Krit 2022, 14. deo (Dolina Amari, Agija Galini, plaža Komos, Matala, Agija Trijada)
Ovog dana svog putovanja po Kritu prelazila sam rentiranim kolima sa severne na južnu obalu – krenula sam iz Retimna, a krajnje odredište mi je bio gradić Matala. Uz put sam napravila par pauza, što za razgledanje, što za jelo, a onda sam nastavila dalje sa vožnjom intenzivno uživajući u lepoti predela kroz koje sam prolazila.
S vremena na vreme nisam mogla da odolim, već bih se zaustavila na proširenjima pored puta da bih fotografisala. Već sam ranije objasnila da ja na taj način iskazujem svoje divljenje. Nije mi dovoljno da samo uživam, već osećam potrebu i da to slikam. Uvek je tako bilo, a onda se ispostavilo i da to nije loše, pogotovo kada sam počela da pišem ove svoje priče sa putovanja. Ne znam koliko drugima ove fotografije pomažu, ali mene apsolutno vrate na mesto i u vreme kada sam ih napravila. To je kao da svaki put ponovo putujem.
Dok sam pravila prethodnu fotografiju, jasno sam mogla da čujem klepetanje zvona koje je dolazilo iz pravca maslinjaka na desnoj strani slike. Upotrebila sam zatim zum, ali sam ipak jedva uspela da razaznam nekoliko ovaca koje su tu pasle.
Međutim, desetak minuta kasnije sam imala sasvim finu priliku da vidim neke ovce i to izbliza. Štaviše, prvo sam morala veoma pažljivo da zaobiđem neke od njih koje su se udobno izležavale na sred puta, a onda sam se zaustavila i slikala ih. Nisam želela da im se približavam da ih ne bih uznemiravala. Utisak mi je bio da su one tu sasvim fino uživale na toplom asfaltu i šljunčanom proširenju pored puta.
Posle ove kratke pauze, nastavila sam sa vožnjom, a uskoro sam se i spustila sa brdsko-planinskog dela Krita i došla do obale Libijskog mora, tačnije do mesta Agija Galini. Negde sam ranije naišla na informaciju da se u ovom mestu nalazi veoma lepa plaža, pa sam to htela da proverim. Takođe, selo je smešteno u zavetrini i priča se da je voda u njegovoj luci uvek mirna.
Prvi utisak je bio da je Agija Galini jedno pravo letovalište. Mesto je prepuno hotela, restorana, kafića i radnji za turiste, jer je Agija Galini dosta popularna.
Od luke i centra sela prema plaži postoji fino šetalište i ja sam malo krenula njim. Ali, imajući u vidu gde sam još planirala da svraćam ovog dana, nisam išla skroz do plaže, već sam je samo slikala sa izvesne udaljenosti, a onda sam se vratila u centar mesta.
Tamo sam svratila u jedan kafić da bih popila nešto gazirano ne bi li mi to pomoglo da svarim onu presoljenu musaku koju sam jela za ručak. Pa, pomoglo je malo.
Zatim sam sela u kola i nastavila dalje. Put je prvo vodio uzbrdo i prema severu, a onda je krenuo u pravcu jugoistoka i dalje prema najjužnijem delu obala Krita.
Pre dolaska na Krit sam pretraživala po internetu da bih videla koje plaže važe za posebno lepe, mada nisam imala nikakvu nameru da se sada kupam u moru. Bio je maj, već sam na severozapadu Krita pokušala da uđem u vodu čudesno primamljive tirkizne vode, ali je bila ledena za moj ukus, bez obzira što je bila plitka (to je trebalo da joj da priliku da se zagreje). Ali, to sve nije bio nikakav razlog da ja ovde ne obilazim plaže. Tako sam se uputila i prema plaži Komos.
Ipak, table pored puta su me malo zbunile, pa sam nastavila putem za koji se ispostavilo da ne vodi direktno na glavnu plažu Komos. Nisam se bunila jer me je odveo na mnogo, mnogo bolje mesto.
Za početak tu je bilo fino proširenje i plato koji je služio kao vidikovac odakle se pružao spektakularan pogled na široki zaliv Mesaras.
Kažem ovde „glavna plaža Komos“, jer se levo od vidikovca može videti i manja, južna strana plaže Komos.
A na tom platou kod kojeg sam se parkirala i odakle su pruža savršen pogled na okolinu i zalazeće Sunce nalazi se i malena crkva Sv. Pantelejmona koja tu stoji kao da je napravljena baš za neku razglednicu. Ovo očigledno nije samo moje mišljenje, jer kada sam ovde došla, neka žena je crkvicu pripremala za venčanje koje je uskoro trebalo da bude organizovano.
Crkva svakako funkcioniše kao takva, ali je u ovo vreme delovala i kao skladište materijala za venčanje. Pripreme su bile u toku.
Posle kraćeg zadržavanja na platou kod crkvice gde sam uživala u divnom pogledu, sela sam ponovo u kola i sada sam se odvezla do svog konačnog odredišta za ovaj dan – hotel u mestu Matala.
Lepo sam se smestila i presvukla, a onda sam, pošto je još uvek bio dan, krenula u šetnju prema plaži. Matala je malo ribarsko mesto i danas je sve posvećeno turizmu. To uopšte ne čudi jer se ovde nalazi jedna od čuvenih istorijskih ili, tačnije, mitoloških plaža – a nema puno mesta na svetu koja se mogu pohvaliti takvim statusom. Naime, kada je Zevs, prerušen u bika, oteo Evropu koja je bila feničanska princeza (današnji Liban), on je nju preneo na Krit, tačnije, baš ovde na plažu u Matali. Zatim se pretvorio u orla, pa je princezu preneo u mesto Gortin ili Gortis koje je 20-ak km udaljeno od Matale i tamo je tek obljubio. Ipak, od nje je načinio „poštenu ženu“ i imao je više dece s njom, uključujući i kralja Minosa ili Minoja o kojem sam već ranije govorila i po kome je čitava civilizacija sa Krita koja se smatra za prvu u Evropi i dobila svoje ime.
Osim ovih mitoloških posetilaca, postoje nalazi koji pokazuju da je ovo područje bilo naseljeno već tokom Mlađeg kamenog doba, tj., Neolita, a tokom perioda Minojske civilizacije, u Matali je bila luka velikog urbanog centra Festosa koji se nalazi oko 11 km dublje u kopnu. Kasnije su područjem Matale takođe vladali i stari Rimljani.
Danas je, kao što sam rekla, Matala od mirnog ribarskog sela postala pre svega popularno turističko odredište. Dakle, za početak sam htela da odem i vidim tu čuvenu plažu, a uz put sam, osim pored mnoštva radnji, restorana i hotela, prošla i pored jedne male crkve. U pitanju je parohijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice.
Samo par desetina metara dalje od crkve dolazi se do plaže u Matali. Bez suncobrana i ležaljki, ovo je sasvim razumljivo moglo da bude divno romantično mesto na koje bi Zevs poželeo da dovede najnoviju izabranicu svoje žudnje.
Ali, šalu na stranu, mada je plaža svakako veoma lepa, veoma je zanimljiva i litica koja se vidi na severnoj strani zaliva Matala, a to je baš litica koja se vidi na prethodnoj slici. Evo je i na sledećoj slici, ali malo izbliza, pošto sam prošetala duž plaže pa sam se tako i približila liticama.
Dakle, kada se malo bolje zagleda, vidi se da ovde postoje nekakve pećine. U pitanju su veštačka udubljenja koja su napravljena još u Neolitu, mada sam negde našla i na informacije da se sada smatra da su napravljene u rimsko i rano hrišćansko doba. U svakom slučaju, tu sam došla u posetu narednog pre podneva, a sada sam se vratila duž plaže u suprotnom smeru.
Prošetavši malo pored obale, na kraju sam sela u jedan kafić koji je imao stolove i stolice odmah pored plaže, pa sam tako uživala sve dok sunce nije zašlo. Bila sam izuzetno zadovoljna danom i sada mi je prijalo da se opustim.
Posle lepo prospavane noći, ponovo me je dočekalo vedro i sunčano vreme. U Matali sam uzela sobu u porodičnom hotelu koji je par stotina metara udaljen od plaže. Mada je moj plan predviđao da ovog dana napuštam Matalu, ipak sam imala vremena da ponovo prošetam do obale i plaže.
Na prethodnoj slici se fino vidi kako je plaža u Matali zapravo kraj jednog dubokog zaliva i to je valjda omogućavalo život na ovom mestu još u vreme Neolita. Razlog zašto sam želela da ovo jutro ostanem u Matali je bio taj da sam htela da posetim praistorijske pećine napravljene u kamenim slojevima koji čine liticu na severnoj strani zaliva.
Ja sam ovde stigla pre nego što je bilo otvoreno, pošto su pećine vremenom žičanom ogradom zaštićene, tako da sam morala malo da sačekam, ali to nije bio nikakav problem.
Pećine mogu sasvim fino i slobodno da se obilaze, ali postoje table koje posetioce upozoravaju da moraju da budu pažljivi pogotovo ako se penju do pećina na višim nivoima. Ja nisam imala odgovarajuću obuću na nogama za tako nešto, pa to nisam ni pokušavala. Ali, čak i pećine u „prizemlju“ su više nego dovoljno slikovite.
Osim što ne postoji konsenzus oko vremena kada su pećine napravljene, istraživači ne mogu baš da se dogovore ni oko toga zbog čega su pravljene ove „pećine“. Jedni kažu da su se tu sahranjivali pokojnici i takva teorija je podržana, na primer, baš pećinom koja se vidi na sledećoj fotografiji, pošto se sasvim jasno razaznaju grobovi isklesani u steni.
S druge strane, imajući u vidu veličinu nekih od njih, malo je verovatno da su se one koristile samo za pokojnike, već se smatra da su korišćene ili kao mesta za rituale ili za stanovanje triglodita.
Zanimljivo je da su 1960-ih godina ove pećine naselili hipici. To je posebno zanimljivo imajući u vidu njihov stil života i poredeći to sa tradicionalnim stilom života lokalnih stanovnika koji do tog vremena gotovo da nisu videli ni obične turiste. Ipak, „problem“ hipika je kasnije rešen tako što su oni raseljeni.
Bilo kako bilo, danas je, kao što sam rekla, turizam ovde glavna okosnica aktivnosti lokalnog stanovništva, a kada se pogleda plaža i more, sasvim je jasno zašto je to tako.
Sada sam već morala da odem do hotela gde sam sela u kola i odvezla se do obližnjeg lokaliteta Agija Trijada udaljenog oko 13 km od Matale.
Za početak sam došla do proširenja koje služi kao parking odakle se pružao divan pogled ka zalivu Mesaras, na sledećoj slici levo, i na sever uključujući i planinski masiv Psiloritis.
Da bi se došlo do lokaliteta, treba se ipak stepenicama spustiti nizbrdo.
Arheološki lokalitet Agija Trijada (često se nalazi i kao Hagija Trijada) dobio je svoj naziv po malenom srednjevekovnom selu koje je postojalo u ovom kraju, pošto se zapravo ni ne zna kako se ovo mesto zvalo u doba Minojske civilizacije kojoj lokalitet generalno pripada. S druge strane, istraživanja su pokazala da su ljudi naseljavali ovaj kraj još od Neolita.
Glavni objekat u okviru lokaliteta je minojska kraljevska vila ili palata, a zbog blizine Festosa kao glavnog minojskog centra sa kojim je Agija Trijada bila spojena kamenim putem (pravolinijska udaljenost je oko 2 km), smatra se da je ovde živeo neko ko je bio blizak vladarima Festosa.
Ja sam prvo kratko pogledala neke ostatke koji se nalaze levo od stepeništa kojim sam ušla na lokalitet, ali su tu samo ostaci zidova raznih objekata, uključujući i neki hram – brošura sa mapom koja se dobije na licu mesta je prilično loše urađena i nije od velike pomoći.
Nedaleko odatle, u okviru lokaliteta, nalazi se i malena crkva Sv. Đorđa iz XIV veka ukrašena freskama. Pošto sam već bila blizu, otišla sam tamo, a posle toga sam se pozabavila minojskim ostacima.
Uzgred, pogled na okolinu i sa platoa kod crkve je takođe divan, s tim da se odavde vide i delovi arheološkog nalazišta.
Na prethodnoj slici, dole i levo, mogu da se vide delići ostataka objekata u zapadnom delu lokaliteta, a desno se vidi deo natkrivenih ostataka palate koja je bila sledeći objekat koji sam posetila.
U stvari, ovaj objekat sagrađen oko 1600. godine p.n.e., po veličini nije ni nalik palatama koje se mogu videti u važnim centrima Minojske civilizacije, tako da se smatra da je više u pitanju bila (kraljevska) vila.
Ipak, zgrada je imala barem dva sprata, što se može zaključiti zbog pronađenih stepenica, a obuhvatala je prostorije za prijem, skladišta i kraljevski megaron, tj, veliki hol. Bila je luksuzno ukrašena, sa oslikanim podovima i zidovima.
U svakom slučaju, palata ili vila uništena je oko 1450. godine p.n.e. ili kao rezultat unutrašnjih razmirica ili u nekom zemljotresu kada su uništene i druge palate i minojski centri (osim Knososa). Posle toga su, oko 1420. g. p.n.e., Mikenjani došli sa kopna i osvojili Krit.
Uzgred, u okviru vile, a i na drugim mestima na nalazištu mogu da se vide ostaci sistema za sprovođenje vode koji je opsluživao i vilu i obližnje naselje.
U severnom delu lokaliteta vide se ostaci naselja. Ustanovljeno je da je ovo naselje postojalo još u minojsko doba, ali su i kasnije, u doba kada su Mikenjani vladali Kritom, pravljene nove građevine. Naime, posle prvobitnog razaranja, Agija Trijada je ponovo aktivirana u XIV veku p.n.e. kao administrativni centar, a izgradnja je nastavljena do XII veka p.n.e.
Na istočnoj strani naselja se nalazi agora, javni trg, sa portikom i radnjama.
Još da pomenem i da je na groblju koje pripada nalazištu pronađen i neverovatno lep oslikani sarkofag iz oko 1400. g. p.n.e. To je jedini sarkofag od krečnjaka iz tog vremena koji je do danas pronađen i jedini koji prikazuje narativne scene vezane za minojski pogrebni ritual. Sarkofag je danas izložen u Arheološkom muzeju u Iraklionu i može da se vidi na: https://www.svudapodji.com/krit-5/.