eleuterne, tačnije ostataka starog grada-države koji je postojao od oko 1000 godine pre nove ere sve do vizantijske vladavine ostrvom. Ipak, ja tamo nisam otišla.
Naime, stotinak metara od tog skretanja sam došla do prostranog parkinga i shvatila sam da se tu nešto „dešavalo“, pa sam jednostavno parkirala i izašla iz kola.
Prvo sam otišla do par tabli za posetioce i tu sam shvatila da postoji neka pešačka staza koja odatle vodi do arheološkog nalazišta Stara Eleuterna, kao i do nekog seoceta koje je poznato po svojoj keramici. Bila sam svakako u iskušenju, ali moji planovi za ovaj dan apsolutno nisu ostavljali prostor za bilo kakvo pešačenje. Ipak, vredi znati.
Zatim sam počela da se osvrćem i prvo sam obratila pažnju na jednu građevinu za koju će se ispostaviti da je Kosturnica žrtava iz 1866. godine.
Naime, u avgustu 1866. godine proglašen je ustanak protiv Osmanlija na Kritu (trajao je do 1869. godine). Već 8. novembra te godine, brojne osmanlijske snage (oko 15.000 njih) došle su do središta Krita i manastira Arkadi gde je bilo sedište ustanka, a takođe su se tu sklonile i brojne žene i deca (njih oko 700). Osmanlije su ponudili ustanicima da se predaju, ali su ovi odbili. Krenula je bitka i uzajamna razmena vatre. U manastirskoj vetrenjači, a to je objekat u kojem je danas kosturnica, bilo je nekoliko ustanika, ali su je Osmanlije zapalili i ubili te ustanike. Glavnica ustanika koja je bila unutar zidina manastira bila je relativno dobro zaštićena tim zidinama, dok su Osmanlije imali dosta gubitaka. Bitka je stala tek uveče, a nastavljena je 9. novembra krajem dana nakon što su napadači iz Retimna dobili par posebno jakih topova. Tako su vrata manastira srušena i Osmanlije su prodrli u manastir, mada je dosta njih poginulo tom prilikom. S druge strane, ustanici su ostajali bez municije.
Žene i deca su se krili unutar barutane, a kritski borci su lagano gubili. Jedni su se na kraju povukli u trpezariju gde su ih Osmanlije pobili, a drugi, pod komandom jednog od vođa ustanka, su se okupili u barutani. Kada su Osmanlije stigli do vrata barutane, ustanici (negde se kaže vođa ustanka, a negde iguman manastira) digli su barut u vazduh i tako nisu dozvolili da živi padnu u ruke Osmanlija, ali su istovremeno ubili i veliki broj napadača. Procenjuje se da u ovde ukupno poginulo oko 1500 osmanlijskih vojnika, dok je branilaca bilo 259.
Nisam mogla, a da se ne prisetim iste smrti koju je izabrao i naš vojvoda Stevan Sinđelić, takođe u okviru jednog ustanka protiv Osmanlija, o čemu sam već pisala. (Videti: https://www.svudapodji.com/srbija-2006-2/) Više je nego očigledno da su ustanici širom Balkana više voleli da sami sebe (pa i žene i decu) dignu u vazduh nego da padnu u osmanlijsko zarobljeništvo. Može da se pretpostavi zašto.
Ali, sada moram da naglasim, ja ništa od ovoga nisam znala pre maja 2022. godine kada sam praktično slučajno ovde skrenula sa glavnog puta kojim sam se kretala. U vodiču koji sam imala se pominje manastir Arkadi, ali kako nisam uopšte planirala da kolima obilazim Krit, uopšte u svoje planove nisam uključila ovaj manastir, tako da zapravo nisam ni znala gde sam stigla.
To je valjda jedan od onih prstova sudbine koji nas dovedu na određeno mesto.