Krit 2022, 13. deo (Manastir Arkadi, Amari)
Bukvalno sam slučajno došla do jednog parkinga nedaleko od glavnog puta kojim sam se od Retimna vozila prema jugu Krita. Izašla sam iz kola i prvo sam obratila pažnju na jedan objekat za koji sam kasnije shvatila da je Kosturnica žrtava iz 1866. godine. Onda sam na suprotnoj strani videla neke zidine i to je delovalo kao nekakvo utvrđenje. Takođe sam videla i par turističkih autobusa na tom prostranom parkingu i tek tada sam počela da shvatam da sam došla na mesto koje je izgleda važno na turističkim mapama, ali i dalje nisam imala pojma o čemu se radi.
Već sam u prethodnom nastavku objasnila kako se to desilo. Ukratko, par dana ranije sam iznenada odlučila da rentiram kola i uopšte nisam bila pripremljena za takvo obilaženje ostrva (u smislu mogućih zanimljivosti na koje mogu da naletim tokom vožnje), planirajući samo da se prebacujem od jednog većeg naselja do drugog.
Kada sam ovog dana krenula iz Retimna, duž puta sam na jednom mestu videla nekakvu braon tablu, koje se inače zovu „turistički znak“, i tu sam skrenula. Tabla je pokazivala nešto sasvim drugo (put do Stare Eleuterne), gde ja na kraju nisam ni otišla, već sam stala na taj parking koji se nalazi stotinak metara od glavnog puta.
Kako se ispostavilo, ja sam u stvari došla do istorijskog manastira Arkadi.
Pošto ništa nisam znala o ovom mestu, a videla sam ovu fasadu koja apsolutno podseća na tvrđavu, pa me je tako asocirala na vojni objekat, ja u stvari nisam imala pojma šta da očekujem. Prošla sam kroz kapiju, kupila ulaznicu, a kada sam stupila u dvorište samo što se nisam onesvestila... od oduševljenja. Preda mnom se, kao proviđenje, odnekud pojavila čudesno lepa crkva, ni nalik na strogu arhitekturu spoljašnje fasade manastira.
Manastir Arkadi, crkva
Nije poznato kada je manastir osnovan, ali impresivna dvobrodna crkva koja dominira čitavim prostorom potiče iz 1587. godine. Fasada joj je urađena u stilu koji kombinuje elemente Renesanse i Baroka, i na njoj se posebno ističe zvonik sa tri zvona.
Crkva, tačnije katolikon u značenju glavni hram manastira, posvećena je Preobraženju Gospodnjem, ali i Sv. Konstantinu i Sv. Jeleni. Svojom izgradnjom je zamenila raniju manju crkvu iz XIII veka.
Manastir Arkadi, crkva, detalj
Kada sam izašla iz crkve, pravo ispred sebe sam ugledala Zapadnu kapiju kroz koju sam i ušla, a koja je sagrađena 1870. godine da bi zamenila prvobitnu (iz 1693.) koja je uništena tokom osmanlijskog napada na manastir 1866. godine, o čemu sam pisala u prethodnom nastavku priča sa putovanja.
Zatim sam se stepenicama popela do umetničke galerije koja se nalazi na prvom spratu na južnoj strani manastira odakle sam imala lep pogled na portu.
Uzgred, osnova manastira je u obliku gotovo pravougaonog paralelograma uz savršenu orijentaciju – pročelje crkve je okrenuto ka zapadu.
Posle ovoga sam se spustila do prizemlja, takođe na južnoj strani, gde se nalazi muzej sa različitim eksponatima. Neki od njih potiču još iz vremena osnivanja manastira, dok su najnoviji s kraja XX veka.
Ipak, ma kako eksponati bili lepi i zanimljivi, moja pažnja je neizostavno bila usmerena na crkvu iz kog god ugla da sam je gledala. U međuvremenu je većina posetilaca napustila portu, pa mi se onda više dopadalo da je slikam.
Levo od crkve na prethodnoj slici može da se primeti sasvim osušeno drvo. Ono nije tu ostavljeno zato što je nekog mrzelo da ga ukloni. Naprotiv, to drvo je svedok svoje vrste o tim blago rečeno dramatičnim dešavanjima u novembru 1866. god. To je čempres u kojem se još uvek može videti tane koje se tu zaglavilo tokom bitke.
Ja sam ipak rešila da se malo više bavim različitim delovima manastira, pa sam tako iz porte prešla u severni deo gde sam posetila par segmenata.
Manastir Arkadi, severna kapija koja iz porte vodi u manje unutrašnje dvorište
Prvo sam došla do Istorijske trpezarije iz 1670. godine. Tu su u novembru 1866. godine Osmanlije pobili 36 hrabrih ustanika.
U ovom delu se nalazi i kapela Sv. Arkadija, koju sam takođe na kratko posetila a onda sam se opet vratila u unutrašnje dvorište iza severne kapije, da bih zatim otišla i do Podruma gde se nekada delila hrana radnicima, hodočasnicima i siromasima, a danas je to po malo izložbeni prostor, a kroz jedna vrata se ulazi i u manastirsku prodavnicu.
Sada sam otišla do Barutane, u kojoj se prvobitno, do ustanka 1866. godine, nalazio vinski podrum. Kada je podignut ustanak, ovde je uskladištena municija, a, dakle, 9. novembra 1866. godine ustanici su digli u vazduh sve ovo da se ne bi živi predali Osmanlijama. U znak sećanja na ovaj događaj, prostor barutane nikada nije u potpunosti obnovljen i nikada ovde nije ponovo napravljen krov.
Upravo zbog svega ovoga, Sveti manastir Arkadi je vremenom postao nacionalni simbol, ne samo na Kritu, već i u čitavoj Grčkoj, prenoseći ideju samožrtvovanja, herojstva i slobode.
Manastir Arkadi, Barutana, detalj
Zatim sam se vratila u portu i tu sam slikala različite delove.
Na južnoj strani porte može da se vidi zid sa lukovima. Iza tih lukova je nadsvedeni prolaz iz kojeg se ulazi u monaške ćelije.
I konačno, na kraju sam se popela na sprat iznad Zapadne kapije i odatle se divila katolikonu manastira Arkadi. Čak i kada sam se spustila u portu nisam odolela, a da makar još jednom ne snimim ovu izuzetno lepu crkvu.
Još samo da pomenem da se manastir nalazi na nadmorskoj visini od 500 m. U njegovoj blizini se nalazi i klisura Arkadi gde je takođe moguće da se pešači. Ja ovde nisam imala takvih planova, mada sam bila izuzetno zadovoljna improvizacijom na licu mesta i srećom koja mi se osmehnula i dovela me do manastira Arkadi. Ali, smatrala sam da je ovo dovoljno, pa sam jednostavno sela u kola i produžila dalje u pravcu južne obale.
Idući dalje kroz unutrašnjost Krita samo sam nastavila da se divim ovom izuzetno lepom ostrvu za koje mislim da uopšte nije onoliko poznato koliko zavređuje. Da, tu su Knosos, Minojska civilizacija i muzeji... Da, tu su plaže i divno bistro more... Ali... Jednostavno se ne zna šta je ovde lepše. Ovog dana sam samo potvrdila ono čega sam već postala svesna kada sam išla na izlet do klisure Samarija i kada sam kolima išla do plaže Elafonisi – predeli u unutrašnjosti Krita su spektakularni!
U jednom trenutku sam imala sasvim lep pogled na planinski masiv Psiloritis koji obuhvata i planinu Ida sa najvišim vrhom od 2456 m.
Unutrašnjost Krita
Ova planina je nadaleko poznata iz starogrčke mitologije. Naime, planina Ida je bila sveta planina za boginju Reu, a pošto je njen suprug, Hron, bio sklon da jede sopstvenu decu, ona se ovde povukla da bi rodila Zevsa, a suprugu je dala kamen umotan u pelene, pa je tako Zevs preživeo i svoje detinjstvo je proveo upravo na Kritu.
Danas je moguće doći do pećine na planini Ida za koju se kaže da je upravo ona ta u kojoj se rodio Zevs i ta pećina se zove Idska pećina ili Ideon Antron. Međutim, postoje i druge verzije starogrčkih predanja, a najpopularnija od njih kaže da je pećina u stvari bila u istočnom delu Krita, na visoravni Lasiti. Ta druga pećina se zove Psihro i mnogi smatraju da je upravo ona ta mitska Diktinska pećina ili Diktaion Andron. Bilo kako bilo, ko je zainteresovan, do obe pećine postoji put, mada mi se čini da je ova u istočnom Kritu, pećina Psihro, popularnija, komercijalnija, ali i impresivnija.
Ja nisam imala nameru da jurim pećine, ali sam mogla iz daleka da se divim planini Ida.
Ubrzo sam se spustila sa padina planine u dolinu, a onda mi je GPS-uređaj pokazao da treba da pređem na neki lokalni put da bih došla do sledećeg odredišta. Nisam imala ništa protiv – put i okolina su bili veoma ljupki.
To sledeće odredište je bilo selo Amari, a po njemu se i čitava ova plodna dolina tako zove. Ne sećam se više tačno, ali mislim da mi je vlasnik hotela u Retimnu preporučio da ovde svratim, jer postoji zanimljiv mletački zvonik na jednom uzvišenju u sred sela. Pa, dobro. Što da ne? Parkirala sam kola u nekoj uličici, pa sam se onda popela prema tornju.
Mada sam se potrudila i malo obilazila, nisam mogla da nađem prolaz do samog tornja, ali mi to na kraju nije ni bilo mnogo bitno. Uspela sam da dođem do jednog mesta odakle se pružao divan pogled na sever.
Ipak, selo Amari svakako nije nezanimljivo. Ko ima više vremena ovde može da pronađe par zanimljivosti. Jedna od njih je vezana za Memorijalni maslinjak. Naime, čitava dolina Amari je poznata po uzgajanju maslina, a ovaj maslinjak je proglašen za prirodni spomenik. Na primer, jedno drvo masline koje je na Gugl mapi obeleženo kao „Monumentalno drvo masline iz Monastirakija“ i za koje se smatra da je staro preko 3000 godina (!!!), ima obim stabla od 18,80 m.
Što se tiče ovog Monastirakija iz naziva masline, postoji obližnje selo koje se tako zove, ali postoji i arheološki lokalitet Minojski Monastiraki koji je oko 2,5 km istočno od centra sela Amari. Pretpostavlja se da su ovo minojsko naselje razvili vladari Festosa u svom širenju na sever i dolinu Amari.
U svakom slučaju, ja sam samo sela u kola i nastavila dalje u generalnom pravcu južne obale Krita, ali sam shvatila da bi trebalo da napunim rezervoar. Vodeći računa o tablama pored puta, primetila sam i tablu za jedan restoran. Pomislim: „Što da ne?“ i jednostavno tu skrenem. Mislila sam da popijem nešto da se osvežim, ali je bašta restorana bila puna cveća, a majka i ćerka koje su tu radile su bile vrlo ljubazne, pa sam pomislila da mogu malo da im pomognem u poslovanju i rešila sam da ručam.
E, sad. Ja sam pre odlaska na Krit generalno donela odluku da ću ovde da jedem samo hranu koja potiče iz mora. To u svojoj zemlji koja nema izlaz na more ne mogu. Mislim, mogu, ali se sve uvozi, dok bi ovde trebalo da je najsvežije moguće. Međutim, ovde sam se ja zatekla u sred brda i dolina, a mora ni na vidiku. Zato sam rešila da ipak naručim musaku. Dobila sam uz to i mezetluke i divan desert, a nudili su mi i lokalnu rakiju, ali ja stvarno nikada ne pijem alkohol kada vozim, tako da je to poslednje otpalo. Što se musake tiče, nije bila loša, mada je meni, kao „ozbiljnoj domaćici“, bilo sasvim jasno da je napravljena dan ili dva ranije, pa je sada podgrejana. To mi samo po sebi nije smetalo, ali... Bila je, kao i svi mezetluci, neopisivo slana i to sam u punom obimu shvatila tek kasnije kada nikako nisam uspevala da je svarim, a stalno mi se pilo još vode. Znam da su restorani često skloni da presole hranu da bi se naručivalo više pića, pošto je glavna zarada upravo na pićima, ali ovo je bilo stvarno previše. Bilo kako bilo, narednih 5-6 sati sam imala problem da mi se ponovo vrati osećaj lakoće u stomaku.
Kada je to sve prošlo, samo sam sebi ponovila da više neću jesti „kontinentalnu“ hranu dok sam ovde. Uostalom, kao što sam ranije već pomenula i ja dolazim sa Balkana, pa su tako i meni sasvim poznata jela poput musake. Štaviše, mislim da je recept za musaku od plavog patlidžana koji sam nasledila od svoje mame neprevaziđen. Mora malo da se čovek petlja, ali je rezultat – vrhunski.
Evo tog recepta, a i fotografije:
MUSAKA OD PLAVOG PATLIDŽANA
- 300 g mlevenog mesa (ja uzimam mešano mleveno meso, ali može i samo juneće)
- 1 veća glavica crnog luka
- 3-4 čena belog luka
- peršun
- so
- biber
- 600 g plavog patlidžana
- brašno za pohovanje
- so
- 3-4 jaja
- 2 dl mleka
Isecka se crni luk i stavi da se prži na ne previše jakoj vatri. Kada luk postane staklast, doda se sitno seckani beli luk, a zatim i mleveno meso. To se začini solju i biberom i doda se sitno seckani peršun, još malo proprži, a onda ostavi sa strane.
Patlidžan se iseče na okrugle i ne previše debele ploške, a zatim se blanšira u posoljenoj vodi (kuva se oko samo 20-ak sekundi). Izvadi se iz vode i ostavi po strani da se malo ohladi, a zatim se pohuje (prvo se stavlja u brašno, a zatim u umućena jaja sa malo soli).
Posudu koja može da ide u rernu premazati uljem, a onda se ređa prvo pohovani patlidžan, zatim meso i tako naizmenično dok se sve ne potroši. To se zatim nalije sa umućenim jajima i mlekom (ako Vam je ostalo jaja od pohovanja, iskoristite to i/ili po potrebi dodajte još par jaja). Možete da dodate još malo seckanog peršuna.
Stavite da se peče na 180 stepeni oko pola sata.