Krit 2022, 16. deo (Gortin, Agioi Deka, Ano Vijanos)
Moje sledeće odredište prilikom obilaska Krita u maju 2022. godine bilo je arheološko nalazište Gortin (negde se pominje i kao Gortis). Evo ponovo mape koja prikazuje mesta koja sam obišla na ovom svom putovanju:
Što se tiče Gortina, kada se krene u obilazak glavnog dela lokaliteta, prvo se naiđe na baziliku Sv. Tita s leđa.
Gortin je nekada davno bio glavni grad rimske provincije i sedište prvog hrišćanskog vladike na Kritu (Sv. Tit). Istraživanja su, međutim, pokazala da je ovde postojalo ljudsko naselje još od Mlađeg kamenog doba (7000. godina p.n.e.), pa svakako i do perioda Minojske civilizacije i kasnije. Na primer, hram u okviru citadele sagrađen je u VII veku p.n.e.
Upravo su Gortinjani 150. g. p.n.e. uništili Festos tako da se više nije pojavio na istorijskoj sceni (sve do kraja XIX veka i to u vidu ruševina), a sa svojom pozicijom negde oko sredine i na severnoj strani ravnice Mesara, Gortin je svakako imao mogućnosti da u odsustvu konkurencije dominira ovim delom Krita.
Rimljani su ovde došli 67. g. p.n.e. i tu uspostavili glavni grad provincije koja je obuhvatala i Krit i delove Severne Afrike, a tokom II veka nove ere krenula je povećana izgradnja objekata.
U međuvremenu je ovde došlo do intenzivnog širenja Hrišćanstva i po predanju je učenik Sv. apostola Pavla, (kasnije Sveti) Tit u I veku nove ere došao baš ovde da bi širio veru. On je bio postavljen za vladiku Krita, a vremenom je i kanonizovan i proglašen za svetog zaštitnika čitavog ostrva. Sv. Tit je i preminuo u Gortinu.
Hrišćani su kasnije ipak proganjani, pogotovo tokom vladavine rimskog imperatora Trajana Decija kada su ovde stradali prvi mučenici, Sveta desetorica, o čemu ću nešto više da kažem malo kasnije.
Ali, nakon što je Hrišćanstvo priznato, Gortin je postao sedište episkopije pokrivajući čitav Krit, a tada je usledila i povećana izgradnja bogomolja.
Razvoj grada je nastavljen i tokom ranog vizantijskog perioda, ali je propadanje usledilo posle arapske invazije u IX veku od kada je lokalitet nenaseljen.
Ruševine se danas mogu videti na obe strane glavnog puta koji vodi u pravcu istok-zapad duž severne granice ravnice Mesara. Glavni deo ruševina je na severnoj strani puta, tu se kupuje i ulaznica, dok su ruševine na južnoj strani puta sakrivene maslinjakom i u odsustvu bilo kakvih tabli, vrlo je teško da se lociraju.
Dakle, ja sam krenula sa obilaskom glavnog dela ruševina i tu sam prvo, kao što rekoh, naišla na baziliku Sv. Tita.
Smatra se da ova građevina potiče iz VII veka nove ere.
Severno od bazilike se nalazila agora, a danas su tu brojne masline između kojih se prolazi da bi se došlo do drugog značajnog objekta u ovom delu nalazišta.
Neformalna staza kojom se ide između maslina dovodi do dobrog mesta odakle se pruža lep pogled na severni deo lokaliteta. U prvom planu je Odeon, u pozadini, levo na padini brežuljka su ostaci Severnog pozorišta, a na vrhu brežuljka se nalaze ostaci Akropolja.
Odmah da kažem da nisam imala nameru da se penjem do Akropolja. Kao „zvanični“ izgovor sam sebi rekla da nemam odgovarajuću obuću za penjanje, a suština je da me je mrzelo. Ne peče me savest. Što se tiče Severnog pozorišta, njegove ostatke sam samo slikala koristeći zum na svom foto-aparatu.
Ipak, i šetnja samo po ravnom delu lokaliteta je veoma zanimljiva i okolo može da se vidi mnoštvo preživelih delova antičkog naselja.
Ali, značaj Gortina nije vezan samo za Rimljane i Hrišćane. Ovo mesto je izuzetno značajno za čitav Krit i njegovu kulturu i civilizaciju, pa samim tim i za staru Grčku, pa i za čitavu Evropu. Zašto?
Pa, već sam ranije pomenula da je davnih dana Zevs, prerušen u bika, oteo Evropu koju preneo na Krit; prvo do plaže u Matali, a onda pretvoren u orla, baš do ovde, do Gortina. I tek tu je pao seks. Rezultat: kralj Minos i druga deca. Danas je tačno mesto gde se, po legendi, sve ovo desilo obeleženo jednim platanom.
A što se tiče rimskih ostataka, zbog čega sam ovde i došla, sada sam Odeonu prišla sa zadnje strane, a onda sam se zavukla među njegove delove.
Prolazeći između ostataka Odeona, došla sam i do njegove prednje strane.
U pitanju je malo pozorište sagrađeno u II veku nove ere koje je u međuvremenu restaurirano.
Uzgred, u okviru restauriranog dela od opeke koji se vidi u središtu slike, unutar hodnika koji tu postoji, mogu se na kamenim blokovima koji su iskorišćeni da bi se sagradio zid videti natpisi koji čine Gortinski kodeks. Ja se nisam time bavila, već sam šetala dalje po Odeonu i oko njega.
Ovde sam praktično završila sa obilaskom dela nalazišta severno od glavnog puta i htela sam da odem i do ruševina južno od puta koje su, kao što sam već pomenula, sakrivene maslinjakom. Raspitivala sam se kod ljudi koje sam ovde srela, ali mi niko nije ubedljivo rekao kuda treba da idem, već su mi samo dali opšte i vrlo blede smernice. Pošto nije bilo nikakvih tabli, morala sam malo da improvizujem.
U ovom delu mogu da se nađu ostaci Hrama Izide i Serapisa, Hram Apolonu, kao i Pretorijum, a kasnije sam po mapama videla da su oni oko 1 km udaljeni od biletarnice glavnog dela lokaliteta. Sve u svemu, ja sam samo na kratko zašla među masline, pa nemajući pojma kuda stvarno treba da idem i šta treba da tražim, samo sam malo slikala, a onda se vratila do kola. Nadam se da nisam propustila ništa epohalno.
Nepunih 1,5 km dalje na istok, dolazi se do sela Agioi Deka, što znači „Sveta desetorica“. Selo je dobilo ovaj naziv kao podsećanje na deset hrišćanskih mučenika koji su ovde stradali 250. godine nove ere tokom progona od strane rimskog imperatora Trajana Decija.
Taj Decije je ozbiljno proganjao i ubijao Hrišćane, a ja sam ga već pomenula kada sam pisala o poseti Pećini sedam spavača u Jordanu (https://www.svudapodji.com/jordan-9/).
Za početak, ovo selo na Kritu je izuzetno slikovito:
Prvo sam odšetala do kapele koja je podignuta iznad grobnice deset svetih mučenika, a koja se nalazi na obodu sela.
Uzgred, koga zanimaju oni ostaci Gortina južno od glavnog puta treba da zna da od ove kapele do Pretorijuma ima samo 6-7 minuta hoda. Ja to nisam znala u vreme posete selu, pa onda nisam ni otišla do tamo, već sam se vratila prema centru gde se nalazi crkva iz XII veka podignuta na ostacima antičkog amfiteatra. Upravo u tom amfiteatru su desetorici ranih Hrišćana posle velikog mučenja kojem su bili podvrgnuti odrubili glave. U crkvi postoje freske iz XIII i XIV veka, ali je bila zatvorena i nisam mogla da uđem unutra. Spoljašnji deo crkve potiče iz XIX veka.
U neposrednoj blizini crkve nalazi se i mali arheološki muzej sa eksponatima koji su pronađeni u ovom kraju.
Dok sam šetala po selu Agioi Deka, praktično nisam videla nijedno jedino ljudsko biće, jer je bilo rano popodne i ljudi su valjda ili ručali kod kuće, ili bili na poslu, ili su se odmarali jer je bilo toplo bez obzira što je bio tek maj. Ali, bili su tu neki drugi stanovnici sela i okoline:
Sada sam ponovo sela u kola i nastavila dalje prema istoku. Slično kao i na ulicama sela Agioi Deka, i na putu gotovo da nikoga nije bilo osim mene, tako da sam povremeno mogla da se zaustavim na sred puta i bezbedno da fotografišem iz kola. To mi je bilo bitno jer je količina drveta masline koju sam ovde videla bila neverovatna i ja sam bila impresionirana.
Čak i kada sam napustila ravnicu Mesara i počela putem da se blago penjem, i dalje u području južnog Krita, predeli su bili apsolutno predivni.
Posle nešto više od sat vremena vožnje približila sam se svom sledećem odredištu, a to je bilo malo mesto koje se uglavnom naziva samo Vijanos, dok mu je pun naziv Ano Vijanos, što znači Gornji Vijanos. Ovo je bitno jer sam prethodno prošla pored sela Kato Vijanos, što znači Donji Vijanos. I, naravno, Kato Vijanos se nalazi niže od oko 3,5 km udaljenog Ano Vijanosa. Ovo sa značenjem reči „ano“ i „kato“ mi se sledećeg dana ispostavilo kao važno radi orijentacije, ali na sasvim drugom mestu.
A što se tiče situacije ovde, prvo sam se odvojila sa glavnog puta, a onda dovezla do centra i tu parkirala kola. Zatim sam sela na kafu odmah tu u glavnoj ulici, s jedne strane da bih se osvežila, a s druge strane da bih odobrovoljila vlasnike kafića jer sam kola parkirala baš tu ispred. Nisam ni morala da se trudim, jer su ti ljudi bili izuzetno prijatni i predusretljivi, i uopšte im nije bilo bitno gde sam ja parkirala kola.
To mesto se ispostavilo kao dobro i zato jer se na drugoj strani ulice nalazi jedna od zanimljivosti u gradiću, a to je veliki stari platan koji u sredini stabla ima veliku rupu – taman dovoljnu da se tu sedne na kratko i slika.
Posle ovoga sam krenula u obilazak koji je podrazumevao penjanje uzbrdo. Naime, Vijanos je istorijsko mesto i osim što ima veze sa mitološkim dešavanjima, postoje dokazi da je ovde postojao grad-država još u II veku pre nove ere. Vremenom su ovde vladali ne samo stari Rimljani, već i Vizantinci, Mlečani, kao i Osmanlije. Tokom Drugog svetskog rata i nacističke okupacije, u području Vijanosa Nemci su u ime odmazde zbog aktivnosti pokreta otpora na Kritu 1943. godine streljali veoma veliki broj ljudi. Međutim, ono što sam ja htela ovde da vidim bile su dve crkve iz XIV veka, a da bi se one posetile potrebno je ići uzbrdo.
Početak je bio ravan, ali se to vrlo brzo promenilo.
Idući na gore uskim, ljupkim i slikovitim uličicama, prošla sam u blizini crkve Sv. Đorđa, ali sam odlučila da se njom bavim u povratku i samo sam nastavila dalje prema crkvi Sv. Pelagije.
Crkva Sv. Pelagije je, dakle, iz XIV veka i u njoj se mogu videti veoma lepe freske iz 1360. godine.
Ovde svakako treba doći ne samo zbog crkve i njenih veoma lepih fresaka, već i zato što se sa platoa pored crkve pruža izuzetno lep pogled i na samo mesto i na njegovu okolinu.
Na slici se jasno uočava velika crkva Arhanđela Mihajla u centru mesta. Treba reći i da u okviru samog mesta postoji čak šest crkava, uključujući i ove dve koje sam ja posetila.
Posmatrajući okolinu sa visine platoa kod crkve Sv. Pelagije, mene je ponovo očarao ogroman broj maslina u okolini mesta Ano Vijanos, a na sledećoj slici se vidi samo deo njih kao i blago krivudajući put koji se peo u pravcu juga da bi iza okuke nastavio dalje da vodi ka istoku Krita kuda sam ja nameravala da produžim.
Kod crkve sam takođe uočila i veoma zanimljivo drvo, ali se, na moju žalost, ne razumem u drveće i ne znam o kom drvetu je reč. Ipak, njegove cvasti i plodovi su bili veoma slikoviti.
Sada sam krenula da se spuštam, ali drugim putem. Uličice su i dalje bile veoma lepe i slikovite, a ubrzo sam došla i do crkve Sv. Đorđa, ali sada sa druge strane.
Koliko sam uspela da iskopam i ova crkva Sv. Đorđa je takođe iz XIV veka, ali možda i nije. Problem u sporadičnim informacijama potiče od činjenice da se par kilometara prema jugu nalazi još jedna crkva Sv. Đorđa koja je sagrađena 1401. godine i u kojoj se takođe mogu videti freske.
Ovde nisam mogla da uđem jer je bilo zatvoreno, ali je crkva svakako bila ljupka i kada se gledala samo spolja.
Sada sam se vratila do trga sa platanom gde su mi bila parkirana kola, a tu sam još, pre nego što sam nastavila svoje putovanje, obratila pažnju i na restauriranu staru vodenicu, kao i na staru česmu, dok se odmah pored kamene vodenice nalazi i Muzej folklora.